Од Златанове “Српске Круне” до Савиног читања књига у долини староставне реке Србице… Од сени светачких… до Бајденовог роштиља… Зашто је Растко Немањић одлазио да трага за књигама староставним заосталим после ликвидације Навукадоносорове библиотеке у Вавилону баш у долини реке Србице одакле потичу Старозаветни Левити чија је оданост Господњем била једина довољно чиста да им је зато додељено чуваање људима подареног Божијег Знамења?
Пише Часлав М.Дамјановић 23.06.2013
***
Зашто Златан Стаменић из Стублина није стао мирно да у Паризу поздрави краља Петра II када су сви други преживели и прогнани присутни војници Југословенске војске у отаџбини стали мирно? Зашто је Милош Аћин-“Коста” давно пре Макдауелове у Америци забрањене књиге “Стрељање историје”, написао историју Равне Горе доказујући до у детаље исте документоване закључке које данас ауторитативно доказује Макдауел? Зашто се историја Милоша Аћина-“Косте” ни данас не штампа у Отаџбини? Зашто ми је Дражин пратилац Душан Јовановић, када се после пола века прогонства првипут вратио у Отаџбину, рекао да никад у Србији није било више српских застава и српских грбова али да Србија никада није била… мање Србија? Да ли је чежња Златана Стаменића да поново види своје родне Стублине умрла неостварена зато што је роштиљ Џозефа Бајдена посетио наследник краља Петра II? И Милош, и Златан, и Душан, и још много, много часних Срба Равне Горе чезнули су да се врате у ослобођену Отаџбину… не зато да коначно заврше избеглиштво неправедног прогонства него зато да доживе Правду у Отаџбини ослобођеној оним Ослобођењем за које су се они борили и изборили и од којих је то Ослобођење отела подвала Лажи!
Па зато… питам себе: Зашто одбијам да се вратим у Отаџбину? Зар не желим да видим Сењак мог одрастања, Аду Циганлију мог детињства и младости? Зар не желим да одем у Стублине у којима никад нисам био… да видим циглану око које је детињство и младост провео Златан? Од Доњег шпица Аде Циганлије до Стублина… није далеко… али између њих је сподобна рушевина затвора у којем смо у том истом детињству и у тој истој младости знали да је злочиначки убијена… чак ратсргнута – Савест Српства… и бачена у кречану зато да креч изгори и последњи остатак наше убијене Савести…
Да ли зато? Или зато што верујем покојном Дражином пратиоцу да никад у Србији није било више српских застава и грбова али да Србија никада није била… мање Србија? Или зато што… иако сам задивљен неустрашивом националном беседом владике Артемија на Скупштини “Срби на окуп” – што ипак схватам да чак и владикино предивно српско размишљање није одговорило на најсуштинскије од свих питања: Ко су учитељи који ће учити српску децу и нове генерације Срба? Али… иако од учитеља зависи шта ће постати српска деца и српске нове генерације… а учитељи зависе од учитеља који ће их научити шта да децу уче… колико год да не желим да себе разочарам Србијом – толико, па и много, много више од тога… верујем у Чистоту Вере Православне владике Артемија и у Његове Националне Стубове као у најважније чиме Србија и њена Будућност… упркос свему… данас ипак настаљају да постоје!
за своје потомке?
“Да ли би нас ови људи признали за своје потомке?”(1)
Сложеност и битност овог питања препознавања сматрам подједнаком питању ко кога треба да рехабилитује… да ли Равну Гору треба да рехабилитује Титоизам? Зар Титоизам није злочинство недостојно да рехабилитује Равну Гору бар исто онолико као и данашњи окупаторски најамници који су у приниципу истоветни сарадници окупатора? Да ли мржња треба да нас призна за своје потомке? Да ли осећање “потребе” за некаквим “признањем” – “потребу” да мржња призна да смо “потомци европске цивилизације” – може уопште да се породи у некоме ко… ко зна ко је, и ко зна, или ко бар и натуца Истину Историје? Наравно да не може! Јер из Истине Историје произилази и Историја Српског Националног Духа и Историја Православља у том Духу, па наравно – не никакво “признавање” – него Потомство као легат Постојања Нације! И самим тим из Истине тог легата произилазе и Мржња и Расизам и Злочинство и Лаж… притуљени иза маске наводно “цивилзацијске” Историје Лажи! И најзад – да ли таква “потреба” може да се уопште зачне ма у коме ко верује у Бога… или само у нечијој психи у којој уопште не обитава свесност нити личних нити националних Коренова, Савести и Одговорности? Да ли је осећање за таквом “потребом” доказ тоталне разједености људског духа, па сходно томе и доказ тоталне разједености својег ја, својег постојања, и својег животног уравнотежења?
