Вести

Слога није молба, већ захтев!

„ Ђорђе Мартиновић умро је 6. октобра 1999. године. Иза себе оставио је супругу, три сина, кћер и једанаест унучади. Нико од њих није запослен. Од државе Србије, породица Ђорђа Мартиновића није добила ни 100 грама кафе нити коцку шећера. Пресуда Другог Општинског Суда у Београду, у његову корист, скривена је од јавности.“

Пише: Драгомир Билић; 22.04.2013

***
Сада када цела патријотски опредељена јавност тврди да су актуелни премијер и над премијер издали Косово и Метохију, користим овај трагични случај породице Мартиновић, да покушамо да ту издају осветлимо кроз хронолошки редослед догађаја и да видимо ко, и да ли, има право неког да назива издајником.

Почињем са „ Случајем Мартиновић“ свестан чињенице да таквих сличних случајева имамо и пре и касније у дешавањима на Косову и Метохији. Тадашња комунистичка власт, које се неки радо сећају, учинила је све да се ти „случајеви“ заташкају и тако увећавала патњу Српског народа и омогућавала етничко чишћење Косовско- Метохијског простора од стране Шиптара према осталима. Нико у Београду и ужој Србији није дизао глас против такве власти, него су већински давали подршку фамозном „братству и јединству“.

После долази политика опет фамозне реченице „ нико не сме да вас бије“ и пребише их. Али овај се макар борио за то Косово и Метохију. И изгубио. Немоћни смо били у борби против целог света. А да ли су можда неки и од нас Срба радили за тај „свет“. Било како било на Косову и Метохији Срби „дефицитарна роба“. Кажем роба зато што су и касније „продавани“.

Када су се ти „Светски Срби“ дочепали власти није их било брига за то наше Косово и Метохију. Више се бринуло како да се што више Србије „приватизује“. Тако за динар оде „Сартид“, читај УС стил, и то баш онима који су помогли тим Шиптарима да затру ИЋ на нашем Косову и Метохији. Не могу да се сетим ко тада беше на власти и ко беше врховни командант наше војске које више нема. Много их се брате изређало. И сви су баш „бранили“ то Косово и Метохију. Али другим методама. Испоручивали су Српске команданте БОРЦЕ тобоже суду правде и тиме трајно разорили борбени морал код већине Срба. Борбени морал народа без команданта БОРЦА је само морал руље коју може свака мало јача полицијска бригада да сломи. Ма ко од вас сме да каже ИЗДАЈА! Сви сте издали. Ови садашњи понајмање. Али клетва Цара Лазара ће остати на свима нама. Нема ко је ту више крив, због овог, због оног…. Косово и Метохија траже, ако хоћете да га задржимо, нашу крв.

Хоћете ли ви дати вашу, или само хоћете нашу? Реците. Не позивајте се на Устав кад сте све учинили да се тај Устав не поштује и пре његовог доношења. Само нашим непријатељима одговара ова не слога. Само би они волели да Београд гори. Да би се позивали на легалитет прво морамо да се легализујемо. Сви смо ми због својих болећивости, да не кажем горе, рушили систем а самим тим и изгубили то исто Косово и Метохију. Не филозофирајте више и не мислите више на ваше рејтинге него на стварни интерес Србије. Мислите о будућности али поправљајте садашњост.

Прошлост не заборављајте. Ако прошлост заборавимо постаћемо мањина и у Србији. А ви који се сада позивате на њу сте је први заборавили када сте дошли на власт. Ја сада покушавам да одбраним себе од те ваше будућности коју живим већ више деценија. А браним се тако што вас кроз овај логички текст подсећам на чињенице и немиле догађаје, којима је добрим делом кумовала и Српска неслога.

Ако хоћете да се Српска деца поново рађају на Косовско-Метохијском простору уједините се и примирите. Овај потпис схватите као тајм аут у коме Србија треба да прегрупише своје снаге и тактички уђе у утакмицу коју још нисмо изгубили. Ако и даље наставите да играте свако своје игрице бојим се да смо утакмицу изгубили.

Нама Србима због неслоге историја суди вековима и никад у нашу корист. Ајде једном да покушамо да је победимо. Ајде да Ђоковић буде једном део свих нас. Да будемо победници. Ко ће да победи ако се међусобно поубијамо. Све ово што се дешава ме наводи на размишљање да нам неко са стране потпирује ватру у којој дефинитивно треба да изгоримо.

Мајстори у кући
Мајсторе затекох
на крову старе куће
мењају сломљен цреп
мајстори на крову
мајстори унутра
мајстори, мајстори
ко вас је звао
зашто дирате мој црни кров
на којем стоји рода бела
на којем расте трава кудрава
мој кров у подножју дугог века
зашто сте ми кућу заузели
зашто сте напали
чекићима ексерима
четкама бојама
мајстори мајстори
излазите пустите ме
да сам кућу уређујем
не чују они
укуцавају моје кости
фарбају мојом крвљу
износе из мог срца
намештај стари
неподношљиви мајстори
њих тридесет седе на мени једном
доћи ће кажу чувен гост
ловиће маглу по шумарцима
са твојом ће се кућом сударити
мора да буде као из бајке
ево теби огледало
чешљај смех у њему
лице ти је подупрто
железном тугом
мајстори мајстори
шта сте учинили
то није моја кућа
то мој гост није
то више нисам ни ја

Александар Секулић

Пише: Драгомир Билић