logo logo logo logo
Рубрика: Религија, Србија, Друштво    Аутор: Преузето    1.104 пута прочитано    Датум: 14.04.2013    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Мало предаха па идемо даље…

Многи истински православни хришћани из Србије трпе велику жалост због чињенице да су г. Јевтић и његове колеге „епископи“ успели да убеде већину српског народа како су нам католици браћа у Xристу. Понеки Србин читајући српску историју наилази на трагове великих борби које су Срби водили против католичке јерархије еда би сачували сопствену веру. И наилазећи на такве историјске факте. просто се Србин запита:

Томица Керчуљ; Година 20хх

***

Па чему све те борбе против Рима и његових вампира, чему тај отпор Срба против унијаћења и покатоличавања кад ето Иринеј, Амфилохије, Лавретније и други шурују са папопоклоницима? Чему све то кад ето г. Јевтић једе јаја у сред поста само да не би наљутио неког тамо босанског жупника. Нису ли можда били у заблуди све те српске владике, монаси и сељаци који не „поклекнуше пред Вааламом“ тј. Римом? Да, да, може бити да су сви они заиста били у прелести, односно „ревносни али не по разуму“, или „нетолерантни верски фанатици који немају љубави“ само што Амфилохије (кажу и да је пуковник Удбе) није био тада присутан па да им то на лицу места објасни.

Они истинољубиви Срби који бивају очигледно саблажњени и увређени таквим безобразлуком „српских владика“ полако почињу да октривају превару. Због свих тих истинољубаца и чувара праве вере вреди се подсетити на напрегнућа које су Срби у својој повести предзимали како би и даље остали са Римом „несједињени.“ Наш циљ је јасан! Xоћемо да објаснимо Србима у какво су отпадништво пали „српски епископи“ и колико је страшно за сваког Православног верника да следи такве епископе у јереси. Из овог рада ће се видети како су тога Срби били потпуно свесни у својој историји. Отпор који су некада пружали изазива дивљење, али би у читаоцу данас требао да изазове и отрежњење како би схватио антихристову подвалу која чучи у такозваном Екуменизму и дијалогу љубави.

1.

Срби су релативно брзо дошли у позицију да морају да се бране пред ватиканским хордама. Из средњевековне Kраљевине Србије имамо сведочанства су Латини успевали да преводе на католицизам Србе у јужним крајевима. Томе је, слава Богу, стао на пут св. Краљ Милутин. Но, и после њега остале су последице тог „мисионарења“ па је и сам цар Душан морао да се бори против те латинске пошасти. Нека се добро упамти да је Законик цара Душана почињао управо одредбама о одбрани православне вере; Члан 1 каже: „НАЈПРЕ ЗА XРИШЋАНСТВО. ОВИМ НАЧИНОМ ДА СЕ ОЧИСТИ XРИШЋАНСТВО.

Нека читалац не схвати погрешно ову формулацију законског члана. Појам чишћење односи се, између осталог, на уклањање латинске јереси из Српског Царства. Занимљиво је да Законик католике уопште и не назива хришћанима. Наравно да би се „Синод СПЦ“ оберучке ухватио за главу кад би неки њихов припадник прочитао законске чланове који наређују да се на градским трговима постављају епитропи са дужношћу да обраћају у праву веру оне који су се упрљали папистичком јересју. Тако нешто је сувише нетолерантно за данашње модерне „богослове“. Али шта да се ради, кад су управо сви поступци данашњих српских „епикоспа“ у директној колизији са српском светосавском историјом.

Можемо рећи да је латинска јерес међу Србима добро била угушена све до пада Деспотовине 1459. Једна од блиставих искри српског исповедништва, јесте и одбијање деспота Ђурђа Бранковића да пошаље делегате на Сабор у Фиренци.

Највише пожртвовања у очувању чистоте праве вере имао је српски народ да покаже на територијама Аустрије и Млетачке Републике на које су га бациле бројне сеобе. У опуштошеним деловима Славоније, Банске Xрватске, Далмације и будуће Војне Крајине, у које се сјатило српско племе, имала је да се пише историја светог српског зилотизма. Битно је да се истакне да је досељавање Срба из Србије и Босне на ненасељене западне територије било у договору са тадашњим аустријским генералима. Срби нису били ни просјаци ни робље нити су били побегуље које су бежале од попришта борбе као Xрвати , већ су „ускакали“ у Аустрију како би наставили фронт против Турака. Доказ свему томе јесу и бројне повеље које су „ускоченим“ Србима гарантовале известан облик персоналне аутономије омеђен датим царским привилегијама, тј., патентима . Велика је завист према Србима постојала и код Католичке цркве и код похрваћене властеле. Разлог томе је била неподложност Срба и једнима и другима. Наиме, Срби граничари су били ослобођени пореских обавеза према католичкој јерархији, а с друге стране Аустрија је забранила властели да укмети те Србе. У тој чињеници и лежи корен мржње и зависти према Србима која је временом расла и преношена на прост хрватски народ, ако се о „хрватима“ и може говорити озбиром на њихову хетерогену расну структуру.

2.

Као што мало пре напоменусмо, Срби су у Аустрији и Млет. Републици имали да издрже највећи могући атак на сопствену веру. То је и разумљиво. Срби су остали без своје државе, без домаће власти. Ко је намеравао да опстане у Турској суочавао се са демонским искушењем да пређе на ислам. Бивајући у уверењу да ће под Аустријом моћи да под повољнијим условима наставе борбу против Турака Срби се селе. Истина, српски народ није могао да претпостави да ће на тим територијама наићи на већег непријатеља од самих турака – на латинске шизмо-јеретике. Латинска јерес, као државна вера Аустрије била је, што је и разумљиво, шитћена од власти. Међутим сама Аустријска држава, тј. Бечки двор као и Венеција имали су да тактизирају у наметању латинске вере Србима. И у тој ситуацији Срби су имали да бирају између покрштавања и враћања у Турску. Остајање у Аустрији, са намером да се не изда права вера, значило је бити спреман чак и на физички сукоб. Управо је то био простор на коме је временом долазило до оштрих конфликата са латинским аждајама, и ми намеравамо да овде прикажемо те примере, надајући се да ћемо Србе пробудити из ове страшне јеретичко-екуменистичке коме у којој данас дубоко спава.

Сама чињеница да су Аустрија и Венеција предузеле акцију покатоличавања доказ је да су постојале масовне појаве православних Срба на њиховим територијама, те су самим тим они представљали опасност по Римску цркву. Тако на пример, 1662 године сплитски надбискуп моли Ватикан „да му се што пре пошаље добар и пуздан мисионар да се Сплит не пошизматичи сасвим“. Исто тако један католички извештај из тих година говори следеће: „У бискупијама Шибеника и Скрадина толико су (православни) многобројни, да у оној првој (шибеничкој) равнају се са бројем католика док их у овој другој знатно премашују, а у бискупији Нинској биће да је број шизматика пре већи него једнак са бројем католика…“

Готово исто стање затичемо и у Горњој Xрватској и Славонији. Насељавање у Славонији пре велике сеобе од 1690 и оно после ње довело је до тога да је чак и у Вировоитичкој жупанији српско становништво представљало већину. Због тога су Срби 1790 године на сабору у Темишвару захтевали од Цара да се за њихово подручје именује архиеипископ. 1702 године спомињу се у опису Славоније „Рашани католици“, тј Срби католици.

Пресељавања Срба из Босне и Xерцеговине у Далмацију временом нису престајале, оне су кат-кад бивале интензивније а кат-кад слабе. Године 1744 осорски бискуп Матија Караман писао је: „У време бечког рата није било у задарској околини српскога владике, па је ипак горња страна сва настањена Србима, који су у том време дошли из Босне (…) Иза последњег рата, ти исти Срби, који су сишли из Турске, населише и имотску област иако су изнали да у Далмацији нема владике њихово закона…“ Прва фаза у поступном покатоличавању Срба била је забрана уласка српских свештеника на насељене територије Србима. О томе има више записаних сведочанстава. Похрваћени властелини Франкопани дуже времена чинили су сметње Србима у обављању својих верских обреда: „На интервенцију грофа Франкопанског, који ни овом приликом не мога прикрити своју мржњу према свему што је српско, изађе јануара 1643 године царева резолуција да се калуђери и попови српски из Турске не примају и да се не смеју насељавати по Xрватској и Славонији“. Ово је био главни узрок томе да су велике српске оазе у Жумберку, најзападнијем делу Xрватске, најпре поунијаћење а затим покатоличене, тако да данас у Жумберку нема Срба, а тачно се зна и део Босне одакле су се иселили у 16 веку. 1719 године кардинал Палући шаље препоруку црквеним властима у Венецији да треба забранити православном владици да обилази вернике у млетачкој држави. Тиме се објашњава и етничка структура Макарске и околине: Макарски бискуп Бианковић 4. новембра 1692 шаље вест у Ватикан да су тих година док је још трајао Кандијски рат 600 Срба спустило у Макарску дијецезу и да су пришли Католичкој цркви дајући исповед на српком језику. Слична ситуација одигравала се у западним деловима Лике.

По сведочанству Адама Прибићевића, који је и сам из тих крајева, од Срба су покатоличени: Аџије, Старчевићи , Радошевићи, Мандићи, Вуксани, Павловићи, Будисављевићи , Вукелићи, Петровићи, Узелци, Вуковићи, Дошени и други, као што су Павелићи. Први помен Павелића код Срба је из 15 века – Радота Павелић – заробљеник у војсци деспота Стефана Лазаревића у битци код Андоре 1402. год.

У оним крајевима где су Срби ипак имали свештенство али и монаштво процес покатоличавања је био отежан, али понекад и не тако тежак. Ватиканска Конгрегација за пропаганду вере је непрестано осмишљавала модусе покрштавања и подстицала свој клир на будност. „У том крају, каже викар, према старим царским привилегијама не смеју се православни свештеници и калуђери задржати дуже од 24 часа, чиме се и тумачи да су православни тако лако прихватили католичку веру.“

Мора се скренути пажња на следећу ствар. Наиме, иако је један део Срба, оставши без православног пастирског надзора, примао латинску јерес, тиме није одмах дошло до промене народности. Срби католици су и даље себе сматрали Србима. Јован Цвијић у том слислу наводи следеће: „У Каштелима, где су сви католици, има породица пореклом с Поповог Поља у Xерцеговини, које су се овде доселиле пре 200-300 година и знају своје сорднике у Попову, који су остали православни; други су од Дувна у Босни и они су одавно покатоличени, али их још зову Ришћанима; трећи су старином из Црне Горе итд“ .

„Стање православних Срба било је особито тешко пред крај XVII века у средњој и северној Далмацији. Босански фрањевци развили беху врло живу акцију у пределу око Цетине. Њихов рад помагао је сплитски надбискуп Стефан Косми, тако да су католици почели да освајају у чисто српском крају око Врлике, Сиња и Дицма.“ (Јован Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX век, Београд 1950. САН. Посебна издања књ. 155)

3.

Сада ће се изнети неколико светлих примера српског исповедништва који сведоче о правом отпору који су Срби могли уз Божју помоћ да пруже католичкој пропаганди и тиме сачувају отачку веру и народност.

Насупрот оним Србима који су конвертирали, понекад и за џак брашна, а таквих је случајева мрало бити више него што је записано, регистровани су и сачувани понеки примери из којих се види света ревност Срба у Православљу. Онолико таквих примера колико смо успели да нађемо приказаћемо укратко.

Историчар Јован Радонић је дошао до података о добром држању далматинских Срба против Рима у 18 веку. 16 септембра 1742 у Ватикану је држана седница Конгрегације за пропаганду вере у присуству папе Бенедикта XIV и седам кардинала. „На седници је расправљано шта треба предузети да се православни, нарочито у Далмацији, приведу Римској цркви.“ Референт који је на седници излагао проблем саопштава следеће: „У Срба је нарочито развијена мржња на Римску цркву, папу и латински обред. Они чак јавно говоре да би више волели бити Турци него Латини…“

Читавих сто година раније, дакле у 17 веку, такође неки папистички демон из Далмације кукумавчи својим претпостављенима у Ватикану како се Срби недају лако покатоличити. Он пише: „Док ми, каже с болом католички прелат, питамо пред светим умиваоником да ли се одричеш ђавола, његових дела и свих његових свечаности, они (Срби) – страшно је то чути – питају: „Да ли се ти одричеш римског папе, поста у суботу и латинског крста“. Није према томе чудно што Срби из једне провалије падају у другу и претпостављају мухамеданску секту римској цркви.“

Где сте сада господине Буловићу, Јевтићу, Трифуновићу и остала јеретичка господо. Где сте сада и ваша „светости“?!? Прочитајте и ви све ово, погледајте и схватите, док још има времена, да сте управо ви и ваши сарадници ти који воде Србе у отпадништво. Зар не видите и не схватате све то??!!??

3.1 Борба за Православље у Xрватској

Познати српски историчар проф. Алекса Ивић је још за време Краљевине Србије више пута походио бечке ратне архиве сакупљајући грађу о сеобама Срба у Xрватску и Славонију. Сакупивши временом обиље неистражених аутентичних докумената успео је у Божју помоћ да све то објави у неколико књига и краћих написа. Архивска грађа коју је он сакупио је изразито разноврсна, тако да се из ње се могу црпети податци значајни и за ову тему коју овде обрађујемо.

Ивић је изнео пуно докумената који описују начин на који је римокатолички клир у Xрватској настојао да Србима наметне унију. „У току 1644 умре епископ Гаврило Предојевић. Аустријска влада, по напутку католичких црквених поглавара, науми сада, макар и силом, да спроведе унију православне цркве у Xрватској и Славонији са римокатоличком. Нашли су погодну особу, гомирског архимандрита Василија, те њега поставе за српског епископа. Василије је нагињао унији, испуњавао је потпуно жеље и налога бискупа загребачког…“ тј, ишао је у Беч по посвећење. „У Беч је путовао са Василијем и неки марчански калуђер Михаило, који, кад је видео како се Василије одриче православне вере и пристаје на унију, врискао је од жалости пред бечким католичким свештеницима и понављао је непрестано речи: „тешко мени, куку мени“, тврдећи да се не сме после овог вратити у српски манастир, јер ће их остали калуђери и народ српски убити. Па ни није Василије добро прошао. После повратка из Рима живео је без посвећења у манастиру Марчи и ту га, како се говори, средином 1648. отроваше калуђери. Тело његово, као недостојног, не хтедоше сахранити у манастиру него пред манастиром…“

„После смрти епископа Василија била је жеља свију српских граничара да на његово место дође Сава Станисављевић, који је недавно дошао из Турске и настанио се у манастиру Марчи… и задњих година постао архимандрит марчански. Тајни ратни саветници предлажу цару Фердинанду да потврди Саву за владику, али да га уједно упути у Рим, да и од папе потражи посвету… Сава обећа цару да ће ићи у Рим да потражи од папе посвећење, али чим се врати он оде пећком патријарху који га посвети за вратањског епископа.“

„Јула 1655, тужио је бискуп загребачки епископа Саву што је једну католичку цркву порушио, што му не даје никаквог прихода од манастира Марче и затражи да му се потчине нека места у којима Срби станују. Али дворски ратни савет није ни узимао молбу бискупову у претрес. И доцније је гонио бискуп епископа Саву и стављао му сметње на сваком кораку. Да би добио једном мира од бискупа и других католика, Сава одлучи да оде у Рим… Кад стигне у Рим, место да потражи посвећење и титулу епископа свидничког, изда се тамо за обичног калуђера… и тако добије о папе неке незнатне свдоџбе па се њ њима врати у Славонију. Он се сада бранио од католичког прогонства тиме што је доказивао католичким свештеницима да је био у Риму код папе, а међутим је у свом народу учвршћивао православље и забрањивао додир са католицима још јаче него су то чинили епископа Максим и Гаврило.“

„У другој половини XVII века постају насртаји хрватских католичких свештеника на српско-православну веру много жешћи и безобзирнији. Октобра 1661. умре епископ Сава Станисављевић…“ Тада настадоше подмукле радње загребачког бискупа у циљу наметања једног унијате за епископа. „Ратни савет не хтеде одмах усвојити предлог загребачког бискупа, него запита генерала Леслијеа за мишљење. Овај је добро познавао приврженост српског народа према православној вери, те одговори да ће Срби ако се поступи по савету бискуповом, убити сваког унијатског свештеника кога им натуре за епископа. Са овим мишљењем генераловим сложи се и ратни савет…“

Католички папопоклоници из Банске Xрватске су ипак успели делимично да успеју у својим намерама поставивши за унијатског владику извесног Павла Зорчића. Међутим, реакција Срба је била следећа: „Народ српски није могао лако да преболи ову рану коју му зададе насиље аустријско. Огорчење народно било је у првом реду управљено против наметнутог епископа. Мада је овај имао око себе јаку стражу, покушају ипак Срби да га убију. У марту 1675 учинише они покушај убистава на Зорчићу кад се овај бавио у манастиру Марчи. Покушај је учињен ноћу из пушке, али епископ остаде неповређен. Један харамбаша српски одмах побеже у Турску, а калуђере окују и баце у тамницу…“ (215) На славу Божију, душегубник Зорчић није имао много успеха у свом пакленом плану јер му сметње чињаше српско монаштво. Наиме, православни калуђери из Турске прелазили су аустријску границу „просили по народу милостињу и говорили против католичке вере и против уније, Зоричић у марту 1680 потужи се на ове калуђере ратном савету, који сместа изда заповест да се калуђери прогнају са границе.“‘(175, стр. 92) Зорчић је погану своју душу испустио 1685 године. Његов унијатски скиптар наследио је његов брат Марко, а њега Исаија Поповић, такође унијата. У то време пада рат између Аустријанаца и Турака који падоше под Бечом. То је оно исто време када се на аустријским границама појављује патријарх Арсеније са великим бројем избеглог народа из Србије. Срби који су до тог времена издржавали нападе унијата окуражише се видешви свог патријарха међу собом те унијати Исаији Поповићу „поруче да ће га убити ако не затражи благослов и посвећење од патријарха. Епископ Исаија се не хтеде покорити народној вољи него и даље остаде унијат, али верних није имао готово ниједног.“

Xрватски католички клир удружен са цивилним властима у Бановини Xрватској, а под одобравањем хрватског простог народа, није напуштао план покатоличавања Срба. Свако ко жели да укратко буде упознат са разним сплеткама, политичким играма које су имале да послуже у остваривању тога, нека консултује поменуту књигу Лазе М Костића. За нас је важно да покушамо да отргнемо од заборава сваки онај случај у којем су Срби устајали у одбрану чистоје своје вере кад год су прилике тако нешто налагале. Тако нешто десило се 1878 године кад је демон Штросмајер лукавим сентиментализмом причао Србима како треба да приме унију, јер ће ето, њиховим примером тада доћи до помирења Истока и Запада. На све те и такве сатанске предлоге будни српски горњо-карловачки владика Теофан му је одбрусио:

„ПРИЈЕ ЋЕ БИТИ ШТО ЈОШ НИЈЕ БИЛО: ВЕЛЕБИТ СЕ СРУШИТИ У МОРЕ, ПЉЕШИВИЦА ПЛАШКИ ЗАРОНИТИ, А КАПЕЛА СЕЊ И СВУ КРБАВУ; ПРИЈЕ ЋЕ ЛИКА УСАНУТИ ЦИЈЕЛА, А ИЗАЋИ ГЛИНА ДО КОСИЊА, А ЈЕЗЕРАМ КУПА ОКРЕНУТИ, И КАРЛОВАЦ ПРЕЋИ НА РИЈЕКУ, А РИЈЕКА ПОД КОМОГОВИНУ, НЕГО ШТО ЋЕ ПОСЛУШАТИ ТОГА ГЛАСА, И ПРЕВРНУТИ ВЈЕРОМ, ПРАВОСЛАВНИ СРПСКИ МОГА КРАЈА НАРОД.“

Владика Теофан је истом приликом рекао: „Таква је, богољубезна браћо моја, тврда у вас моја вјера, да ви од Светога Духа и његова храма, наше Православне цркве, нећете отпасти никада, да изгубите душу. И да никад нећете изневјерити свога у томе светом храму најсигурније сачуваног имена народног, да се згруша и преврне у вама материно млијеко! А докле је такве за своје и вјере и љубави у вас… дотле га нема, и није га родила мајка ко би био кадар да нас узнемири овдје, и потисне ван из овог најкраснсијег раја Божјега, водио кога дух нечисти колико њему драго, и испредао он златне жице и мједене бесједе како њему драго.“

Отпор према покатоличавању Срби су пружали и у Срему. Нажалост целокупни појас око Илока, Жупање, Орашја преверио је заслугом францисканских мисионара у првој половини 18 века. О томе је сведочанства изнео сам францисканац фра Мијо Већеслав Батинић (+1921). Он пише да постоји званичан административни попис покатоличених Срба који су преверени у периоду од 1702 до 1723 год. Ипак као што рекосмо отпора је било и ваља га описати. У ту сврху износимо запажања маџарског протестанта Чапловића који је споменуо унијаћења у околини Вараждина. „Рафаило Марковић је 1727 у манастиру Марчи изабран за епископа и јавно обзнанио, одмах посла своје инсталације исте године, да су он и његова нација сједињени (са Римом) па се чак дрзнуо да свештенство силов тера на унију. Али сад отворено плану незадовољство народа до тада задржавано. Дворски ратни савет нареди генералу Галеру да изврши попис унијата, причему се показа да у генералату немаше ни једног једниног унијата. Одмах затим започе гоњење српске нације и свештенства које није хтело да прими унију наређену од епископа. Покушано је на све могуће начине да се присили на унију. Свештеници који су остали верни вери праотаца били су по наредби владике-преверника бацани у гвожђа и затвор, где су већим делом посталил жртве смрти ода јада и глади. Међу многима који су свој живот изгубили наводи се и тадашњи лепавински игуман Конрад, који кад је управо хтео да ступи у цркву на службу бива убијен са два пушчана метка од војника који су ишли за њим, и то на прагу цркве. – Многи клирици били су, по наредби генерала Петаци, бичевани до бесвести, затим бачени у затвор, где су имали да поднесу све степене јада.“

3.2. Светле искре Православне Далмације

Овде ће се сада приказати један пример каква је у Далмацији била на терену ревност Срба којом се чувала права вера. Почетком 19 века Аустрија је успоставила своју цивилну и војну власт у Далмацији. У то време православни владика је епископ Краљевић, фанариот, пре тога епископовао је у Босни, но одатле је побегао. Срби су га подозревали јер су схватали да он нагиње ка унији. У то доба Срби су бдили над делима својих владика, за разлику од данашњих времена где је народ потпуно незаинтересован и равнодушан, тако да није ни чудо што нико не реагује на бројне скандале у „СПЦ“. После извесног времена постала је реалност оно што за шта су Срби сумњичали свог далматинског владику. Краљевић се потпуно предао латиснкој пропаганди те шћаше да покатоличи своју паству. Но, да ли је то очекивао или не, наишао је на невероватан отпор међу својим верницима. Целокупно то дешавање успео је да стави на папир тадашњи владичин пратилац архиђакон Кирил Цвијетковић који је и сам био противник свога епископа. Ево шта је он забележио: „Кад је епископ био позван у Беч, Срби Шибенчани су слутили да се радило о унији. Они га испраћају и моле да не наседне. Кажу му: „Молимо Вас, господине, Бога ради, не изневјрите нас. Ако се бојите да Вам неће хтјети плаћу давати, ево ми који смо овдје учинићемо Вам писмено… да ћемо толико плаће давати колико сад од цара имате, тј. 6000 форинти сребра…“

Краљевић је ипак радио на унији и не дуго затим у Далмацију су послата четири унијата да предају на богословији која је требала да се оснује. Али… Настаде жесток отпор православних Срба. Не даше деци да иду у школе, нису одлазили на службе у Цркву. Владици су забранили да звони, ковала се побуна. Када је неки цивилни комесар дошао да извиди ситуацију, Срби Далматинци му храбро рекошеда се буне „Због унијатства, за кога неће да чују ни да знаду, додајући: Ми знамо да тога неће цар него то чине неке усијане главе …али за унију нећемо да чујемо…“.

„Наши су пламтили ревношћу неисказаном, а католици су већ унапред тријумфовали и ругали се православним. Ови прибегоше тучи, и комесар је морао узети у одбрану бијене католике. Католици је дозвао наше, и упитао зашто то раде, на које му одговорили: да такве њихове безобразулуке трпјети неће, и ако он то не предупреди, да ће бити свашта. Католици рекоше да су се шалили, а наши су им одговорили: Шалите се слободно као и вазда, и пријатељски живимо као што смо и досад, али с овим немојте, јер ово ни под који начин трпјети нећемо. Кад је владика проповедао, ако су Шибенчани били у цркву, ови људи, као да су знали и договарали се, тако су га оштро гледали у очи, кадикад сви заједно по једну стопу напријед корачали, које је владика добро примјетио и ово је у њему велико беспокојство учинило да је морао проповјед којекако свршити, не изговарајући ни пола од онога што је био намислио“.

„Претору шибеничкоме послата је једна дугачка пјесма у име свега народа, у којој изјављује се негодовање народа и мрзост на унијатство, постојанство у закону, напослетку наустрашивост с којом ће сви устати и до посљедње капи крви свој закон бранити, и то старци са штаповима, младићи с оружјем, жене с вратилима, дјевојке с преслицама, а дјеца с камењем.“ И то нису биле голе претње… Свештенство упути цару, који се налазио у Љубљани, тајну молбу, у којој стоји да овај народ више мрзи на унијатство него и на сами закон турски.“ Кад један сабрат манастира Купе није хтео да потпише ту жалбу против дијецезана, зато што је одвећ жестока (отац Генадије), онда отац Јоаникије скочи као лав, шчепа оца Генадија за врат, те га баци на тле потрбушке и сједе на њ, па онда поднесе му молбу и мастилницу, говорећи: Потпиши; ако ли не, сад си свршио. Овај га моли да га пусти устати, овај не пушта, док није потписао…“

„Ја нисам у стању описати ревност к православљу ових сељаака, колико мушких толико женских, како они јадикују и плачу, каквим ли именима владику називају, с таквом ватреношћу, да најпослије говоре да га убију, а жене и дјевојке …да владику као пса задаве на као човјека, говорећи: Он нас је продао као Јуда Xриста Спаситеља…“

И заиста 1821 године Срби из Далмације су извршили атентат на Краљевића, међутим у кочијама у којима је требао он тада да буде били су један унијатски свештеник и градски заповедник. Оба осташе на месту мртва. Након тога је велико гоњење било подигнуто на Србе. Двадесеторо њих је осуђено на робију где су и испустили своје свете душе. Сам писац ових догађаја је један од преживелих који је издржао на робији 20 година. У то време акцијом покатоличавања савладана су чисто српска села Кричке, Баљци и Врлика. Убијен је од Срба и поп Петар Кричка који се дао поунијатити и изгубити душу.

Заиста се сваки православни Србин данас и сутра мора дивити оваквим примерима. Неко би могао да каже поводом овог случаја да су Срби неевађелским средствима хтели да остваре еванђелски циљ. Међутим, Срби тада осим мотике и будака нису ни могли ничим другим да се одбране од покатоличавања. Тада Срби нису имали учене „богослове“ и „умировљене епископе“. И сва је срећа што их нису имали, јер да су их имали одавно би православље утихнуло у тим крајевима. Чак, тада Срби нису много ни разумевали шта су и које су папистичке јереси. Али на Србима је почивао Дух Свети те их је он руководио. Чудно је, заиста је чудно, да само после 150 година нема више Срба на тим крајевима где су гунули за православље. И не само то, него да ствар буде још чуднија, човек се може запрепастити кад чује какве све то псовке на раучн Бога и вере Срби Крајишници имају у свом речнику.

На крају, процес покатоличавања се наставља. Зоран Пусић из Грађанског одбора за људска права „Загреб“ саопштава да је у Загребу 20.000 деце прешло у католике. Наравно, овде је реч о добровољном конвертирању, тако да свако српско дете које жели да остане под хрватском влашћу мора постати вртиверац. Само по себи се разуме да „епископе“ „СПЦ“ то много не погађа што њихова прелазе под окриље латинске сестре…

3.3. Један величаствен пример из Славоније

Овај случај који следи описан је и преует из књиге Драгомира Попновакова „Српска рапсодија“

У лето 1693. године србски свештеник Петроније Љубибратић добио је епископију у Пакрацу и са собом превео око две стотине Срба у католичку веру. Епископску диплому лично му је у Риму потписао и печатом оверио папа Иноћентије XI, а истовремено га је именовао и за сремског унијатског бискупа. Одмах је на поклон добио кућу у Пакрацу, земљу и право да убира црквени порез. Убрзо је стекао и велики иметак, а и његови верници, које је превео из шизме, ослобођени кулука и великих дажбина, наједном су осетили да им је олакшан живот. И Љубибратић је био сигуран да није погрешио. Још једном је помислио у себи: ето, остао сам жив. И даље сам човек и слугаистом Богу. Све је прошло безболно и просто. Задовољан, често се сећао оних тренутака када је у католичкој цркви у Пакрацу примао унију; одиста је све било свечано и лепо. Једног дана, међутим, добио је писмо од Исајије Ђаковића, епископа јенопољског, који му је између осталог написао: „Ви сте се, преподобњејши брате, за угодност определили а не за србски народ, не за праву веру. Доћиће час када ћете своју грешку увидети и платити.” Писмо је узнемирило Љубибратића. Било му је жао што брат Исајија Ђаковић не може да схвати да је он унију прихватио баш због народа, а не због себе. Недуго затим добио је писмо сличне садржине и од будимског свештеника Вељка Поповића. И он га је корио и називао братом, изражавајући надње да ће непромишљеност исправити док још није касно.

Љубибратићу је одиста било жао што га његова браћа не разумеју. Најпре је намеравао да обојици одмах одговори, али се предомислио. Сматрао је да је боље да пође у Срем и да тамо покуша да придобије још неке свештенике за католичку веру. Ако му то пође за руком, а мисли да хоће, онда ће и његова браћа, епископ Ђаковић и свештеник Поповић, лакше схватити предности уније.

Већ после неколико дана Љубибратић се својим кочијама одвезао у Ириг код свештеника Вићентија Стевановића. Овај га је лепо примио у свом дому. На себи је имао стару избледелу мантију и наспрам Љубибратића изгледаше као сиромашни слуга. Док су полако пијуцкали вино у тамној, хладовитој соби, Љубибратић је говорио: ”Ако сви прихватимо унију, од цара ћемо добити све што нема наш народ: и школе, и штампарије, и новац и бољи живот. Узми се у памет, брате Вићентије, да је и католичка вера од истог Бога.”

Вићентије је пажљиво слушао, али није умео речима да се супростави Љубибратићу. Само се у себи питао: зашто је католицима толико важно да привуку и преобразе православце? Ту мора да има нека корист. Ако је нема, нека нас оставе на миру и и нека се држе своје изреке „Брат је мио које вере био…”

” Размисли, брате, зар се вреди толико безумно опирати? Народ нам умире од глади и болести, притиснут десетком, контрибуцијама, принудним радом… А треба само примити нову веру и све ће одједном бити друкчије. Погледај ме, брате, шта мени фали? Ништа нисам изгубио, а све сам добио. Остао сам човек, сит и задовољан. Више немам непријатеља. Сви ме поштују…” Слушајући свог госта, Вићентије Стевановић је увидео да вртиверац Љубибратић нема у себи ништа светачког. У његовом држању нема достојанства, у гласу нема благости. Био је говорљив и бучан и у свему подсећао на трговца. Вићентије није мога ни замислити да такав човек може водити народ и да му народ може веровати. Делује простачки и на његовом лицу не види се Бог. ”… Срби у Пакрацу су задовољнији откако су примили католичку веру. Никад нисам могао да схватим, а ни данас не могу, зашто се ми, тврдоглави православци, толико упорно држимо своје вере кад од ње не видимо никаква добра? Прихвати брате Вићентије, мој позив и са собом поведи своје вернике. И Бугари су некад давно оставили своју стару веру и прихватили православље. Зашто не бисмо и ми прешли из шизме у католичанство, када је то једна вера и један Бог? Веруј ми да и у католичкој вери људи остају људи…”

Н а Вићентија је нарочито последња реченица оставила снажан утисак: „… и у католичкој вери људу остају људи…” Та мисао му се одистински свидела, али је ипак био сигуран да православље не ваља напуштати, као што своје име на ваља мењати. Покушао је себе замнислити са неким другим туђим именом и од саме помисли учиниму се као да више не постоји, и подиђе га нека хладна претећа језа. Осећао је да Љубибратић у нечему није у праву, али није умео ништа да му одговори, да му противуречи. Тек када се од саговорника растане, изненада му је долазила права мисао. Тако је било и сада. Када је Љубибратић био већ далеко од Ирига, Вићентије се сети: ”Да брате Љубибратићу, у католичкој вери људи остају људи, али ишчезава народ и његово име…” Сад се наједном разљутио на тог вртиверца којег је читав дан слушао у својој кући, учтиво му климао главом, привидно одобравајући све што је рекао. Није му ништа обећао, али га није ни обесхрабрио. Зато је желео да му стави до знања да са њим више не жели никакве разговоре. Најзад се одлучи да му напише неколико речи.

Кад је Петроније Љубибратић примио писмо са потписом Вићентија Стевановића, свештеника из Ирига, био је необично задовољан и нестрпљив, желећи да га што пре прочита. Крупна, читка слова накривљена на десну страну изазваше пријатан утисак. Али кад прочита прву реченицу, нешто га пресече у грудима. “ Пресветли унијато, ти си један обичан смрдљиви вртиверац. Низбрдо се и говно котрља, тако и ти котрљаш у новој вери… Не надај се мојој помоћи. Збогом. Србски свештеник Стевановић Вићентије.”

Љубибратић је испочетка био љут и повређен простачком злорекости, али кад се убрзо прибрао, схватио је да му је свештеник Стевановић, у ствари, помогао да увиди где му је остарела душа забасала. Католичка вера му је обезбедила спољне благодети, али му је испразнила срце. Xрана, пиће и угодан живот потпуно су га испуњавали у последње време и као да се сав остваривао у томе. Постао је грамзив и саможив, без трунке духовности. Пожелевши одједном да се врати у своју православну веру, Љубибратић је увидео да туђа вера није ни боља ни гора од његове, али је туђа.

Ово је само једна од многих прича, које су се заиста догађале кроз векове. Неки су своју веру продали за материјално добро, лажући себе и народ да су остали исти. Временом су изгубили свој идентитет и име, заробивши себе у туђина. Да би оправдали своју кривицу и вртиверство, заметнули су клицу мржње између себе и прадедова им који су били православне вере и србског имена.

Данас, када је најезда свих сатански легиона, Срби веома лако прихватају управо оно што је преварило и Љубибратића из поменуте приче: материјално на уштрб духовног! Не хајући што прихватањем мондијализма и новог поретка, који нуди „универзалну веру” губе своје име и нацију. У далеко већој материјалној и свакој другој невољи, наши претци су знали (већина неписмених), праве вредности и остали су верни својој цркви, вери и НАЦИЈИ. Сачували су нам огањ православља и СветоСавља, а самим тим и србско име. На нама је да се одлучимо куда и на коју страну ће мо кренути, као и шта ћемо оставити нашим поколењима!

4.

Када је 1941 „створена“ наказна крватска творевина „НДX“ имао је да се спроведе сатански план наручен из Рима, а то је: трећину Срба покатоличити. Дакако да су се сами бивши Срби, такозвани Xрвати, брзо латили овога посла. Сам „Свети“ Алојзије Степинац, коме Лаврентије иде на гроб, је писао у Ватикан да је 240.000 Срба спасло своју душу присајединивши се римској цркви. Но наравно да је у тов времену морало бити и оних Срба који на то нису пристајали. И заиста је тога морало бити, мање оних примера који су записани, а више оних који су једино Богу знани. Ипак, понеким страним писцима и историчарима није промакло да у својим књигама такву чињеницу забележе и отргну од заборава а да нама данашњим православним хришћанима оставе свету успомену на те мученике и исповеднике.

Др Евген Герстенмајер, немачки теолог, послат је био у септембру 1941 да на балканским земљама анимира православне цркве на борбу против комуниста. О свему томе он је саставио писани извештај и упутио га немачком министарству спољних послова. Између осталог у њему је навео следеће: „…Усташе су приморале десетине хиљада Срба у Xрватској да пређу на католичку веру. Оним православцима који су се томе противили масовно је пререзано грло или им је сва имовина одузета и онда су без ичега протерани из земље.“

Курт Центнер је 1966. године у Немачкој издао књигу под насловом „Илустроване историје отпора у Немачкој и Европи. У тој књизи представља се између остало борба против Немаца и на Балкану. За ову нашу тему драгоцен је следећи навод: „Стотине људи су код Мостара били повезани и убачени у бујну Неретву, јер су се успротиви да их крсте по католички…“

Заиста, вечнаја памјат свим тим знаним и незнаиим српским исповедницима који ојачаше Небеску Србију.

 

Томица Керчуљ

Агим Чеку и Сава Јањић – тајна изашла на видело
Агим Чеку и Сава Јањић – тајна изашла на виде…
Posted 2 дана ago

Мост, 23.9.2013. Јутрос је потпуно завршен мост на Дечанској Бистрици и дјечак Никола Даниловић био први који је прешао преко њега до извора минералне воде. Никола потиче из старе породице…

Агим Чеку и Сава Јањић – тајна изашла на виде…
Представљен роман Наличје раја, нашег књижевника Миодрага Лукића
Представљен роман Наличје раја, нашег књижевн…
Posted 3 дана ago

Прошлог викенда је коначно, годину и по након објављивања, представљен роман „Наличје раја“ Миодрага Лукића. У организацији књижаре СтаНи из Бадена, а у познатом хотелу Винкелрид у Ветингену, који је…

Представљен роман Наличје раја, нашег књижевн…
Сербия. Выборы без интриги
Сербия. Выборы без интриги
Posted 3 дана ago

По мнению сербского писателя Николы Живковича, следующим президентом Сербии станет Александр Вучич, ставленник Вашингтона и Брюсселя … Продолжаем знакомить наших читателей с общественным мнением в Сербии, вступившей в очередную президентскую кампанию.…

Сербия. Выборы без интриги
Колико се маже и лаже! Али се још више – верује!
Колико се маже и лаже! Али се још више – верује!
Posted 3 дана ago

Мада се и прећуткује, било званичним налогом, било самоиницијативно, на обострану корист. Ето, последњих дана Вучић је имао ту част да, десети пут, разговара са Меркел „више од два сата, чиме…

Народ је против самог себе!
Народ је против самог себе!
Posted 2 weeks ago

Све је неизвесније Србин бити! Свуда се најпре власт тражи и очекује! Србину је највећа сласт – власт! Чак и онда, кад је врши преко неког другог! Пре десет месеци обавише се парламентарни избори,…

Народ је против самог себе!
Слава прецима који су дали своје животе, за нас
Слава прецима који су дали своје животе, за н…
Posted 2 weeks ago

Једна од најневероватнијих, најтужнијих и најузвишенијих фотографија из Првог светског рата. На њој се види мајка српског војника која носи лобању и кости погинулог сина, у лето 1916. године на Солунском…

Слава прецима који су дали своје животе, за н…
Има ли још достојанствених и самосвесних Срба у овој земљи?
Има ли још достојанствених и самосвесних Срба…
Posted 4 weeks ago

Тешко да би се могло рећи да их још има. После ових каламбура око кандидатуре за председника државе, ко зна да л има земље у којој се не чуде, или се,…

Има ли још достојанствених и самосвесних Срба…
Неколико речи о Доналду Трампу
Неколико речи о Доналду Трампу
Posted 1 month ago

Амерички избори су завршени и резултат је познат. Трамп је постао 45. председник Сједињених Држава. Једини пут када сам запараво показао интерес за ту тему, било је давно, у време…

Неколико речи о Доналду Трампу
Ко кога руши и зашто?
Ко кога руши и зашто?
Posted 1 month ago

Она тројка која се ранијих година звала тј, сама себе прозвала – врхом државе, сада је, видимо, тако замрсила ствар око председничких избора, не водећи ни мало рачуна о томе…

Данајски дарови за патријарха Иринеја Гавриловића
Данајски дарови за патријарха Иринеја Гаврило…
Posted 1 month ago

Увод за овај текст је донекле неприкладан, али пошто се ради о људима које лично познајем, сматрам да ће у потпуности показати какво је стање у нашој цркви. Причу сам…

Данајски дарови за патријарха Иринеја Гаврило…
PreviousNext



1 коментар у вези “Како су се наши преци борили против уније и покатоличавања”
  1. Tomice, zelim samo da tvoj clanak dopunim sa cinjenicom da SRBi iz Bosne i danasnje Uze SRBije i Makedonije bezeci od Turaka i njihovog bezakonja nisu naseljavali tudje zemlje nego svoje – SRBske zemlje Svetog Save koje se kao takve spominju i nabrajaju u Svetosavskoj Himni.

    Zbog toga je Svetosavska Himna u orginalu zbog kukavicluka nasih vladika i popova nezvanicno bila zabranjenja. Strofe u kojima se nabrajaju SRBske zemlje su zamenjene novim, a strofa koja govori o smislu vekovne borbe Svih SRBa Svijeta:”Da se SRBske sve zemlje skoror ujednine,Sunce mira slobode da nam svima sine, Da zivimo svi u slozi, Sv. Savo ti pomozi. Pocuj glasje svoga roda SRBskoga Naroda” zamjenita je novom “da se srpska sva srca skoro ujedine”.

    To ujedinjenje “srpski srca” trebalo je izvesti sluzeci malo Bogu a malo djavolu, ili kako nas narod mudro kaze: “Da svi vuci budu siti i sve ovce na broju”. Takv nacin razmisljanja doveo je SRBe u sadasnji teski polozaj iz kojeg izlaska nema osim u povratku SRBa njihovim Svetim SRBskim korenima, Bogu i SRBstvu, Pravoslavlju i Svetosavlju!

    Istorija je uciteljica zivota, i narod koji nepozna svoju istoriju Zakonom Zivota osudjen je zato da je ponavlja sve dok je ne nauci ili dok nebude nestao sa pozornice zivota. SRBi svoju istoriju osim pojedinaca vecinom nepoznaju. Zato je Sv. Vladika Nikolaj i morao da napise bolnu istinu, da nas SRBe “ubi neznanje”.

    Ubi nas neznanje ne samo o SRBskoj drevnoj proslosti od prije Hrista, nego neznanje i o nasoj proslosti od prije samo 100, 200 ili 800 godina kada su Slavonija, Dalmacija i Hrvatska bile SRBske zemlje o cemu svedoci i grb hrvatske na okviru grba Cara Dusana Silnog.

    Prije samo 200 godina hrvatska je bila Zagreb i Zagorje, a Slavonija i Dalmacija bile su nezavisne pokrajine koje su imale svoje Sabore. Da bi lakse upravljali sa Slavenskim zemljama pod uticajem rimokatolicke “crkve” Austro-ugarska je ujedinila Hrvatsku, Dalmaciju i Slavoniju u tzv. Trojedinu Kraljevinu ili Trojedinicu. Tek poslije sa blagoslovom rimskog Pape i uz pomoc rimokatolicke “crkve” hrvati ce svoje hrvatsko ime nametnuti Trojedinoj Kraljevini nazivajuci je “Hrvatska”.

    Na prvom svekatolickom Saboru hrvata, odrzanog nazalost u Sokolskom Domu u Zagrebu 1900 g. rimokatolicka “crkva” je vestacki napravila i osmislila “hrvatsku naciju” proglasavajuci sve SRBe rimokatolike: Dubrovcane, Sokce, Bunjevce i druge za “hrvate”. Da bi sprecila povratak novoproglasene “hrvatske nacije” SRBskom Narodu, rimokatolicka “crkva” je planski preko svojih svestenika medju njima sirila versku mrznju prema Pravoslavnim SRBima, a zatim je tokom Prvog i Drugog svetskog rata pohrvacene SRBe gurnula u nevidjene zlocine. Grozne zlocine “hrvata” nad njihovom Pravoslavnom bracom – SRBima, rimokatolicka “crkva” je planski izazvala da bi tako onemogucila povratak SRBa rimokatolika njihovoj SRBskoj Matici – SRBskom Narodu!

    Prema tome SRBi koji su naseljavali Kordun, Baniju, Liku, Dalmaciju i Slavoniju kao i Hrvatsku nisu naseljavali neke tudje zemlje nego svoje Svete SRBske Zemlje koje su nama u nasledje od Boga dane na cuvanje i upravljanje. Sto nasi ocevi nisu znali ili nisu mogli da sacuvaju nasledje predaka svojih, zbog toga nama sada – djeci njihovoj zubi trnu!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo