logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Србија    Аутор: Владислав Б.Сотировић    234 пута прочитано    Датум: 7.04.2013    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Tренутно смо у последњој фази тзв. Преговора „Београда“ са „Приштином“ у оквиру којих „Београд“ фактички до 10. априла/травња треба или да капитулира или да остане изолован од светских токова цивилизације како то воле да кажу тзв. „другосрбијанци“ (нпр. министар Млађан Динкић 4. априла текуће 2013. г.).

Владислав Б. Сотировић 07.04. 2013

***

Да се потсетимо да је 10. травањ, иначе, један од омиљених хрватских повијесних празника јер је тада проглашена тзв. Неовисна Држава Хрватска (познатија код многих Срба и као Геноцидна Држава Хрвата), а неби било на одмет и да се присетимо да је Европска Заједница 6. травња 1992. г. признала бошњачко-хрватску самопроглашену неовисност Босне и Херцеговине – на дан када су немачке штуке разарале Београд 1941. г., а британско Краљевско ратно ваздухопловство то исто урадило 1944. г. Јасно је да се у овим преговорима од „Београда“ тражи јасна капитулација, а фали само вагон у коме би се потписала како то рече главни преговарач са „београдске“ стране – премијер Ивица Дачић, иначе родом призренац-косовац који ће наравно ту капитулацију и да потпише у овој или оној форми што је и небитно са суштинске тачке гледишта. Како се ствари развијају, вероватно ће Три јахача апокалипсе – Николић, Дачић и Вучић ипак ући у српску и србијанску повесницу као „политичари“ који су „Србију“ „увели у Еуропу“. Да се у том контексту потсетимо и на животописно (биографско) стање ова три јахача – један је професионалну каријеру започео као гробар, други је био код Слобе у СПС-у задужен за омладину (Хитлерјугенд партаифухрер), а трећи рођен у суседној Босни и Херцеговини (котар Бугојно), иначе тренутно дестиловани еурорадикал.

У сваком случају, што се тиче повесног пресека ових тзв. „преговора“, који се де факто воде по рецептури аустроугарског ултиматума Краљевини Србији 1914. г. и НАТО ултиматума ФР Југославији у Рамбујеу 1991. г. они су ушли у своју финалну фазу након одлучујућег притиска америчке и еуроунијатистичке администрације од 30. октобра 2012. г. када је извршен десант на Београд од стране департмана и комесаријата за спољне послове САД-ва и ЕУ-је. Од Брисела и Вашингтона се очекује, што је тада јасно стављено на знање београдским марионетама, да газде из Вашингтона и Брисела у најскорије време очекују коначно „сређивање“ односа са Косовом што конкретно значи признавање граница и територијалног интегритета тзв. Републике Косова као и „нормализовање“ међудржавних односа ове две републике што опет значи почетак свестране и свеобухватне сарадње између Републике Србије (тј. њених остатака) и Републике Косова (дела пројектоване Републике Велике Албаније).[1]

Ови „преговори“ су, иначе, званично отпочели 8. марта 2011. г., како су то пренеле „светске агенције“, између „Београда и Приштине“ око и до сада непознатих за чак и ужу јавност конкретних тачака разговора илити преговора. Из наслова и текстуалних садржаја на порталима „светских агенција“ јасно је да преговарају две независне државе, али није једино јасно око чега и зашто. Који политичар из Београда (окупираног од стране солдатеске КПЈ – претече Дачићевог СПС-а још октобра 1944. г.) и зашто је уопште присто да „преговара са Приштином“ и то на стогодишњицу ослобађања Старе Србије у Првом Балканском рату 1912. г. је било остављено остављено на закључивање бирачима на последњим парламентарним и президентским елекшнсима, а биће и на следећим (овде је, иначе, проблем са бирачима, а не са политичарима). Па гласајте поново за исту коалицију која ће и следећи пут након избора да „преговара са Новим Садом“ (главни преговарач са „Војвођанске“ стране ће у том случају бити батинаш Ненад Чанак), а након још једних избора са “Новим Пазаром” (надамо се да је то крај свих будућих преговора са разноразним „Приштинама“. Успут, замислите да Париз преговара са Марсејом, Берлин са Минхеном, Лондон са Манчестером, Рим са Миланом, Стокхолм са Гетеборгом, Токијо са Кјотоом…

Да се потсетимо и на то да је још на крају календарске 2009. г.  администрација Сједињених Каубојских Држава (Тхе СКД) коначно избацила кеца из рукава и преко својих шиптарских „бечких кочијаша и пештанских коњушара“ обавестила тада владајућу закрпа-коалицију у Београду шта се од ње тражи у наступајућој 2010. години као и у наредној 2011. г. Тада је Санта Клаус преко Баре свој божићно-новогодишњи поклон Еуро-Београдском Пашалуку поднео у захтеву да Београд није дужан да „призна“ шиптарску Републику Косова, али јесте обавезан да „сарађује“ са истом (тј. са „Приштином“)! И сада имамо „преговоре“ на које је, што је и најгоре од свега, пристао и сам „Београд“, тј. титоистичка херцегбосанско-црногорска владајућа клика у њему!

Овај захтев који је у виду „конструктивног предлога за решење спора са Србијом“ још крајем 2009. године просуо одређени врховник прве НАТО-нарко-колоније у Европи неоспорно заслужује пажњу стручних аналитичара. У међувремену, док се стручно мишљење (из Министарства за губљење државне територије Републике Еуро-Србије) не појави у јавности слободни смо да изнесемо и нека своја аматерска запажања.

Каубојска политика de facto сарадње, али не и неопходног de jure признања новонасталог стања ствари у међународним односима је окосница спољне политике Tхе СКД још од самог почетка своје империјалистичке спољне политике 1867. г. Наиме, те године су Тхе СКД први пут иступиле на међународну сцену. Изабран је Јапан коме је уз претњу силом, тј. војном интервенцијом (слично као и у Рамбујеу 1998. г. и 1999. г. са Србијом), наређено да отвори своје границе за трговински промет са Каубојлендом и остатком света што је практично значило и вестернизацију Јапана и његове древне културе која је од тада па до данас губила и још увек губи свој оригинални национални идентитет. Затим на ред долази Шпанија 1898. г. од које се одузимају Куба[2] и Филипини и тако редом све до почетка 21. века. Суштина овакве политике је била и још увек остала у духу меркантилистичке пословне сарадње док је правно-морално признање претумбавања Света и уздуж и попреко остало на разини терцијалне битности. Тако су нпр. Тхе СКД сарађивале са СССР-ом и на дипломатском и на економском плану иако никада формално нису признале „окупацију“ балтичких држава од стране Грузинца Џугашвилија 1940. г. или Авганистана 1979. г. од стране Украјинца Брежњева. Године 1983. окупирана је независна држава Гранада (острвска државица недалеко од Бразила у Источним Карибима) иако су пентагонални револвераши унапред знали да Свет овако чист пример војне агресије неће никада признати. Међутим, обзиром да суштина спољне политике Тхе СКД није дирнута – а то је непрекидање сарадње са револверашима – све је прошло онако како је и зацртано у салунима Дивљег Запада. Дакле, битна је суштина, а не пука форма.

Захтевом за сарадњу са геноцидном нарко-картелском шиптарском Републиком Косова се фактички читавом свету јавно, јасно и гласно демонстрирају правила хазардских игара из Лас Вегаса, али на глобалној разини. Тако основном аксиомом глобалног револверашког покера постаје слоган: „Иста покерашка правила не важе и у мојој и у твојој кући“. По којим коцкарским правилима се има играти у туђим салунима и коцкарницама зависи од онога ко држи пробојније колтове и винчестерке међ прстима. Да и са неколико конкретних примера илуструјемо најновија пенктагонално-револверашко-покерашка правила.

  • Тхе СКД су објављивањем и вођењем рата Конфедерацији у периоду од 1861. г. до 1865. г. спречиле сецесију читаве половине (јужне) своје дотадашње државне територије. Такозвани Југ у својој прокламацији о независности, тј. отцепљењу се позивао на своје „легално и легитимно право на самоопредељење до отцепљења“ на основу воље грађана што од стране такозваног Севера није прихваћено позивајући се на Устав Каубојленда из 1787. г. Питање сецесије Југа је коначно решено грађанским ратом, тј. успешном војном интервенцијом Јенкија са севера. Међутим, иста правила игре нису примењена у случају сецесије Шиптара (Југа) од Србије (Севера) у периоду 1998. г.−1999. г. када је у балканском случају Север војно интервенисао против сецесионистичког, криминалног и пре свега терористичког шиптарског Југа. Тада су власници коцкарница у Лас Вегасу пренели информацију да покерашка правила из доба Грађанског рата Север-Југ у СКД не важе и преко Баре. Друга коцкарница, друга правила.[3]
  • Преко Баре важе правила „заштите људских и мањинских права“. Уколико та и таква права власник локалне коцкарнице није способан да обезбеди централа из Лас Вегаса са оне стране Велике Воде шаље специјалне редарствене гарнизоне (КФОР-ове, УНМИК-е, ЕУФОР-ове итд.) за завођење реда и рада за покерашким столом. На ову тему постоји и овакав виц: Како Господ кажњава каубоје за њихове грехе? Шаље им торнада и земљотресе. А како Господ окајава грехе других? Шаље им каубоје. Елем, када у самом Тхе СКД дође до борбе за људска и мањинска права, као што је то била побуна Афроамериканаца у Лос Анђелесу 1993. г. због терора беле полиције који је забележен видео камером и емитован преко ТВ, иста прекобарска правила не важе и са ове стране Баре, тј. и у својој кући, па се у овом другом случају шаље на улице регуларна државна армија са тенковским дивизијама по узору на кинески Тјенанмен из 1989. г. која заводи ред и мир у кафани.
  • У сопственој СКД кући се концентрациони логори и гета за домороце називају „резерватима за заштиту колективног културно-националног идентитета“. Такви резервати су од стране пентагоналних револвераша са Дивљег Запада основани и у Тачикистану за преживеле домороце Србе-индијанце како би се с времена на време на глобалној телевизији појавио и који снимак или репортажа о тачикистичком „мултикултуролошком“ суживоту разних народа и народности на демократском Косову (тзв. „демократски мултикултурализам“). Још ако се пронађе и који локални индијанац који пристане да гласа за литар зејтина или кило цукера на било каквим „слободним и демократским изборима“ које организује регионални шеф Cosa Nostra-e таквима се даје право да за тренутак изађу из резервата уз почасну стражу и пратњу револвераша како би их усликали у моменту кад убацују гласачки листић у кутију и тиме легализују револверашка правила игре спољне политике преко Баре. Међутим, да статуси концентрационих логора са обе стране Велике Воде нису исти доказује управо свакодневница у Тачикистану: док су по правилу концлагери на Дивљем Западу неповредиви јер функционишу по идејном систему бившег јужноафричког апартхејда (патент имају Еуро-Британци), дотле се на Тачијевом Истоку периодично пуштају одређени контингенти преобучених УЧК-оваца у круг логора ради одржавања кондиције у руковању ватреним и хладним оружјем. Овај систем је иначе у практичном смислу речи преузет из античке Спарте где су спартијати (војна каста) имали обавезу вршења периодичних покоља хелота (бесправни индијанци) како би одржавали ратну кондицију на одговарајућој разини у мирнодопским увјетима.[4] Велики одзив шиптарских фисова на овакве масовне војне вежбе „Општенародне одбране и друштвене самозаштите Тачикистана“ (ОНО и ДСЗ ТК) је схватљив уколико се зна да расподела министарских фотеља, руководећих функција у јавним установама као и лиценце за препродају наркотика за Еуропу превасходно зависе од конкретних резултата показаних приликом упада у лагер.

На крају да закључимо да из повесно-практичног духа односа и суживота каубоја и индијанаца на Дивљем Западу као и у глобалним оквирима након капитулације Јапана 1867. г. и његове културолошке каубојизације након тога није тешко разумети зашто каубојска дипломатија све до сада није инсистирла на ПРИЗНАЊУ Тачикистана од стране Остатака Србије већ нудила конструктивну САРАДЊУ: битна је суштина, а не форма. Међутим, ових дана се од Остатака Србије конкретно тражи (преко каубојске филијале у Еуропи – Европске Уније) чак и формално ПРИЗНАЊЕ неовисности Тачикистана јер се очигледно од стране Вашингтона Срби више не третирају само као индијанци већ као афрички црнци из доба робовласничког друштвеног поретка у Тхе СКД.


[1] Видети чланак у Печату: „Десант на Београд“ http://www.pecat.co.rs/2012/11/desant-na-beograd/

[2] Куба је била директно окупирана од стране државне војске Сједињених Америчких Држава 1899−1901, а разлог је био економске природе, тј. америчких претензија да контролише највећег произвођача шећера на свету који је тада давао читавих 33% производње ове прехрамбене намирнице у светским оквирима (Dictionary of World History. The world’s most trusted reference books, New York: Oxford University Press, 2000, p. 160).

[3] Видети поглавље „Od Rambujea do avenije Kleber“ у Hannes Hofbauer, Eksperiment Kosovo. Povratak kolonijalizma, Beograd: Albatros Plus, 2009, str. 112−117.

[4] Михаил Ростовцев, Историја Старога света. Грчка и Рим, Нови Сад: Матица српска, 1990, стр. 61.

Related Images:





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo