Вести

Врховни кваритељи вере Православне, митр. Јован (Зизјулас), вл. браничевски Игнатије (Мидић) и незаобилазни насилник- пензионер и бивши владика Атанасије (Јевтић)

Свети Оци нису јединствени по питању учесталости причешћивања. Има много цитата и за често причешћивање, има много цитата и за умерено причешћивање, а има и цитата који иду у прилог ретком причешћивању. Али нигде се не може наћи неки светитељ који је говорио о причешћивању (честом или не) без одговарајућег хришћанског подвига.

извор: форум Газиместан, година 2007

***

А то управо раде савремени теолози. Они у цитатима траже само израз „често“, и ни на шта друго не обраћају пажњу. А међутим, свети оци су још много тога написали о подвижничком животу, али модерне теологе то друго не интересује. Они се позивају на књигу светог Никодима Светогорца о честом причешћивању, а игноришу све што је свети Никодим написао о подвигу. Ако, међутим, обратимо пажњу на све што су Свети Оци писали (а не само на реч „често“), онда ћемо схватити да је достојно причешћивање неодвојиво од хришћанског подвига, и то управо онаквог подвига какав је описан у делима светог Никодима Светогорца, и у Добротољубљу које је он саставио. Mодерни теолози управо такве подвиге презиру и ниподаштавају. Они желе само једно: да свима наметну механичко причешћивање на свакој литургији без претходне нарочите припреме. Другим речима, ако постиш два пута у седмици и дајеш десетак од свега што стекнеш, то значи да си достојан причешћа на свакој литургији.

За нас је најважније констатовати да се питање чешћег причешћивања у нашој црквеној средини није појавило као последица веће побожности модерних теолога (зар су они побожнији од светог Јустина Ћелијског?), него се ово питање појавило у пакету са свим осталим покушајима приближавања римокатолицизму, да набројим само неке: „душа је смртна“, „митарства не постоје“, „житија светих нису потпуно истинита“, „светитељи немају морала“, „треба прећи на нови календар“, „ђаво не постоји“, „грешимо зато што смо смртни“, итд. итд.

Циљ савремене теологије, на челу са Зизјуласом, јесте враћање на „стару праксу“, тј. на праксу старију од хиљаду година, како би се тиме поништио овај хиљадугодишњи период „административне подељености двеју цркава“ и тиме утро пут будућој Унији.

Сви свети оци су саветовали хришћане пре свега да живе светим животом, а затим и да се што чешће причешћују, јер ако живе светим животом достојни су да се причешћују на свакој литургији.

Савремени теолози саветују хришћанима да се што чешће причешћују без икаквог подвига. А ако је неко баш „запео“ за подвиг, они лицемерно говоре да је подвиг отићи на литургију. Позадина модерног честог причешћивања без одговарајућег подвига је приближавање римокатоличкој пракси, јер римокатолици једу своје крекере на свакој миси, а у паузи између две мисе организују рок концерте у тој истој катедрали.

Такође савремени теолози теже преласку на нови календар само да би могли саслуживати заједно са римокатолицима (другог разлога нема и не може бити).

Дакле, православни хришћанин треба чврсто да се држи целокупног светоотачког учења, а не само оних цитата у којима је написана реч „често“. Велики стуб васељене свети Јован Златоусти је на најбољи могући начин објаснио да речи „једном“, „ретко“ и „често“ саме по себи не заслужују похвалу, бар када је причешће у питању, него похвалу заслужује причешће „са чистом савешћу, са чистим срцем, са беспрекорним животом“.

Свети Никодим Светогорац је написао целу књигу о честом причешћивању, и у тој књизи је критиковао грешку која се некоме поткрала у преписивању типика, а та грешка се састојала у томе што је преписивач узео епитимију као правило (по тој епитимији требало би се причешћивати само три пута годишње). Свети Никодим Светогорац изобличава ту грешку и објашњава да је чиста савест једино правило за приступање светој тајни причешћа, а то је исто ово што говори и свети Јован Златоусти.

Али опет морамо да се вратимо на учење модерних теолога. Као што рекох, једини њихов циљ је приближавање римокатолицима, а за тако нешто они никако не могу пронаћи аргументе код светих отаца. Због тога често подмећу лажне цитате или износе неке лажне и неправославне тврдње, увек рачунајући на то да је верни народ необразован и не познаје довољно изворну светоотачку литературу. А ради веће убедљивости, они све што је православно проглашавају неправославним и кажу да је то тобоже утицај запада. Чак понекад за православно исповедање кажу да је то хула на Бога, као што је управо урадио овај несрећни брат Теодул (форумаш), који се тобоже згражава због речи брата Милисава да је причешће награда, па каже:

Забранио исповест у манастирима , сви могу сем убица , а мимо канона и црквених правила , људи који кажу да свестно никада нису постили добијају благослов за причешће .

Причешће у последње време од модерних духовника ( свештеника ) пуних лажнога инстикта духовнога руковођења све више и више обесвећује . Сада се не поставља питање да ли желиш и да ли си достојан да се причестиш него мораш да се причестиш .

Све се свело на , као што каже једна реклама : „Уђеш изађеш (зинеш) и готово“

Већина нас је у Цркви „затекла“ праксу ретког (или не) причешћивања, не што то тако треба, већ због заоставштине комунистичких времена и слабе припреме верних за приступање овој Тајни. Историја ране Цркве сведочи о честом причешћивању, уз описе како је народ тада живео у заповестима Божјим, у непрекидном посту и чувању од сваког греха.

Дакле, када је верник достојан (чини ми се да је брат кустос једном писао о томе) онда се и причешћује, што најчешће бива по савету духовника или исповедника. Учење о честом Причешћивању није „накарадно“ уколико подразумева достојност, већ то постаје када се пропагира да се Причешћу прилази како год (недостојно). Негирање СВЕТИХ ВРЛИНА које итекако освећују човека управо је суштина ове новаторске душепогубне доктрине.

Новатори тврде да ће се свако спасити ко прима свете тајне, без обзира на свете врлине и подвиге, које сматрају непотребним до те мере да је ЗлиЗјулас у свом тексту поставио тезу да се ни света Марија египћанка не би посветила да се није пред крај живота причестила светим тајнама.

Када покушате новаторима да укажете на њихово негирање светих врлина и подвига, они вас запљусну клеветама да ви негирате свете тајне и сваки разговор постаје немогућ.

„Приђи и зини“ је сва теологија спасења новаторске злиолошке праксе. Та се доктрина савршено уклапа у њену ширу верзију епископоцентричности где је епископ Христов заменик у Литургији, види Мидићев буџбеник за 2 разред неверонауке, и да је спасење онде где је епископ, види филм Јовице Младеновића шумадинца где то тврди, да спасење није лични индивидуални чин већ само сабрани око епископа се спашавамо, види коју хоћеш новаторку докторску дисертацију, итд.

О томе да се Царство небеско силом осваја и да га само подвижници задобијау, код новатора нема ни речи.

О томе да неће сви ући у Царство Божије, нема ни речи.

О томе да и у самој еухаристији свештеник говори: Светиње светима, а не говори светиње свима, нећеш чути ништа од новатора.

Једноставно, никакав подвиг новатори не проповедају, јер га ни сами немају. Немају најпре ни основни подвиг послушања. Ни З(л)изјулас ни Игнатије нису никад у животу искусили монашки опит послушања, без којег нема ни других духовних дарова, а нарочито нема дара расуђивања по Духу Светом. Злизјулас није ни примио никад монашки постриг, право из Глазгова је улетео у митру епископску, целога живота станује са мамом која му кува супице и сав његов подвиг се састоји у неуморном пропагирању екуменистичке јерештине и новаторских блесавих доктрина са обиљем хула на Цркву. Његов верни ђак (зл) Игнатије (Мидић)Есхатли Рекетли пати што је уопште морао да прими монашки постриг пре него што је постао епископ, а као епикоп и негира да је монах. Његов подвиг је добијен гем на тениском мечу са оним који га не пушта да победи.

Зато су они тако луцидно смислили ђаволски занимљиву теорију, по којој само и једино еухаристија спасава свет, а у њој, еухаристији, они су главни ликови који су у епицентру спасења људског рода. Да нема њих, епископа, овај свет би пропао, али срећом ту су они, пророци градовима, који ће овај свет спасити. Јер то Злизјулас и тврди на крају свог болесног текста:

“ Једино ће правилна визија Светости спасти наш свет“

извор архива форума ГАЗИМЕСТАН 2007 година

припремила екипа новинар.де