Вести

Да је Србија конституисана, како пише у Уставу, као држава српског народа, било би или требало би да буде, све другачије. Ако ништа друго, знали бисмо у ком смо то оквиру, и као земља и као народ. То јест, да имамо српског Председника, српску Владу, српску војску, српско школство. Српско драмско позориште, Српску кинотеку, Српски аеротранспорт…

пише проф. Др. Слободан Турлаков 16.04.2013

***

Истина, и срећом, доживесмо коначно, да чујемо да постоји – Српска Војводина, благодарећи, искрено речено, Пајтићу. Јер да није било његове Декларације, не би се онолико Срба окупило у Новом Саду, и не би се видело онолико транспарената, исписано српском ћирилицом, који су сви једнодушни у свом захтеву – Српска Војводина, Војводина у Србији!

Међутим, управо на том новосадском скупу Срба и Српкиња (махом младих!) открио се и потврдио постојећи хаос нашег живљења, које је благодарећи свакојаким странкама, што су раздробили српски народ, постало и јесте, животарење од данас до сутра, без икакве наде за будућност, коју сви ти креатори српске данашњице, обећавају, па чак и виде. (Вучић: „Важно је да грађани данас виде да Србија полако, полако иде – напред!“).

Шта ће сад бити у Војводини?

Покрајински избори или наставак Пајтића, кога Вучићева странка обележава као „главног пљачкаша Војводине“, који „покушава да уведе фашизам у Србији“.

Међутим, тај свештенички син, нема намеру, ни да повуче „Декларацију“, нити, пак, да распише нове изборе!

Али, он није само Пајтић и председник тзв. Војвођанске владе, већ и први човек уз Ђиласа, у врху Демократске странке. Ђиласа, кога Вучић види као „праву слику и прилику демократске тајкунизацију Србије, који је користећи политичке привилегије за кратко време створио бизнис империју, и својим се богатством у лице смеје осиромашеним и опљачканим грађанима Србије“.

Другим речима, природа Пајтићева и Ђиласова је таква да су они као нека врста политичких и пљачкашких сијамских близанаца!

Да хаос буде потпун, из Новог Сада се треба спустити у Београд, чији је градоначелник управо Ђилас, а председник београдске градске скупштине Александар Антић, члан Извршног одбора СПС–а. Познато је да је Вучић био противкандидат Ђиласу за градоначелника, и пошто је овај победио, Вучић му је џентлменски честитао. А сад тражи нове изборе у Београду, како би се на београдском нивоу усагласило политичко стање са републичким, што је иначе, већ учињено у многим општинама, ко зна за чије добро. Но, Антић је против нових избора, јер коалиција ДС-СПС на београдском нивоу, ради добро! Уосталом, имају и стабилну већину!

И шта сад, у Београду, који чини добар и најбитнији део Србије, има да владају пљачкаши заједно са онима који у влади Србије воде (требало би!) борбу против пљачкаша свих фела. По свему судећи, та ће београдска гротескна коалиција остати на власти!

Додуше и ко зна, можда ће СНС и у Београду, као што ће чинити у Војводини, кренути са сакупљањем потписа за расписивање нових избора, или ће, да би сачували републичку коалицију, прећи преко београдског стања опортуним смиривањем ствари, што Вучићу не би било први пут.

Одиста, оном ко је пратио Вучићеве естрадне наступе у погледу хапшења

тајкуна, који су по њима требало већ сви да буду под руком правде, мора бити бар малчице изненађен, како та халабука јењава или се примирава. Ваљда и због Вучићевог „активнијег“ учешћа у Бриселу, по жељи ЕУ, Америке и Немачке. Наравно, у чему се сводило и свело то његово „активније ангажовање“, непознато је, као што је све оно, што се тиче преговора у Бриселу, остала – тајна.

Чак и за Скупштину! Она која би морала све да зна, чак да по њеном мандату и диктату преговарачи има да наступају, остала је, у бити својој, развлашћена!

Уосталом, од 5. октобра ни једна Скупштина није имала ту част да чује владин експозе о иностраној политици, да га одбије или прихвати, па ни од ове Владе, чији министар иностраних дела, није био чак ни члан преговарачког тима!

Да хаос буде дорађен у свој својој величини и количини, ових дана, сазнало се да се у Министарству правде, прави национална стратегија за борбу против корупције и криминала! Зар тек сада, пошто се Вучић размахао, и држи Мишковића већ неколико месеци у затвору! По ком основу, сем још недоказане сумње.

