Вести

Кад год читамо изјаве министарке енергетике, обавезно гарниране њеном сликом, тако да се не зна да ли изјављује да би се сликала, или, пак, да се слика да би изјављивала, увек се поменемо Толстоја и његовог закључка: „Већ седамдесет и две године, жене падају у мојим очима, све ниже. Изгледа да ћу морати да их спустим још ниже“.

Проф. Др. Слободан Турлаков, 20.08.2013

***

Одиста, та неоспорно лепа жена, паметно речита, са докторатом економских наука на државном факултету, уместо да крене за науком, постаје шеф Лабусовог кабинета, затим потпредседница београдског одбора Динкићевог Г-17, а потом саветник неког министра у Републици Српској, да би се најзад скрасила у Сабирној странци, као потпредседница Главног одбора, и као таква постала министарка. Али, изгледа, ни то није задовољило њене јавне амбиције, те у последње време, као незванични портпарол Сабирне странке, дала се у неограничено хваљење њеног шефа, дивећи се његовој младости и способности, изјављујући чак да су срећни што имају таквог председника, тако ретког човека!

Да ли то чини да би била сигурнија у Влади, или, пак, да дође до неког „промакнућа“, тек изненађује да не види да игра улогу Јелене Триван, која је, сирота, обневидела од силног узношења свог шефа, Тадића, да би одједном нетрагом – нестала. Ипак, једно је јасно, да независно од Толстоја, она саму себе спушта, што је тужно и дозлабога ружно, да тако лепа и паметна жена, не уме, тим својим вредностима, да нађе предодређено јој место.

Њу, као да следи, гувернерка, која се чак фризерско – козметичким третманима, дала подмладити и улепшати, те је тако стигла и до насловне стране „Политике“. Али то јој, изгледа, није било довољно, већ је ових дана бацила поглед и на ММФ. Она која је до гувернерског именовања, своју политичку акцију у Скупштини, заснивала на критикама и нападима на ММФ, што својим диктатом руши сваку будућност Србије, сада одједном тражи од Владе да склопи споразум с ММФ „не због новца, јер имамо девизних резерви преко 10 милијарди евра (!), већ зато што је држави потребан – добар саветник и контролор!“ Аман. жено! Ово превазилази и самог Толстоја!

Срећом, ту је Јован Ристић који је још пре 130 година упозорио: „Кад Бог хоће да подигне посустале нараштаје, не шаље им велике умове, већ јаке карактере“.

Додуше, он није могао ни да сања да ће се жене бацити у политику, шта више, да ће наићи мушки нараштаји, који ће радије видети жену у вертикали, па и на високим положајима, но на оним досадним, традиционалним – хоризонталним!

Наравно и дабоме, ту су и мушки кадрови. И незаобилазни Дачић и Вучић, или обрнуто, мада тако не пише у Уставу, у ком се, наравно, и не помиње постојање Првог потпредседника Владе.

Наиме, у члану 125. Устава, пише: „Председник Владе води и усмерава рад Владе, стара се о уједначеном политичком деловању Владе, усклађује рад чланова Владе и представља Владу. Министри су за свој рад и за стање у области из делокруга министарстава одговорни председнику Владе, Влади и Народној скупштини.“

Дакле, све оно што Дачић не ради, уз читав низ ствари које ради, а било би боље, и за њега лично, да их не ради.

Пошто су званично прећутали 100. годишњицу Брегалнице, сад се одједном сетише да званично уприличе државну прославу 99. годишњице Церске битке, и да на њој Дачић изиграва првог човека Србије, што је званично најпре Николић, као председник Републике. И уз војну музику и гардисте, који, јадници, мало мало па постројени, у оперетским униформама, изигравају оличење снаге Србије. Говорио је и срамно лагао, између осталог како Србија негује сећања на славне претке, па и кроз образовање из области националне и опште војне историје (!).

Месец дана раније послао је свог заменика у СПС(т) да у Белој Цркви честита српском народу дан антифашистичког устанка, 7.јули, када су убијена с леђа два жандара, пошто су бацили оружје и дигли руке у вис. Тај срамни злочин, чије су жртве недавно рехабилитоване, комунисти су прогласили за српски устанак, иако је он још у мају почео на Равној Гори од стране Југословенске војске у отаџбини, али не против „домаћих издајника“, већ против правих окупатора!

Али, кад је већ био тамо, могао је да оде и до Шапца, да обиђе цркву, у чијој су порти аустријски војници, на челу са 42. загребачком вражјом дивизијом, извршили нечувени покољ цивила; уосталом, као у целој Мачви. Ако ништа друго, већ као шеф продужене Титове партије, учесника у том злочиначком чину, који је злочин детаљно описао швајцарски криминалог, Арчибалд Рајс. Али, гле чуда! Дачић је пре извесног времена, као премијер одликовао шефа државе (!), и то медаљом управо Арчибалда Рајса, за, само њему, знане подвиге. Ко зна, можда и из захвалности што га је у јулу 2012, наименовао за премијера, што је, нема сумње, био подвиг, који му Вучић, интимно, никад неће опростити. Збиља, да Николић тада, брзоплето, није учинио тај подвиг, већ да је Вучићу, као представнику странке са највећим бројем посланика, дао мандат за састав Владе, много тога, из једногодишње њене историје, не би се догодило, па ни ова бескрајна, дугомесечна Реконструкција, за коју нико живи не зна зашто је уопште започета, кад су сви „чимбеници“ из Владе и око ње, непрестано понављали да она ради тимски и једнодушно! Дачић је чак и пре неки дан, поновио да „ова Влада добро функционише“!

Али, тако је желео Први потпредседник, и тако је имало да буде. И онда се Дачић џилитнуо, и избацио Динкића из Владе, и тиме показао да је то његова Влада, на шта га је одмах упозорила незвнична Сабирна портпаролка, да то није Дачићева Влада, већ Влада Републике Србије. Срећом, и СПС(т) има незваничну портпаролку у лику министарке здравља, која је реплицирала својој колегиници, и то крајње одлучно: Ово је Дачићева Влада!

Шта ће на крају бити, то ни сам Саваот, не зна.

Вучић и даље игра на карту довођење странаца, ако не у Владу, а оно у њену администрацију. Не помињући ко ће то да плати, јер ти странци коштају, још колико! Пре неки дан је рекао да тражи по белом свету и министра за пољопривреду, не знајући или не смејући да зна, да у Београду постоји стручњак европског ранга, проф. др Миладин Шеварлић, који вероватно не би ни пристао да буде у реконструисаној влади, која има да промени не само политички амбијент Србије! Чудо једно, нико да том свеминистру и надминистру, отворено и одлучно каже, да код год има име од домаћих стручњака, не жели да буде у субординацији човека који иза себе, у својој 43. години, нема ништа друго сем стерилне дипломе правног факултета и – галаме, доскора на једној туђој плочи, а сада и на својој.

Ипак, нешто се креће. Дачић игра на карту тзв. српског национализма. Пошто је обележио 99. година Церске битке, сад би да рехабилитује Александра Ранковића, човека који је толике године био уз Тита и омогућавао му толика злодела над српским народом. То што су Ранковићу подметнули кривицу да је организовао прислушкивања Тита, то никако не говори о Ранковићевој невиности у односу на српски народ. Али говори ко је све био у Титовом окружењу, и ко је све хтео да заузме Ранковићево место.

У даљем кокетирањем са српским национализмом, јесте и нагло отопљење према Црној Гори, у којој се љубазности, утркује са Вучићем, који је такође за најбоље односе са Црном Гором. Дачић чак подсећа на „традиционално добре и пријатељске и братске односе српског и црногорског народа!“

Шта он уопште о томе зна?

Иако је могао, у прилог реченој традицији, да каже да је он лично много допринео да она постане и садашња стварност, именујући цео врх српске полиције од црногорских кадрова, као и међу државним секретарима и саветницима, а и у самој СПС(т), скоро сви потпредседници су такође Црногорци, чак и његов страначки заменик. А и Влада је пуна Црногораца, као дипломатија и челна места у државној управи и у јавним предузећима.

То су збиља необориви докази о његовој личној наклоности и пријатељству према црногорском народу, у ком погледу не заостаје ни Вучић, па су се тако нашли јединствени у једној тачки своје коалиционе Владе. И док на све стране галаме како неће признати независност Космета, у истом часу раде једнодушно на побољшању добросуседских односа са Црном Гором, која не само да је ту независност признала, већ је оживотворује и тиме, што ће до краја године послати свог амбасадора у Приштину, што неодољиво подсећа на Ристићеве прогнозе о Божјој помоћи посрнулим нараштајима. С том разликом, што кад је Србија у питању, не видесмо ни велике умове, ни јаке карактере!

И тако дођосмо до недоумице некадашњег учитеља краља Александра Обреновића, 1892/93, Албер Малеа: „Какве ли намере има Бог са овим народом?“

Ту недоумицу као да је разрешио пок. патријарх Павле кад је рекао како „Господ наш, Исус Христос, није послао овце међу вукове, да их ови прождру, већ да би их преваспитали, да и они постану кротки“(!)

Наравно овце су Срби, а вукови сви они којима Срби сметају. Зар их је мало?!

***

Умро је писац Мирко Ковач. Бог да му душу прости! Додуше, не знамо да ли је био верник, и чији. Истина, био је Црногорац, дакле рођењем православац; школовао се и стасао до писца од формата у Београду, а потом се дао асимиловати у Хрвата у Ровињу, где се преставио, па не знамо код Бога да молимо за смирај његове душе.

Али, објавише његов интервју, сад у целости, у ком човек назва Шешеља фашистом, Милошевића као оног који је призивао НАТО бомбардовање, да би уживао у томе, како се његова земља руши., јер је мрзео свој народ. И на крају тог интервјуа поручује:

„Национализам је српски највећи напријатељ“.

Није!

Највећи српски непријатељи су туђини, које је српски народ прихватио, одхранио и на пут извео, а они му се одужили тако што су пришли тзв. Другој Србији и заједно са њом оспорили Првој, да има право на испољавање својих националних осећања.

Слободан Турлаков