Вести

Др. Предраг Дренаковић –  од 15. априла 2о13 бивши директор Опште Болнице у Ћуприји

Реаговања: Разгаћени Распућин. На текст о хаосу у Општој болници Ћуприја (Таблоид број 231), редакцији су стигла бројна реаговања, између осталог и писмо у коме аутор разоткрива суштину криминализованог здравства у Ћуприји, и суштину шире друштвене патологије на овом подручју.

извор ТАБЛОИД 232, 28.04.20111

***

За разлику од делова једне страшне истине објављених у вашим новинама, у стварности све изгледа много драматичније и алармантније: ћупријска болница има хитну потребу за хитном интервенцијом правосудних органа и полиције, али и за још хитнијом акцијом здравствене инспекције како би се спречиле даље погубне последице по здравље и живот људи, каквих је овде иначе било пуно.

Директор ове болнице (др Предраг Дреноваковић), личност је са тешким облицима психопатије, користи различите стимулансе, јер је без њих агресиван и у сваком погледу неуравнотежен, изразито је неусклађен, свакодневно на радном месту хигијенски неприкладан, необријан, прљав, те тако и не личи на лекара, већ на уличног (нелегалног) продавца, слично било ком макроу или дилеру.

Такво му је и понашање а и речник. Има и видан поремећај сексуалности, јер је, према досадашњим искуствима, у контактима са женама потпуно извитопереног понашања. Но, то није главни проблем у вези са овим човеком…

Мангупско друштво

Пошто потиче из категорије људи „са оне стране закона“, током шестогодишњег директоровања само је себи „средио“ да се лично обогати заједно са својом криминалном групом којом успешно управља, на штету болнице. „Средио“ је и касу здравственог осигурања и плате запослених…

Завео је страховладу и терорише на најразличитије начине све запослене, свети се, подмеће, сачекује, прети, туче, уцењује… Једном речју, прави криминалац на делу са одрешеним рукама да спроводи тортуре, а како је психопата – идеје су му свакојаке.

Природно је да у таквим околностима такав човек нарочито не подноси психијатре, па је њих на посебан начин терорисао! У вези са тим, треба поменути и случај Сузане Младеновић, која је као олигофренолог из једне специјалне школе, примљена на посао да буде шеф психијатрима у дневној психијатарској болници, где је нешто петљала са одвикавањем наркомана од зависности, а уствари је правила – лажне фактуре! Тај је предмет сада на суду, а она је у међувремену напредовала и постала директор Центра за социјални рад у Ћуприји!

Због њеног интимног односа са др Дреноваковићем смењиване су докторке, искусни психијатри. Али, он се и даље богати на криминалан начин, зида, троши немилице…

При томе цинично показују да су изнад закона због родбинских веза вође групе, директора др Предрага Дреноваковића, са бившим министром здравља Томицом Милосављевићем, и великим везама са врхушком Г17, а нарочито државним секретаром Невеном Карановић.

Ово потпуно изопачено стање траје од самог почетка његовог мандата, па је тако, за пет година, болница доведена у енормне дугове фармацеутским кућама (око 120 милиона динара), што се постепено увећава.

Иначе, др Дреноваковић је одрастао на калдрми Параћина уз мангупско друштво, да би за време студија већ био у реалним криминалним водама: улични дилер девиза, сувласник кафане у селу поред Параћина, са стриптизом и проституткама, продавац дроге, подводач лаких жена и продавац белог робља (карика у дугом ланцу сеџ-трафикинга).

Међу колегама на факултету хвалио се својим успешним криминалним пословима, као што је вођење кафића Кец у Параћину. Иначе, „кец“ у уличном сленгу значи „грам хероина“, па није тешко закључити шта је ту радила ионако изгубљена параћинска младеж.

Много касније, кад је већ био лекар, Дреноваковић ће да примењује иста мерила у болничким установама као што их је примењивао у сеоским јавним кућама које је успешно водио.

Некад фини момци

Дреноваковићев кафић Кец је запамћен по два убиства која су се ту десила, али и бројним тучама и тешким рањавањима. Но, чим се десио политички и државни преврат у октобру 2000. године, он пада у немилост, јер су сви његови полицијски заштитници отишли са својих функција. Међу њима и ондашњи инспектор за привредни криминал, извесни Милетић, који по казни бива пребачен на рад у ћупријски затвор, касније у јагодински МУП, да би неким чудом ускрснуо у Београду, и то не било где, него у СБПОК-у!

Дреноваковић за то време (2002. године) завршава специјализацију после десет дугих година покушаја, а све уз помоћ Томице Милосављевића. У знак захвалности важном рођаку, Дреноваковић се учлањује у странку Г17, а убрзо затим Милосављевић га именује и за директора ћупријске болнице.

Овако важна функција затекла га је „социјално неспремног“. Наиме, супруга (иначе куварица по професији) у том моменту је без запослења и повремено ради у пекари као помоћна радница, а са троје деце налазе се на ивици егзистенције. Сам др Дреноваковић возио је тада прастари рено 4 у фази распада…

Али, за само неколико година, ствари се из темеља мењају. Ова породица гради две куће у Параћину са ординацијом поликлиничког типа, а купује и станове у Нишу, Београду и Ћуприји… И не само то, него др Дреноваковић постаје и инвеститор неких стамбених објеката у Параћину и Ћуприји.

И као прави скоројевић из Нушићевих комедија, ођедном се вози у џипу марке БМЊ, а почиње и да живи истовремено са више жена.

Но, и као лекар, Дреноваковић „солидарно“ прикрива скандалозне грешке и пропусте својих лекара од поверења, некада на жалост и са смртним исходима, и то тако што новинарима и полицији лаже, без икаквог саосећања према жртвама. Проблем се „решава“ вишечасовним већањима у којима увек учествују кривци за несрећу и правник, те у том троуглу разрађују стратегију заташкавања. Најгори пример за ово је случај једне труднице која је умрла чекајући да је неко пребаци на хирургију, јер начелник гинекологије то није знао или није био заинтересован. Наравно, и то је Дреноваковић „покрио“. Ту је и случај једне операције пресађивања коже са једног брата на другог, где је здрави давалац коже умирао, а реанимирали га на пластичној хирургији тако што су му покидали виталне унутрашње органе. Нема везе, само да се не сазна, да случајно не изгубе лиценцу или не оду у затвор.

Уз Дреноваковића је и др Томислав Башовић, некада фини момак пристигао из Ниша у Ћуприју, бивши члан ЈУЛ-а, а данас, наводно, члан Демократске странке. Као хирург, у струци је, нажалост, врло сличан др Дреноваковићу. Не зна самостално да оперише, а и један и други су имали (барем званично) само неколико операција годишње пре руковођења болницом. Истина, Башовићу понешто помогну и колеге са хирургије, ако је то олакшавајућа околност. Пре него је постао Дреноваковићева десна рука, био је прилично бедног имовног стања и још беднијег знања из медицине, исто као и његов неприкосновени шеф.

Возио је југо, становао је у малом стану код силоса, био је увек некако неприлично одевен и у сваком смислу запуштен, ожењен једном иначе аљкавом колегиницом…

Али, и он ускоро постаје власник луксузне куће са алармима и псима чуварима, вози мерцедесе, џипове, има и неке станове у Београду, окружен је младим медицинским сестрама, облачи се скупо, кити се статусним симболима… Но, за разлику од Дреноваковића није психопата и једино што веже њих двојицу јесу криминални послови. Неморалан је и бескрупулозан и не постоји ништа што му је свето кад је његов профит у питању.

Сви почели од нуле

Ту је и Дреноваковиће помоћник Војкан Радивојевић, који даје правну основу незаконитим стварима и учествује у прикривању најгнуснијих гадости. Улизица је по природи. То је годинама увежбавао на свим директорима који су овде прошли. Дошао је са села, некада је био подстанар са женом правницом и троје деце, а сада је власник велелепне куће уређене по врхунским стандардима. Учесник је небројених афера током своје дугогодишње каријере помоћника директора за правна питања, а међу познатијим је „афера Црвени крст“, учешће у трговини пивом, покривање или давање правне форме лажним папирима свих непочинстава ове крим иналне групе. Екстремно се овим окористио а то и даље чини.

У групи је и Словенка Петровић, економиста, помоћник директора за економске послове или, како она више воли да каже, финансијска директорка. „Склапа послове“ за болницу преко фирме свога мужа, набавља на тај начин све: од хране, постељине, делова за кола, водоинсталатерског материјала, папира…

На жалост, друштво јој прави др Јелена Анђелковић, начелник на физикалној медицини и заменик председника управног одбора. Специјалиста је за нелегално богаћење које обилато и користи. И она је до недавно била на ивици сиромаштва, са супругом, медицинским техничаром и децом, са пуно обавеза и мало новца. Сада вози нова кола, купила је луксузни дуплеџ…

У групи је и Ћупричанин Миодраг Вукчевић, који се задржао у Београду после студија. Пуних двадесет година није могао да докторира, али је на крају уз Г17, када је већ и сам изгубио наду, коначно успео!

Несумњиво, једна од најважнијих карика у ланцу Дреноваковићеве „мануфактуре“ је и др Александар Божић, специјалиста ОРЛ, али и специјалиста за тендере! Добро их је искористио и за себе и за Дреноваковића и његову групу.

Коначно, треба рећи да је између сталних злоупотреба службеног положаја и благонаклоност према лојалним кадровима, Дреноваковић постао овдашњи синоним за потпуно одсуство државе и њених институција. Да је друкчије, и тај човек и његови послушници, одавно би били предмет неког непоткупљеног тужиоца. Овако, страховлада у Општој болници Ћуприја се наставља и не види јој се крај. Или, ако је у првом чину овај Распућин почео као сиротиња, без гаћа, та ће сцена морати да се деси и у трећем чину. Негде у некој прикладној установи.

Аутор познат редакцији (Таблоида)

***
***
***

Секс, нокаути и шамари

Против насиља др Предрага Дреноваковића побунио се Срећко Антић, председник једног од синдиката. Али, убрзо га је стигла одмазда! Наиме, Дреноваковић је дословно нокаутирао Антића и то у тренутку док је Антић водио на преглед своју болесну мајку (која се налазила у прединфарктном стању).

Но, „попио“ је и Дреноваковић једну „васпитну лекцију“. Било је то кад је једној од медицинских сестара (у овом случају медицинској сестри Санели Новокмет), дозлогрдило да трпи његове гадости, па је она позвала свог супруга који је ствар решио на лицу места: ишамарао је Дреноваковића, а ствар је завршила и на суду.

Потом је Дреноваковић нокаутирао пацијента Зорана Васића, иначе професора историје из Јагодине, који је дошао да му се пожали на рад једне радиолошке техничарке. Тај пацијент, онако неупућен у „породичне односе“ др Дреноваковића, није могао да зна да је та техничарка, заправо начелница радиологије, у милости свога претпостављеног и да јој је он за „ванпансионске услуге“ купио стан од 50.000 евра.

Да је ово чудо, до сада невиђено и незапамћено у Ћуприји, опасно по околину, а посебно по женски свет, говоре и бројна сведочења о томе како се жене приморавају на секс са њим и како он, помоћу својих мафијашких метода, прети свакоме ко му стане на пут.

извор ТАБЛОИД 232

Извор: http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=232&cl=14