Вести

Црква или Унија или Кинонија

Црква је Православна. Да, ми смо православци. А има и католичка. Они су отпали. Када? Давно. Аха. И календари нам се разликују. Па ми се зовемо православни зато што имамо праву славу Бога. И у имену је тако остало.

Аутор – ВЕСЕЛА Маџгаљ 11.02.2013

***

А јесте ли видјели, наши служе са католицима? Ено Григорије са Узинићем? – чуди се народ.

Народ овако прича, преиспитује се, разговара. Ко је у праву, ми или они? Јер кад смо се раздвојили прије 1000 година, мора да је неко у праву, једни или други.

А да није ово унија? Знаш да је било пуно покушаја уније током тих хиљаду година када је католичка црква покушавала да поклопи православни народ. Можда је и ово нека унија само нисмо свјесни тога.

Ово данас није унија. Ово данас је кинонија – заједница, потпуна заједница источне и западне цркве, православне и католичке.

Дакле је ли ово данас УНИЈА? Није унија.

Ово данас је заједница која је дефинисана као ПОТПУНО ОПШТЕЊЕ, утемељена на споразуму у Баламунду 1993.

Осјетих обавезу да напишем нешто о проблему јединства и нејединства истока и запада, управо због мог народа. Питају ме прије пар дана моји и рођаци и мјештани када смо били принуђени да се сакупимо вишом силом, који је датум рођења Христа тачан „наш или њихов“, кад се то родио Син Божји на земљи. И причам мојим драгим Мојковчанима којима је Божић исто што и откуцај срца, да су рачунали и израчунали и закључили да је тачнији грегоријански календар – научно, па да је то прво прихватио запад, послије 4 вијека и добар дио православних цркава, па им видим на лицима како им се слаже мисао да су „они“ у праву и да „ми“ идемо за „њима“. (http://www.verujem.org/ekumenski_dijalog/balamand.htm)

У Баламанду, Либија, 1993. потписан је споразум, у којем је речено да је УНИЈА метод (васпостављања јединства) који припада прошлости, застарео, који је превазиђен и на том мјесту приступило се проналажењу новог начина, сада са потпуним општењем –ΚΟΙΝΩΝΙΑΣ- Православне цркве и Католичке цркве.

У овом споразуму цркве су се обавезале да потпуно поштују једна другу, да више не може бити никаквог прозелитизма у смислу покрштавања оних који прелазе са једне на другу страну (ипак су различите стране у питању). Значи признају крштења једни других. До скора је навођено у православној литератури како је наша формула „крштава се слуга Божји у име Оца и Сина и Светога Духа“ а католичка „ја те крштавам у име Оца и Сина и Светога Духа“, те самим тим у нас православних све ослоњено на Бога а код њих католика све ослоњено на човјека. Код нас православних никада ниједан човјек није био мјера апсолута сем у мјери у којој је са апсолутом и сам апсолутан, а у католика је поштовање човјека који се појављује у име Бога апсолут.

У 24. еклисиолошком начелу овог Баламандског споразума пише следеће: „Потребно је да, и то са обе стране Епископи и сви одговорни мудријашки уважавају верске слободе верника.“ Позиву да мудријаше очигледно је да су се одазвали многи.

29. начело: „У оквиру овога, такође је неопходно … да се Католички и Православни Епископи исте области споразумевају око примене општих пастирских програма, који имају за последицу стварање нових структура у областима које традиционално припадају јурисдикцији Православне Цркве.“ Чини ми се да сада православни морају да устукну на мјестима за која се и овдје каже да су традиционално под јуриздикцијом православних, тако да нас не чуди, а чудило је многе када би видјели „сарадњу“ нашег и њиховог свештенства тамо гдје она и није неопходна.

33. начело: „Неопходно је да се Цркве повезују како би изразиле своје признање и поштовање према свим оним, знаним и незнаним, Епископима, Свештеницима или верницима, Православним, Источним Католицима или Латинима, који су страдали, били исповедници своје вере, доказали своју приврженост Цркви или, уопште, свима Хришћанима, без разлике, који су претрпели гоњења. То што су они претрпели позива нас да се ујединимо и да дамо заједничко сведочанство како би се прикључили молитви Христовој „да сви једно буду“ (Јн. 17, 21).“

Овдје се заборавља на случај Степинца, који да је једини, довољан је међаш Православља и Католичанства за све вјекове.

Послије Баламанда следеће мјесто значајног споразума истока и запада јесте Равена 2007. Московска патријаршија није присуствовала овом договору. У Равенском документу јасно се наглашава да је „епископ Рима први међу патријарсима“. Треба питати још Русе шта о томе мисле. Пошто Његош на примједбу Руса о његовој тјелесној висини да је „већи и од руског цара“ одговара да је „само Бог већи од руског цара“, приказује тиме да је сав центризам православног простора управљен ка истоку, ка Русији, ка будућности о којој савремена теологија често говори „о сјећању на будућност“ као мјери православља. А не сјећању на прошлост, на Рим, то је реминисценција, осјећај, далеко испод есхатолошке устремљености ка животу будућег вијека у свјетлости и слави. Читамо да западна мисао никада није схватила значај кападокијске науке о „усији“ суштини која није условно речено материја, него личност, идентитет и однос. Читамо да је „Отац беспочетни узрок божанства Духа и божанства Сина“ те да тиме не може Дух Свети исходити и од Сина, сем од Оца кроз Сина.

Је ли ово све неважно пред могућношћу да будемо једно на овом земном колосјеку просјечног постојања? Просјечност није задатак, просјечност је просјек, у којој могу да нестану они највиши да би просјек без укора живовао или да испливају и буду вјечита вертикала.

И у том свом стремљењу ка будућности исток се не смије зауставити ни на чему земном и земним односом условљеном. Став руске патријаршије о томе ко је први међу патријарсима, опредјелиће однос православних према њој.

Аутор – ВЕСЕЛА Маџгаљ