Ту скоро, Дачић је на некој регионалној конференцији најавио „још жешћу борбу против криминала и корупције“, што би значило да га досадашња Вучићева жестина није задовољила и да ће он сада да покаже своју вештину на плану те приоритетне борбе! А ко зна, можда је то и реакција на Вучићево преузимања његових ингеренција као министра унутрашњих дела, ком свака таква борба спада у надлежност! А ко зна, могуће је да Дачић мисли да постане дејствителни министар унутрашњих дела, мада се његов државни секретар Божовић, и даље оглашава по свим питањима тог ресора, што Дачића прилично дискредитује као његовог шефа.

На недавном копаничком „Бизнис форуму“, требало је да учествуује и први потпредседник владе, али он је то одбио јер, „није хтео да буде са људима – криминалцима, који су предмет кривично – правног гоњења“. Међутим, на реченом „Форуму“, учествовао је премијер, тј, министар унутрашњих дела и министар финансија и привреде! Дакле, Дачић и Динкић! Значи ли то да су ти „људи“ које је Вучић маркирао као недостојне да седи са њима, за речену двојицу били – достојни!

И по чему су они онда, како непрестано тврде, јединствени у раду Владе? Па, дакле, и у борби против корупције и криминала!

Уосталом, нема јединства ни у ставовима председника Николића са Владом, поготову у односима са бившем партијским другом, Вучићем, што се видело у ставовима око борбе против криминала и корупције. Председник Николић, сасвим исправно каже, треба хапсити политичаре, јер су они омогићили тајкунизацију Србије! Вучићу, напротив, не пада на памет да хапси политичаре, иако упорно тврди да су стручњаци (министри) из ДС „пљачкали грађане, пустошили државну касу и од Србије направили земљу незапмћене пљачке и лоповлука“. А зашто их онда не хапси, ако их је већ тако јасно и јавно обележио? Зато што га обавезује веза са Миком Ракићем, некадашњим главним Тадићевим човеком, који штити све бивше министре ДС–а!

А ко зна, није ли Ракић био главни чинилац у стварању СНС –а, па и у успостављању Вучићевог лидерства, и да му овај сада враћа дуг, који за Вучића представља испуњење животног циља!

Ако је Вучић заробљеник Ракићев, што ће се једном сигурно открити, за Динкића се не може рећи да је било чији, сем Сорошов, што и није потребно доказивати. Као такав, он је апсолутни и неомеђени ништилац свег што је у Србији вредело, што и данас с несмањеном жестином ради. И за све „то“ ником не одговара.

Недавно је Бошко Јакшић у „Политици“ написао како је Вучић у лице рекао Динкићу, да је „један од највећих пљакаша Србије у историји“. И ником ништа. Сад су у истој влади, у којој Динкић држи све привредне ресоре, дакле жилу куцавицу сваке државе.

Кад је доношен нови буџет, Динкић се хвалио у Скупштини како је Влада, тј, он „фискалном консолидацијом, спречио банкрот земље“. Међутим после неког времена, Фискални савет Србије, званични орган државе, преко свог председника проф. др Павла Петровића, тврди да су фискална кретања у буџету Србије „врло неповољна“, нашто му је Динкић, бивши асистент (тог) Економског факултета, одговорио: да је извештај Фискалног савета „неозбиљан” и да није „професионално” урађен. Али, ни проф. Петровић није оћутао, рекавши да упркос томе што министар, шири оптимизам на све стране и неће да се суочи с реалношћу, истина ће кад-тад изаћи на видело, те ће, суочен са растућим дефицитима, морати да затражи ребаланс буџета, у чију се реалност онолико клео, оптужујући претходне коалиционе партнере да су од њега крили све могуће дубиозе а он их је, хтео – не хтео, извукао на светлост дана, доносећи први реалан буџет.

Пишући о свему томе, томе, Слободан Костић, у „Политици“ констатује: „Поднесе ли захтев за ребаланс – Динкић ће признати да није радио свој посао како ваља, али пре тога, не би му било на одмет, да одмах уради и мали ребаланс своје сујете, јер непримереним и неодмереним речима неће се сакрити истина о буџетском дефициту“.

И шта ће се онда десити? Ништа! Јер, ако је неко крај очигледних резултата свога рада, кроз читаву деценију и више, који су Србију довели до просјачког штапа, и даље на њеном економском кормилу, то више говори о онима који га на том месту држе, него о самом Динкићу.

Раније је Динкић говорио како систем не ваља, и да га треба мењати. Био би ред да се закључи, да није проблем у лошем систему, већ у лошим људима, а један од њих, чак њихов челник, без премца, јесте управо Динкић.

Колико је Динкић неприкосновени газда Србије и њених прихода, види се и по томе, што је довео једног Словенца за шефа Пореске управе Србије! Као нема таквог у Србији! Или, пак, сви су лопови или утајивачи пореза! И тај ће Словенац, који је иначе оставио подугачак реп у Словенији, све да среди. Да ли ће се наћи неко ко ће средити Динкића?

Не може се рећи да Дачић не зна ко је Динкић. И то не само зато што би он, као министар унутрашњих дела, морао то да зна. Али, и крај тога, он са њим дели власт, већ пета година, иако је свестан да је тај Динкић узрок и последица свег економског расула у држави. A то њему као премијеру не би смело да буде свеједно.

Ових дана дошло је до нових „квалитета“ у оквиру постојећег хаоса. Не, није реч о Косову, већ о седам уговора са Русијом, од којих је најважнији онај којим Русија са 500 милиона помаже Динкићев буџет.

Не зна се шта је горе. Да ли што са тим кредитом помаже опстанак Динкићев, или пак да их је одбила и њега довела до ребаланса буџета.

Наравно, Руси знају ко је Динкић и за кога ради. Па, ипак…

Јелена Паномарјова, саветник у руском Министарству иностраних дела, дакле са пуним ауторитетом, писала је у „Новом стандарду“, како се ситуација са Јужним током, на српском делу, веома компликује од јула 2012, одн. од формирања владе Ивице Дачића.

Није изоставила оно што се овде прећуткује и свесно заборавља, влада је, као што и све друго чини, чинила то под утицајем Америке и Запада.

Наиме, „Русија није само најважнији економски партнер Србије, него је стварно њен економски спасилац. Довољно је сетити се да су у временима кризе и колапса, као резултата вишегодињишњих (западних – С.Т.) санкција и агресије НАТО 1999., српску економију оживеле управо руске инвестиције… Руски кредити и пројекти били су почетак новог успостављања и развоја српске државе…

Обећање да ће Јужни ток добити статус националног пројекта, давали су многи српски политичари. Али термини за почетак градње стално су се померали – децембар 2012, па јануар 2013, и на крају 7. фебруар 2013.

Гeнерални директор „Србијагаса“ Душан Бајатовић обећао је да ће „у најскорије време Скупштина Србије донети закон, којим ће Јужни ток постати пројекат од националног значаја. А 20. фебруара Скупштина је донела Закон у ком се говори о Јужном току, као о пројекту од „јавног интереса“ Проблем је у томе што се „јавни интерес“ може схватити као општи и државни, али никако као национални. Разлика је сасвим јасна.

Таква двосмислена формулација уклапа се у разрађену кампању уочи доношења Закона, током које се српској страни сугерисало да Јужном току не даје статус пројекта од националног значаја…

Било како било, Београд је свесно оставио овакву двосмислену формулацију.

Као потврду сложене геополитичке игре под називом „битке за Србију“, треба напоменути, благо говорећи, чудне али стварне антируске политичке кораке садашњег српског вођства. Тако је 8. августа 2012. Србија у Генералној скуштини УН гласала за резолуцију која осуђује режим председника Сирије Башара Асада, док су Русија и Кина гласале против те резолуције. Србија је гласала и за резолуцију Парламентарне скупштине ОЕБС под насловом „О политичком утицају на правосуђе у Русији,“, која је делимично осудила „непримерену реакцију “ у односу на „Пуси Рајот“ Новембра 1912, Србија је подражала и санкције ЕУ против Ирана, иако се Русија томе противила.

Даље, у септембру 2012 председник Србије, Томислав Николић, приликом сусрета са председником Руске Федерације, Владимиром Путином, у Сочију, није могао да потпише уговор са руским партнерима о испоруци гаса због одсуства неопходних докумената код српске делегације. Министарка енергетике, Зорана Михаиловић, заменила је документа завршних варијанти уговора, трудећи се да из текста уклони једног од учесника у пројекту – компанију „Југоросгаз“. Зорана Михаиловић је, иначе, више пута иступала против проласка трасе Јужног тока кроз Србију, без обзира што ће Србија само на транзиту гаса, после пуштања у саобраћај Јужног тока, добијати годишње око 500 милиона евра. Очигледно да такви поступци показују или некомпетентност или штите интересе противника Јужног тока.“

Много је тога речено у горњем тексту саветнице руског Министарства иностраних дела, што у највећој мери открива антируско понашање данашње Владе, у којој, као што је речeно, Динкић и његова бивша п.председница, Лепа Зорана, играју скоро главну улогу. Нама се нарочито свиђа што Паномарјова прави разлику између државних и националних интереса. Утолико пре, што се код данашњих властодржаца, и у Скупштини и у Влади, не зна или неће да зна, шта је национално. Срби у овој земљи постоје само формално, али никако и суштински, на чему смо толико пута инсистирали. До које мере су лепа Зорана и монструм Динкић против Србије, види се и по томе што су агитујући против Јужног тока, агитовали, у ствари, против добити Србије од 500 милиона евра, благодарећи Јужном току!

Шта је Влада, конкретно шта су Дачић и Вучић учинили да се ова прича са Јужним током заврши, у интересу Србије? Ништа, што се доказује и сталним одлагањем почетака радова. Недавно је п. председник СПС – а и директор Србијагаса, изјавио како се ће се генерални пројекат Јужног тока кроз Србију завршити (тек! – С.Т.) у јуну, а да ће сигурно „прави радови, почети на јесен!“

Аман, а неколико пута је званично најављивано да ће лично Путин доћи у децембру 2012, на отворење радова!

Па то је очигледна саботажа, не руских, већ српских националних интереса, која се спроводи, та саботажа, и кроз рад високих функционера СПС –а, па према томе и наравно и кроз рад коалиционог партнера, Динкића и његових савезника..

На недавној конференцији Дачића са новинарима, после московских разговора, на питање новинара да ли у Влади има оних који се противе Јужном току?, Дачић је одговорио: „И даље има неких (!) који сматрају да то не треба да се гради, али државни врх (Николић – Дачић – Вучић) стоји иза споразума“. Дакле, открио је Динкића и његове савезнике (Министарку енергије!), као противнике Јужног тока, не помињући шта ће из тог противљења произаћи! Тек очигледно је, да ли само у овом питању, да постоји „осовина“ Лепа Зорана – патуљасти Динкић!

Наравно, ми не заборављамо ни гласање Србије у УН, које никако није било одраз вековног пријатељства Србије и Русије, о ком се толико овде причало. Да ли је министар иностраних дела Мркић, знао или чак дао налог за такво гласање? Како то није дошло до Скупштине? Шта значе Дачићеве речи: „Почела је ера већег разумевања и искрености.“ Додајући, да „евентуално чланство у ЕУ, што је главни циљ Србије, не искључује пријатељске односе са Русијом“.

Како то – „почело је“, зар после толиких уверавања о пријатељству са Русијом…тек сада – почело разумевање и искреност!?

Које је то лицемерство! Веће, још колико веће, од оног што је Тома Николић приписао Дачићу, у време свог гладовања.

Па, ипак, да не би наљутио западне спозоре, додао је: „Никако се не поставља питање: Русија или Европа!“ Шта више: „Европа остаје – главни циљ Србије!“

Само ни Русија није наивна. А и зашто би била! Речени текст саветнице руског Министарства иностраних дела, који је изашао у „Новом стандарду“ у само предвечерје московских разговора, недвосмислено показује да Руси знају с ким имају посла.

Из свега реченог, мора се закључити да је Србија у рукама политичких башибозука, који, као нерегуларни и приучени војници, не умеју да изађу на крај са замршеном ситуацијом, чију замршеност, тим несналажењем, сваког часа увећавају, радећи један против другога, или једни против других, што једино знају.

Хоће ли Војводина сићи у Београд и Србију, попут некадашњих својих предака, да пружи подршку својој браћи?

Кад то очекујемо, ми хоћемо да верујемо, да новосадски скуп не би био онако јединствен и величанствен, да су га, како је најављивано, странке организовале, већ и због тога што свака има своју рачуницу и свака би настојала да из тог и таквог скупа, извуче што већу корист за своје себичне циљеве.

Јер, ма шта се мислило, једно се мора закључити – у Србији данас нема ни једне Српске националне странке! То се и на овом скупу видело. Нико се од говорника, са трибине, није огласио (или, није смео?) речима: „Браћо и сестре, Срби и Српкиње“, иако је свима њима било јасно да је грдна и апсолутна већина учесника скупа била састављена од самих Срба и Српкиња!

Слободан Турлаков