Вести

Млађа твитно пре времена, ДА за споразум са Приштином

Некада су се у школама учитељи и професори бавили и васпитањем ученика, на националној основи, што се радило и у свим школама света. Деца су, између осталог, знала ко је пријатељ, а ко непријатељ тога народа, па тако и наша деца, свог српског народа.. Колико је то било укорењено у њиховим осећањима, види се и по томе, што, кад се учило множење „плуса“ са „минусом“, да би ученици лакше запамтили шта се тад „збива“, помагано им је, у том погледу, присећање на пријатеље и непријатеље.

***

Па се тако говорило: замислите да је „плус“ (+) што и пријатељ, а да је „минус“ (–) што и непријатељ. Дакле, кад се множи + са +, тј. пријатељ са пријатељем, онда остаје +, дакле – пријатељ. А кад се множи + са –, тј, пријатељ са непријатељем или неопријатељ са пријатељем, онда је – , остаје непријатељ

И деца су ту математичку „операцију“ одмах сватала и нису грешила, јер су већ знали шта је то пријатељ, а шта непријатељ.

Почев од 5. октобра у нашим школама је забрањено васпитање у националном духу, па је тако изостало помињање непријатеља, мада су нам сви, око нас, показали шта је то непријатељ, што су и наша деца, на кожи својих родитеља, старије браће и старијих сестара, јасно видели и осетили, па и запамтили.

Али, како су од 5. октобра, у континуитету, Србијом владале уцењене слуге, па тако и министрством просвете, које је за 13 година свог „рада“ у демократској и проевропској Србији, ималао само једног министра Србина (Љиљана Чолић), а сви други били су туђини, углавном Црногорци, то се није смело деци говорити о околним непријатељима, да се не би код њих усадила национална мржња, која би их омела, кад одрасту, у изградњи „добросуседских односа“, као једном од услова евентуалног уласка у ЕУ. Шта више, да би се добијени задатак сигурно спровео, једна Мађарица удата за Црногорца, сада већ покојног, већ 13-та година помоћник је министра просвете, задужена да бди над сузбијањем националне нетрпељивости према осталим народима из окружења, строго контролишући ученичке уџбенике.

Не знамо како се сад деца довијају са тим плусевима и минисима, одн. пријатељима и непријатељима, али смо сведоци колико су они изостали из понашања и опхођења владајуће номенклатуре. Наиме, по њима, сигурни и незаобилазни минус смо само ми, сви остали су плус, и свеједно што у овој земљи живе 83% Срба, они их крсте само и искључиво „грађанима“, никако Србима, а Вучић је чак смислио – „људи из Србије!“

Наравно, ми ово не пишемо као жалбу, јер испод части нам је да се жалимо на њих и њихово понашање, пошто су они сами дали довољно доказа о себи и свом ништавилу, свеједно што њихова власт има свој неоспорни извор у резулатима избора! Они се чак тим и таквим понашањем поносе, јер им тај понос доноси позитивне поене код њихових западних спонзора!

Дакле, ми никога не изузимамо, чак ни Коштуницу, јер је и он после само неколико месеци председниковања, прихватио проглашење за најбољег председника од стране неке америчке фондације, и похитао тамо да ту награду прими! Међутим, он је већ тада као одрастао човек, и искусан и доказани интелектуалац, могао и морао да види с ким има посла. А да није видео, или да није хтео да види, доказ је и тај што је за време његове владе, Динкић распродао готово целу Србију и све што је у њој било вредно, да би се с тим бедним парама, ипак хвалио како је буџет уравнотежио!

Уопштено узев, чак се више и не поставља питање, имају ли ти петооктобарски људи снаге, да обележе оне који су наши непријатељи? Не може се говорити да су нам једини пријатељи Руси, и у исто време проглашавати за „стратешке партнере“ све остале, међу којима и оне који су нас бомбардовали. И не само тих 77 дана, већ су на сваком кораку против нас и нашег опстанка, што њихови питомци безусловно прихватају.

Ови последњи са власти, обележавају 24. март, као дан почетка тог бомбардовања, али нико од њих да каже, да су они коју су нас бомбардовали наши непријатељи. Таман посла! Уосталом, није ли амерички амбасадор Полт, дозволио себи једну такву циничну изјаву: „За време бомбардовања били смо савезници, заједнички смо се борили против Милошевића!“

Један, на здравим основама, васпитани народ, видео би у бомбардовању од 24. марта, наставак оног непријатељства и оне жеље за нашим уништењем, када су нас, ти исти западњаци бомбардовали, почев од Ускрса до 18.маја 1944, када је широм Србије, ко зна колико људи, жена, деце побијено, и њихових основних средстава за живот уништено. У време Тита то се није смело помињати, већ и због тога што је то бомбардовање вршено по његовој жељи, а ово последње и по жељи оних који су дошли 5. октобра, да у име њих и уз њихову подршку, почну изнутра да ниште и уништавају наше биће и нашу имовину.

Не само да те, једне исте, нисмо прогласили и сматрали за непријатеље, већ смо дозволили овима да званично, у лицу министра одбране, дочекају натовске пилоте, који су нас бомбардовали, на Батајничком аеродрому!

Еј, бре! У свакој земљи нормалних људских осећања, били би дочекани са претећим демонстрацијама, а код нас…

Ипак, том посетом натовских пилота, организатори, у земљи и иностранству, показали су колико нас познају, колико су нам, не само убијањем и рушењем, умртвили осећање да смо људи, који могу и умеју да реагују, као они који су свесни шта треба чинити у одређеним ситуацијама и приликама.

Другим речима, треба признати да су за 12 година владавине, успели су да растуре српски народ, на јединке, без воље и националне оријентације

Када је обележавана годишњица немачког злочина у Крагујевцу 1941, над ученицима гимназије и њиховим професорима, тадашњи председник Србије, Борис Тадић је окупљеном народу, међу којима је било и блиских рођака убијених невиних српских ђака, држао говор у ком је рекао и то: да не смемо никад заборавити, да је у последњим сукобима, било и наших сународника који су вршили злочине у Босни и Хрватској!

Један такав скуп уцвељених људи, нормалне памети и нормалних осећања, сложно би, као један, скочио и на лицу места би тог туђина, у најмању руку – пребили!

Ето, и таквог председника је овај народ изгласао, који је на хрватској ТВ изјавио, да га увек обузме срамота, кад чује за име генерала Младића,. А каква би срамота требало да обузме Србе кад се помене Тадићево име, кога су својим гласовима издигли на трон шефа државе!

Ми смо у нашим текстовима у „Новинару“, од почетка ове садашње владе, много тога омеђили и указали на немогућност њеног сложног деловања, посебно наглашавајући да ће Динкић и даље бити главна њена полуга, чињења одн. нечињења.

Сад кад се судбина Србије кроји, не само око Космета, већ много шире и судбинскије, једва да има потребе било шта понављати из тих предвиђања. Али, једно се ипак мора рећи, а то је и најсудбинскије и најтрагичније, нигде људи који би били достојни поверења, нигде странке која је национална, па и националистичка, тј. српска! Сви се боје и клоне било чега што би требало да буде чисто српско. Једино помињање Срба, везано је за КиМ, иначе овамо према центру Србуије, као и да нема Срба!

Ето, у време највећих, рекло би се недоумица, па и „бити ил не бити“, један син православног свештеника, а иначе председник тзв. војвођанске владе, излази са потребом доношења Декларације о заштити права Војводине, са надом да ће лакше проћи са својом сепаратистичком идејом, у часу кад је Србија сва окренута ка југу! И наравно, већ су се постарали да за своју Декларацију заинтересују САД и ЕУ. А ко зна, можда су им ту Декларацију и доставили „отуда“, како би се синхронизовале њихове противсрпске акције! Стара тактика, али кад се добро припреми, увек успева.

Али, најубојитија хаубица тек је ових дана изашла из свог заклона и опалила тамо где треба. Дабоме, реч је о Динкићу и његовим трабантима. И опет, у име свога газде, Сороша, руши владу. Наиме, запретио је да ће је срушити. Јер док се триумвират илити самозвани државни врх, предомишља како да се извуче неоштећен из кризе коју су, додворавајући се својим спонзорима, сами произвели, он се огласио са мишљу да би одбијањем бриселског споразума, Србија кренула против своје будућности! Он, кога је проф.др Млађен Ковачевић, огласио главним кривцем пропасти српске привреде, сад се појављује и као визионар њеног спаса, који подразумева прихватање западног ултиматума, у име светле будућности!

И док га његова п.председница, Грубјешић, јавно подржава, изјављујући да ће непотписивање споразума бити лоше, не помишљајући при том, да је она као члан преговарачког тима дужна да да чува тајност размишљања државног врха, она тиме открива његову несагласност! За такву, како се некад говорило, „проливеност“ сместа се летело из владе, што се управо са том индиксрецијом и жели, јер би тиме и влада пала!

Одиста, ко су ти људи из Г-17 одн. УРС-а? Јесу ли они било где и било кад рекли да припадају српском народу? Ако се не осећају Србима и Српкињама, шта онда траже међу нама, нека иду тамо где их памет и срце вуче! Али, ко да им то каже? Некадашњи амбасадор Србије у Берлину, Огњен Прибићевић, каже: „Динкић је рекао оно што његови гласачи мисле“. Откуд тај Црногорац, зна, шта ти гласачи мисле и да ли је он сигуран да су ти гласачи – Срби и Српкиње?

Чеда Антић, који се веома, веома често појављује по свим новинама, поменуо је у свом последњем напису Динкића, као рушиоца влада, па ће ваљда и ове то бити. Међутим, нама би било веома драго кад би Антић већ једном открио зашто је био са Динкићем, и то у време кад је овај најако распродавао Србију и гурао јој просјачки штап у руке. И зашто се тек после тога одвојио од њега. Лепа Зорана остала је дуже уз Динкића, чак је била и п.председник београдског дела Г-17! А била је и шеф Лабусовог кабинета, па је као таква била обавештена о свему што је било у саобраћају Лабуса, као шефа Г-17 и п.председника владе, и Динкића, као другог човека Г-17 и гувернера Народне банке са Калашњиковим у руци. Зашто га је напустила и прешла код народњака, да би постала министарка и њихова п.председница? Чак у истој влади са некадашњим својим шефом, Динкићем!

Колико би њихова изјава, и Антићева и лепе Зоране, помогла не само у разрешењу кризе која предстоји, тј, ако Динкић обори владу, већ и у српском обједињавању, како би одолели оном што су нам наши непријатељи припремили, као наставак њиховог убитачног сценарија.

Треба имати у виду да Динкић ових дана веома брзо открива своје ковертиране потезе и убојите играче. Један од њих се исказао и у Крагујевцу, откивајући целу позицију оних који владају тим срцем Шумадије! Неки филозоф, ком ни име не би требало помињати, али тек ради аутентичности, Саша Миленић, високи функционер Динкићевог УРС-а и председник крагујевачке градске скупштине, изјавио је: као НАТО није извршио агресију, него ослободио Србију! Шта више, та (заробљена) Србија, вршила је геноцид над свим народима бивше Југославије!

УРС (Динкић) се оградио од те изјаве и од тог филозофа, али, наравно и дабоме, није га искључио из странке, чиме је открио праву природу и странке и њених руководилаца. Другим речима, сви они тако мисле!

Напослетку, то и није тајна, Зар није њихов члан и двоструки министар најпре одбране, а потом и здравља, а сада шеф општина јужне Србије (Бујановац, Прешево, Медвеђа), генерал, др Станковић као званичник Владе Србије, сачекао натовске пилоте на аеродрому Батајница! Зар се тим чином, већ онда, није могло закључити где је Динкић са својом странком. Могло је, али није имао – ко!

Па ни сада нема тог јунака који би одмерио речи тог филозофа, усред Крагујевца! Ако се Динкић оградио од његове изјаве, зар није у том Крагујевцу било других људи, у првом реду Срба, који би се дигли против тог филозофа! Колико се ти УРС-овци не боје реакција крагујевачких Срба, види се и по томе, што се ни градоначелник, Стевановић, иначе други човек УРС–а, није огласио, а ни одборници у градској Скупштини, бар они који не припадају УРС-овој већини! Бедно, срамотно и гадно, али и поражавајуће, по цео Крагујевац! Прву престоницу Србије!

У мизерној се позицији налази и сам Дачић. Иако немамо никаквих доказа о његовом интелектуалном капацитету, ипак поћи од идеје о подели КиМ-а, па стићи до његове предаје, много тога говори, а најпре, о властољубивости, али и о немању моћи сагледавања шта реално значи та предаја за његов опстанак на власти. И њега лично и његовог СПС–а.

Колико је власт његова убитачна страст, види се и по томе, што је хтео да је обезбеди и тиме што је у владу увео три п. председника СПС-а, чак и и свог заменика у странци, рачунајући на њихову страначку подршку, без обзира што је морао да увиди да су они најлошији министри. Уосталом, зар је и он добар министар полиције, у ком владају све сами Црногорци, који никако да нађу, већ три године, кога да између себе поставе за шефа полицијске управе у Н.Саду! У последње време, неки млађани Божовић, као државни секретар у МУП-у, стално се оглашава (и слика) кад год је реч о неком послу из тог ресора! Другим речима, он влада ресором.

Адвокат Радуловића, оног што терете за главног Шарићевог човека, изјавио је како су Дачићеви односи са тим Радуловићем, били чисто пријатељски! Зар тај адвокат не зна шта чини пријатељевање, који и какви садржаји, па, између осталог, и потреба и једне и друге стране за тим пријатељством. Ако је Радуловић знао с ким је у пријатељству, не може се претпоставити да ни Дачић није знао ко му је пријатељ и зашто с њим пријатељује.

Но, Дачић сам плете око себе извесну тајанственост, ко зна зашто и зашто му је она потребна. Неки потпуни анонимус, Ивица Тончев, долази из белог света, и убрзо постаје Дачићев саветник за европске интеграције, а потом и саветник за безбедност! Како је тај човек успео да се домогне њега, тада већ министра МУП-а! Ал, после се сазнаје да је тај Тончев и менаџер СПС–а, дакле онај који намиче паре за рад странке. Где и како, кога он то познаје као тек придошли грађанин Београда? Ал, тај Тончев постаје и п. председник „Црвене Звезде!“

Не говоре ли та промакнућа Тончева, више о Дачићу, као његовом протежеу, него о самом Тончеву?

Говоре. Али то за јавност и за јавну функцију коју Дачић обавља нема никаквих последица. За сада. Ипак, усуђујемо се да кажемо, да Дачић свим тим „радњама“, сигурно поткопава самог себе.

Својим узлетом у политиичкој каријери, Вучићу прети судбина Икаровог лета, коју неће избећи бриселским споразумом, који ће за њега бити што и за легендарног Икара – сунце, које му је спржило крила, па и оборило на земљу. Како ће он ту судбину избећи, тешко је предвидети, тек, ако је не избегне, правда би била задовољена. Мада не и откривена.

Шешељ није био јунак нашег романа, био је одвећ свој да би могао да буде туђ. Али је зато тражио да сви око њега, буду његови. Поготову Тома и Вучић. Можда и због тога што је сматрао да им он својим умним и знанственим капацитетима чини част, и да чине себи добро, ако су његови.

Преварио се. Постали су туђи. Ко зна, по коју цену?

То што су растурили радилску странку, то је много мање, од онога што су тиме лично добили. Постали су власт, решили су се туторства, које мора да је било тешко, ако не и страшно. Али, најстрашније је то, што су постајући самостални, постали опет зависни, ако не чак и уцењени.

Та уцена је видљива поготову у случају Вучића. Хтео је да избегне Косово, а онда су му они (Запад) наредили да мора да се умеша, да испуни оно на шта се обавезао, дижући се и дижући га на власт.

У свом понашању по туђем диктату, дошао је до немогућих апсурда.

„Нуде нам, апсолутно – ништа. Тражимо бар нешто, да бисмо имали будућност. И спремни смо да за то нешто, платимо високу цену.

Свака одлука у Бриселу биће критикована, али ова влада мора ту цену да плати.“

Шта то значи? Право самоубиство. Политичко. Али с обзиром на властољубивост, оно је више него политичко.

И тако судбину Србије одређују два, оно што се зове, пикола.

Један, Дачић, дочекао је смрт свог ментора, не једном га спомињући као превазиђеног а себе као спасиоца СПС-а, који је његовом политиком спао до нуле, а он вратио на власт.

Други, Вучић, напустио је оног који га је створио, верујући у своју спутавану звезду, и успео да је доведе до врха власти, што хашком заточенику никако није успевало, упркос његове харизме.

Сад, пак, у овим условима, који им се диктирају, кад се осећају изгубљенијим него под руком својих некадашњих стваралаца, једва да могу да замисле оно што им судбина спрема.

Срећом, Србија се полако, али доста поуздано буди.

Студенти, та наша будућност, сигурнија од ма каквог Датума, решени да на ванпартијској основи, обнове гушену националну свест, стали су одлучно на браник отаџбине, позивајући српски народ да им се придруже. Кад би дао Бог, да се кроз њихову делатност обнови рад оне чудесне и миле Уједињене омладине српске, коју је својом незрелошћу Светозар Марковић, успео да угуши. Сад кад смо преживели сва левичарска скретања и жртвовања, као и сва њихова гушења и њихове злочине, нада у омладину српску, не само студентску, већа је него икад.

Добра је, силна је, њихова намера да на ванпартијској основи заснују своје деловање на обнови српског бића и српског постојања. Утолико пре што је сав наш политички живот још увек затрован остацима потомака титоиста, тих највећих злотвора сваке српске мисли, и сваког настојања на културном, просветном и привредном пољу.

Ми никако не подцењујемо ни Апел СПЦ исказан од самог патријарха српског, којим позива врх државе „да не изневери предизборна обећања и изборно поверење. Да у овом бурном и смутном времену, ни под каквим условима не преда, не изда, нити прода КиМ.“

Треба знати да се 80 % српског живља изјаснио као припадник православља, те да црква, самим тим, наступа као легални и легитимни заступник српског народа, док сви остали заступају своје уске страналчке интересе. Зато баш и чуди да Дачић у својој намери да окупи све странке око владе у њеним преговорима са Бриселом, није почео своје разговоре са СПЦ, која је прави заступник народа, већ са Ђиласом, чија је ДС, вођена Борисом Тадићем и пристала да се отвори питање Космета, на начин како је то захтевао Запад.

Тома Николић се хвали да је председник свих грађана Србије, а ко онда заступа Србе и Српкиње? Зато поздрављамо Апел СПЦ, мада би нам било драже, да уместо Апела стоји Захтев, јер, као што рекосмо, иза СПЦ стоји српски народ у пуном свом саставу и броју.

СПЦ би морала већ једном то да схвати, и да се сети како су католички црквени поглавари били предводници свих протеста и свих негодовања хрватског народа. После оних литија из 1937, када је СПЦ устала против Конкордата, када је народ кренуо за својим прелатима и својим свештенством, СПЦ никад више није повела народ, непрестано се опредељујући, из својих лукративних разлога и свог опортунизма, за владајућим структурама, па и недавно позивајући народ да гласа за Тадића, тог доказаног злотвора српског народа, који још увек мути и мешетари Србијом, чак и ван њених граница, као њен заступник!

Дошло је време да се обратимо себи и свако ко се осећа Србином, требало би да нађе своје место у редовима правих патриота, који још увек постоје, спремни да допринесу спасу и обнови свега оног што је српско и што је Србија.

Слободан Турлаков

П.С. Док смо ово писали, чусмо да се на Јелачићевом тргу у Загребу, окупило од 20 до 50.000 Хрвата из свих крајева Хрватске, тражећи да Вуковор, без обзира што у њему, и после прогона, живи 35% Срба, буде чисто хрватски град, са хрватском латиницом, а никако и са српском ћирилицом! Свака им часг! Ми смо, на велику нашу жалост а и срамоту, једва око хиљаду Срба и Српскиња окупили на дан 24. марта, као на дан сећања на зверско бомбародвање НАТО пакта целе Србије! Еј, бре! Зар се само толико Срба сећа 24. марта, кад је толико људи, жена, деце побијено само зато што су Срби, као што је и толико српских добара уништено! Патриоти, Срби и Српкиње, узмите се упамет, не може се очувати ова земља ако се сви не објединимо у чувању свог права на живот и на памћење злочина толиких наших непријатеља над нама.