Вести

Чоколада ГАЛЕБ

Додуше, не само да се слика, већ даје и изјаве. Неки њени чланови и по две три дневно! Дају сад изјаве и голобради саветници, директори разних канцеларија, ни бриге их није што својим изјавама прејудицирају своје шефове, главно је да се сликају, да покажу да постоје.

проф. Др. Слободан Турлаков, 03.фебруар 2013

***

По броју тих усликавања, све у различитим „облекама“ и позитурама, има се утисак да испред њихових кабинета и канцеларија, вазда чуче новинари и фоторепортери, мотрећи на сваки миг оних, чију изјаву треба да прибележе и лик да овековече!

У том јуришању на медије, и штампане и гледане, дакако није изостао ни премијер, па је тако у глади за популарношћу, насео, тј. водитељка му је, у једном тренутку, открила шта чува иза лепих колена и ногу, који је „критични моменат“ снимила скривена камера, и што је заинтересованошћу SNN –a, узбунило читав демократски свет! Да, баш тако. Демократско је право сваког човека и жене, да покаже свој „апарат“, и тиме што је овај снимак скривене камере– забрањен,, кажу, дат је необорив доказ да се у Србији, демократија, онемогућава са највишег места!

Озбиљна ствар!

Наравно и дабоме, није заинтересован само свет, већ и наша јавност, да се види како се премијер у том тренутку снашао, да ли је осветлао свој мушки образ, али по томе, што је тај снимак забрањен, у јавност се увукла и извесна сумња по том питању, која може да утиче на његов лични рејтинг!

Можда чак и више, него његов скривени сусрет са Радуловићем, за кога се опет тврди да је био Шарићев човек! И док се публика и даље интересује за снимак скривене камере, дотле Дачићева околина намеће Шарићеве конце, који су присутни и без тог наметања, јер свима је јасно, да никакав криминал и никаква корупција не може да се обавља, без да се и власт, од тих акција, не омасти.

Колико су ти конци свакојако замршени, и колико се један не може одплести а да се други не одмрсе, види се и по томе, што се доскорашњи шеф Тадићевог кабинета, Мики Ракић, представио на РТС-у као да је и даље главни човек у тим пословима, иако је његов газда пао, а са њим, требало би, и он сам.

Требало би, али није. Нит га за било за шта потежу, а морало би да има, још колико тога. Јер је преко њега и његових служби све ишло. Није ли шеф полиције Вељовић, био на његовој вези, чак тако и толико да се Дачић, као министар полиције, јавно жалио да није могао Вељовића да пензионише, јер нису дали Тадић и ДС, дакле Мики Ракић! А за тако низак ниво у његовим компетенцијама, публика је сазнала скоро пре годину дана, кад је адвокат Љубиша Милановић преко РТС–а рекао, да се у полицији, као бивши полицајац, више пита он, него сам министар полиције!

Да Дачићев проблем буде већи, треба помислити да је он у међувремену постао и премијер, а да се његова позиција ни мало није поправила у самом МУП-у, чак тако и толико да Мики Ракић, као бивши шеф, и данас ради шта му треба, па дакле, да је његов човек, Вељовић и даље шеф полиције Шта више, новине пишу да се око смене Вељовића не могу да споразумеју Дачић и Вучић, чиме се потврђује блиско пријатељство Ракића и Вучића, па дакле и остајање Вељовића! И шта Дачићу остаје него да се жали јавношћу, чак тако и толико да га нису обавестили ко је Радуловић, а он му био шеф кабинета! Аман, зар он не схавата да је то велика бламажа, па самим тим да доказује није способан да буде премијер! Уосталом, њему и није важно шта мисли пучанство, главно је да нема избора и да он и његов СПС, остану на власти. Тужно и ружно!

Спао је чак на то, да га Палма брани, који тврди да иза „напада на Дачића стоји веома јак функционер!“

Искрено речено, тај јак функционер, није нико други већ сам Дачић! Он се својим понашањем, а да не говоримо, изјавама, толико пута већ угрувао, да је самог себе онемогућио.

Одиста, где се он осетио и наметнуо као премијер, не само у случају немоћи у избору новог шефа полиције. Зар он, као премијер, не види како му измичу ствари испод руку. Он не види или неће или не сме, да види, да му Динкић из дана у дана поткопава положај. Мислећи да му је главно да се држи Вучића, а није, јер је Вучић одвећ мушичав, да не држи до речи, а да он, уосталом, и нема јединствену странку по целом њеном пресеку. Оно што је уз њега то су бивши радикали, а ово што је дошло да наплати свој долазак неким уносним местом, нити вреди, за оно што се продаје, нити је стабилно и поуздано. Све је то више мање лумпнпролетер, и сутра ће се распршити, ако им лични интерес буде то налагао.

Напротив, Динкић већ годинама има око себе чврсто језгро, и све што ради, ради самостално и појединачно, без икаквог обзира и субординације, с обзиром на број посланика (15). Иако га је Вучић назвао једним од „највећих пљачкаша у историји Србије“, он га је пресалдумио и повео у Емирате, мимо Дачића и мимо министра иностраних дела и пољопривреде, да би направили споразум са Арапима, који ови нису могли нигде да направе! Шта више, сад се шетају по Србији и меркају шта би све могли да откупе, а све са Динкићем, под руку.

Динкић целу владу држи на узици, јер им прети банкрот, лични и државни, и хтели не хтели, морају да му дају карт бланш са Емиратима. Пре неки дан је обећао пиротском „Тигру“, 200 милиона краткорочне државне позајмице, да би исплатили заостале плате, и одмах је одлетео у Пирот, да им узме реч да ће на следећим изборима гласати за његов УРС. Види се шта ради у Зајечару, а још колико у Крагујевцу.

Зна се да је држава власт, коју она остварује, најпре преко полиције. Међутим, у Крагујевцу, локална власт, у рукама Динкићевог човека, ставља полицију на дневни ред, дакле – саму државу. Где то има? Али, то открива шта ће бити, ако Динкић успе да спроведе закон о децентрализацији. Расуло државе, што је Динкићев главни циљ. А ко ће да га заустави у тој намери? Нема те силе, нити те организације и партије. Ђилас обећава да уколико било с ким уђу у будућу владу, да Динкић неће бити у њој, јер је он кривац и једини аутор, „историјске незапослености у Србији“, баш као и „историјске задужености у Србији“. Али, у исто време, тај Ђилас, омогућава Динкићу да са Емиратима склопи посао, око продаје дела ПКБ-а, који је власништво града Београда!

Динкић је био у Москви, склопио у име владе уговор о зајму за грађење железница, од 800 милиона долара. Кад се вратио, он је устао против тог уговора, и уместо да се доврши пруга Ваљево – Лозница, он тражи да се тај новац преусмери на модернизацију пруге Пазова – Н.Сад!

Има ли у овој влади неког паметног и поштеног Србина, који у овој Динкићевој ујдурми види жељу да се брига за Републику Српску обеснажи. Јер, пруга Ваљево – Лозница значи, пре свега, ојачање везе између две српске државе, значи ојачање и учвршћење РС, тог правог резултата грађанског рата у Титовој Југославији. Први пут у историји српског народа, у једном делу Босне српски народ се ослободио и постао свој на своме. Све оно што у Србији видно ради против Српства и Србије, протура и намеће идеју о нашем поразу у прошлом грађанском рату, који се потврђује и одлукама Хашког трибуинала али и владавином Тадића, уз помоћ Дачића и Динкића! Тадић тај злотвор ком је српски гласачи, два пута поверили мандат председника Републике, онај који је инаугурисао идеју не само српског пораза, већ и српског злочинства, дозволио је себи, усред Загреба, да каже да је генерал Младић српска срамота!

Данас кад се многе ствари рашчишћавају у ДС, био би ред да се најпре рашчисти са тим злотвором, са том српском срамотом, чијим смо радом, уз помоћ Дачића и Динкића, на овим данашњим гранама. Без тог и таквог рашчишћавања, нема ни чврсте основе саме ДС, а ни Србије, ако се тј. та чврстина жели, и у ДС и у Србији.

Ми смо већ једном, на овом месту, писали да је нужно оформити један Српски национални савет, од најпознатијих и најспособнијих Срба, верујући да би нас једна таква стручна и патриотска екипа, врло брзо поставила на чврсте државне темеље, поштујући пре свега убеђење да смо своји на своме већ скоро два века.

Рекли смо и то, да никакво решење које би произашло из наметнутог нам дијалога са Приштином, за нас није решење, јер ће свако бити на нашу штету. Свако, сем деобе Космета, по кипарском моделу.

Ми смо свесни да до тога неће доћи, јер то Америка и Запад не желе. Али, смо исто тако свесни у истину коју је Ракић, још као конзул у Приштини, 90-тих година 19. века, рекао, како

„Арнаути ни један договор не поштују“.

Ако онда нису поштовали, кад иза њих нико није стајао, сем њихова обест и крволочна жеља да све Србе побију, како ће га тек данас поштовати, када иза њих стоји Америка и Европа!

Према томе, сваки компромис који буде направљен, њих неће обавезивати, они ће увек и једино чинити оно, што они хоће! А нама, ће као и свакад, остати отужне жалбе, позивање на правичност и цивилизацију.

Сви ви који сте, на овај или онај начин, укључени у те „преговоре“, памтите Ракићеву опомену, и не правите овај српски свет недораслијим, више него што јесте.

Слободан Турлаков