Сабирајући дешавања на друштвено – политичкој сцени у Србији, не само у протеклих неколико месеци, већ у протеклих неколико деценија а сасвим вероватно и током целог прошлог столетја, чини се као да Србија јури у неизбежну пропаст. На челу са лошим политичарима, демагозима или најобичнијим политикантима, наша отаџбина је по ко зна који пут у историји на самој ивици пропасти.
Весна Веизовић 13.03.2013
***
Иако намучена и испрекрајана, уобличена тако да изгледа као какав болесник на самрти, она је и даље наша једина мајка и наше једино истинско уточиште и као такву је морамо посматрати и кроз осећај љубави према њој и деловати.
Приметила сам да поједини људи своју отаџбину не посматрају као земљу којој припадају, да не поимају тај јединствен осећај слободе који може пружити само отаџбина, нити познају национално осећање, а то је пре свега јер своју земљу не виде као мајку, богату лепотицу, непресушну и предвидиву према својој деци, већ када кажу држава они виде само оне људе који воде ову земљу. Зато таквима не треба превише замерати, јер је јасно да нико не може ни волети оног ко убија нашу мајку, води нашу отаџбину у пропаст а нас оставља као сирочиће. Њима пре свега треба, ако је то могуће објаснити шта је отаџбина и да су и они један део слагалице ове државе. Јер пре свега једну државу чини њена територија и њен народ , а не политичари и посебно не политиканти и лакрдијаши какве ми имамо.
Шта може један владар без своје земље и свог народа? Ништа! Он онда и није владар. Управо ту је моћ народа. Да народ може да појми колику моћ он има и да је он тај један ногар од двоножне клупе на којој власт седи, давно би се измакао и пустио властодржце да тресну од земљу.
Намеће се питање може ли се наша мајка излечити од ове опаке болести разних имена, еврофилије, западне напасти или било које друге филије коју је наш народ склон усвајању, може ли се дакле излечити и остати своја и целовита?! И најпре како се може излечити и где су ти доктори који ће помоћи овом нашем болеснику..
То два кључна питања која море сваког савесног и иоле свесног Србина који осећа да су му корени поникли управо на овој земљи, и управо у се у сваком том Србину и налази лек и одговор који тражи.
Безмало пута посматрала сам свађе обичних грађана око политичара, углавном су ти људи били спремни на све да докажу да је управо њихов лидер, њихова политичка опција или њихова идеологија баш она „права“ и безалтернативна за спас Србије. Врло брзо се међутим показивало да је „баш она права опција“ бивала потпуно погрешна, но јаз који је направљен није био тако брзо заборављен као политичар ради кога је и настао јаз између два обична грађанина, између осталог и зато јер се већ појавио један нови политикант да својом „генијалном идеолошком опцијом“ која ће „сигурно спасити Србију“ настави млаћење празне сламе, и тако продубио већ постојеће развалине.
А народ не види да већ годинама и деценијама не постоји опозиција, већ постоји позиција која глуми опозицију да се не би којим случајем у виду народа појавила истинска опозиција. Као што не види ни те најгоре подвале домаћих политиканата , ради којих су људи спремни изгубити и главу и част не би ли одбранили свог лидера који је дотакао својом јефтином демагогијом очајног грађанина жељног „нормалног“ живота, који више и нема времена да размишља о исправној идеологији и где је истина а ко продаје лажи, јер управо време је оно што немамо а што бесповратно тече. Тече док сви ми чекамо круг позиције и лажне опозиције да се изређају на владајућим позицијама, све док коначно не остане више ништа а они заковитлани у кругу коначно не схвате да су власт и без територије и без народа..
Није ли управо феномен“ прелетача „ један од најзначајних показатеља неимања јадно дефинисане политичке иделогије и посебно неимања политичара. Јер како је уопште могуће да читаве групе људи преко ноћи мењају своје до тада „чврсте ставове“ и прелазе у странке са наводно потпуно другачијим политичким програмом? Да затим „поседе“ у тој странци, која је треба навести готово увек на власти, а онда када дође време, промене још једном своје перје, наравно по договору, мало се повуку да и други добију своје следовање, и тако даље. Док се за све то време обични грађани, народ, међусобно још више завађају, дословно прихватајући политиканску демагогију као сушту истину.
Зашто бисмо веровали политичарима? Имамо ли ми јасно дефинисану десницу и левицу? И може ли се прећи преко пристрасности и пријатељског осећања ка једној партији у ком нам је лидер те исте симпатичан и можда најмање зло, како обично оправдавамо избор сваког све лошијег председника Србије, и јасно сагледати ситуацију?
Одатле се креће. Од истине! Од сазнања да је снага у нама, да смо ми ти основни чиниоци државе, да власт постоји захваљујући нама, да је на слободи такође захваљујући нашем стрпљењу и сопственој лукавости која нас је поделила између себе на лажне десничаре и лажне левичаре, демократе, социјалисте, комунисте, на све оно што нико од нас заиста јесте. Јер пре свих тих партија ми смо рођени као Срби, деца своје отаџбине Србије и као такви ћемо и умрети, иста та мајка ће нас примити усе.
Наравно да нас иста народност не може чинити истима, јер ни по рођену нисмо сви исти, посебно касније, током живота друштво изваја наше личности. И ма колико ми оспоравали тај друштвени утицај на нас, данас имамо прилику да се сагледавамо, да сагледамо безличност једне масе народа залутале између лажне левице и лажне деснице, изгубљене између политиканата, као залутале овце у систему над свим системима. Јер оно што одржава све ове политиканте јесте један утврђен систем, такав да изгледа као да систем не постоји а он заправо управо овако функционише и то је оно што га одржава. Јер да нема система, зар га не би већ неко успоставио?
Данас ако поставите питање једном политичару, или неком од присталица једне политички опције, било које да ли је левичар или десничар, добићете управо такав одговор да нећете знати шта је, а то је само зато што он није ништа од та два, он је само један демагог. Свакако више левичарског опредељења него десног, углавном је десничарски став свеприсутан али само да умири народ да национална свест није још изумрла међу владајућом елитом. Што је само још једна лаж, пре свега јер нити они имају и трунке националног осећања, нити уопште имају свести у себи.
Дакле, цела ова наша тренутна ситуација се може посматрати на тај начин у ком смо ми народ и територија једна држава која је заражена паразитима у виду политиканата, власти и лажне опозиције. Са тако утврђеном дијагнозом, симтомима и узроком болести остаје нам само да нађемо лек. Тај лек , међутим не треба тражити у неком другом, не треба ни одбити помоћ у случају да је искрена и не тражи ништа заузврат а истовремено треба имати на уму да у политици и економији нема љубави, тако да је тај лек у нама самима.
Весна Веизовић
Sjajan tekst.To se zove apsolvirati stanje u Srbiji na jednoj novinskoj stranici.
Svaka cast.
… [Trackback]
[…] Info to that Topic: novinar.de/2013/03/13/poznanje-stanja.html […]
… [Trackback]
[…] Here you will find 71364 additional Information to that Topic: novinar.de/2013/03/13/poznanje-stanja.html […]
… [Trackback]
[…] Read More to that Topic: novinar.de/2013/03/13/poznanje-stanja.html […]