logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Никола Н.Живковић    пута прочитано    Датум: 5.06.2013    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Насловна страна Корбове књиге

(Рецензија књиге Александра Корба, У сенци Другог светског рата – масовно насиље усташа против Срба, Јевреја и Цигана у Хрватској 1941–1945. /Alexander Korb: Im Schatten des Zweiten Weltkriegs – Massengewalt der Ustaša gegen Serben, Juden und Roma in Kroatien 1941–1945; Verlag: Hamburger Edition; Hamburg 2013, страна 530/)

Никола Н.Живковић

***

Fraenkel Prize in Contemporary History, Wiener Library, London; Irma Rosenberg Förderpreis des Instituts für Zeitgeschichte, Wien; Andrej-Mitrović-Preis der Michael-Zikic-Stiftung, Bonn; Herbert-Steiner-Preis des Dokumentationsarchivs des österreichischen Widerstandes und der International Conference of Labour and Social History (ITH) само су неке од награда додељене Александру Корбу, ученику Холма Зундхаусена, за докторски рад под горњим насловом.

Уз то, историчари задужени за оцену Корбове дисертације: професор доктор Јерг Баберовски (Jörg Baberowski) професор доктор Киран Клаус Пател (Kiran Klaus Patel) и професор доктор Михал Вилт (Michael Wildt), једногласно су му (рођеном 1976, стипендисти америчког Меморијалног музеја холокауста, докторанту берлинског универзитета Хумболт) доделили и највишу могућу оцену – summa cum laude.

Но, у уводу своје књиге, мада истичући да су усташе изазвале грађански рат, аутор помиње свега „око пола милиона жртава“, позивајући се на „прорачун економисте и експерта УН Владимира Жерјавића, (да је) у Независној Држави Хрватској од 1941. до 1945. погинуло 312.000 Срба, 114.000 Хрвата, 51.000 муслимана, 26.000 Јевреја и 23.000 осталих, међу којима вероватно највише Цигана“. Новопечени докторант то поново наглашава даље у тексту, цитирајући Жерјавића (Vladimir Žerjavić, Population Losses in Yugoslavia, Zagreb 1997) и његову процену о 307.000 српских жртава, те Богољуба Кочовића (Bogoljub Kočović, Žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, London 1985) о 334.000 уморених Срба.

По Корбу, то су „први поуздани подаци о могућем броју жртава“.

На самом почетку, такође, у фусности, он нас упућује на још двојицу аутора који су се бавили том темом: Томислава Дулића (Tomislav Dulić, Mass Killings in the Independent State of Croatia, 1941–1945; in: Journal of Genocide Research, 2006) и Марка Хоареа (Marko Attila Hoare, Genocide and Resistаnce in Hitler’s Bosnia, 1941–1945, Oxford, New York 2006).

Почињући своје дело спорном тврдњом, аутор нас наводи да се запитамо зашто се позива искључиво на такве ауторитете? Опште је познато да се жртвама у Другом светском рату на територији НДХ озбиљно бавилo бар десетак историчара, како са простора бивше Југославије тако и из света. Чему цитирање компромитованог Жерјавића и сличног му Кочовића? Наиме, сваки просечно образовани човек с простора бивше Југославије зна да су босански муслимани проглашени „нацијом“ тек 1960-их, а управо Жерјавић и Кочовић упоређују број становника из последњег пописа становништва Краљевине Југославијe користећи се тадашњом номенклатуром, с првим пописима комунистичке Југославије – спроведеним 1948. и 1953.

Но, многи босански муслимани су се тих послератних година изјашњавали као Срби. То ми је 2005. лично потврдио и београдски муфтија Хамдија Јусуфспахић, казавши ми да се тада, по његовој процени, „најмање једна петина босанских муслимана писала као Срби“.

Жерјавић и Кочовић су знатно умањили број српских жртава. Како не постоји ниједна озбиљна студија која се бави тим проблемом, остаје нам стога да се држимо процене муфтије Јусуфспахића, пошто су се 1948. већина муслимана изјаснили као „неопредељени“, а 1953. као „Југословени-неопредељени“. Зато није чудо да Жерјавићеве и Кочовићеве „процене“ тако радо цитирају хрватски историчари и остали који би да умање хрватску кривицу за геноцид над православним Србима, од 1941. до 1945.

Њима се сада придружио и Александар Корб: већ на почетку постаје нам јасно да ће му дело служити хрватским интересима.

„Муслиманска милиција“, пише он, „борила се на страни усташа, ради одбране од четничког терора“. Корб нигде не помиње одакле му тај податак, супротан изјавама очевидаца и налазима озбиљних историчара. Наиме, преживели Срби из Босне, Херцеговине, Лике, Славоније, са Кордуна – али и многи босански муслимани и католици – недвосмислено саопштавају да је ничим испровоциран терор Хрвата и босанских муслимана почео одмах по стварању Независне Државе Хрватске, већ у априлу и мају 1941.

„По немачким болницама кружиле су гласине о усташким насиљима, добрим делом налик на бајке о Дракули“, пише Корб, желећи да академске кругове у Немачкој и свету убеди у неозбиљност „прича“ о усташким злочинима. Чудно је да се немачки историчар није потрудио да прочита сећања преживелих жртава хрватских злочина, из којих би се уверио да је влашки кнез Влад Дракул („Дракула“) из 15. века био човекољубац спрам „државника“ и „војника“ НДХ. Аутор или не зна српски, или није сматрао потребним да му неко преведе макар кључне књиге са нашег језика.

Јер, без њих његов рад остаје ненаучан.

Наводећи италијанског писца Курција Малапартеа – који у својој књизи Кожа описује сусрет са „Поглавником“ Антом Павелићем, 1941. у Загребу – и корпу српских очију којом му се Павелић хвалио као поклоном његових верних усташа, Корб вели да су и ту „причу“ тадашњег званичног италијанског ратног извештача Малапартеа „некритички“ преузели многи историчари, међу којима и Костић, Кокс, Мацовер и Петер фон Бекер. Он нам, међутим, не објашњава због чега је тај исказ очевица Малапартеа „неубедљив“, а зашто верује Дулићу, Јозу Томашевићу и Холму Зундхаусену?

Своју „непристрасност“ Корб потврђује и даље: „Како би показали своју одвратност према усташким неделима, официри СС – као на пример, Харалд Турнер, шеф цивилне управе за Србију – баратају превисоким цифрама убијених Срба, са којима су упознавали српске националисте (…) пошто су у очима српских националиста извештаји немачких окупатора важили као нарочито убедљиви због претерано високог броја жртава, на чему су српски националисти деведесетих година прошлог века заснивали своју политику“.

У фусноти, Корб цитира Турнерово писмо Леру од 29. августа 1942, наводећи да Турнер даје „претерано високу бројку српских жртава од 300.000 убијених само до лета 1941“.

Но доктор историјских наука и лауреат Новог светског поретка, Корб, ничим не оповргава Турнерове тврдње. Не показује зашто би један есесовац био на страни Срба, а против Хрватске, коју је подржавао шеф његове државе, Хитлер? Немачки историчар не поставља питање да нису можда немачке бројке о српским жртвама прениске? За њега су подаци о српским жртвама увек претерани. Речито је и то да српске жртве из времена Другог светског рата повезује са српским национализмом из 1990-ух. Тако, већ у првих 16 страна његове књиге сваки обавештен читалац добија јасну слику о томе ко је Корб, а какви су су његови мотиви. Загонетно остаје једино зашто би неко морао бити „српски националиста“ да би се бавио питањем српских жртава? Ако се Корбов рад наводно бави Другим светским ратом, чему помињање „српског национализма из 1990-их“?

