Вести

Антиекуменистички сајт „Борба за веру“ (БЗВ) је један од ретких гласова разума на србнету. Да није сајта Новинар.де, који покрива и шире друштвене теме, БЗВ би поред сајтова везаних уз Епархију рашко-призренску у егзилу била вероватно једини посећенији сајт антиекуменистичког садржаја. Али, и тамо се може наићи на садржаје који могу довести читаоце у заблуду.

За Новинар. де пише Синђелић 19. maj 2013

***

Занимљиво је да поред свих могућих указивања на новотарије, јереси и прљавштине у Београдској патријаршији, на БЗВ се ретко могу наћи, нарочито у задње време, указивања на сличне ствари у Руској православној цркви – Московској патријаршији. Тамошњем уредништву сам краћим писмом указао на један такав озбиљан пропуст, али одговора није било (на претходне преписке да, али после овог писма уследило је ћутање). У наставку следи део поменутог писма:

„…Вашу свету борбу ћу настојати помагати у границама својих могућности (јављањем релевантних информација и сл.). Указао бих Вам успут на нешто: сјај путиновске Русије је упитан, можда је у питању лажно злато. Мени се чини да је ово задње у питању. Молим Вас да се распитате. Можда је Ваша тактика заклањање иза ауторитета РПЦ и Путина зато да Вас не би ‘згазила кола’, како Вам се недавно претило. Ако је то тако, то је пут опасан, јер Ваше читаоце доводи у заблуду, и ствара око РПЦ и Путина некакав ореол светости и непогрешивости. Комунисти и Тито су својевремено тако искористили нашу српску љубав према Русији. Народ је наивно поверовао комунизму, јер је мислио да из Свете Русије не може доћи ништа лоше. Патријарх Кирил је ученик злогласног екуменисте Никодима Лењинградског.

Путин је по мајци Шеломови Јеврејин, Медведев је такође Јеврејин (Јевреје не мрзим, Боже сачувај); као и добар део руске ‘олигархије’ и владајућег слоја. Верни народ слабо придарује цркву у Русији, силно злато и обнова је од разних сумњивих донатора-тајкуна. Обнова руске армије је реална само на платама а не и у техници… Надам се да сте упознати са наведеним чињеницама, а ако нисте распитајте се.

Рекох што ми савест налаже па душу спасих. Молим Вас да ‘ту и тамо’ читаоцима натукнете нешто од малопре поменутога. Молим Вас браћо драга, немојте да се љутите на овим добронамерним указивањима. Срдачан поздрав од …, и надаље Вашег читаоца и поштоваоца“.

На БЗВ се задњих дана објављују и текстови у којима се чују гласови који нису сагласни са канонизацијом владике Петра Другог Петровића Његоша, у народу познатог и као владика Раде (по световном имену Радивој). Па се тако и износе неки владичини греси. Треба подсетити ауторе таквих текстова да није наше да судимо, већ Божије. По човековој кончини се често може видети да ли се умирући измирио са Богом (сличан случај имамо и код кнеза Милоша који је умро у миру претходно се исповедивши и причестивши, а књаз је учинио много тога доброга; а тек Његош!). Тако црквени историчар Ђ. Слијепчевић у својој Историји СПЦ 2 пише:

„Велики људи засведочавају своју веру и својим односом према смрти и начином умирања. И у нашем се народу верује да се по лепоти умирања може судити и о величини онога који умире и о његовој људској вредности. Само за безверника је физичко нестајање пресецање живота. Његош је и овде, када се душа дели од тела, био израз народног схватања. Иако је одавно знао да му нема лека, Његош није бунтовао против смрти. Захваљујући Богу што га је, и духом и телом, украсио „на земљи над милионима“, Његош је у своме Тестаменту смерно написао: „Ја на Твој позив смирено идем или под Твојим лоном да вјечни сан боравим или у хорове бесмртне да Те вјечно славим.“

О постепеном нестајању у болести и о смрти, која му се све бржим корацима приближавала, Његош је, 10. августа 1850, исповедио своме пријатељу Петру Маринковићу:

„…У мојој болести ја сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није, но штавише зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што лакше проничу. Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам смрт овако разумео: или је тихи вјечни сан који сам боравио пре рођења или лако путовање из свијета у свијет и прикључење бесмртном лику и вјечито блаженство. Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, и ја Бога не претстављам као Нерона или Мухамеда II, ја Га претпостављам по Његову Величанству, за духа превеличественога, премилостивога својим тварима. Ја сам душу човеческу претстављао за неки тајанствени фокус, која, како се раздвоји од тијела, сине хитром зрачицом и запали бесмртни план нашега живота и блаженства на небесима.“

Његош је умро 19. октобра 1851. у девет сати пре подне. Била је чудна игра судбине да је његов претходник, св. Петар Цетињски, умро уочи Лучиндана, а Његош на сам Лучиндан. Ако су му, за време његовог земаљског живота, пребацивали да је био и сувише мало владика, Његош се упокојио и као добар хришћанин и као побожан архијереј. Од Вука Поповића из Котора имамо сачуван опис последњих часова Његошевих. У своме писму Вуку Караџићу, од 22. новембра 1851, Поповић пише: „…Сутра дан осване још у тежој муци, али га бистра памет није никад издавала, и зато се мирно исповиједи и причести, па најпосле с раширеним рукама ове ријечи изговори: ,Боже и Света Тројице помози ми. Боже и Света Госпођо предајем Ти на аманет сиротну Црну Гору. Свети Арханђеле Михаиле, прими моју гријешну душу’, и одмах простре се на страмац свога стрица светога Петра и испусти дух. Обучен је био у најљепшој одежди што му је руска царица поклонила била, и тако у дивном архијерејском одијелу накићен, пружен про све цркве у одијелу, с отвореним очима и засуканим брцима и изгледао је као жив, и мирисао као ружа, или као свет.“

Ево, драги читаоци, указао сам на неколико важних ствари у овом кратком тексту. О „лажном злату“ Путинове Русије имао доста текстова по нету, нарочито на руском језику. Указао бих првенствено на текстове деснијих руских сајтова, те сајтове оног дела Руске заграничне цркве (митрополита Агатангела) који се није ујединио са пропутиновски настројеном (заправо сергијанистичком: сергијанизам – додворавање-потчињеност цркве световној власти) РПЦ-Московском патријаршијом. Против Путина се истина пише и напада га се и с лева, па и са Запада, али то је само пред изборе, кад је потребно дати Путину „ореол“ родољубља.

А кад избори прођу левица и Запад утихну, или се јаве само ‘ту и тамо’. Као што сам саветовао уредништву сајта БЗВ, тако саветујем и вама, верним читаоцима угледног портала Новинар.де: РАСПИТАЈТЕ СЕ.

За Новинар. де пише Синђелић