Најамништво сарадника са окупатором, ни њихова себичност благоутробија, ни њихово прикривање себичности углађеном реториком чија демагогика често звучи чак речитије од искрености… тај давнашњи јаз “ко је вјера ко невјера” – не траје од јуче – али не траје од јуче у Српском Народу и у Његовом Националном Духу нити способност препознавања Истине и њена дистинкција од Лажи!
То је доказ да смо и данас пред средокраћом староставном: Ко залуђује народ спречавајући га да чује Истину и да Њоме живи? Спречавају га сарадници окупатора… или, речено поштеније и драстичније – као и свагда откад је света и века – спречава га фарисејство најмљених издајника! Вратимо се зато поређењу са рехабилитацијом: од Злочинства се нити може очекивати нити сме тражити милост! Такво очекивање и тражење је већ само по себи издаја – од злочинства се не иска рехабилитација Истине! Милост од Злочинства је вапај непрепознавања Издајства – непрепознавање оних чије је Издајство – спречавање Истине? И зато, ако је тако – а јесте тако – да ли је онда вапај за “потребом” “признања” за “потомке” – као такав – de facto најстрашнији пораз психе оронуле у пропаст незнања саме себе? Наравно да јесте: издајство је непрепознавати да нам забрањују да верујемо Истину!
Међутим, држећи се националних “Стубова” о којима мудро и храбро збори Чистота Вере Православне владике Артемија… на супрот Њему сва поменута филозофирања, демагогије, реторике и њихова скарадна и испразна слаткоречивост – нису уствари никаква “потреба” – него доказ ликвидације душе! Јер… баш зарад ликвидације душе – најмљене “невјере” забрањују нам да спознајемо Истину! И сходно тој ликвидацији – јесте ликвидација Савести! А сходно тој ликвидацији – ликвидирана је способност препознавања Издаје! Вратимо се зато практичном… и то оном практичном које се данас дешава пред нашим очима:
Три Издаје:
Забрана Сазнања Три Стуба Истине!
Стуб први: Значење забране захвалности!
Чињеница да смрт америчке Гркиње Стеле Џатрас није обележена у званичним средствима обавештавања окупиране Србије – већ искључиво само у националној српској штампи коју званична медија, званично прописана културологија и најмљени интелектуализам уопште не зарезују као да не постоји – доказује:
Пошто поменута званичност – не сматра улогу покојне Џатрасове, која се једина – да, једина – борила целе декаде деведесетих против огромне пропагандне кампање која се бесомучно водила против Срба и Србије – према томе значи да та иста званичност – а сходно томе и њена најмљена званична јавност – наводно интелект – не сматра – да, не сматра – да је растурање бивше Југославије мржња унапред паклено смислила против постојања Срба као таквих и против Србије као суверене државе: унапред смишљеним распарчавањем бивше Југославије доделом територија некадашњим сарадницима Нациста у Другом светском рату; отимањем српских територија од Србије; обезглављењем Србије лажним оптужбама да је она једини кривац и злочинац; и по завршетку злочина – лажним оптужбама на лажним суђењима производећи лажну јавну импресију да Срби немају право на државу; да Срби немају право да се бране; да су Срби нижа раса; да су Срби Нацисти пре Нацизма; и да наводно – због тог наводног немања ових права – мржња под маском “цивилизацијског интегрисања” – ставља уствари Србију под окупацију и холокауст “коначног решења” истребљења Нације и ликвидације државе… Дакле, не-изражавањем захвалности Стели Џатрас најмљена интелектуална јавност доказује да – не сматра злочином нити оно што је почињено деведесетих – нити оно што се дан-данас чини Србији и Србима!
У име те Издаје званична јавност није обавестила покорене масе Срба о пропагандистичком злочину који је над њима почињен и који се и данас почињава – нити о Стели Џатрас која се јуначки – и једина – борила против најгнуснијег оружја које је деведестих употребљено против Срба – против пропаганде лажи!
Упркос данашњем спорадичном “политикантском својатању” Стеле Џатрас – чињеница јесте да је Стела Џатрас водила своју јуначку борбу потпуно сама, без ичијег наговора и подршке, из чисте љубави према Историјској Истини о Српском Народу, према Његовој историјској љубави према Правди и ближњима… али више од свега зато што је схватала злочиналчку наказност огромне пропаганде антисрпских лажи у њеној родној Америци!
Не-препознавање злочинства ове пропаганде лажи и зверстава почињених над Србијом и Србима у поменутој декади – и прикривање истих од Српског Народа – забраном сазнања јунаштва Стеле Џатрас и забраном изражавања захвалности – које безпоговорно доказује мук најмљеног интелекта данашње званичне Србије – та забрана јесте de facto неопростива издаја Истине:
Оно што Народ не зна – Народ не може да се бори против тога!
Стуб други: Значење забране Вере!
Истоветну неопростиву издају у данашњој окупираној Србији почињава званични најмљени интелект и према владики Артемију! Држећи по страни Владикину Чистоту Вере Православне, и његов скрушени али јуначки позив за оживљавање Српског Националног Духа – и то као и увек у историји – без и трунке националистичког, расистичког, шовинистичког – већ са најтоплијом хришћанском љубављу за све ближње – најмљени интелект званичне јавности доказује сопствено ругло не објављујући све масовнију љубав српских верника – упркос савесном и искреном извештавању малог броја гласила, попут сајта Новинара.де, искрено оданих буђењу Истине коју незадрживо доноси Чистота Вере владике Артемија! То значи да најмљени интелект – држећи општу публику необавештеном – забрањује Народу да зна Животност Истине Вере! Не-препознавање злочинства ове пропаганде лажи коју безпоговорно доказује мук данашње званичне окупиране Србије – јесте као такав de facto друга неопростива издаја коју почињава најмљени званични интелект данашње окупиране Србије!
“Ко не служи Богу, не може служити ни народу” како рече Свети Владика Николај Србски, јер “ко не служи Свету Литургију како је служио Свети Владика Николај Србски, док бејаше у телу на Земљи, тај не може да служи ни Богу ни људима, тај је екумениста – издајник и Бога и људи!” – баш “онако како је то, у мартовским данима 1941, патријарх српски, Гаврило говорио и чинио”: “Патријашија СПЦ је огњиште српске слободе и националне снаге! Наша Црква узела је улогу чувара земље. Нико не може извршити деобу између светосавске цркве и државе!”(2) Овај поштени коментар једног поштеног Србина доказује опсег Издаје Забране: држањем по страни од Народа сазнања о Чистоти Православља владике Артемија – забрана истовремено спречава Народ да схвати не само да је Црква узурпирана – већ и да је активним шуровањем са екуменизмом дубоко загазила у јерес!
Стуб трећи: „Huge distraction“ – Забрана Истине!
Када сам прочитао у једном од неколико анемичних приказа Макдауелве Историје Истине “Стрељање историје” да је то “једна од књига” која се своди на “похвалу” Драже и да је та “похвала” упоређена са каквим би тек ефектом имала таква “похвала” за Броза – схватио сам не само огромно несхватање које нас раздваја од Истине – већ и далекосежност зацаривања Зла у најмљеном интелекту који у Србији кочи Истину! Зато називам ово поглавље „huge distraction“, надимак којим је назван “derecho” – нарочито снажнa олујa у једном правцу – зато јер термин „huge distraction“ – лажни мамац да нас заведе да не приметимо стварну опасност – јесте типичан за мучку пропаганду антисрпске мржње: Сребреница је на пример била „huge distraction“ уцени у Рамбуијеу, превари са Рачком, прогонству Срба из Крајине, и мржњи којом је одлучено бомбардовање Србије! Овај пример наводим зато што се отаџбински званични најмљени интелект претвара да је свима наводно знано све што се догодило… а чак и не примећује Злу Пропаганду!
