Вести

Срео сам давно пуковника Френда… “Чичу” наравно нисам никад срео лично…Али срео сам Дух Равне Горе који се усуђујем да називам Српским Националним Духом, и зато баш овоземаљко моје битисање живим мишљу да је то Дух Видовдана… да је то Дух Небеске Србије… да Српски Национални Дух јесте живљење Поштењем Савести и Одговности… и Српским Жртвовањем за Истину тог Духа.Без обзира да ли сам тај Дух сазнао родитеља и учитеља, или од многих сада већ умрлих али тада давно још живих Војника Равне Горе и Равногорске Србије, или од многих тада још живих америчких војника не само оних које је Равна Гора спасла од немачког ропства и ножа партизанског и усташког, већ и од оних доцнијих Американаца и других странаца чији је овоземаљски живот одуховљен успоменом на Дражу и Равну Гору и Равногорску Србију… одуховљен Српским жртвовањем за Истину до последњег даха.Како год… тако бар за мене Видовдан значи Спомен овоземаљском битисању… у име Трајности Божије Вечности.Таква Вера у Дух Видовдана учинила ме је имуним од сваколиких својатања, и од сваколиког траћења времена… и научила ме да да мислим оно што покушавам да схватим за поштено и савесно; да не прорачунавам и прерачунавам колико успевам или не успевам у тим покушајима; и имуним према материјалној надокнади и декорацији јавних признања… и изнад свега:

Вера у Дух Видовдана научила ме је и јединој нескромној особини:

Не попуштати у борби за Истину! Јер…

…па сетите још живи из наше неослобођене Равногорске Србије – шта бијаше најраније чему нас као дечицу неискусну… стари научише?

“Ко лаже тај и краде”, зар не?

Од те просте сељачке подуке нема “научније” формулације свеколиког оног Зла које нам се догодило и које нам се и дан-данас догађа… зар не?

“Шта је то – симонија?”

“Забадава сте добили, забадава и дајeте. Не носите злата ни сребра ни међу појасима својим, ни торбе на пут…” (Матеј, 10. 8. 9. 10.)

“Симонија је управо преступање наведене заповести.

Име је добила по Симону врачару који је заискао благодат Светог Духа – а за њу понудио новац! На што му Петар рече: “Новци твоји с тобом да буду на погибао, што си помислио да се дар Божији може за новац добити… Видим да си у горкој жучи и у оковима неправде.” (Дела 8, 20. и 23.)(2)

Да… много је писано о Видовдану… Али баш зато што Видовдан и јесте најсветије од насветијег, зато су одувијек отворене Божије вратнице Вери сваког Верника да се изрази о Видовдану: тако Дубокомислена Мудрост Завета кроз вјекове постаје све битнија духовност у уму човјековом! И зато су можда “симонија”, исто као што су и покушаји схватања Духа, и исто као што су и сваколика Сјећања и Заборави – увек живи Темељци Суштине Видовдана:

Видовдан је Молитва за опроштај грехова које починисмо…

Које чинимо…
И које ћемо чинити…Можда? И можда то и јест’ суштина насјветија: јер само свеснима да грех почињавамо може се подарити Поштена Одговорност подухватима које чинимо…

Можда… бар се мени тако чини.

Много је писано и о Небесној Србији… И подоста о Истини… Али, иако јесте доста писано о Дражи… премало је писано о Духу Равне Горе, а још мање о Српском Националном Духу, а понајмање о Духу Равногорске Србије… и изузев реторичких фразеологија демагогија лажи – такорећи ништа о спонама Наслеђа Завета Небесне Србије… Наравно да нити помишљам на кукољ којег има у сваком житу па и у српском… и наравно да бар покушавам да размишљам само о оној Ријечи коју сматрам поштеном и одговорном. И зато себе приушитам:

Да ли се сећам Врбице у првом основне у Огледној школи “Цар Душан” у Скопљу? Да ли се сећам мог првог Видовдана у избеглиштву на Сењаку у Београду? Сећам се наравно! Сећам се зато и данашњег мојег осамдесетог  Видовдана… такође у избеглиштву! И не сећам се многих твари, многих због превелике временске удаљености, али се не сећам много више твари зато што сам их свесно и намерно избрисао из сјећања као неважних… али… иако се јесу догађалe те заборављене твари ипак… јесу оставиле трагове… али… хвала Богу не и коренове.

Разумљиво је да сам разумно био несвестан тога као основац првак… али данас сам итекако свестан да се сећам због тога што се већ од тих раних детињих  дана већ рађала Одговорност према Истини… коју се данас зато смело усуђујем да називам Поштењем Одговоности Српском Националном Духу… јер су и Видовдан и Истина и Поштење израстали и нарастали из бурних сазнања и из већма врло немилих догађања и бомбардовања лажима, крвљу, уценама, забранама… и зато ми се чини данас да су баш те туге… и то понајвише потсвесно… оформљавале чежњу…

…чежњу Одлучности за Духом Нашим Насушним.

А Видовдан… колико год да јесте светачки и колико год да јесте Светиња – биваше увјек за Србе и за Српство и за Српски Национални Дух и за бит Српског Битисања – преломна тачка на којој су се Дух и Одговорност преламали у практичну, овоземаљску акцију и ововремену жртву…

…у овоземаљску акцију и у ововремену жртву – За Истину Божијег!

И зато данашња туга… туга зашто не схватамо и зашто не прихватамо да је Истина Равне Горе обелодањена; зашто не схватамо да нас мржња мрзи; зашто не схватамо да се Вера Наша Насушна буди и шири; зашто не схватамо да “симонија” није наслеђе Божијег; зашто не схватамо да препродаја Божијег јесте јерес; зашто не схватамо да разкршмљење Духа Нашег Насушног јесте грех гори од свих грехова… поготово на данашњи Видовдан када свим тим тугама несхватања слугерамо Лажи… слугерамо сами против нас самих…

…зато за ту данашњу тугу… која крвари самртну рану греха… данашњи би Видовдан требао и морао да бива Позив:

Позив повратку Поштењу – Позив Ослобођењу самих себе!
Позив на Оспособљење да Истини приђемо смерно!
Позив да Истину схватимо и скрушено прихватимо…

…али – и одлучно и храбро… и чак и по цену жртве!
Јер…
…схватисмо к’о дечица “ко лаже тај и краде”!

Схватамо ли то и данас… на Видовдан… као одрасли?

 

Часлав М. Дамјановић

www.ravnogorskivenac.com

________

(1) Александра Ребић, “HAPPY 91st BIRTHDAY TO LT. COL. MILTON FRIEND of the U.S.A.F., Halyard Mission veteran and lifelong supporter of General Mihailovich and his Chetniks!”,  www.generalmihailovich.com)

(2) “О симонији као великом злу”, Жељко Которанин, Новинар.де, 06/25/08)