Вести

„Никад бољих времена ни подеснијег тла, за обману и самообману. У Београд је долазио ко је хтео да се истакне или да се сакрије. Било је много оних које је рат изнео на површину и створио, као и таквих које је у основи продрмао и изменио, и који су сада тражили ослонца …“

Проф. Др. Слободан Турлаков, 26.06.2013

***

„..Било је ситних и насртљивих, са безграничним апетитом, и дивљачким смелостима, било је страних агената који су ишли за својим јасно одређеним циљем.Та бујица људи стремила је под сенку нове власти и нових закона, решена да их прилагоди својим тежњама и интересима.“

Тако је Андрић описао атмосферу у Београду после Првог светског рата, у свом роману „Госпођица“.

По ономе како данашња београдска (а и српска) атмосфера изгледа, као да је опет време иза рата. Чак још гора, јер док смо се онда ширили, сада се смањујемо и једва преживљавамо. Онда смо се заваравали да имамо неку перспективу, а сада више нема заваравња, перспектива је само једна – процес пропасти.

После неколико смена влада од 5. октобра на овамо, ко год је хтео могао се уверити у незадрживо постојање тог и таквог „процеса“ , па се није много ни изненађивао његовом наилажењу. Изненађење би можда могло бити, ако би после „ових“, садашњих, дошли неки још гори, неспособнији и веће слуге страним интересима. Мада је, тако нешто, скоро незамисливо!

Човек који, свима и свакоме, проби уши и замагли очи, од својих свакосатних појављивања и оглашавања, поред свих похвала, и у земљи и на страни, доби ових дана, највећу и најласкавију оцену, у немачком Франфуртском Алгемајне Цајтунгу, да би му било саветно да увећа тај текст и од њега направи кошуљу или сако, и да тако проноси кроз Србију ту своју истину, као похвалу, али, богме, и као претњу!

„Вучић је нова узданица Немачке на српској политичкој сцени. Нема разлога да се сумња у његову поузданост. Без њега не бисмо дошли тако далеко са Србијом“.

Нема сумње, више се не може постићи у владању Србијом у корист туђих интереса.

Док су други згртали паре и моћ, он је скупљао аплаузе српских непријатеља, што већих и значајнијих, толико веће и значајније његово промакнуће! Треба се сетити како су га дочекали у Берлину: са војном музиком, са почасном гардом и црвеним тепихом… као да је дошла енглеска краљица! А дошао је тек један високи пигмеј (по Вујаклији, ништавило…) који је, по немачкој потреби, имао да израсте у патуљастог дива!)

И израстао је!

Шта више, ако Србија добије Датум, биће то највише његова лична заслуга, за све оно што је чинио и учинио, да би доказао да је раскрстио са „заблудама српског национализма и шовинизма“.

Треба рећи, његова популарност у Србији сигурни је гарант за могућност промене свести становништва, у ком смеру, додуше, делују и остали партнери у Влади, али којима франфуртски лист не даје никакве шансе. За Николића, чак, кажу, да „не разуме Европу, нити ће је икада разумети“… што би он могао да схвати и као увреду и непоштовање за толика његова додворавања и гурања у европску породицу!

Да Вучић мења народ, види се и по победама његовог СНС-а на локалним изборима, а и по прелажењу одборника из других странака, његовој. Наравно, то указује и на могућност све веће његове моћи, која ће се више и јаче исказивати са ширењем простора власти СНС на локалном нивоу, делотворније и директније него на републичком. А то ће у највећој мери погодити Динкића и његов УРС, и уопште његову идеју освајања Србије преко региона.

Дабоме и јасно, то и такво ширење утицаја СНС-а на локалном нивоу, убрзаће опште изборе, које ће СНС, управо због свог ширења на локалу, одлагати што дуже може. Динкићу не остаје ништа друго него да опет обори Владу, што је већ једном учинио, и тако приморати СНС да распише изборе, у ком су случају могућа свакојака догађања. Али више нагађања. Јер се народ навикао да трпи и да се прилагођава. Време обрачуна, да не кажемо револуције, још је далеко. За такав обрт, потребни су велики људи, са визијом. А они тек имају да се роде и обједине. Ови садашњи играчи, растурени по стотинак странака, људи су кратког даха, пре сувишни но потребни, и они се тачно тако и понашају. Ваљда другачије и не умеју, чак и кад би хтели.

Николић пошто је својом изјавом на сарајевској ТВ потврдио европску опортуност Тадићеве Резолуције о српском злочину у Сребрници, уз обећање свога високог клечања, Србе из Босне арогантно је крстио Босанцима, сад покушава да нађе некакав излаз у посети Требињу, али је са ширег, српског становишта, доживео једну велику опомену, која је значајнија од добијања звања почасног грађанина Требиња. Не може се час овако, час онако! Припадност Српству је једносмерно и вазда у истом правцу!

Право је чудо како и колико правне службе не раде свој посао и како не спречавају ове проевропске кадрове да чине оно што чине. Додуше, и оне су изабране и именоване од тих кадрова, с тим да чине оно што је у интересу страних наредбодаваца. Чак је и Уставни суд деградиран и не дозвољава му се да онемогући кршење уставних норми, па је у том погледу проглашена молба председника Републике да одложи своје деловање на кршењеа Устава око КиМ, за уставну норму! Што је наравно грдна срамота, достојна оставке целог Уставног суда! Али…

Ових дана, да би се поспешила агитација око добијања Датума, по хитном поступку донесена је Декларација Скупштине, о „неправди према цивилном мађарском становништву у општинама Чуруг, Мошорин и Жабаљ“, који су „одлукама државних органа“ (22. јан. 1945, и 26. марта 1945) проглашени „ратним злочинцима, лишени живота, слободе или других права без судске или административне одлуке“.

Ова декларација донесена је на предлог СНС и СВМ, што је још један доказ како и с колико скрупула СНС настоји да овлада целим простором Србије, чак и по цену стравичног српског понижења. Јер, треба бити сигуран, да је којом срећом а и потребом, у Војводини основан Савез Војвођанских Срба, да тај Савез, ни под каквим притиском, не би у договору са постојећим Савезом Војвођанских Мађара, правио ту и такву Декларацију!

Ми се у све то отужно политикантско мешетарење, које нема никакве везе са стварним догађајима, нећемо упуштати, већ и због тога, што у време на које се Декларација позива, никаква држава није постојала, трајао је још увек рат, у ком је Мађарска учествовала као немачки савезник, још скоро три месеца! А и да је постојала била би то Југославија, а не Србија! И питање је да ли би то била Титова и партизанска или опет Краљевина Југославија, са којом је Мађарска имала уговор о трајном пријатељству, и кад га је Мађарска прекршила нападајући Југославију, њен председник владе, гроф Телеки, извршио је самоубиство. Да спасе своју грофовску част!

Према томе, ако није постојала држава, а она је, као ФНРЈ, успостављена тек 29. новембра 1945, све што је урађено пре тога, то су учинили партизани, нерегуларне војне јединице, и за све то нема правних основа да данашња Србија преузима било какву одговорност.

Али, погроми Срба на територији коју је окупирала званична Мађарска, која је са својом војском и са одређеним циљем, вршила те погроме, не само на Божић 1942. у Н.Саду, и данас постоји као држава, и данас не напуштајући те одређене циљеве, само другим средствима, и као таква, морала би да нуди извињење и моли за мирење са Србима, јер за такво понашање постоје и правне и људске основе, што она никад неће учинити. Напротив. Треба читати упутства Виктора Орбана како треба да се понашају Мађари у земљама које је Мађарска изгубила Тријанонским уговором.

Да ствар буде чудовишнија и крајње срамотна по састав ове Скупштине, а и по предлагаче, пре свега по СНС, поготову ако се зна да је у Србији, у том времену, од истих, партизанских јединица, побијено преко 100 хиљада Срба, само зато што су били Срби! Имају ли њихове породице право да траже рехабилитацију својих побијених чланова?! Ако имају, од које државе?

По логици којом је донесена ова Декларација о мађарским цивилним жртвама, испада да би требало да траже рехабилитацију и извињење, исто тако, од Србије!

Шта на то каже Вучић, дипломирани правник са десетакама!?

Гадно и бедно.

Испада да се Устав Србије, „по ком су људски живот и достојанство неприкосновени“, како се каже у образложењу речене Декларације, никако не односи на Србе! Што су Вучић и његова коалиција показали и на примеру Срба на Космету!

Током скупштинске дебате о реченој Декларације чула су се свакојака мишљења, па и потпредседнице СПС–а, Дијане Вукомановић, која је рекла да се СПС поноси тиме што „баштини тековине НОБ“, не улазећи у то да ли је и предмет ове Декларације саставни део тих „тековина“. Али зато, тврди она, овом Декларацијом се „не ревидира историја!“ Просто недостојно за једну научницу, каква је Дијана Вукомановић!

Требало би да чуди да Вукомановићева није помислила да у оквир те баштине, спадају и оних 100 хиљада побијених Срба! Не, није чудно, она то стварно, као некадашња чланица СКЈ, чији је баштиник СПС, мисли. А то и њен шеф, Дачић, мисли и прокламује.

Ко није био са комунистима, он је народни непријатељ, и као такав заслужује егзекуцију…

Ко зна, није ли Наполеон био у праву, кад је рекао да жена у политици има да ћути.

Кад је, пак, реч о ћутању, добро би било да и неки мушки заћуте или бар да смање број речи. Утолико пре, што оне ништа не значе, сводећи се на једнодневну употребу.

Док ово пишемо сазнали смо да је мађарски председник, који борави у званичној посети Београду, како би поздравио доношење речене Декларације, чиме је Србија показала „да се позитивно односи према мађарским жртвама у II светском рату и непосредно после њега“, мада би било логичније да се Мађарска тако односи према српским жртвама, јер их је она на најсвирепији начин чинила и са циљем истребљења и чишћења од њих са окупиране територије.

Сазнали смо да је маркирао три „корака“ у том српском „позитивном односу“: Први, Декларацијом о осуди злочина над мађарским цивилним лицима непосредно после Другог светског рата; други, поклоњење пред жртвама у Чуругу; трећи, седницом Владе Србије на којој ће се укинути одлука о колективној кривици.

Да ли је неко из владе Србије, помислио да је ово што се Србији готово прописује шта има да ради, више него дрски безобразлук, или бар да тражи од мађарског председника, да и мађарски парламент донесе сличну Декларацију о српским жртвама побијеним од стране Мађарске и њене војске током рата! Како тим „српским“ представницима не паде на памет, да пропише Мађарској да се, у „другом кораку“, њихов председник, заједно са српским, поклони на новосадском дунавском пристаништу, српским жртвама, које су мађарски војници на најсвирепији значај побили, а неке и живе бацали испод леда, на православни Божић 1942!?

Николићу, Вучићу и Дачићу и оном налицканом, Ђоки Проминцли, званом Ненаду Стефановићу, који је образложио поменуту Декларацију, то, наравно, није падало на памет! Зар да покажу да нису Европљани!? Мада је горе то што су се пред Србима показали као људи без икаквог националног и људског достојанства!

Огроман је дуг Мађарске према Србији, још од 1914. од времена стравичних сремских покоља Срба! То не само да треба знати, већ и српске жртве поштовати!

Али, ко? Све је то на нивоу башибозука!

Дачић, на пример, никако да се привикне да је премијер и да би његове речи требало да имају неку специфичну тежину, како би се у њих могло поверовати. Но, он је, као некадашњи обесни портпарол, навикао да избацује громопуцатлне речи, за чији је смисао, разуме се, био други одговоран, и тако прича шта му тог часа падне на памет. Али, деси му се да нешто и открије (бубне!) што га никако не доликује једном премијеру.

Рецимо: „Учинили смо више него што је било ко очекивао у Приштини и Бриселу“! или: „ЕУ није идеална, и не може бити циљ, сам по себи, већ је то пут да дођемо до неких вредности које су потребне нашем друштву“!

Ове две „мисли“ никако не иду на једну памет! А поготову та њихова издашност према Бриселу! С којим правом? Је л то њихова дедовина? Ко их је, уопште, на ту и толику дарежљивост овластио? Сумњамо да постоји премијер, уобичајене памети, који би се тиме хвалио! И које су то бриселске вредности које би биле потребне нашем друштву? Само нови, способни људи, а њих не можемо добити у ЕУ, јер ни они немају такве. Да их имају не би се тако незадрживо урушавали!

Лепо каже (опет) Наполеон: „Нема већег дефекта (мане), него желети да радиш оно што не познајеш!“ А већ 13 година Србија је сведок такве жеље и такве праксе.

Кад је отварана Газела, у Титовом присуству, легендарни градоначлник Бранко Пешић, поласкао је, али и подвалио, маршалу, речима да је Газела подигнута на правцу, које је он, друг Тито, показао!

Наравно, Тито је волео да чује да је он подстрек свих наших победа, па и овог – правца, а што је Бранко и желео.

Одрастао и васпитаван у том кругу и духу, и Дачић је пре неки дан о Дану полиције, уручујући плакету „Јаков Ненадовић“ (!) председнику Николићу, изјавио да му је додељује за „успешну координацију свих служби безбедности у борби против криминала и корупције!“

Шта то значи?! Откуд сад председник државе да је координатор безбедносних служби у борби против корупције и криминала? Зар то није Вучић!

Поласкан поменутом плакетом и пропратном Дачићевом изјавом, Николић је каваљерски одвратио Дачићу, да је „Влада Србије у протеклих годину дана грађанима Србије вратила наду у правду и да правда и право, опет станују у Србији.“ Јер ,,до пре годину дана корупција и организовани криминал су водили државу… Политика Србије, па и безбедносна, била је у рукама организованог криминала, дилери дроге су постројавали и давали наређења…“

Невероватно, али и крајње неодмерено. А да не говоримо колико је и неистинито. Колико у тих неколико реченица има паралених и сумаренских потеза. Скоро да се не зна ко кога подржава или, пак, срозава! Дачић руши основу и разлоге Вучићевог рејтинга, награђује председника (где то може, крај законске субординације!) за посао за који он уопште није надлежан, што значи да казује, како Вучић више галами него што обавља оно зашта је задужен! А то подметање, може и да се схвати и као Дачићев реванш, на Вучићево јавно згражање, зашто Дачић избегава оно што је у његовом интересу, да се „разреши афера Банана!“

Каква бахатост, да не кажемо, подмуклост са задршком, на свим странама..

Ето, Динкић који је тврдио да неће бити ребалнса, да је овај буџет урађен памећу и стручно, и због тога исмејавао Фискални савет који је тврдио супротно; сад, пак, говори о ребалнсу као некаквом божјем дару. Зар је шала, уштедеће се преко 30 милијарди динара! А уштедело би се још и више, да је оних његових 27 економских амбасадора – лезилебовића повучено из света, и место њих да се овласти Палма, за оно што је јавно тражио, да иде по Европи и налази инвеститоре, што је и до сада успешно радио! Бре, који је то шамар Влади од стране Палме!, иако је са њима у коалицији! Али, они су се на те шамаре већ навикли! И ником ништа. То јест, сад њихова Скупштина има да одобри тај божји ребаланс, и кренуће се у нова … задуживања, ништа од опоравка и „мало свежег ваздуха“, за који је молио премијер Дачић.

Али ни тај „свежи ваздух“ не би могао да помогне, већ и због тога што сами себе обмањују и погоршавају атмосферу која их окружује.. Као оно у дечјој игри: „Коларићу панићу – плетемо се самићу“, али расплетања једноставно нема и не може бити! Но, ако изостаје расплетање не изостаје дрскост и безобразлук, па тако Вучић објављује као „ Добру вест за грађане“, а та је да „уместо 1. 100.000.000 евра, сад се за Телеком даје 2 милијарде!“ Међутим, тај скок није дошао као последица поскупљења Телекома, већ зато, „што је увећан значај улоге и поштовања Србије у свету!“ Откуд и откад поштовање диже цене!?

Такву глупу неодрживост, која руши темељну законитост формирања сваке цене, требало је изрећи! Али, одмах потом следи и једно признање: „Тај велики новац могли бисмо да уложимо у нове пројекте, које, на жалост, немамо. Зато смо дали налог да се праве ти пројекти!“

Па шта раде та тзв. пројектанска предузећа? Чекају да дођу инвестиције, да би онда легли на пројектовање?, иако се зна да се инвестиције дају према понуђеним пројектима! Дакле, на сваком кораку власт доказује да је неспособна да влада!

Срећом по пројектанте, Динкић је објавио да се Телеком неће на јесен продавати, те они и даље не морају ништа да пројектују!

Каква благодет бити запослен у српској непостојећој привреди!

Слободан Турлаков