Свети Оци нису јединствени по питању учесталости причешћивања. Има много цитата и за често причешћивање, има много цитата и за умерено причешћивање, а има и цитата који иду у прилог ретком причешћивању. Али нигде се не може наћи неки светитељ који је говорио о причешћивању (честом или не) без одговарајућег хришћанског подвига.
извор: форум Газиместан, година 2007
***
А то управо раде савремени теолози. Они у цитатима траже само израз „често“, и ни на шта друго не обраћају пажњу. А међутим, свети оци су још много тога написали о подвижничком животу, али модерне теологе то друго не интересује. Они се позивају на књигу светог Никодима Светогорца о честом причешћивању, а игноришу све што је свети Никодим написао о подвигу. Ако, међутим, обратимо пажњу на све што су Свети Оци писали (а не само на реч „често“), онда ћемо схватити да је достојно причешћивање неодвојиво од хришћанског подвига, и то управо онаквог подвига какав је описан у делима светог Никодима Светогорца, и у Добротољубљу које је он саставио. Mодерни теолози управо такве подвиге презиру и ниподаштавају. Они желе само једно: да свима наметну механичко причешћивање на свакој литургији без претходне нарочите припреме. Другим речима, ако постиш два пута у седмици и дајеш десетак од свега што стекнеш, то значи да си достојан причешћа на свакој литургији.
За нас је најважније констатовати да се питање чешћег причешћивања у нашој црквеној средини није појавило као последица веће побожности модерних теолога (зар су они побожнији од светог Јустина Ћелијског?), него се ово питање појавило у пакету са свим осталим покушајима приближавања римокатолицизму, да набројим само неке: „душа је смртна“, „митарства не постоје“, „житија светих нису потпуно истинита“, „светитељи немају морала“, „треба прећи на нови календар“, „ђаво не постоји“, „грешимо зато што смо смртни“, итд. итд.
Циљ савремене теологије, на челу са Зизјуласом, јесте враћање на „стару праксу“, тј. на праксу старију од хиљаду година, како би се тиме поништио овај хиљадугодишњи период „административне подељености двеју цркава“ и тиме утро пут будућој Унији.
Сви свети оци су саветовали хришћане пре свега да живе светим животом, а затим и да се што чешће причешћују, јер ако живе светим животом достојни су да се причешћују на свакој литургији.
Савремени теолози саветују хришћанима да се што чешће причешћују без икаквог подвига. А ако је неко баш „запео“ за подвиг, они лицемерно говоре да је подвиг отићи на литургију. Позадина модерног честог причешћивања без одговарајућег подвига је приближавање римокатоличкој пракси, јер римокатолици једу своје крекере на свакој миси, а у паузи између две мисе организују рок концерте у тој истој катедрали.
Такође савремени теолози теже преласку на нови календар само да би могли саслуживати заједно са римокатолицима (другог разлога нема и не може бити).
Дакле, православни хришћанин треба чврсто да се држи целокупног светоотачког учења, а не само оних цитата у којима је написана реч „често“. Велики стуб васељене свети Јован Златоусти је на најбољи могући начин објаснио да речи „једном“, „ретко“ и „често“ саме по себи не заслужују похвалу, бар када је причешће у питању, него похвалу заслужује причешће „са чистом савешћу, са чистим срцем, са беспрекорним животом“.
Свети Никодим Светогорац је написао целу књигу о честом причешћивању, и у тој књизи је критиковао грешку која се некоме поткрала у преписивању типика, а та грешка се састојала у томе што је преписивач узео епитимију као правило (по тој епитимији требало би се причешћивати само три пута годишње). Свети Никодим Светогорац изобличава ту грешку и објашњава да је чиста савест једино правило за приступање светој тајни причешћа, а то је исто ово што говори и свети Јован Златоусти.
Али опет морамо да се вратимо на учење модерних теолога. Као што рекох, једини њихов циљ је приближавање римокатолицима, а за тако нешто они никако не могу пронаћи аргументе код светих отаца. Због тога често подмећу лажне цитате или износе неке лажне и неправославне тврдње, увек рачунајући на то да је верни народ необразован и не познаје довољно изворну светоотачку литературу. А ради веће убедљивости, они све што је православно проглашавају неправославним и кажу да је то тобоже утицај запада. Чак понекад за православно исповедање кажу да је то хула на Бога, као што је управо урадио овај несрећни брат Теодул (форумаш), који се тобоже згражава због речи брата Милисава да је причешће награда, па каже:
Забранио исповест у манастирима , сви могу сем убица , а мимо канона и црквених правила , људи који кажу да свестно никада нису постили добијају благослов за причешће .
Причешће у последње време од модерних духовника ( свештеника ) пуних лажнога инстикта духовнога руковођења све више и више обесвећује . Сада се не поставља питање да ли желиш и да ли си достојан да се причестиш него мораш да се причестиш .
Све се свело на , као што каже једна реклама : „Уђеш изађеш (зинеш) и готово“
Већина нас је у Цркви „затекла“ праксу ретког (или не) причешћивања, не што то тако треба, већ због заоставштине комунистичких времена и слабе припреме верних за приступање овој Тајни. Историја ране Цркве сведочи о честом причешћивању, уз описе како је народ тада живео у заповестима Божјим, у непрекидном посту и чувању од сваког греха.
Дакле, када је верник достојан (чини ми се да је брат кустос једном писао о томе) онда се и причешћује, што најчешће бива по савету духовника или исповедника. Учење о честом Причешћивању није „накарадно“ уколико подразумева достојност, већ то постаје када се пропагира да се Причешћу прилази како год (недостојно). Негирање СВЕТИХ ВРЛИНА које итекако освећују човека управо је суштина ове новаторске душепогубне доктрине.
Новатори тврде да ће се свако спасити ко прима свете тајне, без обзира на свете врлине и подвиге, које сматрају непотребним до те мере да је ЗлиЗјулас у свом тексту поставио тезу да се ни света Марија египћанка не би посветила да се није пред крај живота причестила светим тајнама.
Када покушате новаторима да укажете на њихово негирање светих врлина и подвига, они вас запљусну клеветама да ви негирате свете тајне и сваки разговор постаје немогућ.
„Приђи и зини“ је сва теологија спасења новаторске злиолошке праксе. Та се доктрина савршено уклапа у њену ширу верзију епископоцентричности где је епископ Христов заменик у Литургији, види Мидићев буџбеник за 2 разред неверонауке, и да је спасење онде где је епископ, види филм Јовице Младеновића шумадинца где то тврди, да спасење није лични индивидуални чин већ само сабрани око епископа се спашавамо, види коју хоћеш новаторку докторску дисертацију, итд.
О томе да се Царство небеско силом осваја и да га само подвижници задобијау, код новатора нема ни речи.
О томе да неће сви ући у Царство Божије, нема ни речи.
О томе да и у самој еухаристији свештеник говори: Светиње светима, а не говори светиње свима, нећеш чути ништа од новатора.
Једноставно, никакав подвиг новатори не проповедају, јер га ни сами немају. Немају најпре ни основни подвиг послушања. Ни З(л)изјулас ни Игнатије нису никад у животу искусили монашки опит послушања, без којег нема ни других духовних дарова, а нарочито нема дара расуђивања по Духу Светом. Злизјулас није ни примио никад монашки постриг, право из Глазгова је улетео у митру епископску, целога живота станује са мамом која му кува супице и сав његов подвиг се састоји у неуморном пропагирању екуменистичке јерештине и новаторских блесавих доктрина са обиљем хула на Цркву. Његов верни ђак (зл) Игнатије (Мидић)Есхатли Рекетли пати што је уопште морао да прими монашки постриг пре него што је постао епископ, а као епикоп и негира да је монах. Његов подвиг је добијен гем на тениском мечу са оним који га не пушта да победи.
Зато су они тако луцидно смислили ђаволски занимљиву теорију, по којој само и једино еухаристија спасава свет, а у њој, еухаристији, они су главни ликови који су у епицентру спасења људског рода. Да нема њих, епископа, овај свет би пропао, али срећом ту су они, пророци градовима, који ће овај свет спасити. Јер то Злизјулас и тврди на крају свог болесног текста:
“ Једино ће правилна визија Светости спасти наш свет“
извор архива форума ГАЗИМЕСТАН 2007 година
припремила екипа новинар.де
Odlican, sazet i poucan clanak o Svetoj Tajni Pricesti, kome se moze samo da dometne pouku Svetog Save koji uci, da svaki onaj Pravoslavni SRBin koji zeli da se pricesti izvan posta, treba „sedam dana da posti, a osmog da se pricesti i toga dana da ostane do zalaska sunca u postu i molitvi“.
Zato nije samo vazno koliko puta u toku godine Pravoslavni hriscani pristupaju Svetoj Tajni Ispovjesti i Pricesti, nego je za vernike puno vaznije da li se oni dostojno sa strahom Bozijim u sebi iskreno ispovjeda, i zatim sa vjerom i ljubavlju pricescuju sa Tjelom i Krvlju Hristovom za oprostaj grehova i za zivot vecni!
Nedostojno pricescivanje nece nikome biti na spasenje nego na osudu i smrt vjecnu. Kada se Juda Izdajnik nedostojno pricestio iz ruku Isusovih, jer je vec bio doneo odluku da izda Hrista, tada je u njega unisao Sotona! (Jov.13:2,27)
O toj istini novotarci ne zele da govore, jer njima nije cilj da narod oboze nego oni imaju za cilj da narod razboze, njima nije cilj da narod posvete nego oni imaju za cilj da narod obesvete, njima nije cilj da Boga proslave nego oni imaju za cilj da proslave „svoga oca djavola cije slasti oni sada zele da cine“!
Sinovi i kceri Svetog Pravoslavlja, ne silazite zato sa puta Svetih Bogootaca svojih i ne napustajte Sveto Predanje kome ste nauceni od blagocestivih roditelja svojih ili iz Svetoga Pisma. Ugledajte se na zivot njihov i tada ce Stari SRbski Rodjak, Gospod nas Isus Hristos kao izvor svakog dobra, srece i napretka da bude sa Vama u sve dane Vasega zivota. Amin. Boze daj!
Сачувај нас Господе таквих “јередуховника и папских сатрапа“!
„Фолиранти“ /Момо Капор/; „Покондирена тиква“ – ТИКВЕЊАЦВИ /Јован
Стерија Поповић/; „Лажа и паралажа“ /Јован Стерија Поповић/;
„Родољупци“ /Јован Стерија Поповић/…
„Визионари“, умишљеници… „Копча Истока и Запада“… Будући „светитељи – измиритељи“ Источне и Западне Цркве…
Постхумни подучаваоци /“дотеологизатори“/ Св. Јустина Ћелијског и
Св. Владике Николаја Србског…
Света ТРИАРХИЈЕРЕТИКА 21. века – „НОВОГ ДОБА“…
ТРИ МУДРАЦА СА ЗАПАДА /ИЗ АМБИСА/…
…
А не мора и не треба тако да буде, али они то ипак бирају и желе?!
Срећан им пут – до ПАКЛА и назад /ако желе и могу назад/?!
У сваком случају: ХРИСТОС ВАСКРСАВА! – са или без њих!!!
На њима је да одаберу!!!
Драган Славнић
Svaki je čovjek dostojan i pozvan na spasenje. Ja ne poznajem bolji način sabranja uma i ličnosti od svete tajne Pričešća. I da što manje „carina“ stoji na putu ka toj svetoj tajni. Pričešće je metoda iscjeljenja bića. Čovjek razasut u ovom svijetu mora da se sabere. Lijek se daje bolesnima, a vi mnogi vjerovatno ste čitali o četrdesetodnevnom pričešćivanju čovjeka koji je zavapio svešteniku i požalio se na svoju lošu naviku. A vješt sveštenik mu ponudio samo jedan dan apstinencije i da se pričesti i dan za danom 40 dana zadržavao ga blagom riječju i pričešćivanjem mijenjajući mi naviku pričešćem i čovjek se u potpunosti oslobodio svoga ropstva grešnoj navici. Mnogo je tih iskustava, a ni ja ne poznajem boljeg načina za oslobađanje od mnogih vezanosti za nepotrebne stvari ovog svijeta. Svakako da je priprema neophodna i ona se vrši krštenjem, postom, molitvom, što sve sobom predstavlja put pokajanja i očišćenja. Pričešće kao sila osvaja prostor bića odgoneći u periferiju, što dalje od čovjeka, sve ono što ne valja. Koliko češće ponavljamo ovaj postupak, toliko se više postiže željeni cilj. Bolesnima je potreban lijek i nije dobro uskratiti ga. Da dopustimo da je pričešće viša sila od čitave ove priče i dopustimo da ono djeluje, a kažu knjige da ne smije jedino dva puta u danu čovjek da se pričesti. Naš narod i nema priliku više od jednom-dvaput nedeljno, a procenat onih koji se pričešćuju je zbilja zanemarljiv u odnosu na broj stanovnika. Tako se rado sjetim svetog Jovana Kronštatskog koji sabira narod u hram koji prima do 7 hiljada ljudi i nakon razrješne molitve – sve pričešćuje. Ako nam se Bog daje – kako da Ga ne primimo, iako nedostojni – svi smo pozvani…
Ko smije da odbije Božije gostoljublje – S VJEROM I LJUBAVLJU PRISTUPITE!
NOVOTARAC, kao jeretik zaboravio si samo jos da kazes: „Sa strahom Bozijim …“ Zato moram da ti kazem da nema nista gore i opasnije, sramnije i smrtonosnije nego zloupotrebiti Bozije GOSTOLJUBLJE, i pristupiti Svetoj Tajni Pricesti – nedostojan, bez pripreme: posta, molitve, pokajanja i ispovjesti. To je ravno SAMOUBISTVU. To se vidi iz slucaja Jude Izdajnika o kome svedoci Sveto Jevandjelje po Jovanu. (Jov.13:2 i 27 stih) Zato u tvome komentaru kao Novotarca ili „gostoljublja“ tacno je samo jedno, da se lijek daje bolesnima prema njihovoj bolesti, a prica o cetrdesetodnevnom pricescivanju je izmisljena ili pogresno objasnita, jer ti „gostoljublje“ nisi naveo knjigu odakle si tu pricu uzeo, sto je trebao da uradis ako tu pricu nisi sam kao Novotarac izmislio!
Krstenjem se postaje clan Crkve Hristove, i onaj ko nije krsten ne moze zato da pristupi i primi Svetu Tajnu Pricesti, niti da uziva u ovozemaljskom zivotu svome, i posle smrti druge blagodati Crkve Bozije!
Dolazi vreme i vec je nastalo kada ce NOVOTARCI kao jeretici i otpadnici od Jedne Svete Saborne i Apostolske Crkve Hristove, Svetoj Tajni Pricesti pored inovernih poceti da pustaju i sve one koji zele iz radoznalosti ili praznovjerja da se priceste istinitim Tjelom i Krvlju Hristovom!
Mnogi vjerni neznaju, a nevjerni pogotovo, da svaki lek pa tako isto i Sveta Pricest kao Nebeski Lek Zivota, ako se pogresno i nedostojno uzima bez pripreme: posta, pokajanja i ispovjesti nece biti nikome na spasenje i na zivot vecni, ni svesteniku koji bez provjere (ispovjesti) Svetu Tajnu Pricesti kao biser pred svinje mece, niti onima koji se bez pripreme usude nedostojni bez straha Bozijeg u sebi da pristupe Svetoj Tajni Pricesti, NEGO NA OSUDU I SMRT VECNU!
Za svaku dusu koja pogine zbog nedostojnog Pricescivanja, od strane nesavjesnog svestenika – ZRECA, odgovor na Strasnom Sudu Bozijem dace i jedni i drugi; i ZRECI koji nisu savjesno po Crkvenom zakonu i Svetootackoj praksi vrsili svoju svestenicku duznost i vjernike prije Pricesti ispovjedili, nego su bez provjere pustili neispovedjen narod najvecoj Svetinji Hristovoj, Svetoj Tajni Pricesti.
Pred Bogom ce odgovarati i svi oni „verni“ koji su imali smjelosti da bez straha Bozijeg u sebi, bez posta, bez molitve, bez pokajanja i bez ispovjesti, nedostojni pristupe Svetoj Tajni Pricesti. Takvi „vjernici“ koji su bez pripreme nedostojni pristupili Svetoj Tajni Pricesti, odgovarace pred Bogom zbog toga sto se oni sami nisu potrudili da saznaju pravu istinu o tome, ako je njima „ljekar dusa ljudskih“ zaboravio da objasni,kako oni kao bolesnici ili gresnici trebaju da uzimaju i da koriste Nebeski Lek Zivota.
Svestenici – ZRECI, odgovarace pred Bogom zbog toga sto su oni kao ljekari dusa ljudski postali NOVOTARAC. Sto su oni izdali i pogazili svoju svestenicku zakletvu danu Bogu, Crkvi i narodu na dan svog rukopolozenja, da ce oni po Crkvenim Zakonima i Svetootackom Predanju vrsiti svoju uzvisenu svestenicku duznost; i sto su oni kao Novotarci svoje parohijnie umjesto da pricescuju Istinitim Tijelom i Istinitom Krvlju Hristovom za oprostaj grehova i za zivot zjecni, pricescivali cesticama pokojnika, i tako pod vidom hleba i vina njima davali slicno rimokatolicima laznu Pricest, ili smrtonosni duhovni OTROV!