logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Никола Н.Живковић    585 пута прочитано    Датум: 27.11.2013    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Никола Н.Живковић

Никола Н.Живковић

И данас, ево, медији Запада почињу информативне програме са вестима из Кијева. Целу компликовану историју Украјине скраћују на причу о «хуманим, цивилизованим и добрим чиновницима из Брисела, којима се супростављају нељудски, полуазијатски и зли Московљани, који, ето, поново желе да, на челу са бившим офицором КГБ, загосподаре овом великом, лепом и несрећном европском земљом».

Никола Н. Живковић, Београд/Берлин, 27. новембар 2013

***

Најглавније немачке телевизијске станице, рецимо синоћ, у првом плану камере приказују једну баку, која на централном кијевском тргу маше са украјинском заставом и прича репортеру да «сања Украјину као члана Европске уније». Или младу, лепо обучену, савршено нашминкану студентицу из Одесе која одлично говори енглески, «а не разуме руски». Коментатор онда важно закључује: «Видели сте и чули, драги гледаоци, глас народа». А онда иде према здању Украјинског парламента и тамо среће посланика из града Лвова, који каже, «мени је и географски ближа Варшава, него Москва». Потом камера мало лута улицама Кијева и најзад среће боксера Кличка, сада у улози «озбиљног политичара», који се маси обраћа на енглеском. Оставимо по страни да тај језик говори лоше, поставља си човек питање: А зашто се он своме народу обраћа на енглеском? Или је Кличко ту по неком другом задатку?

Још најумереније делује коментар Теа Зомера у угледном немачком недељнику “Цајт“: “Украјина је под тврдим, јаким руским притиском повукла свој потпис”  да постане придружени члан Европске уније. (“Die Ukraine hat unter hartem russischem Druck ihre Unterschriftsbereitschaft zurückgezogen” (http://www.zeit.de/politik/ausland/2013-11/ukraine-russland-eu-eisernervorhang).

Током мог тридесетогодишњег живљења у Немачкој, имао сам прилику да сретнем и украјинске политичке емигранте. Највећи број живео је у Минхену. Углавном су били родом из Трнопоља, Лвова и Черновице. Или су им родитељи пореклом ит тих крајева западне Украјине, – који су са симпатијом дочекали хитлерове војнике са хлебом и сољу, јер су их „ослободили од руске окупације“, – а они сами су се родили у Западној Немачкој. Имали су идентичну причу, као што, ево, сада пише штампа Запада. Идеал им је био да Украјина буде тако популарна, као што је Пољска. Нису волели Пољаке, али су им завидели, да их „Париз и Лондон тако воле“.

Разуме се, да је сваки разговор са таквим људима немогућ, јер они нису спремни да чују ниједан аргуменат и питање, који би могао да поколеба њихову „црно-белу“ слику света о „добрим Американцима и злим Русима“.

Уместо да их убеђујем у погрешност њиховог става, препричао сам им књигу једног Немца, кооји је у мају године 1921. са пушком у руци бранио „немачка села од пољских агресора“. За оне читаоце који можда не знају тај део историје, само да са неколико слова их подсетим на те догађаје: Версајским уговором из године 1919. било је, између осталог закључено и то да силе победнице у Првом светском рату, – дакле, пре свега Енгелзи и Французи, те Американци (а било је нешто и Италијана), – пошаљу своје војнике, како би се омогућило спровођење одлука са Версајске конференције, односно да се повуче линија разграничења између Немачке и Пољске.

Како је то излгедало конкретно, на терену, у стварности? Победници пишу историју. То је опште познато, па зато овде и не спомињем пољске, француске или енглеске изворе, већ је веома поучно да чујемо глас једног несрећног, али не и побеђеног Немца, који је са оружјем у руци решио да брани чисто немачка насеља, која су, међутим, по одредбама Версајског уговора требала да припадну новоствореној држави Пољској:

„Мени и мојим немачким добровољцима Пољаци нам нису пружили готово никакав отпор, на свим линијама су се склањали од нас. Када смо у мају 1921. код Конзата прешли линију разграничења, италијанска стража одједном је нестала у својим стражарницама, као по команди. Енглези су, међутим, поздравили нашу колону. Наш офици Шлагетер разговарао је са неколико енглеских официра. Они су о својим савезницима: Французима, Италијанима и Пољацима – говорили само као о „белим црнцима“. “Енглези су нам кроз зубе, да слободно можемо кренути против тих „white niggers“ и да их протерамо до ђавола“.

За оне који би то хтели да провере и чују у оригиналу, преписао сам тај одломак на немачком:

„…die Polen widerstanden uns kaum, sie wichen vor uns ueberall. Als wir im Mai 1921 bei Konsadt ueber die Abstimmungsgrenze rueckten, verschwand die italienische Wache auf einen Schlag, wie nach Befehl, in ihre Haeuser. Die Englaender gruessten unsere Kolonnen. Schlageter sprach mit einigen englischen Offizieren, die von ihren Verbuendeten, – den Franzosen und Italinern, und von den Polen zusammenfassend nur als von den weissen Niggern redeten. Die Englaender murmelten uns durch die Zaehne zu, wir sollten die „white niggers“ zum Teufel jagen“ (Ernst von Salomon, Die Geächteten; Hamburg, Rowohlt Verlag 1962, стр. 173)

На опште изненађење, ова прича произвела је, очевидно, дубок утисак моје украјинске саговорнике, јер су сами од себе променили тему разговора. Схватили су поруку из те приче: Ако Пољаци, Украјинци, Хрвати и Бугари одбијају да негују солидарност међу словенским народима, ако, дакле, нећете да будете оно што јесте, дакле, Словени, бићете добре и послушне слуге Англосаксонцима у њиховим освајачким ратовима, на пример, од Корејског рата, па до Авганистана. Због чега пољски војници гину у Кабулу? Како се осећају бугарске мајке када им из те далеке земље доносе у мртвачким сандуцима њихове синове? Зашто су они погинули? Због тога јер су браницили људска права и демократију међу Паштунима и Белуџистанцима?

Историја последњих сто и педесет година показује јасно, да су Пољаци и Украјинци за Англосаксонце интересантни само као „бели црнци“, као корисни идиоти у борби против Русије. Када би, не дај Боже, којим случајем Лондон и Вашингтон једнога дана победили Русију, Пољаци и Украјинци били би за Американце, Енглезе и Немце једнако тако важни као Парагвајци, Непалци или становници Обале Слонове Кости.

Зато Срби веома добро разумеју украјински проблем. Та, са готово идентичном причом већ стотину година мора да се сукобљавају Срби са својим прецима који су се покатоличили и, као последица тога, променили су не само религију, него и идентитет. Више нису хтели да буду, што су им били преци, дакле, Срби, већ су пожелели да буду нешто друго и то – Хрвати. О сличном процесу говори Алан Тејлор (A. J. Taylor), енглески историчар, један од најбољих познавалаца Аустро-Угарске и њене прошлости. Он у својој књизи „The Habburg Monarchy 1809-1918“ објашњава како је украјинска и русинска нација «створена у Сједињеним Државама и Канади и то тек у другој половини 19 века. Реч је о емигрантима иу аустроугарског дела Украјине, који су као емигранти стигли у Сједињене Државе и Канаду.»

Бавећи се више децениjама овим проблемом, дошао сам до закључка да проблем украјинских сепаратиста (и русофоба) није у својој суштини ни политички, а ни економски, већ пре свега психолошки. Исти проблем имају и римокатолици Хрвати, односно босански муслимани, чији преци су пре четири или пет генерација били православни Срби.

Људи из Ужгорода, Лвова и Тропоља мрзе Русе више него хитлерове војнике, јер их само постојање руског народа подсећа на то ко су они. Просто се, наравно, у пдсвести, стиде издаје својих предака. Овде мислим и на Галицију и унијате (в Галичине у униатов). Литерарно су о унији писали, на пример, Шевчено и Франко (писали об унии Иван Франко и Тарас Шевченко), или Достојевски у Великом инквизитору, а код Срба Мехмед Меша Селимовић, који је тачно знао да су се његови преци још пре 120 година звали Петровићи.

Украјински народ је можда мало у повољнијем положају од српског, јер су ипак већина становника и православни. Читао сам да је око године 1920, – када ту још није било бољшевика, – како су из унијатске (грчко-католичке) цркве људи слободно, добровољно враћали се у веру својих предака, у правослаље. Исти процес текао и са Русинима унијатима из Канаде и САД. («В начале 20-го века, когда никаких коммунистов не было и в помине, возвратились в Православие закарпатские русины, как, очутившись в свободном мире, за пределами католической Австро-Венгрии, массово принимали Православие униаты в США и Канаде»).

Питање је само да се створи повољна клима и атмосфера. Зашто не би било могуће да се тај процес из године 1920. понови и данас? Недавно сам читао да знатан број муслимана у Русији прелази на православље. Због веома осетљиве теме, бројке се знатно разликују. Док сам на једном сајту прочитао да је реч о две хиљаде годишње, у једном листу из Москве, «Завтра», нашао сам да су у питању чак десет хиљада људи. Наши хроничари су забележили да је после Берлинског конгреса 1878, а нарочито после српског победносног Балканског рата 1913., дошло до прилично бројних појава покрштавања муслимана у Санџаку (у Рашкој области), Црној Гори и Херцеговини. Но, темељних научних истраживања ове историјске теме, колико ми је познато, у Србији још увек не постоји.

 

Никола Н. Живковић, Београд/Берлин

 

Формат текста и илустрација -новинар.де

 

Клетва шест: Површност царује, ум куња
Клетва – шести део. Површност царује, ум куња…
Posted 1 week ago

Можда се жалопојка о Оче наш и Правди у данас може схватити као застарелост и можда се баш зато данас и третира као “било некад сад се и не приповеда”,…

Клетва – шести део. Површност царује, ум куња…
Писмо Маргетића премијеру Хрватске
Отворено писмо Маргетића премијеру Хрватске
Posted 2 weeks ago

Поштовани господине Пленковић, иако због нарушеног здравственог стања, након пуна тридесет и три дана штрајка глађу, лежим непокретан у стану, знам да је у најмању руку пристојно одговорити како на…

Отворено писмо Маргетића премијеру Хрватске
Парада храбрости, снаге и достојанства 29. септембра у Београду
Парада храбрости, снаге и достојанства 29. се…
Posted 4 weeks ago

Удружење особа са инвалидитетом „Феникс“, Удружење особа са инвалидитетом „Тавор“ и Удружење грађана особа са инвалидитетом „Нови хоризонт“ организује Параду храбрости, снаге и достојанства 29. септембра од 12.30 до 16…

Парада храбрости, снаге и достојанства 29. се…
Мед, жуч и остала голотиња
Мед, жуч и остала голотиња
Posted 4 weeks ago

Јутрос разговарам са Чичом, дугогодишњим пријатељем - кога, деценију прогоне, највише због добра које је многима чинио. Ухлебио је један мањи град са платама изнад и оног набилдованог просека за…

Мед, жуч и остала голотиња
Клетва пет.Слобода и Правда…
Клетва – пети део.Слобода и Правда…
Posted 1 month ago

“Некада је Србин дан започињао са Оче Наш...” Некада је химна Срба била Боже Правде... Зашто? Зато што смо Бога Оца нашега молили за Правду... можда чак... и једино за…

Клетва – пети део.Слобода и Правда…
Клетва четири: Муљ…
Клетва – четврти део. Муљ!
Posted 1 month ago

Одговарајући на питања која неумитно намеће данашњица можда је најдостојанственије одговорити на питање: чему су нас учили... или можда: чему су нас научили... или можда на пресудно питање: чему нас…

Клетва – четврти део. Муљ!
Клетва: Трећи део
Клетва: Трећи део
Posted 2 months ago

Ко заслужује да оптужи коју кривицу... Баш на дан када су наслови Freak-измишљотина, 12 августа 2018 преплавили америчку јавност измишљеном фатаморганом да су наводни “контра-протестерс надмашили по броју наводне беле-националисте”…

Клетва: Трећи део
мртво море
Mртво море
Posted 2 months ago

Другог јула ове године, сведоци смо још једног немилог дагађаја, боље рећи новог скандала који, по ко зна који пут, потреса СПЦ, а то је физички обрачун епископа милешевског Атанасија…

Mртво море
Клетва Други део
Клетва – други део
Posted 3 months ago

Раскринкавање Лажи - Раксринкавање Зла: Раскринкавањем вуновлачарења! "Take pride in being the bureaucrat, for clerks rule the world...” This Rule is representing the perfect canvas of political imagery of unfathomable…

Клетва – други део
Бранко Драгаш МРЖЊА
Бранко Драгаш: Мржња
Posted 3 months ago

Зашто Србе мрзе? Неки разлог мора да постоји. Данас је сасвим јасно да је мржња према нашем народу отворена. На Вемблију се осећала у ваздуху мржња Британаца према Новаку. Зато…

Бранко Драгаш: Мржња
PreviousNext



1 коментар у вези “Украјина или прича о „белим црнцима“”
  1. Ono sto su danas za nas SRBe makedonci i Skoplje u kome je na Saboru 1346 g. miloscu Bozijom i voljom narodnom najprije krunisan Dusan Silni za cara, a zatim proglaseno SRBsko Carstvo, u kome je Car Dusan Silni 1349 g.izdao prvi deo svoga Zakonika, to su danasnji ukrajinci i Kijev za Ruse koji su primili krsteni u Kijevu prije hiljadu godina za vreme Kneza Vladimira.

    Makedonci i ukrajinci ostaju zato svedocanstvo SRBima i Rusima do cega sve moze dovesti narodna nebriga o narodnom i drzavnom jedinstvu i drugim vitalnim narodnim interesima. Zbog toga treba raditi na sirenju SRBske narodne misli medju SRbskim Narodom u svim SRBskim zemljama Svetog Save koje se spominju u Svetosavskoj Himni, a ne na svodjenju SRBstva na danasnju SRBiju ili bolje receno na beogradski Pasaluk!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo