logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Преузето    353 пута прочитано    Датум: 17.04.2013    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

У Матици српској: Веселин Матовић, Иван Клајн и Манојло Вукотић Фото: Б. Лучић

Поводом доделе плакете Матице српске академику Ивану Клајн. У времену тешком за српски народ и државу, притиснути са разних страна и упућени на себе саме, Срби траже свој пут на немирном европском мору – траже и они своје право на мирну луку. На том мукотрпном путу потребно је да им неко укаже како да тај пут пронађу и како да сачувају државу, лично и народно достојанство и национални идентитет.

Миодраг Којић, Потпредседник  управног одбора; Српско Удружење ЋИРИЛИЦА Београд

***

Сваком народу за такве изазове стоји на располагању његова интелектуална, образована и национално одговорна елита. Нажалост, Срби су изузетак и у овоме. Данас, као никада пре, остали смо без своје елите; она се окренула себи и чека исходе многобројних невидљивих, али препознатљивих битака које се воде за сам опстанак народа. Она је себи дала „привилегију да се изјашњава пост фестум и пост мортем. И да се опредељује уназад. Не мора да се истрчава док је густо“. (Бећковић)

Матица српска као најстарија културна институција у Срба, показала се, нажалост, апсолутно недостојном своје славне традиције и својих оснивача, Јована Хаџића, Георгија Магарашевића, Саве Поповића Текелије и осталих српских прегалаца. Додељујући своју награду водећем лингвисти у земљи, академику Ивану Клајну, стручњаку италијанисти, најодговорнијем за стварање лингвистичког хаоса у српском језику, заслужном за губљење  суверенитета српског језика и писма на простору државе Србије, дакле, поступајући тако, Матица српска је показала да нема национално достојанство и да је попустила невидљивим и свеприсутним притисцима антисрпске језичке политике. После САНУ, тако  Срби остају без још једне институције која је вековима бранила и чувала инересе свога народа.

Иако се могла разумети, али не и оправдати одлука да језичку политику мора да води по диктату моћника Ивана Клајна, да се због притиска на институцију и ради  самог њеног опстанка, језичко одељење мора придржавати Клајнових правила, нико није претпостављао да за те притиске  Матица српска мора да се одужи тако што ће  доделити своју награду ономе који на перфидан начин урушава све што је у вези за српским језиком и писмом. Ономе који  и саму Матицу српску доводи у  понижавајући положај. И док су ћирилицу отворено забрањивали и прогањали окупатори Србије или властодршци на територијама где су Срби живели (НДХ, Аустро-Угарска, Црна Гора), а српски језик отимали,  садашња лингвистичка врхушка, са награђеним Иваном Клајном на челу, то ради много суптилније и опасније. Служећи се полуистинама покушава да докаже недоказиво. Српски језик предаје свима који то желе и који одлукама скупштинске већине проглашавају наш, српски језик својим – само под другим именом. Уместо да се код међународних институција поведу борба за одбрану свога језика или зазвоне за узбуну у Србији пред невиђеном крађом нематеријалне културне баштине, да у књиге наших ђака и студената уђу лекције о језичком насиљу, лингвисти предвођени Клајном и Никшом Стипчевићем протежирају све што је у вези са хрватском културом, па САНУ и даље издаје „Речник српскохрватског језика“, језика који више не постоји, осим у главама водећих српских лингвиста, а који би простом аналогијом требало да буду српскохрватски академици.

Да ли има неког да дојави надлежним ауторима да је такав језик нестао са југословенском идеологијом која га је и донела? Или имамо само кратак предах до увођења неког сличног модела у рањено ткиво српског језика? Да ли се можда препоручује хрватски културни модел као пожељан и као трасирани пут у европску заједницу, а српска култура подводи под пратећу подкултуру западне неоколонијалне свести?

Нажалост, првонаграђени лингвиста, академик Клајн, служећи се полуистинама и недореченим исказима врло вешто потура историјске неистине и предаје наш, српски језик другима. Он прихвата и подржава хрватску лингвисткињу Сњежану Кордић, која покушава да докаже недоказиво, да је Вук Караџић творац српскохрватског језика. Процес доказивања тече од необориве чињенице да се у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори говори једним истим језиком, а наставља се грубим фалсификатом да је то „српскохрватски“ језик и прећуткивањем да су Хрвати у другој половини 19. века прихватили књижевни српски језички стандард – Вуков (штокавски).

То ни ранији хрватски лингвисти и реформатори нису прикривали, па творац Рјечника хрватског језика (1901) Ивековић потврђује: „за темељ његовој радњи (изради хрватског рјечника) постављен је Српски рјечник Вуков (1852) и ту наглашава две битне ствари: прва „у тај темељ нијесам хтио много да дирам“, дакле преписао је дословце Вуков рјечник;  и друга битна ствар, али неразумљива и апсурдна: „Ово дјело би се могло звати и Рјечник српскога језика, и да су га написали Срби, јамачно би се тако и звало, али му је име Рјечник хрватског језика,  јер су га списали и на свијет издали Хрвати“.

Уместо да САНУ  и,  првенствено, водећи и награђивани академик Клајн, изнесу  јавно крађу српског језика на видело српском народу и затраже заштиту нематеријалне културне баштине од УНЕСКО и других међународних институција, они раде супротно, па уместо српскохрватског језика академик Иван Клајн предлаже „да би још боље било да се усвоји назив југословенски језик. …“ (в. Милош Јевтић, Чудо језика, Службени гласник, Београд, 2010, стр. 204).

Крађа српског језика од стране суседних нација и држава, као и увођење тих преименованих језика у школске програме на територији Републике Србије, пролазе  без стручног реаговања надлежних  установа САНУ и Матице српске. Или је то ћутање у складу са реакцијама неодговорних политичара који кажу:  није битно како се зове језик, битно је да се разумемо. О препуштању највећег блага које један народ има – његовог језика, и опасностима по духовно битисање нације, нигде ни речи.

 Додатно топљење језика увођењем  страних речи и израза у пребогати српски језик, по диктату академика Ивана Клајна, није ништа друго него почетак замене (слабљења) духа и карактера српског народа и тиме губитка свести о значају очувања властитог идентитета и почетак преобликовања у пожељан модел неоколонијалног стања друштвене свести. Толико присуство страних, пре свега енглеских речи у савременом српском језику, довело је до тога да већ можемо говорити о хибридном «англосрпском језику». И када ћути САНУ, када ћути Матица српска, када  ћуте лингвисти,  онда је мало историјске  истине  да је управо формирање српског језика као народног књижевног језика, са епском поезијом и гуслама,  његово богаћење од Вука и Његоша до Ракића и Кочића, кроз цео 19. век  обликовало народни дух. Такво поимање своје историјске свести и одговорности према своме роду имало је ослобађање Косова, Метохије  и Македоније као резултат. Данас, српски народ је без одговора зашто од предводника балканских народа постаде последњи?

Затирање српске ћирилице, писма на коме је написано све највредније у српској историји, достиже размере геноцида над историјском свешћу српског народа, и то са одобравањем надлежних институција. Као да се академик Клајн  усагласио са ставовима оних квазиевропски опредељених организација и профанисаних појединаца, који после хиљадугодишњег постојања излажу  ћирилицу  тако суровом  ниподаштавању и нестајању. Огроман је допринос српских лингвиста у одобравању процеса који је стигао до краја када се говори о нестанку српске ћирилице и  када се  види да од Теразија до Калемегдана ћирилице има у траговима и да  одрицањем од свога писма „Срби културно нестају и престају да егзистирају као самостална нација“. (Лазо М. Костић).

Треба ли напоменути да је први у том нечасном послу и добитник награде Матице српске – академик Клајн. Својим сталним и суптилним агитовањем за латиницу у српском језику, формално не тражећи њено изостављање из јавне употребе као темељног симбола српства, већ непрестаним идеолошко-политичким тврдњама  предлаже „ако већ морате да се определите између два писма,  онда ће латиница, као универзално писмо, ипак имати предност“, уз неразумно објашњење: „Латиницом можете писати српски или српскохрватски, а не можете писати ниједан други језик. Српска ћирилица је једнонационално и режимско писмо“. Овакав  Клајнов став о ћирилици, деградирајући за српски народ, превазилази све до сада изречено о лажној недоумици и потреби напуштања српског вишевековног писма. Да ли неко, био он и академик, заслужује признања Матице српске, након оваквих увредљивих речи о српској ћирилици – последњој азбучној „војној крајини“ и зиду испред католичења  и латињења?  Да ли онај ко се  није оглашавао по многобројним питањима од пресудне важности за опстанак српског језика и писма, неко ко никада није споменуо уставну одредбу о употреби ћирилице, неко ко је нашао простора и времена да одвраћа српске родољубе од борбе за опстанак српске ћирилице  „јер је то племенит, али незахвалан посао (донекле сличан борби за очување животне средине), јер су практични и комерцијални фактори на страни латинице… и да латиницом можете писати и српски, и хрватски и друге језике…“, да ли неко за такав однос према националним вредностима заслужује награде?

Како је један италијаниста постао најстручнији за област чисте  србистике и приде добитник Матичине награде за очување српског језика,  питање је за које надлежни немају адекватан одговор. То само говори о ситуацији у којој се као друштво налазимо и процесима који трају вековима и дају мерљиви резултат у однарођивању Срба и каснијег претапања у новокомпоноване нације. Да би се тим историјским процесима могло одговорити, јер данас носе  савремене специфичне одлике, неопходно је разумети актуелно стање и упоредити га са културно-просветним програмом и успостављеним националним моделом. Када се и утврди свест о кршењу српских права и када је потребно да се организовано супротстави таквим намерама и радњама, главне институције српског народа не реагују. Недостатак државне и политичке воље да се, макар и декларативно, бране права српског народа на језик и писмо, ускраћује се управо од оних који би требали да формирају одбрану националних вредности. Па и сам академик Клајн тврди „ да  се и у Србији ћирилица све мање употребљава. То није последица неке свесне антисрпске или антиправославне акције, него непланирани резултат историјских околности“. Дакле,  академик тврди да је нестајање ћирилице логичан историјски процес, не наводећи примере из прошлости у којима се види отпор прогону  српског писма. Срби су добро знали да би са нестајањем ћирилице на неком простору врло брзо  нестајао и српски народ,  без обзира којој вери  је припадао. За лингвистичке „ауторитете“ и даље важи комунистичка забрана о Србима три вере или закона, како је говорио Вук. И да су  сви вековима користили ћирилицу, па је тек под притисцима напуштали. О оваквим дешавањима Клајну не пада на памет да говори и пише.

И када неће „заслужни“ академици, онда ће лекар из Херцег Новог да напише, а Друштво за архиве и повјесницу херцегновску да изда: „Ћирилична документа дубровачког архива“,   књигу на 850 страна у којој се доказује вишевековно присуство ћирилице и „србског“ језика у Дубровнику и залеђу. Зашто би САНУ мењала званичне представе о националној историји, поготово отворено говорила о српској историји Дубровника?  Зашто би водећи српски лингвисти говорили  о „континиутету писма, пруженом овом збирком, почевши од пресуде турског вијећа у Новоме 1504. године до угињања двају аристократских република, када је јасно  да ћирилица опсоји као цјеловит, нераздјељив …..систем. Она се као србско писмо помиње од Кувељића и других само изузетно јер за тим нема никакве друге потребе. Чак је неупитно“.   (Горан Комар).

Академик Клајн, добитник награде Матице српске, неће тумачити коришћење српске ћирилице као симбола  присуства српског народа и његове снаге, већ дефетистички препоручити да се постепено прихвати неумитна латинизација српског писма, а прећутаће да је после тог првог корака, историјски следила и сама латинизација Срба.  За све друге, привржене својој отаџбини и њеним симболима, питање  српског  језика и ћирилице  није само питање идентитета, већ се њима и фактички и симболички потврђује суверенитет Републике Србије.

И  док академик Клајн  налази  времена и снаге за подршку латинизацији српских земаља, закључао је зграде Академије и Матице српске за било какве трибине, расправе и мишљења о савременим филолошким  проблемима. И док наша елита и научна јавност ћути,   Мирослављево јеванђеље, најзначајнији и најлепши српски рукописни споменик, проглашен је за „дјело писано хрватском ћирилицом и старославенским језиком хрватске редакције! То је обзнањено на међународном научном скупу „Хрватска ћирилична баштина“, одржаном  крајем прошлог месеца у Загребу, под окриљем Хрватске академије знаности и умјетности, а поводом петстоте годишњице ћириличног „Дубровачког молитвеника“, штампаног у Венецији 1512. године. Ово клептоманско откриће промовисао је један од учесника скупа, Кристијан Кухар са загребачког Старославенског института.

Пуно је питања на која се не добија  одговор, ни од Матице српске ни од академика.   Нелогично додељивање награда онима који су својим деловањем допринели урушавању српске државотворне свести, српског духа и суштине народног идентитета, је само круна у нечасном деловању лажне националне елите и увреда за све који Матицу доживљавају  српском.

Где је српска интелектуална и научна  елита,  да се одреди  по наведеним питањима која ударају на саму душу српског народа и секу корен за који је везан столећима? И ако је ударан споља, да ли мора да трпи и ударе изнутра? И док је српска елита била на „бранику отаџбине“ и преузимала одговорност зарад најбољих народних интереса, жртвујући своје, Србија се кретала усправно. Нажалост, сведоци смо свакодневног урушавања постављених циљева, са превладавајућом праксом о „реалним могућностима“, односно о прихватању пожељног модела понашања да се нечињењем сачувају привилегије „академских“ звања и примања. Тако се доказује да је „независност мисли, макар и најмања, тако тешка“ (Достојевски), а материјални интерес тај који креира мишљење, понашање и  деловање лажне елите. И зато са пуно права се питамо.

Чија је Матица српска, ако није свога народа?

 

У Београду, 15. априла 2013. године

Миодраг Којић, Потпредседник  управног одбора

Српско Удружење ЋИРИЛИЦА Београд
11070 Београд,Србија
Др Ивана Рибара 115/Б
063/8201171 ; 063/384020

 

Папа у Србији? Можда да — можда не!
Папа у Србији? Можда да — можда не!
Posted 4 сата ago

Изјава патријарха српског Иринеја, а која се тиче доласка „епископа Рима, намесника Исуса Христа, кнеза апостола, намесника Светога Петра, врховног свештеника свеопште Цркве, примуса Италије, архиепископа и митрополита Римске покрајине,…

Папа у Србији? Можда да — можда не!
О томе како владика Максим брани Дарвинову теорију о еволуцији
О томе како владика Максим брани Дарвинову те…
Posted 3 дана ago

У неколико протеклих дана (као блага увертира у овогодишњи рад Сабора СПЦ) могли смо прочитати више вести о томе како се појавила иницијатива (или боље рећи петиција) групе грађана за…

О томе како владика Максим брани Дарвинову те…
Србска Црква у загрљаху јереси
Србска Црква у загрљају јереси
Posted 4 дана ago

"Тешко ми је да напишем, а још теже да прећуткујем нешто о чему не сме да се ћути. Чини ми се, требаће ми небројено много страна да искажем истину. У питању…

Србска Црква у загрљају јереси
Игре престола — сезона 2017.
Игре престола — сезона 2017.
Posted 4 дана ago

Данас је са радом (радни део) почео Сабор СПЦ који за ниже свештенство и вернике и даље остаје мистериозан и надасве затворен. Као и до сада, његов рад ће пратити…

Игре престола — сезона 2017.
Шта је био увод у рат у Југославији?
Шта је био увод у рат у Југославији?
Posted 6 дана ago

Б92 преноси текст из њемачких новина "Дојче Веле" како је увод у рат у Југославији био то што је ЈНА повукла оружије територијалне одбране. Територијална одбрана била у ствари национална…

Шта је био увод у рат у Југославији?
О Вилејму вокеру 18. година касније
О Вилејму вокеру 18. година касније
Posted 1 week ago

Као што је познато, Вилијам Вокер, је 1999. године био шеф Верификационе комисије ОЕБС-а на Косову И Метохији. Његов извештај о Рачку, у коме се лажно оптуђују српске снаге безбедности…

