Вести

Смишљене провокације „чувара“ мира на Космету

Звечан: Нешто пре 17 часова јуче, током мирног поподнева у Звечану, изненада се појавила група од десеторо окупаторских војника у пуној ратној опреми и правој борбеној формацији. Код свих је оружје било на готовс и то је, у први мах, збунило оне који су се нашли на улици а онда су уследила и разјашњења.

припремио: Иван Максимовић; Звечан, СРБИЈА; 14.04.2013
***

Појава наоружаних окупаторских војника у чисто српској средини а у време када се све више говори о појавама и притисцима шиптарских паравојних формација доживљава се једино као провокација.

Један од присутних Срба имао је са собом камеру коју је укључио и питао војнике „шта ће они ту?“. То је изазвало врло негативну рекацију код окупатора те су тражили да се са снимањем одмах прекине. Њихово објашњење за овакву појаву је било класично политички формулисано. „Овде смо у мировној мисији“.

Код Срба, посебно у Звечану, још увек је врло жива успомена на прошлогодишње пуцање по српским цивилима на мосту недалеко од центра Звечана када је више Срба повређено. Тада је то учињено како би се уклониле српске барикаде и омогућио што лакши превоз шиптарским службеницима који се отворено залажу за поробљење или прогон Срба на Косову и Метохији.

Током инсистирања да се прекине са снимањем, окупаторски војник који је разговарао са локалним Србином, рекавши да му „даје добар савет“, тражио је од њега да „пожури, престане да снима, прекине тако да прича са њим, да се покупи и што пре одатле“ што овај није учинио.

У том тренутку се већ окупило неколико овдашњих Срба а група окупаторских војника,  све време држећи прст на обарачу, направила је широк круг око места где су они „разговарали“.

„Представник“ окупаторских војника је затим рекао да су ту због експлозије која се синоћ десила у Звечанском насељу Колонија. Срби су се због тога нашли увређеним јер ни један војник нити истражитељ није послат да разреши случај трговине органима киднапованих Срба ни било ког злочина над српским народом али су због „једне експолозије“ цео дан надлетали Звечан па на крају довели и војнике у пуној ратној опреми.

Присутни Срби су додали да они (окупаторски војници) могу да шетају, да прођу или шта год им је воља да ураде али оволико наоружаних војника је непотребно јер „није ово Ирак“ а они су ипак дошли као да имају намеру да убијају. „Преговарач“ је одговорио да је то њихово уобичајено оружје а да су хтели да провоцирају дошли би са тенковима, блокирали би путеве и раскрснице, целу област би ставили под своју контролу. То је опет подсетило на догађај када је мост у Звечану блокиран и када је пуцано на српски народ.

Такође, приликом недавног суђења Србима за нереде које је 17. марта 2008. године изазвао КФОР, УНМИК и Међународна заједница окупирајући Суд на дан Погрома када су знали да ће разгневити Србе, на месту званом Дудин Крш стационирано је неколико стотина окупаторских војника, тенкова, борних кола, возила за разбијање демонстрација и све то уз подршку борбених хеликоптера. Да ли је то провокација, поробљавање, тотална окупација или можда промоција вредности Европске уније свако може да донесе сопствени суд.

На примедбу да случај експлозивне направе припада полицији а не „војсци“ окупаторски војник је одговорио „ми смо за вас (Србе) једна врсте полиције“ да би му овај одговорио да су они за Србе окупатори и не могу да буду ништа друго.

Најзанимљивије, ако се уопште може тако рећи, била је чињеница да су ови војници, како су сами рекли, у Звечан дошли по наређењу својих надређених да обиђу место експлозије а да уопште нису имали представу где се експлозија догодила и њихова шетња кроз насеље је заправо била резултат лутања! Након изненадног сусрета наставили су даље да би на крају улице питали дечака који се ту нашао да им покаже где се то место налази(?!). Посебно ако сами тврде да је КПС (шиптарска полиција) у помоћ позвала ЕУЛЕКС који се за помоћ обратио КФОР-у па су они дошли. Да ли је то био изговор ових људи под пуном ратном опремом не знам али је више него чудно да се повећа група војника шаље на место огађаја пешице а да сами војници уопште немају представу где се то догодило? Звучи више него неорганизовано за једну од највећи војних сила света. Или су свесно лагали или их је неко од надређених свесно гурнуо на то место надајући се да ће тако испровоцирати неки догађај, пуцњаву или било шта што би пружило повод за веће оружано насиље. Срби, наравно, нису глупи попут таквих идеја а нису ни људи који би се тек тако залетели на противника за кога знају шта је у стању да учини. Овакве акције вређају али не могу натерати народ на непромишљене потезе какве неки мрачни умови прижељкују заснивајући их на предрасудама док истовремено занемарују „предрасуде“ о себи. Србин јесте неустрашиви ратник али онда када за то дође право време.

Од лошијих ствари о српском народу стоји то да су замрла сећања и на претходну деценију и злочине почињене над Србима а камоли у неко даље време, тако да неће бити вишка да подсетимо да је Аустро-угарска војска (данашњи Аустријанци, Мађари и Немци) починила неке од најстравичнијих злочина над нашим народом и уопште у Првом светском рату. Један младић у војвођанском селу је растргнут на сред пута привезан коњима за репове само зато што се ту нашао јер није могао да одоли а да се из близине не надиви гиздавим царским коњима. Његова љубав према овим племенитим животињама је од Аустријанаца претвроена у страшну смрт коју је његова породица посматрала кроз прозор. Села су спаљивана редом и уништавана до темеља ако би им се нашла у близини. Српски сељаци, без обзира на узраст, пол и било шта друго били су масовно вешани да би се ти војници после тог чина фотографисали крај њих. Клања, силовања, пљачке. Све су то чинили претци ових „припадника мировне мисије“ под којим је страдало више Срба него што је то било током свих година под шиптарским терором. Бројни су злочини од њихових предака и у Другом светском рату као и свесрдна помоћ свима који су били против Срба током ратова деведесетих. Сасвим је могуће да нико од војника није пуцао на Србе али је то апсолутно небитно, треба видети шта би се десило када би се за то створила прилика. Са свима који су могли видели смо шта се дешавало. Из њих су, попут Призрена 1999. па до јуна прошле године, остајали само српски лешеви и крв. Не треба им се светити, јер то није наше, али њихово присуство увек изискује максималну опрезност и пажњу.