Вести

Однос црногорских власти и црногораца према оном малобројном становништву које се још изјашњава као Срби у Црној Гори већ годинама уназад је јасно дефинисан, без увијања и демократске демагогије сваки добар Црногорац сматра да за Србе нема места у Црној Гори и да је сваки Србин ту само непожељна сметња које се треба ослободити.

пише Весна Веизовић 12.02.2013

***

Пароле попут оних које су се прво скувале у хрватској кухињи „Србе на врбе“, „Убиј закољи да Србин не постоји“, већ увелико су основни пропагандни материјал свих црногорских навијачких клубова, али и свих других Црногораца чија мржња је више пута до сада кулминирала да нико не покушава ни да је сакрије.

Међутим, крај црногорске инфериорности у односу на Србе , јер то и јесте један од покретача толико количине шовинизма некадашњих „највећих Срба“ а данас највећих Црногораца, се не зауставља на граници између Србије и Црне Горе.

Тржиште које је најмлађи европски премијер и један од највећих европских криминалаца, Мило Ђукановић „освојио“ захваљујући широкој руци свог земљака Слободана Милошевића у Србији, а које се тицало свих криминалних послова, за време власти ДОС-а било је у неку руку затворено, односно ДС где је сарадња била сведена на статус кво, испуњавање црногорских интереса задобијених кроз приватизације. Међутим данас, захваљујући свом старом пријатељу, а нашем садашњем председнику Томиславу Николићу то „братство и јединство“ је поново обновљено.

Већ неко време медијски заташкавана афера, која је неколико година раније била у жижи јавности, сада добија потпунију и ширу слику. Баш у време потуљеног и тајног оснивања Српске напредне странке јавност је први пут била упозната са необичним пријатељствима црногорске и српске стране.

Са црногорске стране Мило Ђукановић и Станко Суботић и са српске стране Александар Вучић и Томислав Николић, обојица још увек званични чланови Српске радикалне странке, двојица озлојеђених људи, годинама мобирани од стране свог већ исфрустрираног шефа који власт ни по коју цену није пуштао из својих руку, године 2007. у чувеном париском хотелу Риц бива њихов први (обелодањени) у низу сусрета.

Сиромашни човек из народа, како је одувек самог себе представљао, само неколико месеци након тог сусрета, заједно са својим партијским колегом и десном руком, Александром Вучићем напушта Српску радикалну странку и оснива Напредњаке који за врло кратко време постају највећа странка у Србији. Почетна идеологија која се наводно заснивала принципима Српске радикалне странке, временом губи своју суштину, њени редови бивају све снажнији пребезима почев од оних који су напустили Милошевића 2000.године, до оних који напустише жутаће не могавши да ускладе своје материјалне амбиције у странци која полако губи на снази. Убрзо лидери ове новокомпоноване странке не само да више нису неподобни за инострану политичку сцену, већ се и став домаћих медија полако мења према њима, до те мере да на последње изборе излазе као чистунци домаће политике, без прошлости и афера.

Вест о сусретима тада нових српско-црногорских пријатељстава, први пут је изашла у јавност средином 2009.године.

Није ли тада још било јасно да је медијски простор преузела нова политичка постава, јер таква оптужба по неписаном правилу треба да тресе Србију бар три месеца, посебно јер се има у виду да су главни актери озбиљан конкурент тадашњој позицији, међутим у овом случају све бива заташкано за само неколико дана.

Сви покушаји радикала да у јавност врате питања сарадње Николића са Милом Ђукановићем и Станком Суботићем бивају неуспешни, а стидљивост тадашњих властодржаца да у јавности говоре о сумњивом финансирању напредњака били су још само један од великог броја знакова слатих народу, који у свом очају нити жели, нити види пропаст која га као вук јагњећој кожи сачекује са гладним чељустима.

Убрзо потом оглашава се и београдски адвокат Смиљана Стоиљковић, која свој излазак из напредњачких редова , објашњава личним разочарењем. Она каже да се вратила у Српску радикалну странку из моралних разлога, јер је врло брзо стекла утисак да је заправо прешла у Демократску странку:

„ На првом месту ми је у Николићевим изјавама засметало поистовећивање Америке и Русије, што ради и Борис Тадић. После тога финансирање од најужих чланова породице, попут Драгице Николић, супруге Томислава Николића, која је као домаћица „зарадила” и донирала тој странци 400.000 динара. То је присутно и у Демократској странци.На трећем месту су били изглед и локација страначких просторија, јер када сам први пут ушла у просторије те странке у Чика Љубиној улици, непријатно сам се осећала, узимајући у обзир да се ради о странци која се не финансира из буџета.“

Чак ни то медијима није било претерано сумњиво, да кад већ обављају полицијски посао, испитају на који начин једна домаћица може да заради пола милиона динара и да своју зараду донира странци свог супруга. У исто време странку напушта известан број разочараних , враћајући се покајнички својој изворној причи у радикалским редовима. Но, то не умањује бројност Напредњака који своје редове пуне демократама, лигашима и свим осталим заговорницима европских вредности.

Најзад. Томислав Николић, према речима једног домаћег аналитичара постаје политичар који је до јуче морао да убеђује новинаре да јесте за пут у Европу, данас их са муком убеђује да није “британски човек“ и да јесте народњак који је за блиске односе са Русијом.

Месецима пре избора на западу се шушкало о смени Бориса Тадића, посматрајући га тада као истрошеног политичара, запад је у врло флексибилном Томиславу Николићу видео одличну прилику за замену свог дотадашњег полтрона.

Та „флексибилност“, већ увелико карактерна особина Николићева, задобијена је под двадесетогодишњим мобингом од Шешеља, јер таква понижавања која је Шешељ испољавао према подчињенима у „заједничком“ политичком раду не могу остати без последица.

И сада, кад пред очима имамо опасне поступке „наших“ председника републике и владе : Николићево одлажење на ноге шефу у Титоград, где је већ годинама на сцени недвосмислено укидање свега србског, одлажење два пута само у року од 8 месеци „председниковања“, те Дачићево нуђење шиптарима столице у УН само зарад подршке „међународне заједнице“ у опстајању на премијерскоме положају – слободно можемо узвикнути ону дечју „Сад се види сад се зна, ко се коме допада…“

Међутим, не смемо бити деца умом ! Него у најскорије време сви заједно, од знаних до незнаних, учинити што је до Нас да би се пројавила дела државотоврна, а оваква недела „наших“ председника постала осујећена и безутицајна на живот национални.

Мудра дејственост, без одлагања, на свим степенима и институционалним и ванинституционалним је једино решење, јер време се убрзава као што видимо по многим знацима, од којих један стиже прекјуче из Ватикана. А, Ми и онако превише пропуста имадосмо протеклих деценија тј. цео век, да би смо сада оклевали или надали се у помоћ споља, били с Истока, било с Запада.

Весна Веизовић