Вести

Ђенерал Михаиловић са младим нараштајем

“Прави Срби – говоре Истину”: на Видовдан 1916. свети српски владикa Николај Велимировић чини се као да je у Лондону пророчански поручио Европи: “На Видовдан, 1389. године, Српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот, за одбрану Хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је, десет пута мање. Где су? Изгинули, бранећи Европу! Сада је време, да Европа Србији врати тај дуг.”(1)

Часлав М. Дамјановић, 16.11.2013

***

Европа је дуг вратила оформивши Усташтво као маљ мржње против Срба, и наметнувши Броза у Другом светском рату да отимањем Србије Пијадиним ‘бескућницима’ понуди Србију као ‘обећану земљу’ и тако омогући Усташкој мржњи да затре Равногорску Србију ‘двема победама’ којим се данас шепури нећак по европском злу ‘чувеног’ генерала Марка Месића! Историја је стрељана: од часне Небесне Србије Ивица Дачић данас нуди отету и раскомадану Србију страним лихварима као ‘обећану земљу’ за буд-зашто распродају!(2)

Мржња Европе – вратила ‘дуг’ Србији: Стрељана Србија преобраћена у незнани Крст на незнаном Гробу…

Иако Макдауел у свом забрањеном Сведочанству Истине – не залази у антисрпску мржњу Запада – од огромног је значаја схватити да Макдауел опште објашњење Черчилове издаје већ од самог почетка карактерише – Черчиловом ‘подређеношћу’ – ‘тајним утицајима’(21/49) – и поставља круцијални изазов Черчиловим поступцима: јер – “ако није било Стаљиновог притиска” – а није га било! – шта је онда “навело Черчила, да усвоји и лично усмерава погубну британску политику из 1943. и 1944, која је довела до потпуног напуштања Југославије и источне Европе?” И одговара на питање: (21/50) “до самог краја 1944, премијер се ослањао” искључиво на “неименоване и непознате особе у Лондону” – које су биле “без икаквог званичног статуса!” Сходно томе, доцније оптужује чак и Черчилове (21/63) Мемоаре: иако у њима “свака његова послератна изјава треба да послужи као доказ који поткрепљује његове погледе – али – ни на једном месту ‘извор’ његових доказа”:

“Није нити именован – нити одређен”!!!

Такође је значајно схватити да Макдауел анализирајући Издају Истине ставља черчиловско-маклејновске рекламне фатаморгане у други план – иако је сам Макдауел као нико други до сада све ове измишљотине доказао за – лажи! (21/91) Макдауел се, међутим, фокусирао на оно о чему се до сада премало зна: на моралну анализу Одговорности, Савести и Поштења – на анализу Издаје као – Издаје Моралности – која је као таква срж огромног катаклизмичног амбиса између некадашњег моралног и данашњег неморалног схватања подређеног рекламерском сензационалитету! На супрот томе, Макдауел спокојно, па чак и са уздржаном скромношћу… не напада драстично лажове и лажи – излаже непобитне чињенице и доноси веродостојне закључке, као да му лична моралност чак не дозвољава да доказане оптужбе – формулише у тужбе!

Од таквог Макдауеловог поштеног резоновања нема истинитије оптужбе Најскарадније Лажи коју је цивилизовано човечанство икад починило као злочин расистичке мржње против Срба! Зато се “Стрељање историје” мора схватити из перспективе вертикале Српске Духовности: наказно раситичко “Српско питање” јесте – злочин над моралношћу! Не само да је ‘расистички брлог’ немилосрдно жртвовао Србију Титу – већ је и жртвовањем Победе Другог светског рата исправио Пораз Аустроугарске у Првом светском рату: Черчил је уклонио Хитлеров Нацизам управо зарад будућности аустроугарског анти-националног фашистичког и расистичког лажног антифашизма(3) – зато да би и дан-данас званична наказна Историографија Лажи могла да тврди да су наводно кривци за Први светски рат ‘пре свега Русија, а затим и Србија’, која је, како је расизам лажно клевета, некакво наводно ‘разбојничко гњездо’ које је наводно ‘угрозило и угрожава мир’!!!

Свакако намерно заобилазећи отворено помињање утицаја римокатолицизма и на Черчила и на САД, и поготово заобилазећи утицај америчких Хрвата поготово у Пентагону али и у америчким медијима и на најважнијим универзитетима, (21/93) и иако то не формулише – Макдауел ипак неоспорно устврђује да је циљ Черчиловог стварног плана управо стварни циљ тајних Черчилових саветника који су током рата формирали и Черчилову па и Рузвелтову накардну политику издајства били прво – у суштини мржња против Срба; друго – (21/107) прикривање од Истине Историје кључне улоге Срба и Рвне Горе у Другом светском рату; и треће – ‘коначно решење’ ‘српског питања’ истребљењем Срба као Нације и Србије као државе!

Дубоки корени “стрељане историје”!

“На интернет порталу Индекс 9, децембра 2006, емитован је видео снимак са делом говора тадашњег председника Хрватске, Стипе Месића”, наводно снимљеног “у Аустралији почетком 1990-тих година”, у којем је он наводно “позитивно оценио усташку државу”, рекавши:

“Ми (Хрвати) смо два пута победили – а сви други само једном.”

“Ми смо победили 10. aприла 1941, када су нам Силе Осовине признале Хрватску државу – и победили смо јер смо нашли после рата, опет са победницима, за победничким столом.”

Тадашњи председник Хрватске, Стипе Месић, доцније се сагласио “да је очигледно да је то рекао у време када је био ван државних функција и био страначки функционер Туђманове ХДЗ коју је потом напустио”, и “да верује да је то било на скупу Хрвата у иностранству, где је било пуно оних који су били НДХ носталгични али је требало њих добити да схвате да је антифашизам победио у Другом светском рату, и да су у тој победи учествовали и Хрвати и сели за сто са победницима.” Том приликом је нећак усташког генерала Марка Месића нагласио поменувши Јасеновац да “када у Србији говоре да је у Јасеновцу убијено не 800.000, него милион, милион ипо Срба, јасно је да је то историјски фалсификат, и у том смислу нисам могао ићи на руку четницима и онима који прете Хрватској да ће је уништити”, закључивши да је тада једино тражио “да се хомогенишемо (Хрвати) у одбрани данашње Хрватске која је настала на антифашистичкој основи”, јер данас наводно “неки желе да створе атмосферу да су опет сви Хрвати криви јер не прихватају индивидуализацију кривице” чиме “желе да читав хрватски корпус преузме кривицу за оно што су… појединци учинили”! У истом напису цитиран је и посланик Српске националне странке у Сабору Хрватске, Милорад Пуповац: “То је говор партизанског генерала који је мислио да у свом пројекту може и треба да обједини усташке и партизанске снаге.”(4)

Иако може да се помисли да су “две хрватске победе” – управо две пропагандистичке измишљотине, Макдауелово Сведочанство Истине доказује потпуно супротно: већ поменута Черчлова тотална ‘подређеност тајним утицајима’ из које је произашла његова подршка Брозу – доиста се своди на наизглед суманути закључак: ко се коме додворавао за “наклоност”? Да ли Тито Черчилу, или Черчил… Титу – јер сходно овом питању – ‘утицаји’ се управо обелодањују не само као ‘ватикански’ већ такође и као директни договори са НДХ у ‘хрватским грофовијама’! Зато је запрепашћујуће да Срби не обраћају пажњу не само на скрнављење историјских чињеница – већ и на и на чињеницу коју управо доказују наведене изјаве нећaка усташког генерала Марка Месића, доцније Титовог генерала и команданта Титове дворске страже на Дедињу – да “две хрватске победе у Другом светском рату” – управо настављају предратну усаглашену титоистичко-усташку мржњу против Срба – већ у директиви “Ј. Б. Тита уочи Априлског рата 1941”, у којој је под број три и директива члановима КПЈ да “пруже сву потребну помоћ усташама и другим сепаратистичким организацијама које доприносе брзом паду режима.“(5)

Дакле… 16. просинца 1941, загребачке ‘Недељне Вијести’ објављују: “одлуком хрватске државне владе Хрватска je ступила у рат против Енглеске и Сједињених држава.”(6) Изјаву, је емитовањем преко радија, јавно обзнанио поглавник Павелић, у присуству Атруковића, Кватерника и осталих министара НДХ!

Осам дана доцније, 24. просинца 1941, Тито стиже у Рогатицу на територији НДХ! Много озбиљних историјских, па чак и историографски сензационалистичких апсурда – доказује подударност ова два догађаја: после Титовог фијаска да ‘преузме’ од Драже Михаиловића оштенародни устанак против Нацизма у Србији – врло је логично питање зашто Нацисти нису отписали Тита као неспособног? Зашто би Немци пошто Броз није обавио задатак у Србији уопште бакћу са Титом не спречавајући га да се из Ужица пребаци у Рогатицу? Зашто Тито, уколико је уопште намеравао да води устанак – што уопште није – одлази из Србије на територију НДХ непосредно пошто је НДХ објавила рат Западним савезницима? Зашто Тито две године доцније изјављује да би се у Србији његов покрет “истопио”? Да ли зато што је Србија у директном рату против Нацизма – или зато што он није? Зашто Черчил већ у то рано време рата на тлу Југославије, а доцније много ефикасније, подржава искључиво Тита који обитава сакривајући се од ратних акција по забаченим територијама НДХ која је у ратном стању против Савезника?

Хвала Богу детаљном анализом Черчилових и Титових поступака Макдауелово забрањено Сведочанство Истине – иако не залази у то директно – ипак индиректно одговара баш на ове апсурде. Један од тих индиректних одговора је запрепашћујућа подударност – о којој Макдауел не говори – али која је директан резултат брижљиво скриваног договора код скретнице на старој железничкој станици у Ужицама: тотални престанак Титових оптужби против хрватских комуниста – и тотални престанак оптужби хрватских комуниста против Тита! Непобитан је утисак као да су се и Тито и хрватски комунисти повиновали истој тајној директиви из истог тајног центра – да од тог тренутка хрватски комунисти безпоговорно прихватае Титово руководство – зато што је то било пресудно да би се кроз две године довело до сједињења Титових и Усташких снага! Управо, од тренутка када је Тито дигао руке од општенародног устанка у Србији; од тренутка када се завлачи у пустаре Рогатице; од тренутка када је на територији НДХ; од тренутка када прихватa директиву која наводно одговара хрватским наводним комунистима – али која итекако одговара Усташтву… управо од тог тренутка наводни хрватски комунисти су уз Тита! Ова наизглед аномалија уопште није аномалија јер је доцније је резултирала у обједињење Титових и Усташких снага – тачно по замисли Кашеа и Фон Хорстенауа… а можда и Винстона: такозвани АВНОЈ биће искоришћен упрво као некакав политички стожер некаквог антифашизма – наравно лажног – за здружења про-нацистичких антисрпских снага, укључујући и Тита… са благословом Запада!

То доказују непобитне чињенице: прво што су Немци учинили по завршетку такозваних “Мартовских преговора” – тренутно су пустили из заробљеништва Титову супругу Херту, Дедијерову супругу Олгу, Иву Фрола и друге изабране званичнике, и међу њима и Титовог високог руководиоца Андрију Хебранга и његову супругу!

“Андрија Хебранг је пуштен из затвора зато да би наставио сарадњу са Усташама и Домобранима”!(7)

То значи Нацисти су их пуститили из затвора зато да учврсте обједињење Тита са Усташама и Домобранима, што је потпуно логично, јер су “још средином тридесетих југословенски комунисти и усташе склопили уговор о сарадњи да заједнички униште буржоаску државу Југославију”(8) – и наравно и зато што је “Тито лично потписао тај уговор”!(9)

Према томе, чињеница коју Макдауел безпоговорно доказује – да је Черчилова издаја која је натерала и Рузвелта и Западне савезнике да прихвате обједињење Титових и Усташких снага, укључујући и муслиманске фашисте – од пресудне важности за ликвидацију ‘српске претње’ – јесте управо доказ ко су заиста тајанствени ‘извори’ по чијим је инструкцијама, како то доказује Макдауел – Черчил обавио издају!

Према томе, виђено из перспективе Истине, очигледно је због чега је Ђилас предводио такозване ‘Мартовске преговоре’ у Загребу – јер је Ђилас био тај ко је ‘организовао’ да Хадсон, први савезнички претставник послат на окупирану територију – уместо код Драже… буде пребачен код Тита – чиме је успостављена и заснована Черчилова тајна нацистичко-савезничко-усташка веза већ од најранијих дана!

Броз је и пре такозваних ‘Мартовских преговора’ подмукло сарађивао са Усташама претварајући се да позива српски живаљ на територијама НДХ, који је био у безглавом бекству од усташког покоља, да му се придружи у некаквој наводно антифашистичкој и наводно народној и наводно ослободилачкој борби – иако су и српски народ на територији НДХ и локалне четничке снаге добро схватали превару и огорчено се борили да спрече Титов смртносни утицај – јер је Тито уствари на лукав начин излагао српске избеглице да улећу у усташке замке, што је бесомучно умногостручило српске жртве!

Међутим… како то доказује и Нитоњин ‘Пожар над Крајином’, тек – после такозваних ‘Мартовских преговора’ – Тито тек тада – први пут јавно изјављује злочин који почињава од самог почетка:

“НОБ не интересује да се бори против снага Осовине”!

Пошто су и усташке и домобранске и муслиманске фашистичке снаге део ‘снага Осовине’ – важно је зато прецизирати такозванe ‘Мартовскe преговорe’: нису то уопште били никакви преговори! Напротив – било је то примање наређења: на супрот дотадашњој прикривеној сарадњи – почела је отворена Титова сарадња са Усташама и осталим квислинзима:

Од марта 1943. године “Тито се врло често обраћа Усташама позивајући их да му се прдруже”(10), и иако Тито обећава Усташама да ће их “наградити високим командним положајима”(11), и иако 2. јула Тито издаје јавну декларацију у којој гарантује “безбедност живота и личне имовине свим домобранима и осталим хрватским нацистичким војницима ако се придруже Народно-ослободилачкој војсци” и да ће им бити “обезбеђени војни чинови које су поседовали у нацистичкој хрватској војсци, а да ће командни положаји зависти од способности сваког појединца”(12) – баш у овом тренутку – а свкако и као резултат примљеног наређења – како то докзује Макдауел – Черчилова издаја нагло досеже толико бруталне размере да су наизглед чак и ирационалне… наравно у корист Тита!

О томе ће бити речи доцније. Овде је, међутим, важно напоменути да је британски бригадни генерал Чарлс Армстронг (Charles Armstrong), био тај ко је у једној од својих инструкција наложио “да се сакрије од јавности да Тито позива Усташе да му се придруже, па да се зато ББЦ (BBC) претвара да су Усташе домобрани или да их једноставно назива Хрватима”!(13) И тако, 3 јула 1943, “када је ББЦ поновио пртизански комунике да се читаве јединице придружију Партизанима – ББЦ је уствари подстрекивао Усташе да се масовно придруже Титу – употребивши уместо речи ‘Усташе’ – речи ‘Домобран’ и ‘Хрвати’.”(14)

Према томе, ‘придруживање’ није било никакво придруживање Титу – већ обједињење снага, па се чак може закључити да је уствари није било присупање Усташа Титу – већ Тита усташким снагама!

Иако чак и пуковник Бејли (S.W. Bailey), који је био протитовски ‘обрађен’ попут поменутог Хадсона, иначе некадашњи рударски инжињер у Трепчи, такође сматраа да је Титово здружење са Усташама “Титова намера да по сваку цену увећа своје снаге зато да на силу наметне власт над народом”(15) – логична је претпоставка да осим Меклејна и бригадни генерал Армстронг такође руководи на терену Черчиловим тајним преговорима са НДХ!

Непобитан је да је оно што се рекламира као некакви ‘Мартовски преговори’ управо усклађивање пронацистичких локалних снага – укључујући и Черчлове Титове – под рекламерски лажним наводно титоистичким, наводно комунистичким и некаквим политичким и некаквим ослободилачким и некаквим наводно антифашистичким стожером – заиста припрема здружених квислиншких снага за напад на Србију… јер када су се Михаиловићеве снаге “сукобиле са партизанима, нашле су се у ситуацији да се боре против истих бивших усташких снага под командом добро им знаних усташких официра, који су, иако су променили своје усташке униформе у партизанске – наставили да воде исти рат који су водили и до тада”!(16) Тај “исти рат” – није ни Други светски рат Тај нити управо никакав рат – па чак није нити ма какав ‘грађански рат’! Тај “исти рат” је расистичка, фашистичка мржња истребљења Срба којом је Черчил наставио Усташки покољ Срба покољом Србије лажно приказујући антисрпску мржњу као некакву титовку са петокраком некакве комунистичке револуције!

Зато је тачно тог тренутка када је Черчил био задовољен да су пронацистички кољачи усклађени под некаквим Титовим назови петокраком – Запад почео испоруке Титу оружје и муницију и муњевито интензивирао рекламирање Тита на Западу!

Иако је то здружење злочиначких снага мржње против Срба било у први мах супротно тадашњим жељама претседника Рузвелта, који је 5. окотобра 1943. изјавио да Хрватска због “своје неодговорности – мора по завршетку рата бити стављена – под контролу мешународног старатељства”(17) – Макдауел доказује да се раније постојећа периферна завера сматрана ‘инфилтрацијом прокомуниста’:

Oдједанпут 1943. преобратила у свемоћну заверу!

И истовремено са тим непојамним преобраћењем у свемоћну – Завера је тренутно лансирала врло интригирајућа питања која до тада симптоматичнo нису уопште постојала:

“Ко је заправо Тито”!?! И “каква је Титова веза са комунистичком партијом”!?!

Ово преобраћење у свемоћну заверу јесте и одговор на питање – ко се већ на почетку рата прдружио Титу: јер иако тек доцније преобраћена у свемоћну – издајничка Завера је већ тада унапред знала – да је ‘веза са комунистичком партијом’ – само Титова маска(21/47) – што доказује да сви – некомунисти – који су се већ почетком рата придружили Титу – јесу то учинили зато што су већ тада знали ко се коме заиста додворава за “наклоност” – и због чега – због антисрпске мржње!

Чињенице да преокрет Завере – није под утицајем Стаљина (21/54) – и да Завера нагло почиње доминира западном медијом – и да се чак и комунистичка медија нагло преокреће – и да је све то синхроно Черчиловом одвајању пропагирања Тита од званичних британских војних и обавештајних органа – и да је чак и SОЕ који је до тада био као некакав носилац Титовштине… остављен по страни – управо доказује не само да је циљ Завера да се Тито постави на чело Југославије – да се Михаиловић и Србија униште – већ и да циљеви рата више нису уоште релевантни! Све то заједно доказује не само да се ранија завера преобратила у другачију заверу, много организованију и свемоћну… већ доказује чак и да је, ‘гледајући уназад’, та изненадна промене, како доказује Макдауел, преокренула и пропаганду – јер нова инсистирања на томе “ко је заправо Тито” и “каква је Титова веза – са комунистичком партијом”, и да је ‘веза са комунистичком партијом’ – само Титова маска – тренутно стављају Тита у сасвим другачију перспективу…

…у перспективу “хрватског националисте” која је преко потребна за рекламерски успех Титове… черчилијанске ‘маршализције’ – чиме ће као и Тито – тако и Усташе – рекламерство Звере прекрстити у наводне антифашисте!

Иако Макдауел не спомиње НДХ као такву – што је можда и омашка превода – његове тачне констатације доказују да њему мора да су итекако познати не само усаглашеност титоистичких и усташких активности (21/57) већ и – бар засада – још недовољно документовани тајни договори у ‘хрватским грофовијама’ Савезника са НДХ о послератној Југославији – јер, како Макдауел доказује, ова промена Завере у свемоћну и њена нова карактеризација Тита – “указује да у случају да се уједињена Југославија под таквим условима не успостави, Британци могу одбацити Србију (препустити је руској контроли) и – усредсредити се на пријатељски режим у римо-католичким областима Хрватске, Далмације и Словеније”! И иако сматра да се “то решење приписује – јаком католичком утицају” – он ипак управо доказује садржај британских договра са НДХ, јер су “нажалост они били и ти који су наставили да сматрају да концепт западне Југославије под контролом Британије даје прилику Титу да – одбаци своје (наводне) совјетске и комунистичке везе”:

Зарад чега? Зарад свога хрватског порекла”!

Пијадини ‘бескућници’
Преварени отимањем ‘Обећане земље’
Дакле… Хрвати су “два пута победили, а сви други само једном.”

Јесу Хрвати заиста “победили 10. априла 1941”, када су их Силе Осовине унапред наградиле са НДХ за злочине које ће починити над Србима, Јеврејима и Ромима, али нијесу побиједили после рата, иако се, благодарећи Титу, јесу “нашли за победничким столом”! Међутим… као и после Првог светског рата, насупрот реалности и једног у другог светског рата – питање је да ли би иоле поштена нација сматрала прошверцавање управо побеђених… у победнике?

Према томе… пошто питање није питање победа ни у Првом нити и у Другом светском рату – шта је онда питање?

Питање је порекла, зар не! И питање је стварног постојања и као нације и као државе зар не!

Па пошто Хрватска постоји само као “Хисторијска Хрватска – у препису’ зато што у “историји – није постојала” – али јесте наводно ‘постојала’ у “виртуелним замислима хрватске историографије” – настале због “стратешкe потребe Ватикана” а доцније “и Аустријске царске управе за прављењем некакве виртуелне римокатоличке нације на јужнословенском простору западног Балкана који је био скоро апсолутно и у огромној већини насељен православним Србима” – зато јесте проблематично “како то да за већину некадашњих држава има оригиналних и убедљивих података – само о држави ‘средњевековној Хрватској’ – гле чуда – нема ниједан”(18) – онда… Историја не само да пита шта у таквој ситуацији чини Нација која постоји иако из преспективе ‘порекла’ – de facto не постоји – Историја не само да пита него и одговара: овај недостатак, управо ова лажност постојања, доводи до инфериорности, и испољавајући се фанатизмом претаче се у злочинства чија су мота “ми смо бољи” не само зато што смо вас побили већ и зато што смо ми “победили” – наводно… Врло је тужно овако писати о својим ближњима, али… како би рекао нећак усташког генерала Марка Месића… и стварност као таква и Истина стварности као такве – морају се ‘хомогенизирати’, кај не!?!

Пошто нису Усташе приступили Титу – јер је Тито већ био њихов и није имао никакве везе са одвратошћу комунизма, онда… па о чему се онда расправљало у грофовијама? Пошто свакако није ни о Вери, ни о Стварности, а пошто свакако јесте о Фанатизму и Мржњи – онда се свакако расправљао комплекс инфериорности преобучен у сахарисан бечки марципан са перјаницама уз блех музику наводно ‘класичних’ корачница… Према томе ова чињеница не изискује одговор – којим ‘утицајима’ је Черчил веровао! Већ напротив – пошто се у ‘грофовијама’ уз черчилијански виску дискутирала виртуелност лажи – онда Историја има одговар: Черчил је веровао Хашиму Тачију! Како сад па то? Тако јер коликогод је недоказива Тачијева лаж да су Албанци Илири – толико је недоказива и лаж НДХ да су Хрвати… Хрватска! Зато је нећаку Стипи Месићу стричева мржња подарила аманет да је НДХ ‘дупла победница’ Другог светског рата! И зато је, као што је Ватикан измислио Хрвате – Черчил умислио Хрвата Тита, преобукао га у мантију комуњарског агит-проп марксо-световњака, том лажном одором снабдео га Пијадиним ‘бескућницима’, углавном Србима, преварених ослобођењем али опчињених обећањем да ће бити награђени Обећаном земљом Србијом… да међу Србље и свет унесу кугу… баш како је Историја то и записала на вратницама Цркве – усред Магденбурга: Боже спаси нас лажне етикете на обећаном марципану… опчињенима обећањем као и дотада обичним партизанима није било наравно ни на крај памети да је комунизам Титу био само лажна налепница којом је маскирао свој злочин и мржњу, лажни антифашизам, лажну некакву комунистичку револуцију – све то маскирао зарад ликвидације Обећане земље Србије… тога наравно нису били свесни не само обични партизани који су гинули верујући да се боре за ослобођење, већ и много, много височији органи титоистичког лажног антифашизма… изузев наравно Титовог ‘језгра’ које је преживело на рачун жртвованих преварених и изиграних родољуба… углавном Срба.

А Истина “стрељане историје”?

Истина је да је “анти-нацистичко осећање” не само “Михаиловића и његових бораца” већ и Српског Народа оптужене Србија “било толико очигледно – па чак инаџијско – да је апсурдно да ико чак и помисли да те људе оптужује за сарадњу са окупатором”, закључио је Макдауел на Њујоршком процесу за поштено суђење Дражи Михаиловићу!(19) И зато да се та Истина не би сазнала, зато да се не би сазнало да је Запад издао Србе јер их је мрзео баш зато што је ‘антинацистичко осећање’ Равногораца било чак и ‘инаџијско’ – зато нам се у данашњици испира мозак недотупавним измишљотинама да ”пошто су одувек били непоправљиви нционалисти – Срби су доживели нацистичку окупацију као ослобођење”!(20)

И негдањи и садањи гребароши титоистичке la\i, без обзира да ли Хрвати, Срби или потурчењаци… били надојени су управо једино Марксовим песмама из његових постстудентских дана: Изазовом Богу да ће му разрушити царство Његово!

То биваше циљ, задатак и мисија ‘језгра’: Разрушити Добро!

Ништа не изградити! Само разрушити!
Од инфериорних… друго се и не очекује.

Часлав М. Дамјановић

www.Ravnogorskivenac.com

_______________________

(1) Драган Славнић, коментар на “Бојкот народа”, Новинар.де, 11/10/13, 15:59)

(2) “Dačić message to City investors – Serbia is “promised land”, Бritiћ, The British Serb Magazine, 10/30/13)

(3) “У сусрет Воскресењу…”, Аутор, Новинар.де, 05/02/13)

(4) Vesti@beta.co.yu, VOA, REG-HRVATSKA-MESICH, 12/10/06, 14:40:43+0100, car/dzz/ssm)

(5) Милослав Самарџић: Критички напис на први сегмент тв серијала “Равна Гора”)

(6) Zagrebacke ‘Nedeljne Vijesti’, naslovna strana, 16. decembar – prosinac, 1941)

(7) Милош Аћин-Коста, “Дража Михаиловић и Равна Гора”, 1943, Књига IX, Равногорски венац, Вашингтон, 1984, стр. 1051)

(8) Исто, Милош Аћин-Коста)

(9) Исто, Милош Аћин-Коста)

(10) “Rodoljub ili izdajnik”, Dejvid Martin, Hoover Institution Press, Stanford Univerzitet, 1978, st. 104)

(11) Исто, Martin, str. 105)

(12) Исто, Martin, str. 105)

(13) Исто, Martin, str. 105)

(14) Исто, Martin, str. 106)

(15) PRO, FO,WO 202/131, 09/18/43)

(16) ”Rodoljub ili izdajnik”, Dejvid Martin, Hoover Institution Press, Stanford Univerzitet, 1978, st. 105-106)

(17) “Tito, Mihailović i Saveznici”, 1941-1945”, Volter Roberts, str. 158)

(18) “Хрвати нису историјски народ”, Др Гојко Маловић, Нови погледи у српској историографији, Новинар.де, 10/05/08

(19) Макдауел, Сведочење, подеоци #19 и #32, странице 476 и 474)

(20) “Национализам разлог да Црква и Армија напушта Милошевића: демократија није разлог”, Бернард Д. Каплан, ‘Вашингтон Тајмс’, 01/11/97)

(21/) Ознаке страница цитата коришћених из “Коментара” “Стрељања историје”)

[SlideDeck2 id=92843]