Корб иде даље: „Српски националисти су у својој пропаганди током рата успешно демонизовали усташе служећи се нереално високим бројкама о српским жртвама и тиме створили основу за мит о томе да је од хрватских злочина страдао више од један милион Срба“. Но, коју су то пропаганду имали Срби, или, како Корб каже „српски националисти“, током Другог светског рата? Ко је стајао на челу те пропаганде? Да није то, можда, био Милан Недић? Али штa је тај могао да уради? Да клечи пред неким мајором Вермахта и моли га да не стреља сто српских талаца за једног немачког војника? Србију су, не заборавимо, окупирали немилосрдни непријатељи: Бугари источни део, Мађари Бачку, НДХ Срем до Земуна, Банат директно Немци. Можда је, пак, Корб мислио на Дражу Михаиловића? Али он се налазио на челу Југословенске војске у отаџбини, а не српске. (Михаиловићевих бораца било је и међу Словенцима и херцеговачким муслиманима, а ађутант му је био Звонко Вучковић, Хрват; прим. СЛ).

Да Корб не мисли на Јосипа Броза Тита? Па тај је све урадио да прикрије хрватске злочине!

Надаље, ако немачки извори нису поуздани, на које да се ослонимо? Корб каже да су српски и немачки извори непоуздани. По њему, изгледа, једино хрватским ваља веровати. У својој мржњи, он и безмало све српске представнике назива „такозваним“. Тако је, по њему, и „такозвани вођа Срба Радован Караџић (…) хтео доказати да је етничка мржња међу народима константа историје Босне, што је одговарало његовим ратним циљевима“. Овај „историчар“ нам међутим нигде не објашњава зашто су представници Срба „такозвани“, а Алија Изетбеговић или Фрањо Туђман то нису? Покрива се оценом Роберта Каплана, из његовог дела Балкански духови (Robert Kaplan, Balkan ghosts, 1993) – за које су српски историчари доказали да је препуно фалсификата и полуистина.

Корб даље тврди да су и процене Владимира Дедијeра нетачне, будући да се позива на податке Недићеве владе. Но, зашто би Недићеви извори били непоуздани, а владе НДХ поуздани? Неповерљив је и према мемоарима генерала Глеза фон Хорстенауа (Glaise v. Horstenau), прећуткујући да је тај био и кроатофил и србофоб. Дакле, када и такав немачки генерал говори о прогонима и страдањима Срба, онда ни његови искази не могу имати нарочиту тежину. Боље, по Корбу, не пролази ни Ладислав Хори (Ladislaus Hory), током рата аташе за штампу мађарске амбасаде у Загребу. Наиме, својом монографијом О усташкој држави, на немачком објављеном 1964, Хори је сачувао знатан број дневничких записа, за свој рад добивши подршку и Минхенског института за савремену историју (Münchner Institut für Zeitgeschichte). Дело је написао заједно са Мартином Бросатом (Martin Broszat), и та се студија у озбиљним научним круговима сматра једном од првих на немачком која се позабавила хрватским злочинима над Србима у Другом светском рату.

Не престајући да понавља да се „у Србији у погледу броја жртава прави циничан култ, који доводи до апсолутног претеривања, Корб каже да је још 2009. српски државни радио јавио да је у Јасеновцу страдало најмање 700.000 људи, што је десеторотруко увећање вероватног броја жртава“. У фусноти, као непобитни ауторитет за питање „инструментализације претераног броја жртава“, он наводи Холма Зундхаусена (Sundhaussen), историчара са Слободног универзитета у Берлину, који се између 1992. и 1999. прославио отворено пропагандистичком одбраном србомрзачког, неофашистичког режимa Фрање Туђмана.

Да нисам замољен да напишем рецензију за овај докторски рад, већ бих на овом месту прекинуо читање и Корбову „студију“ бацио у корпу за отпатке. Наиме, и кад у биоскопу видим да је филм прешао границу доброг укуса, без колебања излазим из сале. Јер, мада нас аутор неуморно покушава да убеди у озбиљност свог рада, одштампаног на више од 500 страница, већ после првих двадесетак постаје јасно да се ради о ратнохушкачкој пропаганди. Оптужујући Србе за цинизам он, као сваки лицемер, превиђа сопствени цинизам гори од ичијег. Цифру од 700.000 убијених Срба у НДХ нису наиме измислили Срби већ она потиче од Корбових сународника. Њом се служи и Хитлеров специјални дипломатски изасланик за Балкан, Херман Нојбахер. Њу наводи и Енциклопедија Југославије Мирослава Крлеже (полазника аустроугарске војнообавештајне школе у Печују пред Први светски рат, прим. СЛ), Мате Ујевића (главног уредника усташке Хрватске енциклопедије из 1941–1945; прим. СЛ), и сарадника попут црногорског усташе Савића Марковића Штедимлије, после Другог светског рата осуђеног па пуштеног да с Крлежом неометано саставља „југословенску“ енциклопедију – хрватску замишљу, одредницама, језиком, писмом, и назорима.

И, све време Корб наводи Зундхаусеново дело, иначе преведено и на српски и објављено у Београду под насловом Историја Србије – oд 19. до 21. века (Clio, Београд 2009). Пошто је то дело агресивно наметао и тада владајући Тадићев режим у Београду, ваља нешто казати и о Зундхаусену. За први утисак, ево једног навода из његове књиге:

„Rugova se zalagao za nenasilan otpor protiv srpskih vlasti i s velikim uspehom je izgradio paralelne državne i društvene institucije. U središtu zahteva kosovskih Albanaca tih godina nije bilo priključenje Albaniji ili realizacija „velikoalbanskog projekta“, što su protivnici ismejavali kao lakrdiju, nego stvaranje države Kosovo (u sklopu jedne jugoslovenske federacije ili izvan nje). Mnogi mladi Albanci smatrali su da je Rugovin nenasilni kurs propao i pokušavali su da terorističkim akcijama skrenu pažnju svetske javnosti na Kosovo (…) Posle jednog srpskog masakra nad Albancima u regionu Drenice (krajem februara/početkom marta 1998) u Pokrajini je zavladalo pravo ratno stanje, pa je u tom sklopu, po jednoj proceni, 450.000 Albanaca pobeglo, odnosno proterano ili ubijeno. Tek je sada – i opet prekasno – međunarodna zajednica shvatila da je situacija u tom regionu krajnje eksplozivna. Za dugotrajno slepilo Ujedinjenih nacija i Evropljana ne postoji, osim neznanja, neodlučnosti i nesloge, nikakvo ubedljivo objašnjenje (…) Činjenica je da je decenijama upražnjavana strategija u cilju „srbizacije“ Kosova doživela neuspeh i da taj neuspeh nije mogao biti korigovan ni jugoslovenskim Ustavom iz 1974, niti preokrenut srpskim ustavnim promenama krajem osamdesetih/početkom devedesetih godina. Za međunarodnu zajednicu se sve neumitnije postavljalo pitanje – da li zabrani mešanja u unutrašnje stvari jedne suverene države (ovde: Savezne Republike Jugoslavije sastavljene od Srbije i Crne Gore) treba pridati veću težinu nego obavezi članova UN da se suprotstave masovnim povredama ljudskih prava? Upotreba specijalnih jedinica srpske tajne službe i zločini paravojnih bandi iz Srbije na ratnim poprištima u Hrvatskoj i Bosni bili su dovoljno poznati. Propagator etničkih čišćenja, Vojislav Šešelj, bio je izvesno vreme tesno povezan s Miloševićem i obavljao je funkciju potpredsednika srpske vlade. Od svojih planova za stvaranje jedne etnički čiste „velike Srbije“ nije nikada pravio tajnu. Jedna anketa koja je 1998. godine sprovedena u Srbiji pokazala je da se trećina ispitanika izjasnila za nasilno rešenje „problema Albanaca“ (…) Pregovori koji su potom, na pritisak međunarodne zajednice, održani u dvorcu Rambuje kod Pariza od 6. februara do 19. marta propali su zbog nepremostivih suprotnih pozicija između srpske i albanske strane, pa je NATO 24. marta realizovao svoju raniju pretnju vazdušnim napadima na vojne i privredne ciljeve u Srbiji i Crnoj Gori, da „spreči humanitarnu katastrofu“. Na hiljadе Albanaca je ubijeno i zakopano u masovnim grobnicama (…) Ne igraju tek tako istaknutu ulogu u svim prikazima ratova devedesetih godina paravojne jedinice i bande gospodara rata (Ražnatović Arkan, Šešelj i dr.), kao i specijalne jedinice (tajne) policije. Nisu u pitanju spontane reakcije marginalizovanih rubnih grupa nego od vođa organizovano i sračunato nasilje slično terorizmu (…) U sudskom procesu moraće se praviti razlika između prestupnika za pisaćim stolom, aktera od samog početka, saučesnika i posmatrača. Prestupnici za pisaćim stolom (iz uverenja ili oportunizma) stvorili su u borbi za moć u sferi tumačenja onaj duhovni kontekst koji je primeni nasilja pribavio društvenu spremnost na prihvatanje. Bili su to ona duhovna lica, književnici i naučnici, koji su iz uverenja, potrebe za potvrđivanjem, nadmenosti ili slepila, velike delove društva zastrašivali genocidnim toposima, scenarijima ugroženosti, teorijama zavere i terali u histeriju. Među njih je spadao i književnik Milorad Pavić, autor mnogo hvaljenog i omiljenog romana Hazarski rečnik, koga Peter Handke u svom čudnom Zimskom putovanju do Dunava, Save, Morave i Drine, ili Pravda za Srbiju (napisano na kraju rata u Bosni i pre eskalacije nasilja na Kosovu) predstavlja kao „fino dostojanstvenog starijeg gospodina“. Ali ta „fino dostojanstvena gospoda“ stvorila su duhovnu klimu kojom je „legitimisana“ primena nasilja političara, generala i gospodara rata. Pevanje epskih pesama, sviranje u gusle, poetski izlivi i propovedi mržnje išli su pri tome ruku podruku. Politička „nevinost“ umetnosti se još jednom predočava kao himera. Umetnici ne mogu da budu samo „zloupotrebljeni“ nego oni mogu da agiraju i kao došaptači politici. U „normalnim“ okolnostima (tj. bez rata) vođe Srba mogli su da ostvare mnoge svoje parcijalne ciljeve (mada ne i stvaranje jedne centralističke Jugoslavije ili jedne „velike Srbije“). Ali Milošević i njegovi sledbenici nisu hteli da pregovaraju, za njih je postojalo samo sve ili ništa, ili – ili“. (стр. 476-485).

Навео сам овај подужи извод не само што Корб, поред Хрвата Томислава Дулића, највише цитира Зундхаусена, већ и да бих показао како је један немачки професор видео рат 1991–1999. на простору бивше Југославије. Ни Корб ни његов професор Зундхаусен нису нам ништа ново открили о историји Срба, али јесу о себи и својој мржњи према Словенима, пре свега Србима. Зундхаусен представља Ругову као „балканског Гандија“, мада су Срби са Космета предобро осетили на сопственој кожи каквом је „ненасиљу“ водила политика Ибрахима Ругове. Зундхаусен, наравно, и њихове гласове потпуно прећуткује.

Зудхаусен се за своју процену о „450.000 Albanaca (које је) pobeglo, odnosno proterano ili ubijeno“ ослања на „једну процену“, не наводећи чију. Неко коме је стало до истине навео би бар две или три процене а не само једну, неименовану. Но такав је метод и мајстора Зундхаусена и шегрта Корба. Историјску науку обојица замењују журнализмом, а став немачке владе спрам Косова третирају као неупитно мерило. Ни код једног ни код другог нема назнака да честитим истраживањем, ако треба и „на терену“, дођу до властитих закључака. Уместо знатижеље и упитаности једног универзитетског професора, имамо извесност тврдњи једног службеника немачког министарства иностраних дела.

Зундхаусенове речи да је „tek sada – i opet prekasno – međunarodna zajednica shvatila da je situacija u tom regionu krajnje eksplozivna“, откривају овог академичара као портпарола службеног Вашингтона, Лондона и Берлина, чије добро упућене и обавештене политичаре он овлаш представља безмало као наивце. Као да његова земља, Енглеска и Сједињене Државе немају везе са политичком ситуацијом на Балкану, а да њихова политика није непосредно и одлучујуће утицала на догађаје у Југославији, од 1990. до данас. И мада су у својим каснијим мемоарима своје обимно и насилничко уплитање признали и сами западни актери, Зундхаусен и Корб о томе такође ћуте, као и о улози саме Немачке у разбијању једне суверене европске земље, оснивача Уједињених нација и потписнице Завршног акта у Хелсинкију.

По њима, спољни фактор није имао никаквог утицаја на избијање грађанског рата у Југославији!

Говорећи о улози српских паравојних јединица у сукобима на Косову и у бившој Југославији, Зундхаусен не помиње ни хрватске ни муслиманске терористе, који су убијали, мучили и пљачкали српско цивилно становништво у Зеници, Тузли, Сплиту, Загребу, Шибенику или Бјеловару – дакле, местима где уопште није било рата.

Користећи израз „преступници за писаћим столом“ на немачком Schreibtischtäter, Зундхаусен заправо описује себе. Јер, управо су он и Корб, те њихови земљаци, немачки професори, ти који су и 1908 и 1914 и 1941 и 1991 и 1999. захтевали – као данас, 2013 – да „Србија мора скончати“ (”Serbien muss sterbien!“).

У том смислу и Зундхаусен и Корб показали су се верним настављачима империјалистичке политике засноване надасве на лажима, насилништву и расистичком потцењивању једног народа у коме су видели опасност по свој национални раст и ширење, утемељено пре свега на пропадању макар и замишљених такмаца.

Но, зашто Зундхаусен толико мржње показује према Милораду Павићу? Претпостављам да му смета што је тај српски писац светски признати уметник. Стигао је међутим повољан тренутак да он, чиновник, без иједног дела вредног помена, може некажњено да пљује по великом писцу јер је Србин. А пошто на Западу сатанизују Србе као пред Балканске ратове 1912–1913, онда је дозвољено сваком новинару, мастиљару или просто хуљи да оцрњује Павића, Кустурицу или српског пријатеља Петера Хандкеа – знајући да ће за то добити макар аплауз.

Но, вратимо се Корбу: „Српски историчари позивају се на документе великосрпских националиста, који су већ током Другог светског рата преувеличавали број жртава“. Даље: „Српски аутори се куну у наводну клерофашистичку везу између усташа и католичке цркве. Током деведесетих година прошлог века ратна политика Милошевића, која се служила и етничким чишћењем, себе је оправдавала таквим аргументима“. Нажалост по њега, међутим, блиске односе Ватикана и НДХ потврђују и сами хрватски шовинисти и католички свештеници који су после 1945. емигрирали из Југославије.

Уз то, сам аутор, као да не схвата шта казује, пише: „Историчар Томислав Дулић дао је значајан допринос разумевању масовног насиља у Независној Држави Хрватској (…) Он доказује да су масовна усташка убиства организована уз помоћ хрватске владе и њених министарстава, те да је такав висок обим насиља био могућ само уз помоћ државних иниституција“. Убрзо се, међутим, враћа пристрасности тврдећи да се ради о „најобичнијем миту о Италијанима као нарочито хуманој окупационој сили (…) Проглашавање њих херојима, међутим, ревидирала су најновија истраживања“. Но, наши извори одавно имају прилично истиниту слику о италијанским окупационим властима. Сигурно је да се ни они нису понашали као добротвори што, међутим, не мења чињеницу да су заиста спасили многе Србе, али и Јевреје. О томе далеко убедљивије говоре преживеле жртве од „истраживача“ Александра Корба.

Али, Корб се не да: „Према наводној изјави усташког министра културе, Милета Будака, у питању је српска ратна пропаганда, коју су срочили православни свештеници и доставили немачким службама, те је то тако ушло у немачке документе“. Нажалост, опет, премного је докумената – пре свега чланака и изјава самог Милета Будака (аутора јавног упутства да трећину Срба ваља протерати, другу трећину покатоличити, а преостале побити; прим. СЛ) – које говоре о односу тог хрватског писца према Србима и истини, те је крајње цинично од Корба да се веже за само једну његову, наводну изјаву. Наиме, прве жртве хрватских злочина били су управо српски православни свештеници, те је Корбу, као пропагандисти хрватске идеје, стало да пре свега компромитује њих и Српску православну цркву. Уз то, видимо да он Будака зове „усташким“ министром културе, а не хрватским. Тиме би очито да хрватске злочине припише једној „малој терористичкој групи“ и тиме хрватску нацију поштеди историјске одговорности. (За разлику од Немаца и многих њихових ратних савезника, једино су Хрвати, захваљујући Јосипу Брозу, поштеђени денацификације; прим СЛ). Корб као да се слаже са тврдњом Титовог доглавника и идеолога Владимира Бакарића (истинско презиме Kupferstein), да усташе јесу биле Хрвати, али и да су сви могли стати „у свега два камиона“.

Бранећи умешаност римокатоличке цркве у злочине, Корб се позива на Марка Биондића. Но, мада повремено помиње и Виктора Новака, аутора капиталног дела о спрези НДХ и Ватикана (Magnum Crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb 1948), сведока тог заједничког злочиначког подухвата (да се послужимо хашком терминологијом), њему је битније Биондићево посредно казивање (Маrk Biondich, The Balkans, Oxford – New York 2011). А за сведочења преживелих Срба из НДХ, које је забележила Недићева власт, Корб као узгред додаје да она садрже „много антисемитски обојених извештаја (…) јер су Јевреји у Независној Држави Хрватској били боље третирани него Срби“.

После ове занимљиве тврдње (Јевреја у НДХ није претекло, а по који Србин јесте, међу четницима или партизанима; прим. СЛ) човек не зна шта да каже. Прочитао сам наиме на десетине српских изјава, нигде не нашавши ни трага антисемитизма. Корбова тактика је јасна: дисквалификовати српске жртве као „антисемите“ што се, можда, да објаснити податком из његове аутобиографије да је стипеднију за своју „студију“ добио од Јевреја. Такав покушај и потомака злочинаца – да посвађају жртве делећи их у оне првог и другог реда – прилично је прозиран. У Независној Држави Хрватској живело је наиме око три милиона Хрвата, два милиона Срба, 800.000 муслимана, 40.000 Јевреја и 25.000 Цигана (Рома). По попису из марта 1941, у самој Босни и Херцеговини – неколико седмица потом припојеној НДХ – живело је 44 одсто Срба, 31 одсто муслимана, а 24 одсто римокатолика. (Данас Срба тамо наводно има 33 посто а Јевреја нема, док их је шачица у Хрватској, попут њиховог представника Славка Голдштајна, углавном показно лојална новоусташком режиму те „еуропске“ државе; прим. СЛ)

Повремено, истина, Корб каже и нешто истинито: „Вермахт је својим војницима пред одлазак у рат против Југославије говорио да ће ратовати противу Срба“. Процена немачког генералштаба била је да ће знатни делови хрватског становништва дочекати Немце пријатељски, док се од Срба може очекивати „фанатичан отпор и крајње непријатељско држање“. Ту процену подржавају и извештаји Ханса Хелма (Hans Helm,1909–1946), обавештајца који је и пре рата радио у немачкој амбасади у Београду и говорио српски. Тај је био одлично информисан о политичким приликама у Хрватској, будући током свога рада развио веома разгранату мрежу доушника. Ретки су били Немци стационирани у НДХ, попут СС групенфирера Константина Камерхофера (Konstantin Kammerhofer, 1899–1958), који су отворено показивали гађење према хрватском режиму. Јер, званични и немачки и хрватски наратив о почетку рата у Југославији Корб сажима речима: „У априлу 1941. остаци дивизија Југословенске армије покушали су да се докопају Србије. При томе је дошло до напада на хрватско цивилно становништво“. (То, „хрватско цивилно становништво“ – усташе у цивилној одећи – је, нажалост по такве мајсторе „спина“ попут Корба, пуцало на Југословенску војску у повлачењу, покушавајући да је разоружа; прим. СЛ). По Корбу, као фактичком адвокату Анте Павелића, испровоцирани Хрвати су затим морали, властите безбедности ради, да зверски побију неколико стотина хиљада Срба.

Срећом по оно мало истине која се да назрети у његовом опису – из треће руке и пропагандних списа – догађаја при установљавању НДХ, у његовом делу са да прочитати и да је „већ у априлу и мају 1941. почело масовно хапшење Срба. Само је у Грубишином Пољу у једну школу затворено око 500 мушкараца. Затвореници су третирани крајње брутално. Већина Срба ухапшених у том крају била је смештена у логор Даница. Ухапшени су само у изузетним случајевима убијани“. (На основу података југословенских послератних истражних комисија и изјава преживелих избеглица у земљама Запада, само је по који такав ухапшеник остао жив, углавном пошто су га крвници погрешно сматрали за мртвог. Погледати документарни филм документаристе Мирослава Станковића о Љубану Једнаку, једином сведоку клања преко хиљаде Срба у Глинској цркви; прим. СЛ). Штавише, усташки џелати су се пред немачким војним и полицијским властима бранили аргументима које некритички и цинично цитира Корб, представљајући их као непорециву и објективну историјску чињеницу.

Не могавши да побегне од чињеница, Корб наставља: „У Гудовцу је концем априла 1941. дошло до пушкарања између српских (југословенских; прим. СЛ) војника који су бежали и хрватских јединица (које су то „хрватске јединице“ постојале ‘концем априла 1941’?; прим. СЛ) које су настојале да их заробе. У тим борбама било је троје погинулих (чијих? прим. СЛ) Како се у том часу овде налазио један усташки корпус (?; прим. СЛ), он је одмах кренуо у околину Бјеловара. Хрватске власти 28. априла 1941. (какве су то „власти“ биле, установљене оружаном побуном против Југославије 18 дана пре тога?; прим. СЛ) ухапсиле су око 200 добростојећих српских сељака, учитеља и свештеника из Гудовца и околних српских села. Масакр који је уследио може се на основу доступних извора описати само у најгрубљим цртама. Ухапшени су дотерани до сеоске пијаце а онда су усташки војници на њих почели да пуцају из пушака и два митраљеза. (Крајње необичан начин погубљења за све време НДХ, будући да су Хрвати „штедели муницију“; прим. СЛ). Да ли је до масакра дошло из динамике саме ситуације, или је он био планиран, није сасвим јасно“.

О том догађају, међутим, речито сведоче искази преживелих Срба, у потпуној опреци са причама хрватских злочинаца и њиховог „бранитеља“ Корба. Јер, он прећуткује да се не ради само о Гудовцу већ да су злочини над Србима почели готово истовремено на читавој територији данашње Хрватске, Срема, Босне и Херцеговине. Треба усто посебно обратити пажњу на синтагму „динамика саме ситуације“. Њом се немачки доктор историјских наука сасвим разоткрива као веран следбеник својих предака, оних Немаца који су индустријски побили више од 20 милиона Руса и саучествовали у затирању најмање пола милиона Срба. Правдајући злочине немачких савезника Хрвата, он заправо оправдава злодела свог деде и прадеде пошто су, по њему, жртве убијане не по неком плану, већ из „динамике саме ситуације“.

Да не би остао недоречен, Корб нас, напречац, обавештава и о „масовним силовањима Хрватица која су починили немачки савезници, руски козаци, или четници“. Такав non sequitur био би смешан да нам није исувише познат из немачке булеварске штампе и западних медија уопште, током нашег Отаџбинског рата 1991–1995. Пошто су и козаци Руси, онда имамо „шему“ као и у рату Грузије са Русијом, или Словенаца, Хрвата, „Бошњака“ и Шиптара са Југославијом: „зли момци“ су Руси и Срби. Корб се узбуђује и што су Италијани „почели да откопавају масовне гробнице и српске жртве камионима италијанске армије одвозе до српских православних гробаља, где су свечано сахрањивани уз учешће становништва и уз гласно звоњаву црквених звона. Церемонија сахране претворила су се у празник српско-италијанског братимљења, и било је јасно да је тај савез управљен против усташа. Велики број лешева извађених из јама и масовних гробница створио је усташама знатне проблеме. Држани су и парастоси, а велики број Српкиња демонстративно је носио црнину“.

Оваквих „увида“ код Корба има безброј. За четнике, тако, каже да су водили „сецесионистички рат против хрватске државе“. Иако је Независна Држава Хрватска била призната само од Хитлерове Немачке и њених сателита, он ипак користи термин „сецесија“ не би ли и тиме компромитовао Србе као варваре који делују изван граница међународног права. То му, ваљда, омогућује да без узбуђења пише и следеће: „За кратко време немачки Вермахт и хрватска војска ухапсили су око 4.000 људи, углавном Срба. Већи део њих стрељан је 4. и 5. септембра 1942. Уследила су и масовна стрељања Срба на православном гробљу у Сремској Митровици. Најмлађа жртва била је стара десет година“.

Немци су, наводно, били ужаснути лажима и злочинима Хрвата над српским цивилним становништвом. Јер, задатак заједничке акције њих и Хрвата био је, вели Корб, да угуше партизански покрет у Срему. Но, убрзо су приметили да међу ухапшенима нема ниједног партизана, већ само недужних српских сељака, тако да је „Милан Недић, под утиском масовних убистава над његовим земљацима претио да ће дати оставку на место председника владе, што би представљало тежак удар за немачку окупациону политику у Србији“. Немци су, изгледа, ту претњу узели озбиљно у обзир, тако да су се 17. септембра 1942. у Софији састали немачки посланик у Загребу Каше (Kasche), представник немачке војске у Хрватској Фон Хорстенау, и врховни заповедник за Балкан, генерал-пуковник Лер. Одлучили су да Хрватска мора на „разуман начин решити ‚српски проблем‘“, и да то мора бити приоритет хрватске политике, будући јасно да није могуће побити два милиона Срба у НДХ. У виду „спровођења“ те одлуке, међутим, Немци су од Павелића захтевали једино да поједине усташке вође смени с положаја.

Корб, очито, само следи политику испољену и делањем Рудолфа Шарпинга, немачког министра војног 1999. Тада је Шарпинг Србе – уз Јевреје и Русе највеће жртве Другог светског рата – оптужио да „постоје сумње о постојању српских концентрационих логора“ (die Äußerungen des deutschen Verteidigungsministers Rudolf Scharping, ”Hinweise auf serbische Konzentrationslager“, Spiegel Online 13/1999, 31. март 1999). И, мада је управо његова држава одговорна за смрт стотина хиљада Срба између 1941. и 1945. ни тај њен послератни министар није могао одолети да се на њих обруши и то у јавном говору. Питање је, заиста, да ли би се усудио да буде тако безобзиран према Јеврејима и Израелу, заштићеним законима против „језика мржње“ који се не односе, рецимо, на Србе или Русе.

Што се пак тиче српских извора, њих Корб доследно и упорно пренебрегава или ниподаштава. И када их помене, као на пример дело др Ђура Затезала, историчара из Карловца који је озбиљно проучио хрватске злочине (Радио сам свој сељачки и ковачки посао, Просвјета 2005), он не пропушта да читаоце подсети да: „Затезало полази од тога да је у Јадовну убијено 30.000 Срба и 2.000 Јевреја. Прорачуни су му међутим претерани, а пошто се некритички служи изворима, и неубедљиви“. Корб нам при том и не покушава образложити зашто хрватске, најчешће деривативне, неофашистичке изворе на интернету и другде сматра убедљивијим од српских сведочења преживелих жртава хрватских зверстава?

Зар историчар, па и немачки, може не стидећи се да напише да је „до масовних убистава затвореника долазило из различитих мотива. Убиства су уследила као одмазда због бекства појединих затвореника, или из страха од побуне заробљеника. Међу узроцима су такође и пренатрпаност логора и непрестани недостатак хране“. Хрвати су, значи, клали заточенике не зато што су их хтели убити, већ из страха од њих, а и зато што их нису имали чиме хранити.

Тиме нам Корб, у наступима ретке мада највероватније нежељене искрености, само предочава да од себе и својих сународника и не очекује до бешћутност, и цинизам. Његова будност попушта и када је принуђен да наведе да је, рецимо, „до 5.000 српске деце умрло у логору“. Заиста, колико је поробљених народа у Хитлеровој Европи уопште на тај начин децу – од беба у колевци до десетогодишњака – губило по концентрационим логорима за „ратне заробљенике“, или „радним логорима“, како и данашња хрватска „научна“ јавност назива, на пример, Јасеновац? А сам крај тог логора, и хрватско брисање трагова свог геноцидног злочина, немачки доктор историјских наука бележи следећим речима: „20. априла 1945. убили су око седам стотина жена преосталих у логору. Но, око 1.100 мушкараца затечених у жицама усудило се, 22. априла 1945, на устанак, да би већина при покушају бекства били побијени. Југословенска народна армија ушла је у логор 2. маја 1945. Усташе су убиле најмање 70.000 српских заробљеника (термин „заробљеник“ се односи на војнике заробљене у борбеним дејствима, а Јасеновац је био губилиште цивила похапшених диљем „Лијепе њихове“ – проширене за Босну и Херцеговину и делове Србије; прим. СЛ), од тог броја највише их је страдало у логору Јасеновац“. (И опет та цифра „повијесничара“ Фрање Туђмана, базирана на уподобљеним списковима Социјалистичке Републике Хрватске; прим. СЛ)

Занимљиво је да се Корб не пита ни зашто су Титови партизани ушли у Јасеновац тек 2. маја 1945, а у Загреб још касније – 8. маја, дан пред званични завршетак Другог светског рата у Европи? (За Југословене рат је, иначе, трајао до 15. маја, а за многе припаднике квислиншких формација и „народне издајнике“ све док нису масовно пострељани на Кочевју у Словенији и другим стратиштима крајем тог месеца, а неки и годинама потом; прим. СЛ). Насупрот томе, зашто су комунисти толико журили да „ослободе“ Београд, и лише га неколико десетина хиљада „реакционара“, „квислинга“ и сличних „декласираних елемената“?

Очито је да смо сведоци распламсавања „битке за историју“. Присуствујемо, наиме, њеној ревизији, и стварању услова за најзлоћуднији реваншизам. Зундхаусен, Корб и многи други релативизују геноциде над Србима, а оправдавају или превиђају и словеначке и муслиманске и хрватске и шиптарске и НАТО злочине над нама од 1991. до 1999. Багателизујући страдање Срба током Другог светског рата (и Првог и Балканских ратова, и током османске окупације; прим. СЛ) такви пропагандисти омогућавају сатанизацију Срба у западним медијима током више од последње две деценије. Руски историчари то исправно тумаче писањем уџбеника историје „Сорошевим новцем“.