“Стрељање историје” није нити књига, нити “једна од књига”, нити “похвала”, нити “једна од похвала”! Свако такво “тумачење” Истине Историје је типичан бескичмењачки покушај „huge distraction“ – “завођења за Голеч” – типично како је Истина Историје “заведена” Издајом у Другом светском рату и како се “заводи” у лаж и дан-данас! На пример, опомињући на понвљање Ирака у Сирији, шеф МИП Русије Сергеј Лавров каже на XVII Међународном економском форуму у Санкт Петербургу: ”dолазили су нам амерички експерти и показивали оно што су утврдиле енглеске и француске колеге. У свим тим случајевима – нисмо нашли баш ништа што можемо да сматрамо легитимним доказом”!(3) Ова формулација је најнепобитнији и једини закључак свих “тумачења” Равне Горе од завршетка Другог светског до данас – у свим тим “тумачењима” нема баш ништа што се може сматрати “легитимним доказом”! Пре свега зато што је лажна пропаганда раштркала Равну Гору у сијасет лажних категорија – прво, у “четништво” и “четниковање” – и друго, у опште свесрпско Равногорство и његову Одговорност према Отаџбини и Слободi. С друге стране, лажна пропаганда је раштркала Титоизам у сисајест другачијих лажних категорија – у борбу за ослобођење, антифашизам, борбу против фашизма, учешће и допринос у Другом светском рату… и тако даље.
На супрот и једном и другом, “Стрељање историје” ауторитативном документацијом нулифицира сва ова лажна “тумачења” – сводећи Титоизам на неактивно “шлеповање” кроз Други светски рат зато да би – намештен од великих сила, и близначки скопчан са Усташтвом – био постављен као антисрпска диктатура над послератном Југославијом! Зато су свођење “Стрељања историје” на “једну од књига” и нa једну од “похвала” и упоређење како би тек такве “похвале” погодовале Титоизму – доиста таква наивистика да се слободно може сматрати чак и злонамерним покушајем кочења Истине Историје!
Зато се пре свега мора установити чињеница да након Њујоршког процеса 1946. године за поштено суђење Дражи Михаиловићу – осим историје Милоша Аћина-“Косте” “Дража Михаиловић и Равна Гора” необјављене у Отаџбини – Макдауелова Историје Истине забрањена у САД а данас на српском насловљена “Стрељане историје” – први пут документују Равну Гору као Равну Гору – а не као некакав отпадак целокупне Српске борбе против Нацизма и за Слободу Отаџбине! Осим тога, Макдауелова Историја Истине је после поменутог Њујоршког процеса такође прва и једина – не “једна од књига” – него једина легитимна институција Истине и једини стваран, ауторитативан и легитиман доказ! И за разлику од Њујоршког процеса Макдауелова Историја Истине је такође и први и засада једини легитиман и ауторитативно институционалан легитиман доказ лажи Титоизма!
Исто као што Макдауелова Историја Истине раскринкава најбитније пропагандистичке лажи у односу на Титоизам – тако раскринкава и најбитније пропагандистичке лажи у односу на Равну Гору кондензујући их на нулификацију три суштинске черчилијанске “фатаморгане”: Равна Гора се борила у рату против Нацизма од првог до последњег дана – значи лажна је пропагандистичка оптужба да је Равна Гора била “неактивна” од краја 1942. до завршетка рата на простору бивше Југославије; Равна Гора као таква – није сарађивала са окупатором; и треће, Равна Гора је била пресудна за Савезничку победу у Другом светском рату – чиме нулифицира другу и трећу черчилијанску “фатаморгану”! Макдауелова Историја Истине такође нулифицира измишљене “заслуге” Титоизма: Титоизам није учествовао активно у рату против Нацизма од првог до последњег дана; Титоизам јесте не само сарађивао са окупатором већ и са Усташтвом – и био је чак њихов послушни пион; и треће, не само да Титоизам није био пресудан за Савезничку Победу и Ослобођење Отаџбине – већ уопште није нити активно учествовао у рату!
Дакле… настављати најамнички дилетантизам кочења Истине забраном да се Лаж преокрене у Истину и допре у Српски Народ – али и у глобалну Историју – представља веће Издајство од свих до сада набројаних – јер је забрана суштине!
Закључак израелског “Јерусалем Поста” – да “се у свету још довољно не зна о Јасеновцу и стравичним злочинима које су починили хрватски фашисти”, који су ”ретко рабили пиштоље и убијали голим рукама” јер су ”били уверени да њихове жртве не заслужују безболну смрт”(4) – што је било типично и за усташке убице такозваног Титоизма – најбоље доказује грозу издајства кочења Истине Историје! Зато закључак историчарке Дубравке Стојановић да иако ће “за неколико деценија у уџбеницима историје стојати да је Принцип био терориста и да је Србија изазивач Првог светског рата”, ипак сматра да је “историја озбиљна наука” па да су чак и “европске историографије озбиљне науке” и да иако “сензационалистичка штампа увек може да преврне” истину – али она “не верује да би ико озбиљан могао тако да пише…”(5) – пошто Истина Историје није само “озбиљна наука” него Суштина којом живимо Божију Благодат овоземаљског живота – мора се најзад прекинути дилетантнизам, испразна реторика, лаж сензационализма, и све сличне забране… и мора се најзад постати… заиста озбиљан!
И тако… пренеражен дилетантизмом и забранама најмљеног отаџбинског званичног интелекта, читам насловљеније: “Позив на колективну амнезију” – и размишљам: “Позив” није никакав позив! Напротив: “Позив” је наређење мржње, јавно и трајно наређење дугог процеса “ломљења кичме” Српском Националном Духу! Наређење мржње није на “колективну амнезију” него на “националну амнезију”! Осим тога, сама “амнезија” није нешто што нам тек предстоји јер је „амнезија” заведена још лажом и паралажом мотоцикла на 27. Марту 1941, још убиством српских жандара у Белој Цркви… јер “Србија зна Истину још од оног првог усташког клања усред Србије и зато данас Истина пита: како то да је усташки злочин недалеко од Крагујевца починио 1941. године баш човек под именом Хинко Мејер – накинђурен партизанском црвеном петокраком звездом?”(6) Наравно, ко није одан Српском Националном Духу – добродошао је ужитку у амнезији Лажи… И баш зато настављам да читам и питам… каже се “да би човек живео као друштвено, мислеће биће, потребна му је и храна за душу. Потребна му је култура, потребна му је и забава (никако не мислим на испираче мозга), потребно му је дружење, лепа реч. Потребна му је правда, поверење, уређен и миран живот.” Чудим се – Душа се спомиње Бога се не спомиње… али читам даље: “па ипак, младост треба усмерити. За сваку њену борбу, потребно јој је искуство и знање старијих.” Зашто? Зато што наводно “алтернатива нема алтернативу” па се зато “дакле, мора осмислити национална идеја.” И ту је наравно и конкретан предлог осмишљења: “стварање концепта алтернативе ЕУ.”(7) Какве “алтернатива” кад Српски Национални Дух постоји! “Алтернатива” je забрана Истине Историје и забрана Истине Српског Националног Духа! Па се питам: Да ли ми је зато Дражин пратилац Душан Јовановић, када се после пола века прогонства вратио у Отаџбину, рекао да никад у Србији није било више српских застава и грбова – али да Србија никада није била… мање Србија? Да ли зато одбијам да се вратим у Отаџбину? Зато да се…
…не бих разочарао?
Часлав М. Дамјановић
_________
(1) “Врли нови свет захтева нову историографију”, Др Милош Ковић, Политика, 06/09/13)
(2) Славнић, Коментар на “Коме то говори српски Патријарх?”, Новинар.де, 06/10/13, 07:42)
(3) ”Лавров: Нормалне државе не желе да се у Сирији понови ирачки сценарио“, Глас Русије, 06/20/13, 22:23)
(4) “Хрватска никада није одговарала за бруталне злочине”, Јерусалем Пост, Борба за веру, Вечерње новости, 06/13/13
(5) ”Историчари: Гаврило принцип није био терориста”, “Независне Новине”, 06/10/13)
(6) ”Leviticus… Fragment “No More!”, Аутор, Новинар.де, 06/08/13)
(7) “Зашто се српски народ ућутао?” Јелена Бркић, Покрет Двери, 06/14/13)
… [Trackback]
[…] Find More on that Topic: novinar.de/2013/06/24/od-stublina-do-stubova.html […]
… [Trackback]
[…] Info on that Topic: novinar.de/2013/06/24/od-stublina-do-stubova.html […]
… [Trackback]
[…] Here you can find 18925 more Information to that Topic: novinar.de/2013/06/24/od-stublina-do-stubova.html […]
… [Trackback]
[…] Here you will find 11877 additional Information on that Topic: novinar.de/2013/06/24/od-stublina-do-stubova.html […]
… [Trackback]
[…] Read More to that Topic: novinar.de/2013/06/24/od-stublina-do-stubova.html […]
… [Trackback]
[…] Read More on that Topic: novinar.de/2013/06/24/od-stublina-do-stubova.html […]
… [Trackback]
[…] Read More here on that Topic: novinar.de/2013/06/24/od-stublina-do-stubova.html […]