Вести

С овима што су, благодарећи изборној подршци, дограбили власт, па дакле и право да „кроје и парају“ – без икаквих обзира на своја преизборна обећања – не само судбину својих гласача, већ у великој мери и сопствену, што они не схаватају или се праве да не схватају… почиње да бива забавно.

Проф. Др. Слободан Турлаков, 15. јули 2013

***

Верујући да су ствар са Косметом, по Вучићу, успешно завршили, окренуше се ка својој унутрашњости, установи се да, док је он од јутра до касно ноћу радио у свом кабинету, има министара који не само да нису долазили у зору и одлазили у поноћ из својих кабинета, већ неки нису ни долазили на посао, бавећи се путовањима што по земљи, што на страни, водећи са собом бројну екипу саветника и безбедњака, правећи тако непотребне трошкове, како то Вучић све обелодани, у својој усменој књизи жалбе, не бојећи се да ће неко, бар у Скупштини, упитати ко им је дозволио да не раде одн. да путују по земљи и по свету, зар тај нерад и та путовања нису била претходно на дневном реду Владе, која се за све пита и о свему одлучује?

Међутим и дабоме, треба знати управљати и како се води и остварује власт. А ко од њих то уме и ко то зна? Није довољно бити шеф странке, па засести на кормило државе. Утолико пре, што по договору коалиционих партнера нико од њих не сноси никакву одговорност. Шта више, они су колико непокретни толико и неодговорни, јер собом обезбеђују опстанак власти, и према томе, ма колико се не слагали, они морају да буду сложни, уколико желе да се одрже на врху. У противном, нови избори! Од којих сви зазиру.

Полазећи од тог узуса, најављена реконструкција владе, могућа је само од стране СНС–а. Она се једино јавно џапа, обећавајући некакав 27. јули као дан нове, реконструисане, владе.

Одиста, ако се узме у рачун колико је пута, у последње време, тај Вучић говорио о реконструкцији владе, а колико коалициони партнери, несразмера је очита и велика. Другим речима, реконструкција је ствар само СНС–а, а ови други да тврде, као што и чине, да су дали своје најбоље кадрове влади, и да су са њиховим радом задовољни. И шта сад? Могуће су само замене шефова појединих министарстава, али никако и смена њихових људи, који су једино одговорни својим централама, које су, као што рекосмо, задовољне радом својих кадрова!

И Вучићева прича да су „спремни да разговарају чак и о половини наших чланова владе“, наивна је и недостојна брзоплетост шефа СНС-а, која изазива колико сажаљење, толико и подсмех!

СПС и УРС су спремни да разговарају само у оквиру већ договореног споразума приликом формирања заједничке владе, што значи да ни у какве промене неће да улазе, па тако ни око питања премијера, а ни око деоба министарства привреде и финансије, јер је све то утаначено реченим коалиционим договором. Промене тог договора могуће су само после нових избора, ако тј. остану исти партнери у коалицији.

Вучић је то знао, чак је једном и сам призно да је коалициони договор закон! И шта сад хоће? Сам је ставио на одстрел пола своје владе и сад му једино остаје да се и он позове на коалициони договор, и да своју странку заштити од могућих турбуленција. У том смислу треба схватити и његову последњу изјаву, да су његови министруи „вредно радили и много урадили“… мада „нису сви имали исте резултате“ … Ипак је разочаран недостатком самокритичности министара, јер „нико није признао да је лоше радио, напротив! Сви мисле да су добро радили!“

И кад се тако добрано уплео у своје шеме и своја виђења, одједном изјављује да је „спреман да сноси одговорност“! Пред ким? То није рекао. Чекајући ваљда, да ће Председништво СНС-а сви као један скочити да одговарају од било какве одговорности, зар га толике анкете по народу, нису прогласиле за најпопуларнијег политичара, ако не свих времена, а оно последњих 20 година!

Али, криза постоји, нико се ње није одрекао, време Мирка Цветковића је прошло! И шта ћемо сад? Пошто су коалициони партнери задовољни радом својих кадрова, за постојећу кризу криви су само Вучићеви министри, мада је он хтео да кривица буде колективна и да се „барабар“ сноси и подели, под паролом „Мења(ј)мо себе, а затим и Србију“!

Али, јадац! Мењај се, ако хоћеш и ако ти то треба. Нама не треба.

Треба се сетити, да је још у време Тадићеве владе, Динкић често говорио да систем не ваља и да га треба мењати, мислећи, при том, наравно, да се та промена обезбеђује његовим уједињеним регионима! У међувремену, Уједињени региони су постали странка, а систем је остао исти, чак ни Динкић више не помиње његову промену, задовољан што је све економске ресоре ставио под своју власт! Чак је успео да његова министарка Каловићка, буде проглашена за најбољег министра читавог региона! Додуше, имали смо већ једног таквог министра који је проглашен за најбољег министра унутрашњих дела, иако је он сам признао да је био више титуларни, него дејствителни!

Нема сумње, ствари се вишеструко запетљавају, и да је очигледно да нема оног који би све то замешатељство управио у спасоносном правцу и смеру.

Кад Палма, као што се прича, не би имао колубарски путер на глави, због кога се, јадник, држи Дачића к’о пијан плота, готово да би био спасоносно решење. Знано је, да је Јагодина једино место где се ради и где се планирају нови и све већи радови, а то је све његово дело. У једном часу кад му је све дозлогрдило, он се огласио са жељом да га влада овласти да иде по Европи и да тражи инвеститоре, што је и до сада радио, али само за Јагодину!

Ни један петао није закукурикао, после тог шамара целој влади и њеним економским амбасадорима, њих 27 по Европи, у Динкићевом аранжману са његовим људима! Преко Палмине понуде, као нечем неодмереном и несувислом прешло се на „дневни ред“, као да се ништа није чуло!

А требало је да се чује, јер тај Палма није шарлатан, већ дејствителни, радни човек, каквог нема ни у влади, па самим тим ни у странкама. Јер кад су они, у јулу 2012, стварали владу, са својом „првом поставом“, који су сад па ти резервни играчи, што су „остали на клупи“,који ће да обезбеде „боље резултате“?!

И уопште, како су дошли на мисао да су им потребни „бољи резултати“, ако су се непрестано хвалили како изборна влада ради сложно и смишљено, чак „с главом!“, како рече премијер; шта више, као ни једна од досадашњих?

Све у свему, потребна је комплетна и темељна чистка, која се, међутим, не може извести, јер су ови све забетонирили и овековечили!

Кад један Вук добија насловну страну у најчитанијем листу, да би прокламовао да се само „Истином може у Европу“!? Он кога би, кад би се појавиле све његове истине, удавиле у лавору воде, добија могућност да се обрати јавности! Јадна је то јавност кад се овакви типови оглашавају и њој обраћају да је уче памети!

И тако, ништа од реконструкције.

Ипак, могуће је да ће се нешто учинити, али све са идејом – ми остајемо недирнути, са свим оним што смо урадили и Европи и Америци обећали!

Уосталом, не може се од ових тзв. политичких људи ништа очекивати. Одиста, ма каква влада да се од њих компонује, она не може ништа удадити, јер ни једна неће бити изворно српска и национално опредељена.

Ми смо још у време Милошевића, у Караџићевом „Ослобођењу“, писали: „Само нас национализам може спасити“, што и данас понављамо. Јер је Српство у корену нападнуто и обезглављено, лишавајући самог себе жеље и самопрегора за својим спасењем.

Ако су три врхунске националне институције: СПЦ, САНУ и Матица српска, ван тока ствари, успаване и непостојеће, оне које би морале бдети над судбином и животом српског народа, шта се може очекивати од оних који су заинтересовани само за личну промоцију и сопствену корист. Од оних који у име тих добробити, чине све да српски народ, ионако нејединствен и разбуцан, још више растроје, лишавајући га од малих ногу, кроз европски школски систем основних појмова о себи, свом роду, својој земљи, гајећи у тој несвесној деци жељу за одласком у свет, тамо где се боље и угодније живи…

Нама је потребна реконструкција по целом пресеку друштва и нације. Ко данас, уопште, зна где смо и шта мислимо и хоћемо, као народ?

Лаура Болдини, недавно изабрана председница италијанског Парламента, у свом инаугурационом говору рекла је: „Моја мисао иде оном који је изгубио сигурност и наду. Морамо се заложити да обновимо и једно и друго.“

Колико година српски народ, у целини узев, нема сигурност, ни наду!

Зар се може тај осећај сигурности и наде, повратити са људима као што су Николић и Вучић, који су погазили и одрекли се свег оног што су у том смислу говорили и радили? Или, пак, са Титоистом као што је Дачић, који је око себе окупио све Титове комунисте, који су здушно радили на томе не само да Србе расрбе, већ и да физички нестану! Или, пак, Динкић, кога је до темеља раскринкао Миле Исаков, као човека који све своје знање и умеће управио у пљачкашком смеру, разбаштињујући Србију и Србе свег оног што су годинама стварали и од тога живели. Чега год се дохватио било је на штету Србије, свеједно намерно или нестручно, а ето, Миле Исаков га је необоривим сведочанством прогласио за клијента Тужилаштва, па самим тим и Вучића, који као координатор, стоји на челу борбе против корупције и криминала. Међутим, у случају Динкића, он од званичног постоје формални координатор, да не кажемо лажов.

Ми смо већ одавно прогласили Дачића за политиканског шарлатана, за човека који је као дипломирани новинар, неспособан за било какав јавни рад, а он је доспео до премијера и до шефа СПС– а, иначе најпроблематичније странке у Србији.

Кад су га новинари, ту скоро, упитали да ли СПС сноси одговорност за пропаст „Галенике“ с обзиром да је тим гигантом руководио њихов кадар, он је колико дрско, толико и безобразно одговорио: „Ја вам говорим о Европи, а ви ме одвлачите на неке маргиналне ствари око Галенике!“ Другим речима, он је схватио Европу као своју личну шансу, и није онда чудо што је 19. април морао доћи. Одиста, ко се још сећа да је Дачић на почетку приче о Космету, имао исправан став, да се проблем може решити само деобом Космета. Али, као превртљивац, чим је видео да ће са тим предлогом наићи на многа противљења, он се одмах пресалдумио на супротни смер, онај којим су управаљали ЕУ и Америка, и… потписом на који му је указивала Ештонка, који је тренутак овековечен историјским снимком, потписао свој опстанак, па чак и кандидатуру за толике мировне награде!

Ко би се надао да ће један историјски народ доћи на једно такво беспуће, које се и даље шири.

У прошлу суботу, на ТВ Палма Плус, у оквиру емисије „Питања и одговори“ коју годинама са одушевљењем и зналачки води у српском духу, Оливера Милетовић, појавила се једна неомеђена и чудесна Српкиња, др Зорица Митић, која сада, после свакојаких и незамисливих самопрегора, који су је водили и у Книн и у Приштину, у ратно време, живи и ради у Норвешкој. Просто је невероватно шта је све та жена доживела, и како је из свих погибљених ситуација излазила као победник, чак и из инфаркта мозга, и како је вазда радећи на корист Српства и данас има вере у његов спас, позивајући нас све од реда, да верујемо у тај спас и да се здушно боримо за њега, независно од оних који су на власти.

Кад би било једно бар хиљаду Зорица, које би као мисионарке зашло по нашим српским беспућима и пробудила тај изгубљени српски свет!

Ко зна, можда би их овај политикански олош онемогућио, као европски непожељан и опасан! Сигурно!

Слободан Турлаков