Своју докторску дисертацију Корб подупире библиографијом од преко тридесет страна. Но, сама књига сведочи, својом пристрасношћу, да је од стотина наведених дела докторант Корб веома мали број и прочитао. Основу његове „студије“ чине свега неколико књига. Пре свега, он се позива на рад Хрвата Томислава Дулића, докторанта шведског универзитета Упсала, када упоређује усташке злочине са четничким. Јер, и Дулић тврди да су усташе „реаговале“ на четничке злочине, тако да су, следствено, Срби главни кривци што су Хрвати створили Јадовно, Јасеновац и остала губилишта, будући да је НДХ морала да се брани од „четника“. Сличним аргументима служе се Холм, Зундхаусен, Марк Биондич, Срећко Џаја, и многи титоистички историчари. Корб обилато цитира и Мари-Жанин Чалић (Marie-Janine Calic) те Александру Штиглмајер (Alexandra Stiglmayer). Но прва је напредовала својој србофобији пружајући „научну“ основу, а друга се прославила у медијима Запада ширећи скаску о „масовним српским силовањима“ муслиманки и католкиња у Хрватској и Босни 1991–1995. И мада је неколико немачких и америчких аутора доказало да је лагала, Штиглмајер је због говора мржње и србофобије награђена добро плаћеним местом у Босни, финансираним од Европске уније.

Укратко, главни Корбови ауторитети су хрватски или муслимански „историчари“, публицисти или чак новинари, и слични Немци који су се истакли у исказивању одијума према Српском народу.

Као и кад сваког пропагандног материјала – па макар се он звао и докторска дисертација – најречитије је оно о чему аутор ћути. Тако, пишући о Јасеновцу, Корб нигде не помиње двојицу Хрвата, Анту Цилигу и лекара Николу Николића, који не само да су преживели Јасеновац, већ су оставили и записе о том логору смрти. И Цилига и Николић говоре наиме о непојмљивим страдањима српских цивила. И, као што се не осврће на сведочења Хрвата, којима је више стало до истине него до криминалних „националних“ циљева њихових позверених сународника, преживеле српске логораше Корб потпуно игнорише. Прећуткује чак и Хермана Нојбахера, Хитлеровог специјалног дипломатског изасланика за Балкан, који пише да су „Хрвати у НДХ убили око 750.000 Срба“.

Заиста, шта је геноцид?

По мишљењу већине на Западу то је искључиво страдање Јевреја у Аушвицу, а данас „српска“ Сребреница. А шта је са геноцидима над Србима и Јерменима? Или над Русима – на пример, карпатским Русинима из Галиције, тада у Аустроугарској? И тај масовни злочин се обављао по непосредном налогу Ватикана, о чему пишу Роман Д. Мирович (Алфавитный указатель жертв австро-мадьярского террора на Галицкой и Буковинской Руси в первую мировую войну), Јулијан А. Јаворски (Юлиан А. Яворский, Террор в Галичине в первый период войны 1914-1915 годов) те Н.М. Пашајева (Очерки истории Русского Движения в Галичине 19-20 веков). Како ли тек звати невероватан помор преко 27 милиона Руса између 1941. и 1945? Ни тај етноцид у свести Запада не постоји. На сам помен тих страдања немачким или другим западњачким публицистима, казују ми да заступам „теорију завере“. Но, ради се искључиво о чињеницама попут, рецимо, и оне да су Јермене 1915. безмало истребили секуларни Младотурци под будним оком немачких официра. Јер, да би парирао Русима Запад је спреман да истрпи и новоосманску Турску, и исламско-терористичку Либију, Египат и Сирију, а камоли творевину масона Ататурка и његових искренијих настављача. А етикете „теорија завере“ и „антисемитизма“ су метод спречавања сваког критичког дијалога.

Историјске изворе који му не иду у прилог, Корб игнорише или одбацује као „претеривање“ српских (и других, Немцима и Западу немилих; прим. СЛ) националиста. Не тврдим да нема и тога. Но, зашто никад слично не квалификује, рецимо, хрватске изворе, који видљиво умањују злочине над српским цивилним становништвом? Зашто ни једном не изражава сумњу да, можда, и јеврејски извори не претерују у броју страдалих Јевреја? Испада да једино Срби нису објективни.

По њему и сличнима, Хрватска нема, нити је имала, икакве везе са усташама. Они као да су пристигли са неке друге планете и решили – напречац, и услед „динамике ситуације“ – да побију Србе. По Корбу, да није било „четничког“ устанка, можда Срби уопште не би ни страдали. Згражајући се над четничким убиствима босанских муслимана, он ниједном не помиње злодела муслимана над српским цивилима и нејачи у Фочи и источној Босни. Нема код њега помена ни СС Ханџар дивизије ни СС Кама дивизије. (О томе је, између бројних француских, немачких и англо-америчких аутора, писао и наш Зоран М. Цвијић: „Током Другог светског рата формирана је 13. Вафен СС Ханџар дивизија, чији су командни састав чинили Немци, док су војници били добровољци, највећим делом ‘Хрвати муслимани’, а око десетак одсто ‘Хрвати католици’ из Босне и Херцеговине. Дивизија је носила СС униформе, с немачким орлом и хрватским грбом – црвено-белом шаховницом, док су на глави имали фес са знаком мртвачке главе, традиционалном ознаком СС јединица. Дивизија је формирана 1. марта 1943. од 21.000 добровољаца, од којих је задржано у њеном саставу 13.000 најспособнијих“ (http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/aranziranje-istorije-u-politicke-svrhe-ss-handzar-divizija-u-francuskoj.html?alphabet=l ).

Другим речима, Корбова књига није до добро нам позната стара, титоистичка интерпретација историје, којом је Хрват Јосип Броз („Титова“ националност је под упитом многих истраживача, будући да је једино немачки говорио без нагласка; прим. СЛ) спасао свој народ од историјске одговорности и денацификације каквој су, на пример, подвргнути Немци после 1945. Као и титоистички историчари, он прећуткује да је до јесени 1943. вођа Југословенске војске у Отаџбини („четника“), министар војни владе Краљевине Југославије у Лондону, генерал Драгољуб Дража Михаиловић био признат од Велике Британије и САД као савезник. Како могу да се упореде хрватски злочини, организовани од државе и подржани од Хитлера, са спонтаним одмаздама често ловачким оружјем наоружаних српских сељака на масовна клања започета неколико дана по ступању усташа на власт?

Зар су „четници“ по збеговима могли да организују концентрационе логоре за уништавање попут Јасеновца?

Као да не зна о чему заправо говори, Корб наводи исправне статистичке податке да су Срби у НДХ чинили више од трећине становника. Били су најбројнији народ у Босни и Херцеговини (44 посто), а он се не чуди откуд данас у Босни њих само 33 посто, а у Хрватској свега три посто? Где је сав тај свет нестао? Таква питања очевидно нимало не занимају „младог немачког историчара“.

„Научнички“, он се дао у пребројавање жртава које нису Срби.

Значи ли то да су, на пример, јеврејске жртве – које се на Западу засада још не усуђују да умањују – вредније од српских?

Постоје ли жртве првог и другог реда?

Да је, рецимо, погледао дело историчара Василија Крестића, можда најбољег познаваоца историје Славоније, Хрватске и Далмације, схватио би да усташе нису усамљена појава у историји Хрвата, већ дубоко утемљен феномен у политичкој прошлости тог народа. Од академика Крестића могао је да се обавести да постоји континуитет хрватске политичке мисли – од идеолога расизма и србофобије Анте Старчевића, преко бискупа Штросмајера и популисте Стјепана Радића, до доктора права и посланика Скупштине државе Срба, Хрвата и Словенаца, Анте Павелића. Корб само површно спомиње историчара Виктора Новака (1889–1977) не бавећи се његовим великим делом, већ га дисквалификује као „антиклерикалца“. Прећуткује да је Новак Хрват, одличан медијевалиста, те аутор једног од најзначајнијих студија о геноциду у Хрватској 1941–1945 (Magnum crimen).

Не спомиње ни Драгољуба Живојиновића, с Дејаном Лучићем аутора дела Варварство у име Христово (Нова књига, Београд 1988), препуног драгоцених података – попут оног да је хрватски амбасадор Рушиновић известио свог министра о примедбама кардинала Тисерана, који му је током аудијенције 5. марта 1942. казао: „Ја дакако знам да су се фрањевци из Босне и Хецеговине понашали скандалозно“.

И две по мени најважније књиге есеја написане на простору бивше Југославије од 1945. до данас – За и против Вука Меше Селимовића и Дух самопорицања Мила Ломпара он пренебрегава, мада оне, уз горепоменуте, чине незаобилазна дела, уз изворе и мемоарску литературу, за разумевање историје Срба и Југославије. Корб је слаб познавалац Балкана, коментари су му повремено цинични, он свесно или несвесно унизује жртве а оправдава – па и велича – крвнике.

Но, бавећи се њиме сазнао сам нешто и о нама самима. Већини грађана Србије јасно је наиме да смо окупирана земља у којој главне одлуке доносе британски, амерички (па и немачки) обавештајни резиденти и дипломати. Јасно им је и да се окупатор заложио да се објављују србофобичне књиге попут Зундхаусенове. Остаје међутим нејасно због чега се, рецимо том јавно декларисаном непријатељу Српског народа, поклања толика медијска пажња? Како је издавач Клио из Београда могао штампати Холма Зундхаусена не потрудивши се да пружи прилику неком српском историчару да поговором објасни ко је аутор, и са српског становишта осветли његово дело? Тако се ради на Западу. Овако су се издавач и главни уредник Зоран Хамовић уписали у нешто што би се дало назвати „хроником бешчашћа српског издаваштва“. За несрећу, Клиу то није једини такав пословни и културни потез: издали су и србомрзачку Историју Југославије у 20. веку већ поменуте Мари-Жанин Чалић.

Заиста, ако нам је земља окупирана, морамо ли се понижавати и више него што Лондон или Берлин од нас очекују?

Пре четири године на пример, Зундхаусенова Историја Србије од 19. до 21. века пропраћена је славопојкама „угледном немачком историчару“ на свим телевизијама Србије и у највећим новинама. Нисам сигуран да је немачка влада то захтевала. Верујем да је реч о ропском менталитету српских власти и 2009. убеђених да ће тиме зарадити милост Берлина и Вашингтона. Ту су се међутим преварили, пошто политика великих држава не зависи од неких њихових Ђинђића, Тадића, или данашње тројке, већ од дугорочних и сталних државних и националних интереса – који се неки пут поклапају с нашим, а најчешће не.

Зундхаусен је тако, у свом наступу као и самој књизи, попљувао не само све што је овом народу свето, већ је приложио и списак неподобних српских историчара које би ваљало – ако не већ стрељати – бар одстранити са универзитета. У Београду он се није ни трудио да глуми научника, већ је отворено делио шамаре док су га присутни понизно слушали, спремни да испуне сваку жељу тог „великог историчара из Берлина“.

После свега што су Немци урадили Српском народу, Холм Зундхаусен се није стидео да се понаша као „гаулајтер“ Београда.

И нико, у Београду, да му макар пљуне у лице!

Као његов ученик Корб, и он у својој књизи користи искључиво хрватске изворе, попут Јоза Томашевића (Jozo Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945, Stanford CA 2001). Он и његов пулен користе искључиво уџбенике из Загреба и Сарајева, српске историчаре не сматрајући вредним пажње. Ни један ни други не спомињу радове Милорада Драшковића, Дејвида Мартина или Ивана Авакумовића, чија су дела доступна и историчарима на Западу, будући писана на енглеском.

Зашто је српска држава финасирала књигу Зундхаусена, писану с позиција усташко-нацистичке пропаганде? Када Срби једног дана поново створе своју државу, то ће представљати једну од најубедљивијих оптужби против издајничких, квислиншких режима наше тужне данашњице.

Тито и његова вишедеценијска власт урадили су све да се прикрију трагови хрватских злочина над српским становништвом у Другом светском рату. Јер мада су при уласку у Јасеновац партизани затекли доста неуклоњених трагова злочина, титовци су наставили што Хрвати нису стигли да доврше, претворивши спомен парк Јасеновац у неку врсту дизниленда, с примарним задатком да посетиоци не сазнају да је то место до самог краја рата 1945. било једно од најстрашнијих стратишта забележених у европској, па и светској историји.

Није ми јасно ни зашто се српска историографија није почела бавити том темом од 1990, када нам то више није нико бранио. Код Руса је било и горих забрана, али су њихови велики историчари и писци стварали макар „за фијоку“, чекајући да дођу „боља времена“, или су издавали „самиздате“. (Било је и српских самиздата али веома мало. Један од њих био је литерарни памфлет Момчила Селића, Садржај, отиснут на шапирографу 1979; прим. СЛ) Зашто су наши историчари тако штуро писали о српским страдањима у Јасеновцу, Јадовну, на Козари, у Дракулићима, на Лијевчем пољу…? Уз то, постоји ли иједан споменик или плоча да нас подсети на масовна стрељања које су титовци вршили – нарочито од јануара до августа 1945 – широм Србије, а посебице у Београду и околини?

Нема у нашим градовима ниједне улице да нас подсети на комунистичке злочине почињене 1945. и 1946, када је рат већ био завршен.

Надам се да ће нам ова рецензија помоћи да се пробудимо из апатије и схватимо да нам и ова Корбова књига указује да је „битва за историю“ увелику у току. Колико из најновије руске историографије видим тај велики, Србима блиски народ, схватио је такав изазов озбиљно. Довољно је погледати колико је у последње време радова посвећено Русинима као „најчистијим потомцима најстарије Русије“ – томе да су они и Руси исти народ. Државтворне нације такве наметнуте поделе укидају а ми и даље пристајемо да се делимо на Пречане и Србијанце, Црногорце и Македонце, чак некакве „Косоваре“.

Докле год је кривотворења српске историје по „нашим“ уџбеницима за основну и средњу школу, и на факултетима, дотле ћемо губити „битку за историју“ против нас вођену од научних установа Запада. Пример Зундхаусена нам показује да „наше“ власти чак и финансирају антисрпске уџбенике. Руси ових дана отворено истичу потребу за руским уџбеницима који ће национално и родољубиво васпитавати грађане њихове земље. „Потребно је“, изјавио је недавно Путин, „размислити о јединственим уџбеницима историје за средње школе, сазданим на јединственој концепцији“.

Када ће неки наш председник казати нешто слично?

Када ће посмртни остаци од Титових партизана невино мучених и стрељаних Срба из 1945 – рецимо, у Лисичјем потоку, на Ади Циганлији, у Јајинцима или на Бањици – бити сахрањени како доликује жељама њихових најближих, традицији и обичајима нашег народа, и спрам норми понашања наше, уистину европске цивилизације?

 

Никола Н.Живковић

И кад не објавиш, мораш да демантујеш
И кад не објавиш, мораш да демантујеш необјав…
Posted 4 године ago

Редакција портала новинар.де је дана 05. јуна 2020-е године путем имејла добила адвокатски захтев да објави деманти за текст који никада није објављен а ни пренет на интернет страници овог…

И кад не објавиш, мораш да демантујеш необјав…
Главни разлог зашто је Крим Русија
Главни разлог зашто је Крим Русија
Posted 5 година ago

У свету је много територија који су прешли из руке у руку разних народа. На земљи предака индијанских племена сада се налази држава која сада сматра да је могуће сећи…

Григорије у католичком олтару се моли са римокатолицима!?
Григорије мало политичка позиција, па онда опозиција а сталн…
Posted 5 година ago

Имамо нову звезду у успону. Довољно је што је против Вучића, кога брига за јавно изговорену хулу на Светог Духа, ријеч бабунску- filioque?

Октобар 2019, Фејсбук профил Б.Т.