О Вилејму вокеру 18. година касније
Еуросонг 2017 и Хрвати
Еуросонг 2017 и Хрвати
Posted 1 week ago

Марија Шерифовић подивљала, јер Србија није дала хрватском представнику на Еуросонгу 12 бодова. Зашто би Србија дала 12 бодова пјевачу којем је најпознатија пјесма у каријери химна HDZ-а (странке која…

Еуросонг 2017 и Хрвати
Има ли ту памети
Има ли ту памети
Posted 2 weeks ago

Нема сумње, ствари се све више компликују, Запад се неће смирити док не изазове немире, па и сукобе, на територији Југоисточне Европе. Дакле и Србије. Проблем је, по нас, утолико већи,…

Има ли ту памети
Ликовање екумениста
Ликовање екумениста
Posted 2 weeks ago

Сведоци смо ових дана да су екуменисти почели да ликују због оптужби проф. Петровића упућених на рачун Епархије у Егзилу, и да те оптужбе приказују као крунски доказ ''неканонског'' деловања…

Ликовање екумениста
„Професори“ Грешни Милоје и Славко Радовановић
„Професори“ Грешни Милоје и Славко Радованови…
Posted 2 weeks ago

Преко педесет професора сам имао у животу. На све њих сам поносан, и Богу благодаран што ми их је дао. Недавно су се, на жалост, у тој улози наметнули: Грешни…

„Професори“ Грешни Милоје и Славко Радованови…
PreviousNext

 




1 коментар у вези “Понижење Срба и Матице српске”
  1. Nema nista gore za bilo koji narod nego kada on sebi dozvoli da njemu ljudi tudje krvi politiku, kulturu i drzavu vode!

    Neimajuci medju sobom Rodoljuba ni Bogoljuba, SRBi su postali smece svijetu po kojem svaka susa gazi. SRBi su zbog toga postali samo materijal za stvaranje drugih “naroda” i njihovih “kultura”. Od Pravoslavnih SRBa u nasem vremenu su stvoreni novi izmisljeni narodi poput makedonaca, crnogoraca, muslimana ili bosnjaka, a samo malo prije toga uz pomoc rimokatolicke “crkve” od Dubrovcana, Dalmatinaca, Bunjevaca i Sokaca stvoreni su i hrvati koji su usvojili SRBski jezik i SRBsku gramatiku.

    Najpoznatiji hrvatski jezikoslovac Ljudevit Gaj, samo prije 165 godina javno je priznao da su Hrvati svoj jezik usvojili od SRBa. U Danici br.31 od 1846 godine on doslovice pise:” Ta sav sviet zna i priznaje, da smo mi (hrvati) knjizevnost ilirsku podigli; nu,nama jos niti izdaleka nije na um palo ikada tvrditi, da to nije srbski vec ilirski jezik, pace ponosimo se i hvalimo Bogu velikome, sto mi Hrvati sa bracom Srbljima sada jedan knjizevni jezik imamo”.

    Ono sto nije palo na pmet Ljudevitu gaju da SRBski jezik zove ilirskim (hrvatskim) palo je na pamet njegovim naslednicima koji Boga se ne bojeci a naroda ne stideci postepeno prisvojise SRBski jezik, i zbog cutanja samih SRBa proglasise za hrvatski, kao sto su danasnji “bosnjaci” kao poislamiti SRBi zbog cutanja sada od Novog svetskog poretka porobljene SRBije, nas Sveti SRBski jezik proglasili za “bosnjacki” a crnogorci za “crnogorski”!

    Ono sto je sav svijet znao u vreme Ljudevita Gaja, da je knjizevni jezik kod hrvata u stvari SRBski jezik, izgleda da danas ne zeli da zna ni “Matica SRBska” i nejzini mudri “akademici” na celu sa Ivanom Klajnom poznatim grobarom SRBskog jezika. Za grobarenje SRBskog jezika Ivan Klajn je od strane ludih SRBa i izdajnika Boga i SRBstva i naseg lijepog SRBskog jezika jos i nagradjen odlikovanjem Matice SRBske. Ako je i od ludih SRBa i izdajnika Boga i SRBstva – previse je!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo