Вести

Судбина „српског“ плаката. Данас у Косовској Митровици.

Вулин је јуче добио ЈОШ ЈЕДНО признање са именом Светог Саве и категорије првог реда за мање од недељу дана и то на територији надлежности епархије Рашко – призренске. Два дана пре тога добио је орден Св. Саве у манастиру Дечани. Уручио му га је српски Патријарх, Иринеј. Осврнућемо се само на реакцију народа српског и свежа сазнања.

Пише: Иван Максимовић / 27.11.2013.

***

Приликом помињања доделе овог признања нашем саговорнику као одговор, са благом дозом чуђења, уследило је: „А колико се поштује мишљење патријарха (Иринеја)“? „Нимало“. „Па?…“ Став је Србина који је, нажалост, тек „традиционалиста“ а не баш и трудбени верник, по његовом личном казивању.

Такви су, ускративши себи духовни вид којим би могли да преко погрешног учења свештенства сагледају много вишу и непрегледну истину и вредност Божанску, понајвише и слепо слушали речи црквених великодостојника. Постављајући себе између агностика и сујеверног човека,  из неразумног страха падају у апсолутну послушност црквеним великодостојницима, тек у најзначајнијим тренуцима. Таквих је нажалост највише а такав став пред собом оправдавају (традиционалним) приступом Творцу са ким свесно нипошто не желе било какав конфилкт. У том случају слепо послушање не може да буде лоше када имамо клир какав јесте био у нашој Цркви до пре неколио деценија, рецимо. Наравно да је и пре било индивидуалних „иступа“ али сада говоримо о општој ствари. Баш на све ово се и рачунало у делу СПЦ који је превладао радећи на увођењу диктатуре у редове свештенства служећи се клеветама, подметачинама, уценама и као у случају епископа Артемија чак и црквеним пучем уз помоћ световних инструмената контроле маса, полиције и медија. Ослонивши се потпуно на та два инструмента, својим понашањем последњих година, и сам Патријарх СПЦ допринео је да тог слепог поштовања у српском народу више нема. Тада се и посеже за већ наведеним инструментима власти над којим управу имају они који предствљају световну, односно државну власт.  А у друштву где вера није укорењена, закон није чврст и међусубног поштовања нема, контролу и ред може да уведе једино – страх. И ко нам је онда крив када се орден Светога Саве првог реда додели директору Канцеларије за КиМ?

Иста личност која се није потресла доделом овог признања Вулину навела је још један, најблаже речено инцидент, кога је изазвао Директор владине Канцеларије за КиМ, само својом појавом.

Приликом посете Дому здравља у Косовској Митровици, половином овог месеца а неколико дана пре поновљених избора, Вулин је обилазио редом просторије „или шта је већ радио“ сведочи наш саговорник. У једном тренутку отворио је врата једне просторије у којој је тада један од запослених био прилично заузет својим послом. Запослени је био изненађен посетом, јер их нико није обавестио унапред о истој. Уверен да нема потребе за већим формалностима када неко тек провири на његово радно место, заузетим рукама и у седећем положају, изненадном госту је упутио љубазно „добар дан“ придигавши се са столице колико му је то дозвољавала  осетљивост посла који је у том тренутку обављао. Посетилац, односно господин Вулин, је без задржавања и реакције затворио врата и изгледало је да ће се завршити на томе.

Одмах по Вулиновом напуштању просторија Дома здравља, запослени је био позван „на рапорт“ код управнице те установе. Нећемо преносити сликовито објашњавање сведока, како га реторика и његов начин говора не би одали, па ћемо само рећи да је запосленом, који није сасвим устао са столице при Вулиновом промаљању главе у његов радни простор, речено да је „направио велики проблем“! Занимљиво је, пошто та установа броји неколико стотина запослених, да је све то врло прецизно изнесено управници а да се дежурна, главна нити било која друга медицинска сестра нису испитивале поводом овог „проблема“.

Пре поновног доласка Вулина у ову установу, до кога је дошло такође јуче, управница је опет позвала поменутог запосленог и скренула му пажњу да најстрожије поведе рачуна о свом понашању приликом ове посете. Запослени, млад човек који је недавно основао своју породицу, у страху за свој посао рекао је само „најбоље је да узмем слободан дан“.

Дакле, не може се баш рећи да нова власт није донела бар какву – такву слободу Србима на Косову и Метохији, макар на тај један дан. Ако ништа друго, тог дана човек може да се бави неким лепим стварима, рецимо да слика.

Да ли су то „заслуге у побољшању живота Срба са Косова као и помоћ при осликавању“ за које се из дан у дан добијају признања са именом највећег српског светитеља, Светог Саве?

Ваља поменути да је и за орден који му је уручен у Високим Дечанима, Вулин предложен од стране узурпатора Епархије Рашко-призренске, Теодосија о чему је већ писано на овом порталу. Такође, немогуће је да „старешина храма“ односно „представници цркве из Косовске Митровице“ како су медији пренели, доделе тако важно признање високом званичнику без знања и одобрења надлежног епископа.

Знамо да је узурпатор Теодосије присан са свим „верама“, веровањима и вероватноћама али му смета једино она „катакомбна црква“, како рече Вучић после разбијања гласачких кутија у Косовској Митровици.

Пре Вучића, Вулина и Дачића, узурпатор Теодосије је као викарни епископ био најприснији пријатељ Председника Србије Бориса Тадића. Сретали су се на КиМ, у Високим Дечанима, око највећих православних празника а мимо знања и без тражења благослова надлежног и још увек канонског епископа епрхије Рашко – призренске, владике Артемија чак га и заобилазећи.^[1]

Такође је, подсећања ради, постојала изузетно хитра и координисана акција Еулекса и српске полиције приликом незаконитог протеривања владике Артемија возилима од Косова и Метохије до Краљева^[2]. Следећом приликом је српска полиција, апсолутно без повода, са више службених возила приморала цивилно возило да се из Рашке врати ка Краљеву^[3]. Тим возилом је владика Артемије кренуо на Косово и Метохију да обиђе и буде у духовној радости са својим чадима. Министар полиције тада је био Ивица Дачић, као и данас. Нико није потегао питање оружаног спречавања слободе кретања једном недужном и физички раслабљеном старцу.

Недавно, приликом посете Премијера Дачића Косовској Митровици у сврху промовисања шиптарских избора Србима довезеним са свих страна КиМ осим из Косовске Митровице, поред многобројних полицијских и цивилних служби Еулекс је био међу ажурнијим и одговорнијим за безбедност Премијера Дачића. Сарадња је протекла без проблема. Проблематично је било једино некако уклопити српски народ у читаву ситуацију, макар на једну од страна.

Једном реченицом – дугогодишња сарадња црквене, световне и окупаторске власти ових дана достиже свој врхунац. Ово је тренутак када, по школском примеру, тело које је бачено у вис успорава своје кретање. Након тога достиже тренутак када веома кратко лебди у највишој тачки своје путање да би одмах затим почело да пада услед силе гравитације – природне неминовности. Падање се у почетку одвија веома споро да би се убрзало до стрмоглавости.

Достигли су тренутак када некажњено могу да се играју светињама и срамоте их ругајући се њиховој вредности, како су се званично изразили неки патриотски покрети. Тако је и Директору Канцеларије за КиМ за „делотворну љубав према СПЦ, нарочиту показану у додељивању материјалне помоћи“ додељен орден Светог Саве Првог реда а кроз два дана и признање. А чиме је то у свом животу Александар Вулин заслужио? Подсетимо се ко је тај човек.

^[4]Александар Вулин је своју политичку каријеру започео у Савезу комуниста – Покрет за Југославију (СК-ПЈ) где је дошао до позиције генералног секретара. Био је један од оснивача Југословенске удружене левице, где је био портпарол и заменик председника Дирекције ЈУЛ-а, односно један од најближих сарадника Мире Марковић чије име данас нерадо помиње. Био је и председник Југословенске револуцинарне омладине. Године 1998. поднео је оставку на све функције у ЈУЛ-у, након формирања владе СПС-а, СРС-а и ЈУЛ-а. Две године касније основао је Партију демократске левице, рекавши тада да се она „шири као пожар“ и да је то „добра вест за Србију јер ће овде за левицу бити и те како посла“. Са Демократском социјалистичком партијом Милорада Вучелића, јуна 2002. године,  улази у колективно чланство СПС-а из кога је три године пре тога изашао због формирања Владе са Радикалном странком. Са СПС-ом се опет разишао 2006. године, након афере „Кофер“. Године 2008. основао је Покрет социјалиста, чији је тренутни председник који је понео признања са именом светог Саве, највећег молитвеника пред престолом Творца за српски народ.

На портал „Истиномер“ такође се може наћи врло занимљив пресек доследности у ономе што је радио и говорио Александар Вулин. Оцена је готово чиста недоследност. ^[5]

Када је том приликом рекао да су „држава и Црква на истом задатку“ требао је бити само мало прецизнији и рећи да су комунисти и Екуменисти данас на истом задатку. А шта је још, осим наведеног новинарима, њихов задатак? Владику Артемија су протерали, родољубиву струју на северу КиМ ослабили и готово разбили. Шта још можемо очекивати? На фотографији начињеној после доделе ових ордења и признања осим Вулину и „амбасадорима“ страних земаља на Косову као независном, заједно су ама баш сви они који су Србе позвали да изађу на изборе и тако добију „међународно признање“.

По тврдњи нашег саговорника са почетка приче он први пут у животу види да два брата међусобно не говоре због политике и избора. „Један хоће на ову страну други на ону“. Највише су га изненадили њихови телефонски позиви блиском рођаку и домаћину код кога је требало ићи на Крсну славу, како би се са њим договорили ко ће када ићи да се брат са братом не би срео за славском трпезом, данас на северу Косова где се име Светог Саве наоколо развлачи, да Бог опрости, као чарапа. „А ко је то увео? Тога код нас није било до сада, сви смо били као један“ каже наш је саговорник током разговора о наградама и нагрђенима.

Колико је оправдан страх да ћемо врло ускоро осетити како људско безакоње може превршити милост и стрпљење Господа нашег и молитве српских затупника пред Богом?

Политички врх Србије своју замисао (или задатак?) спроводи без пардона. Газе се све норме и све нормално а одгуривањем и речима „господине, ово је државни пројекат“ ућуткују се новинари ако запитају зар неке неправилности нису могле бити мало боље организоване? За све то представници власти правдају се тиме да без Међународне заједнице, Брисела и Европске уније у својој држави не могу, додуше кажу и – нажалост, да учине ништа. Неизвршавање задатака из Брисела „угрозиће европски пут Србије“ и тако ћемо се наћи у самоизолацији и потпуном мраку и неизвесности. „Умрећемо од глади“! О тој неизвесности можда је најбоље писао Св. Владика Николај Велимировић у порукама српском народу током заточеништва у немачком концентрационом логору Дахау што је објављено у књизи „КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР“ одакле преносимо део.

Са овим свемоћним Христом Спаситељем света везао је српски народ савез онда када се у име Његово крстио и Његовом науком просветио и облагородио. И с толиком се љубављу српски народ предао Христу и с таквим поверењем пошао за Њим као мало који други народ на Истоку и као ни један други народ на Западу.

***

Јер отпад од Христа значи савез са сатаном, противником Божјим. А савез са противником Божјим значи савез са смрћу, савез са гробом, савез са неправдом, савез са мраком, савез са сваким злом и глупошћу, што све води у вечну пропаст, како појединце тако и народе (Ис. 28, 18).

(Задржавамо право, по новинарском кодексу, да не именујемо извор информација а у сврху заштите саговорника).

Стални дописник портала Новинар.Де
Иван Максимовић, Косовска Митровица

Објављено 27.11.2013, новинар.де

 

Извори:

[1] http://www.novinar.de/2010/01/13/u-decane-bez-blagoslova.html

[2] http://www.youtube.com/watch?v=v1stIeDgsJM

[3] http://www.youtube.com/watch?v=5nRkVy8n3X8

[4] http://sr.wikipedia.org/sr/Александар_Вулин

[5] http://www.istinomer.rs/akter/aleksandar-vulin/