***

Римокатолички клер је имао…

Закулисна игра владике Лонгина – Фанарски Лонгин
Закулисна игра владике Лонгина – Фанарски Лонгин
Posted 5 година ago

Чудан је животни пут владике Лонгина. Сав његов живот је закулисана игра. Из своје далматинске епархије за време рата 1992 године побегао је у далеку Аустралију где га ни један…

ВЛАДИКА СПЦ ПРОТИВ ГИДЕОНА ГРАЈФА
Владика СПЦ против Гидеона Грајфа
Posted 5 година ago

Владика СПЦ Јован Ћулибрк назвао је израелског историчара Гидеона Грајфа циркузантом, тачније, Грајфов рад на тему Јасеновца назвао је циркусом. На трибини у Загребу владика се јавио за реч, након…

Да се епископ Западноамеричке епархије, Максим суспендује
Да се епископ Западноамеричке епархије, Максим суспендује
Posted 5 година ago

Текст петиције свештенства СПЦ у Америци против владике западноамеричког Максима Васиљевића.
***

Светом Архијерејском Синоду
Српске Православне Цркве
Београд, Србија
29. март 2019
Сан Дијего, Лос Анђелес, Лас Вегас, Чикаго

 

Вашa Светости, Високопреосвећени и Преосвећени оци Светосавске…

Митрополите Амфилохије …..верујете ли у Бога ??!!
Митрополите Амфилохије …..верујете ли у Бога ??!!
Posted 5 година ago

Ово катастрофално питање није упућено само Митрополиту Амфилохију већ свим оним владикама и патријарху који се на задњем сабору у мају, не само обрукаше пред Богом и народом већ у…

Прослава Нове године као национални празник!?
Прослава Нове године као национални празник!?
Posted 6 година ago

Министарство за науку и културу Владе ФНРЈ доставило је акт следеће садржине:
Виктор Грозданић, 31.12.2018

***

„Ових дана дискутовало се у министарству за науку и културу заједно са преставницима Народне омладине и савеза…

Митрополит Амфилохије и даље празнослови….
Митрополит Амфилохије и даље празнослови….
Posted 6 година ago

Каква су то тешка, болна и парадоксална времена настала кад ми , обични лаици, без неког формалног теолошког образовања указујемо митрополиту Српске Православне Цркве да празнослови?...Тај митрополит мора да је…

Вл. Филарет: Када ће се у Српској Православној Цркви говорити истина?
Вл. Филарет: Када ће се у Српској Православној Цркви говорит…
Posted 6 година ago

ПРЕДСЕДНИКУ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ Г.ИРИНЕЈУ и СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ
Ваша Светости,

Браћо Архијереји, чланови Светог Архијерејског Синода,

Дана 25.септембра 2018.године позвали сте мене и надлежног милешевског епископа, како кажете у позиву,…

PreviousNext



1 коментар у вези “Никола Н. Живковић: Царство лажи”
  1. Postoji vise razloga koji sprecavaju medjunarodnu i domacu javnost da saznaju pravu istinu o dogadjajima iz Drugog svetsok rata, o velikom stradanju Pravoslavnih SRBa i genocidu kojeg su pocinile nad SRBima hrvatske ustase sa blagoslovom najvisih velikodostijnika rimokatolicke „crkve“.

    Kao prvo, sami SRBi sa svoje strane nisu puno ucinili da se prava istina o genocidu nad SRBskim Narodom tokom Drugog svetskog rata sazna u javnosti. Razlog za takvo ponasanju SRBa lezi u cinjenici da je komunisticki rezim Josipa Broza Tita u Jugoslaviji zbog „bratstva i jedinstva“ planski krio od domace i strane javnosti pravu istinu o stradanju SRBa!

    Drugo, Srbska Pravoslavna Crkva svojim nesrbskim i nehriscanskim ponasanjem zbog ekumenizma i zblizavnja sa rimokatolickom „crkvom“ sama je sakrila od javnosti tacn broja Jasenovackih Svetih SRBskih Novomucenika. Ona je odbila u Kalendar Svetih da unese SRBske Novomucenike iz poslednjih ratova po mjestima njihovog stradanja i da napise ZITIJE SVETIH SRBSKIH NOVOMUCENIKA. Takvim svojim stavom i radom zvanicna „SRBska Pravoslavna Crkva“ je stala na stanu ustasa hrvata cije zlocine ona sada perfidno sakriva i krije od javnosti. Poznato je svima izdajstvo Boga i SRBstva, Pravoslavlja i Svetosavlja, a posebno Svetih SRBskih Novomucenika Jasenovackih od strane zvanicne „SRBske Pravoslavne Crkve“. Ona je bila najprije u svoj crkveni kalendar unela broj od 700000 (sedamsto hiljada) Svetih SRBskih Novomucenika Jasenovackih, a zatim je zvanicna „SRBska Pravoslavna Crkva“ Boga se ne bojeci a SRBskog Naroda ne stideci na trazenje svojih tajnih gospodara taj broj izbacila iz svog Kalendara. Na taj nacin zvanicna „SPC“ je svesno pomogla hrvatskim ustasama koji su tokom Drugog svetskog rata sa blagoslovom rimokatolicke „crkve“ pocinili genocid nad Pravoslavnim SRBima da oni uspjesno kriju pravu istinu o stradanju SRBa. Krijuci ustaske zlocine pocinjene nad Pravoslavnim SRBima sa blagoslovom rimokatolicke „crkve“ zvanicna „SPC“ je prestala biti Svetosavska SRBska Crkva Hristova u vjernom narodu Svetog Save!

    Trece, Jevreji koji su puno stradali tokom Drugog svetskog rata ne zele da govore i pisu o stradanju SRBa cije stradanje i ustaske zlocine krije i zvanicna „SPC“ da nebi tako sami umanjivali svoje stradanje. Genocid nad Jevrejima je bio grozan. Oni su ubijani po koncentracionim logorima smrti streljanjem ili sa gasom, ali smrt Pravoslavnih SRBa u Jasonvcu i po drugim logorima smrti u NDH je bila puno groznija i strasnija nego smrt Jevreja. SRBi su klati i muceni od strane sinova „prosvecene Evrope“ hrvatskih ustasa na grozne nacine, a zatim su hrvati od leseva mrtvih SRBa u Gradini na bosanskoj strani reke Save pravili sapuni za pranje!

    To su samo neki od razloga i nacina sa kojima se kriju pocinjeni zlocini i genocid nad SRBima, a takvih razloga ima puno. Poznato je mnogima da se knjige o stradanju SRBa ne mogu danas naci ni po bibliotekama u SRBiji, a kamo li po tudjim zemljama. Zbog toga ne treba nikoga da cudi sto se studenti poput Aleksandra Korba u svojim radovima sluze podmetnutim knigama od strane ustasa hrvata sa kojima se krije prava istina o stradanju SRBa. Tome nisu studenti krivi nego sami SRBi koji nemaju mogucnosti ili smisla da pravu istinu o stradanju SRBa na prihvatljiv nacin prestave javnosti. Prije svega SRBi danas nemaju potrebna novcana sredstva da domace i strane biblioteke snabdu sa potrebnim knjigama koje govore o stradanju SRBa!

    Takvih knjiga ima na SRBskom jeziku koje treba samo prevesti na engleski, njemacki i druge jezike i zatim kao poklon predati bibliotekama. Najpoznatije i najbolje napisane knjige o stradanju SRBa tokom Drugog svetskog rata, jesu knjige Profesora Prava,Dr. Laze M. Kostica napisane na osnovu istorijskih dokumenata objektivno po kriterijumu nauke u emigraciji u Svajcarskoj. Svaki pisac koji je napisao knjiga o stradanju SRBa podigao je sebi jos za zivota najljepsi spomenik koji ce vecito da sija dokle god bude bilo u svetu Istine Hristove i Pravde Bozije. Svima njima neka je od SRBa vecna hvala a od Boga nebeska nagrada za svaku istinitu rijec koju su oni napisali o stradanju Pravoslavnih SRBa. Amin!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

„СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ“
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo