logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Никола Н.Живковић    1.721 пута прочитано    Датум: 6.02.2013    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Окупација Космета и Милански Едикт.. (фото:И.Максимовић)

Колико сам обавештен, ниједна земља у Европи не прославља у толикој мери тај догађај,- који се, ево, збио пре седамнаест векова, – као наша земља. Готово свакодневно можемо да читамо или слушамо нешто о томе преко нашег радија и телевизије, као: «Влада Србије образовала је Организациони одбор за обележавање 1.700 година Миланског едикта, а као копредседници именовани су председник Томислав Николић и патријарх Иринеј.

Пише Никола Н.Живковић 06. фебруар 2013

***

За чланове Одбора именовани су – председник владе Ивица Дачић, први потпредседник Александар Вучић…» Јавност је обавештене, да ће у оквиру обележавања јубилеја, 28. Јуна 2013. године бити изведена опера „Трубадур” у Нишкој тврђави, «када ће шеф државе Томислав Николић угостити лидере из читаве Европе.»

А ево што каже римокатоличка црква: «Католичка и православне цркве ових дана нас подсећају, да је у фебруару 313 године, дакле, пре 1 700 година, у Милану издан едикт о толеранцији. Њиме су хришћанима у римском царству била загарантована верске слободе. У историји Европе овај историјски догађај био је од огромног занчаја. У Милану се, у палати Реале (Palazzo Reale), одржава озложба посвећена том догађају (“1.700 Anni Editto di Costantino”). Изложба остаје отворена до 17 марта 2013. После тога преселиће се у Рим. Сем тога, у Милану је, у Саборној цркви, 6. децембра 2012. одржана свечана литургија, коју је предводио кардинал Анђело Скола (Angelo Scola). У Србији, где је Константин рођен, један од најважнијих догађаја са римокатоличке стране у тој прослави биће у Нишу служба у католичкој цркви посвећена „UZVIŠENJU SVETOG KRIŽA“. Концем септембра католичке ходочаснике предводиће кардинал Скола. Година прославе Миланског едикта почела је у Србију, 17 јануара 2013, када је у Београду одржан свечани концерт. Приликом отварање тог концерта говорили су српски председник Николић и српски Патријарх Иринеј. Међу говорницима био је и ватикански изасланик у Београду, надбискуп Орландо Антонини. Он је у једном интервју за италијанску римокатоличку новинску агенцију „SIR“ изјавио, да због „извесних историјских проблема“ (Aufgrund gewisser “historischer Probleme”) посета папе Бенедикта 16. Србији неће бити могућа. (www.kathpress.at/site/nachrichten/database/52228.html 30 јан 2013)

Из ових информација донекле постаје јасно, да службена Србија жели да искористи догађај, како би промовисала нашу земљу у Европи. А како се очекује и долазак око сто хиљада римокатоличких ходочасника, ваљда ће и они оставити нешто новаца у Нишу. Сем тога, ово је прилика да се нимало позитивна слика о Србима каква влада у свету, ево, већ преко две деценије, – побољша. Против овога, разуме се, не може нико да има нешто против.

Ипак, многа питања остају отворена. Шта има везе, на пример, Милански едикт са Србијом? Сама чињеница да је цар Константин рођен у Нишу, да ли је довољан разлог да се то обелажава тако бучно и на највишем нивоу?

Какве везе има Ниш, или Срби са Константином? Никакве. Његов отац имао је седиште своје владе у Триру, а то је данас у Немачкој. Десило се, да се прикиком једног од бројних војних похода његова армија улогорила у Нишу. Вероватно нису ту боравили више од неколико недеља и онда је кренуо даље. Само сам код енглеског историчара нашао, да је Константин имао неки осећај за своје родно место: „Константин се играо са сентименталном идејом, да своје родно место Ниш учини главним градом. Но, онда је његову пажњу привукао Визант, а изванредне предности тог места су очевидне. Није дуго оклевао“ и обрзо је кренуо са остваривањем своје идеје и основао Константинопољ („Constantine had toyed with the sentimental idea of making his birthplace Naissus (or today Nish) his capital. But than his attention had been drawn to Byzantium, its superior advantages were manifest. The was no more hesitation”, Steven, Runciman, Byzantine Civilization; Methuen, 1961 London, p 13)

Због чега је Милански едикт важан?

Да би одговорили на то питање, потребно је да у најкраћим цртама дам опис тог времена. Дакле, реч је о почетку 4. века. Шта каже наука? Који су историјски извори поуздани, а где почиње легенда?

Већина се слаже, да је Буркхард био први историчар, који се подробно бавио царом Константином и његовим добом. Сви цитати у овом тексту потичу из његовог дела: Jacob Burckhardt, Die Zeit Constantins des Großen; Magnus Verlag, 1986 Essen, S. 362.

Из Буркхартове студије сазнајемо, да није само римски цар Константин рођен на нашем тлу. За Аурелијана (Lucius Domitius Aurelianus) каже, да је рођен у околини Београда, у Срему („aus der Gegend von Belgrad, Sirmium“, стр. 27). Он је владао Римским царством од 270 до 275 године. Аурелијана је наследио Пробус (Marcus Aurelius Probus), такође Сремац, рођен 232 у Сремској Митровици. Римском импреијом владао је од 276 до 282. (Буркхарт, исто, стр. 30).

Да би разумели цара Константина и његове време, никако не можемо заобићи цара Диоклецијана (Marcus Aurelius Gaius Valerius Diocletianus). Рођен је као син робова у Диоклесу (Διοκλῆς) око 240. , а државом је владао од 284 до 305. Био је, према Пројсу (Theodor Preuß, Kaiser Diocletian und seine Zeit; Leipzig 1869, Verlag Duncker & Humblot, S. 182), један од најзначајнијих римских војсквођа и државника. Име је добио, како је то чест случај код робова, по месту свог рођења, по малој Диоклији а оно се налази недалеко Котора (“Von ihrer Heimat, dem kleinen Dioclea, unweit Cattaro, hatte er seinen Namen erhalten“, Буркхарт, исто, стр. 33). Његова жеан Приска родила му је само једно дете, кћерку Валерију.

Пре његовог доласка на власт, држава се налазила у веома тешком стању, а Диоклецијану је пошло за руком да реши највеће проблеме у земљи и да Римској империји поврати стару славу.

Реформисао је државу и увео модел власти (αρχη), где државом управају четворо људи „тетра“. То долази од грчке речи „τετρα“, четири. Диоклецијан је увео тај систем владавине он је био на снази све до конца његове владавине. Двојица су били императори и носили су име „Augustus“, а двојица су били млађи цареви,а носили су титулу „цезар“ (Caesar). Диоклецијан је споровео четзверовлађе из простог разлога, јер је био убеђен да је дражава сувише велика, да би њоме могао да управља само један човек. Диоклецијан је 286. године именовао Максимијана (Maximian) за „Augustus“. Један од њих је владао источном половином царства, а други западном. Именовао је и године 293. и два млађа цара („ Caesares“). Првом је било име Констанције (Constantius I.), а други Галерије (Galerius). Како би се данас казало, Констанције и Галерије били су „цареви-јуниори“. Констанције нам је у овом тексту важан, јер је он отац будућег цара Константина Великог. Приликом прославе ступање на престо, дакле, као „dies imperii“, Галерије и Констанције славили су истовремено 21. мај 293. Старији (сениори) цареви (Augustus) били су Диоклецијан и Максимијан. Први је владао источном половином државе, седиште му је било у Никомедији (Nikomedia), недалеко од данашњег Цариграда, али на азијској обали, док је Максимијан за седиште западног царства изабрао град Милано. Старији цар имао је право да изабере, да усвоји млађег цара, који је онда, по смрти цара-сениора, аутоматски заузимао његово место као „аугустус“. Диоклецијан је изабрао Галерија као свог помоћника и цара-јуниора, а Максимијан је именовао као свог помоћника Констанција Хлора (Constantius Chlorus).

Диоклецијан је ипак уживао највећи углед, „auctoritas“(достојанство, ауторитет) и у кључним одлукама остала три цара увек су се сложила са Диоклецијановом одлуком. Aurelius Victor говори, да су остали цареви Диоклецијана гледали као „свог оца“. Словом, Диоклецијан је био први међу једнакима. Овај систем владавине имао је неколико великих предности, а међу осталим, да је спречавао узурпацију власти. Цара-јуниор није имао више никав мотив да убије цара сениора, јер је тачно знао, да ће он ионако да после двадесет година наследити престо. А управо је до Диоклецијана то била једна од највећих слабости Римске империје.

Диоклецијан је у погледу религије био, као и његови претходници, веран присталица римске традиције: веровао је у предсказања и магије, а у његовој околини важну улогу играли су свештеници паганских грчко-римских култова. (Буркхарт, исто, стр. 37). Диоклецијан је такође веровао у снове и поред себе имао је саветнике, који су имали задатак да његове снове протумаче. Галерија је и изабрао за свог наследника, јер му се његово име појавило у сну и казао му, да је управо он та личност, која треба да га наследи. Сем тога, Галерије је рођен истог месеца и дана као Диоклецијан, па је и то утицало на Диоклецијана, да га одреди за свог наследника. Диоклецијана и његова три цара веровали су у „надмоћне богиње судбине“ („übermächtigen Schicksalsgöttinen“). Био је веран и ертрускијском богу Харуспицину, док му је заштитник био Јупитер. У важним државним питањима саветовао се у храму милесијског пророчишта Апола (Буркхарт, исто, стр. 108)

Диоклецијан је абдицирао у Никомедији (данашња Tурска), где је централно место заузимао споменик у част бога Зеуса, док је у његовој палати у Сплиту, централно место заузимао храм посвећен богу Јупитеру. (Буркхарт, исто, стр. 38).И други сениор-цар, Максимијан, рођен је као син сељака, на тлу данашње Србије, у Сремској Митровици, а то је постојбина најхрабријих римских царева из 3. века (“der Heimat der tapfersten Kaiser des 3. Jahrhunderts“, Буркхарт, исто, стр. 38). Он је био веома везан за свој родни крај и намеровао је да у Сремској Митровици подигне велелепну палату. Но, чести ратови омели су га да тај свој план и спроведе у дело (Буркхарт, исто, стр. 38).И римски цар-јуниор Галерије рођен је на тлу данашње Србије, у Ромулијануму (Romulianum), недалеко Зајечара. Он је био чобанин. Вероватно и Максимијан Даца је рођен у том крају („Maximinus Daza wahrscheinlich kommt aus derselben Gegend“, Буркхарт, стр. 325).

При концу Диоклецијанове владавине, од 303. до 305., дошло је до великих прогона против хришћана. Цареви су били многобожци. Хришћани су, међутим, изругивали традиционалним боговима (Буркхарт, исто, стр. 102).

Тачан број жртава није никада утврђен. Недостају поуздани извори. Штојдлин (Stäudlin) тврди да су половина становништвба у Римској империји били хришћани. Матер (Matter) верује да их није било веше од 20%, а по Гибону (Gibbon) хришћана је било свега 5%, док Ла Бастие (La Bastie) каже око 1/12 укупног становништва. Вероватно је овај последњи податак најближи истини. У западном делу Римске империје хришћана је било око седам одсто, а у источном делу једна десетина (Буркхарт, исто, стр. 103).

Пре него што је почео да прогони хришћане, Диоклецијан је године 296. побио много манихејаца. Државна религија Римске империја била је комбинација грчко-римског политеизма и класичне грчке философије, од епикурејаца до Платона. Диоклецијан је био забринут због порасти утицаја како манихејског веровања, тако и хришћанства. «Манихејска религија јесте пре свега једна паганска, а тек је касније, у Европи, то веровање попримило хришћанску боју» (“Manichäismus ist eine überwiegend heidnische Religion, erst später erhielt die Religion die christliche Färbung, Буркхарт, исто, стр. 153). Основни принцип тог веровања представља дуализам између светлости и мрака, духа и материје, добра и зла. Основао ју је Перзијанац Мани, рођен 216. године. Његово учење брзо се раширило и на простору Римског царства. Мани је у свом учењу покушао да споји паганске елементе са заратустриним учењем, будизмом и хришћанством. Недостатак свих постојеих религиј, по Мани, налазио се у чињеници да су све биле ограничене само на један језик. У томе се састојало његово откриће и његова основна идеја. Мани је тврдио, да су Буда, Заратустра и Христ његови истомишљеници, његова браћа. Мани је створио веома способан подмладак, коме је пошло за руком да у кратком времену прошири религију свог учитеља од Кине до Шпаније. Године 763 манихејство је постала национална религија Ујгура. И поред прогона, ово учење одржало се на истоку све до 14. века.

Манихејству веома слична религија јесу богомили, који су били јаки међу Јужним Словенима, те катарени, a долази од грчке речи „катарос“ (“καθαρός“), шро значи „чист“. Но, неке директне везе између манихејства са једне стране, те са друге стране богомила и катарена, научно није доказана. Зато је утврђено, да постоји несумњив утицај богумила на катаренско учење. Италијански епископ Нацарије (Nazarius) примио је религиозне списе од бугарских богумила. Катарени су јаки на југу Француске, но било их је у знатном броју и на простору између реке Рајне, северне Италије и Пиринеја. Зову их и „албингези“, по имену града Albi (на југу Француске). Било их је у Скандинавији и Енглеској. Један од узрока успеха ширења тог учења лежао је у чињеници, да су они проповедали на народном језику, док се римокатоличка црква држала латинског, кога народ није разумео. Надаље, катаренски свештеници живели су скромно, па и сиромашно, за разлику од сјаја и богатства римских папа и његових бискупа. Све их је то учинило веома популарним у широким слојевима друштва. Неки су их звали и „патаренима“. Римокатоличка црква их је немилосрдно прогонила и против њих водила прави крсташки рат између 1209. и 1229.

Тек што је 313. године xришћанство постало равноправно са осталим религијама, појавило се једно учење, које му је постало опасна конкуренција. Реч је о неоплатонизму. Та религија ујединила је учење грчке класичне философије, пре свега Платона и Питагоре, са мудрошћу истока. Отац те школе био је египатски Грк Плотин (205-270). Он је био не само веома учен, већ је поседовао много пеотског дара. (Буркхарт, исто, стр. 159-160). Плотин је покушао да уједини у свом учењу хришћанску оностраност са грчком овостраношћу погледа на свет (“…die christliche Jenseitigkeit und der antiken Diesseitigkeit“, Буркхарт, исто, стр. 161). У његовим делима могу да се нађу идеали из паганског учења, животи хришћанских светаца. За ту религију нарочито су се одушевљавали учени и богати Римљани.

Зашто се владар окренуо против хришћана? Буркхарт верује, да је главни разлог био политички. Диоклецијанови најближи саветниci су га убедили, да хришћани спремају државни урад, „rem publicam evertebant“ и да желе да преузму власт у држави. Цар и његови војни команданти нису се више осећали сигурним са трупама, у чијем саставу је било много хришћана. Чисто паганска војска била је у очима Диоклецијана поузданија (Буркхарт, исто, стр. 214-215).У прогонима против хришћана нарочито се истакао цар (Augustus) Максимијан. Цезар Констанције (Cäsar Constantius Chlorus), који је владао Француском и Британијом, задовољио се само са рушењем цркава, а саме хришћане не само да није прогонио, него их је задржао на двору у својој резиденцији у Јорку (York) и Триру (Trier). (Буркхарт, исто, стр. 219)

O Константину Великом највише је писао његов савременик Јевсевије Кесаријски. Писали су, вероватно, и други, но њихови записи нису се сачували. По мишљењу историчара Б уркхарта, ово представља велику несрећу за Константина, јер су утисци у његовом животу („Живот Константинов“) пали у руке најодвратнијег беседника-хвалоспева, који је његову слику потпуно фалсификова (“Constantin hat das große Unglück, weil er in die Hände des widerlichsten aller Lobredner gefallen, der sein Bild ganz verfälscht hat“, Буркхарт, исто, стр. 223).

Критичари, као, ево, Буркхарт, Јевсенију највише замерају, да је потпуно прећутао ону другу, тамну страну царске личности. Са великом сигурношћу се зна, да је убио свог сина Криспа из првог брака, а такође је наредио да се убије и његова друга жена Фауста. Своју мајку Јелену Константин је обожавао.

Јевсевије Кесаријски, или Јевсевије од Кесарије (Εὐσέβιος τὴς Καισάρειας), док га у латинским списима спомињу као “Eusebius von Caesarea“, рођен 260. у Палестини, а умро 340. такође у Кесарији. Он је био теолог и историчар. Неки га зову и „оцем црквене историје“. Нарочито се истакао као велики познавалац Светог писма. Приликом првог већег теолошког сукоба у хришћанском свету, у вези учења аријанаца, он је прво стао у одбрану Арија, а против епископа из Александрије, Александра. На првом сабору у Никеји 325. Јевсевије је потписао је „символ вере“ и анатему против аријанаца, али не безусловно, јер је имао и неколико озбиљних аргумената, који би ипак говорили и у корист аријанства. И Буркхарт и Пројс верују, да Јевсевије није био нарочито оригинални мислилац, али му признају да је био вредан, а сем тога сакупио је велику библиотеку и могао је да се тако служи првоворазредним историјским изворима, приватним архивима и црквеним библиотекама. Зато су његови цитати веома драгоцени, јер су већина те архивске грађе током времена уништена. Сем тога он је био сведок многих историјских догађаја, као, већ споменути Сабор у Никеји. Писао је, као и већина његових савременика, на грчком. Јевсевијева хроника Константиновог живота била је вековима извор за црквену историју 4. века. Ово је добро видео и енглески историчар Барнес: Timothy D. Barnes: Constantine and Eusebius; Cambridge, 1981. Барнес у споменутом делу донекле брани Јевсевија од напада Буркхарта, јер је логично, по Барнесу, да после страшних прогона против хришћана, слави Константина Великог, који је Миланским едиктом хришћане изједначио са осталим верским заједницама. Јевсевијева оригинална дела нису сачувана, већ само од преписивача, а најстарија потиче из 6. века и то у јерменском језику. На основу тог јерменског преписа јерменолог Карст (Josef Karst, 1871-1962) превео је први пут на немачки Јевсевијеву „Хронику“ са јерменског. Научници, разуме се, дискутују, колико је јерменска версија преписана у 6. веку прецизна и веродостојна у односу на грчки оригинал из 4. века. Већина се слажу да је јерменски препис поуздан.

Рансимен верује, да је“ хришћанство пре свега источњачка религија. Грчки философи су је тако прерадили да је попримила форму, која је била прихватљива за Европу и Запад, но у битним стварима хришћанство по својој идеји остаје семитска религија“ (Christianity was an Oriental religion. Greek philosophy had moulded it into a form acceptable to Europe and the West, but fundamentally remained Semitic in its conceptions“, Runciman, Byzantine…, стр. 31).Велики број хришћана, који су на самом почетку цркве били спремни да умру за веру, такође су одиграли велику улогу у ширењу нове вере. Места где су ти први хришћански мученици сахрањени постала су култна места, где су верници одлазили у ходошашће, верујући да ће на њиховим гробовима моћи лакше да измоле милост од Господа (Буркхарт, исто, стр. 105)

Британски историчар верује, да је велика снага хришћанства u ovome: да је од најранијих дана свог постојања дозволила грчкој философији да игра важну улогу у тој вери. Тиме је хришћанство добило тако богат интелектуалан садржај, кога су могли да прихвате и најспособнијих и најобразованији људи тог времена. Због тога је хришћанство могло да произведе људе калибра Оригена, Иринеја, Тертулијана или Климента Александријског. Хришћанство је веома брзо постала најјача организација у Римској империји» («The great strength of Christianity lay in the influence that from its earliest years it hаd allowed Greek philosophy to play a prominent role over it. This influence gave Christian theology an intellectual content tha made it acceptable also to the ablest and learned men. Christianity produced of the caliber like Origen, Irenaeus, Tertullian or Clement of Alexandria. Christianty rapidly became the most powerful organization in the Empire“ Steven Runciman, Byzantine Civilization; Methuen, 1961 London, p 19). Ovиме се хришћанство, даље наставља Рансиман, у великој мери удаљило од својих семитских корена. Хришћанство је стоврило задивљујућу теологију, какву нема ни јеврејска релгија, а ни исламска.

Констанцијус Хлор (хлорус на грчки значи „бледи“) био је племичког рода. Током једног војног похода боравио је кратко са својом војском у Нишу. Ту се родио и његов син Константин. Константинова мајка Јелена била је „нижег“ порекла и вероватно је због тога Констанције није могао ни да ожени. Констанције се касније оженио Теодором, са којом је имао још три сина и три кћери. Године 306 Констанције је умро у Британији, у Јорку, а сахрањен је у Триру.

Гелеријус је умро године 311. и у том тренутку римском империјом владали су четири владара: Ликиније, Константин, Максиминус и Максентиус. Константин је владао Британијом, Француском и Шпанијом, а седиште његово налазило се у Триру.

У борби за превласт ујединили су се Ликинијус и Константин. Константин је 28 октобра 312 у бици код Милвиског моста, недалеко Рима, победио Максентијуса. Неки извори тврде, да је Константин победио код Милвиског моста (Ponte Milvio) свог супарника Максентиуса (Maxentius), северно од Рима, јер се на небу јавио јасан знак Божије милости према Константину. Историчар, његов савременик, тврди да се пред почетак битке појавио крст са натписом “In hoc signo vinces” (“Под овим знаком ти ћеш да победиш”). Руски извори наводе, да се појавио натпис, али не на латинском, него на грчком: “ἐν τούτῳ νίκα” («Ев тојто вика», “Победићеш под овим знаком”, http://vivl.ru/constantine/constan.php)

По британском историчару Константине је до те године био, као и његов отац, паганин. Обожавао је персијску богињу Митру, грчког бога Апола и римског бога Марса. Међутим, после победе године 312. Константин је постао прави хришћански цар у Римској импрерији. Константин је тврдио да је пред почетак одлучне битке на небу видео слику крста. Изгледа да је непобитно, да је од те битке Константин био искрени хришћанин“ (“Constantine was the first Christian emperor in the Roman empire. Before his victory in 312 at the battle of the Milvian Bridge outside Rome, he claimed to have seen a vision of a cross in the sky. It seems certain that from that battle in 312 he was committed to Christianity”, Steven Runciman, Byzantine Civilization; Methuen, 1966 London, page 25).

Како је дошло до тога, да је Уговор о телеранцији потписан управо у Милану? Већ је цар Диоклецијан тај град у северној Италији прогласио за главним градом Западног римског царства. Вратимо се Миланском едикту, односно, покушаћу да останемо на непобитним историјским чињеницама: Ликиније је у борби за власт желео да влада источним делом Римске империје. Константин је такође кратко пре тога постао неприкосновени владар у западном делу државе. Они су у то време били савезници и као такви успешно су поразили своје противнике. Тако је Ликиније (Licinius), као цар Источног римског царства, решио да у фебруару 313 отпутује ка свом савезнику Константину у Милано. Ликиније је запросио Констанцију, која је била полусестра Константина Великог. Реч је о „политичком венчању“, које је имала очевидни циљ да још више ојача савезништво између Ликинија и Константина.

Поред свадбе, двојица владара су се договорила да се позабаве и са питањима религије. Они нису измислили ништа ново, већ су само наставили са радом, кога је започео тадашњи цар источне римске империје Галерије (Galerius). Naime, 311. Галерије је својим указом хришћанство прогласио за “religio licita” („дозвољену религију“). Тиме је хришћанима било допуштено да подижу цркве и стекли су право да се окупљају. Милански едикт iz 313., поред тога што је потврдио ову одлуку Галерија, донео је решење да се црквена имовина, која је одузета у време владавине Диоклеција, цркви поново мора да врати. Најважнија реченица у Миланском едикту гласи: „Свако треба да ужива пуну слободу и да исповеда ону религију, коју сматра да је за њега најбоља.” Укратко, овде није реч о томе, да су хришћани уживали нарочите привилегије, а још мање стоји да је хришћанство постала државна религија. У Миланском едикту од 313. само се наглашава да су све религије у Римском царству равноправне. Римска елита је још дуго после 313. године остала верна својим паганским обичајима. (О тој теми види: Elisabeth Hermann.Otto, Konstantin der Große; 2007 Darmstadt, str. 76-80.)

Ликиније је овим венчањем добио подршку Константина у борби за власт у источном делу државе. Чим се вратио у своју резиденцију почео је са припремама за бој са својим главним ривалом Максиминусом и 30 априла 313 Ликиније га је код Хераклије (на обали Црног мора) победио. Ликиније постао господар источног дела државе, као што је од октобра 312. Константин био цар Западног римског царства.

Словом, видимо да је и пре Константина било државника, који су се залагали за толеранцију. А сем тога, приликом договора у Милану године 313, Едикт није издао само Константин, већ је он то урадио у договру са Ликинијем. Према томе, када се већ говори о том догађају, онда би се морали да спомињу сва три римска владара: Галерије, Константин и Ликиније.

Византијско-православна историографија држи Константина за идеалног владара, који је био побожан, праведан и јак. Нарочито га цене Грци. Ово долази до изражаја код грчких историчара Јована Малаласа из 6. века и Јована Зонараса из 12. века. Сем тога, Константин је основао Константинопољ, светску метрополу, а ипак грчку. Руска православна историографија, када говори о њему, обавезно га назива: “Константин Великий Святой”.Slovom, cве православне цркве, међутим, гледају на Константина као на свеца. У бројним грчким, руским, српским и румунским манастирима фреске са ликом Константина и његове мајке Јелене присутне су на истакнутим местима.

На Западу слика о Константину није ни изблиза била тако позитивна. Тада се није знало, да је Даровница цара Константина папин фалсификат. Наводно је Константин био крштен од стране папе Силвестра првог, а овај му је дао бројне привилигеије, а пре свега да једини има право да потврђује избор краљева. Сада се зна, да је фалсификат настао око 800 године. На основу тог фалсификата римокатоличка црква полазила је да је реч о правном актз. Тек су Немац фон Кис (Nikolaus von Kues; лат верзија: Cusanus) и Италијан Леренцо Вала (Lorenzo Valla), готово истовремено, године 1433., независно један од другога, доказали, да је овде недвосмислено реч о фалсификату. Кис је био већ за свог живота славан, енциклопедијски образован философ, математичар и теолог. Уз помоћ беспрекорних филолошких аргуменената, доказали су да је Даровница цара Константина папи Силвестру – фалсификат. Поглавари римокатоличке цркве су се од 11. века позивали на ту даровницу и тиме полагали право на велике територијалне поседе, te pravo да стоје на челу целокупног кришћанког света.

Римокатоличка црква у средњем веку није га у потпуности прихватила као «свог», јер је током своје владавине толерисао и градио паганске храмове. Папе су му замерили, јер се директно мешао у проблеме цркве и директно утицао у решавању теолошких питања.

У време ренесансе, слика о Константину била је прилично негативна. Замерили су му, да је покушао да створи савез између државе и цркве, што није добро за религију, јер држава тада постаје клерикална, а црква се сувише бави дневно-политичким темама. Ове аргументе и оптужбе на рачун Константина такође су имали и протестантски теолози, међу којима се концем 17. века истиче Готфрид Арнолд (Gottfried Arnold). Критиковали су га и неки познати уметници, као музичар Рихард Вагнер.

Познати енглески историчар Гибон Edward Gibbon у свом монументалном делу “Decline and Fall of the Roman Empire “такође је веома критичан према Константину. Он му одаје признање као одличном војсковођи и сјајном политичару, но замера му да је био толерантан према хришћанству, које је по њему одговорно да је дошло да распада Западног римског царства.

Првi који се интензивно бавио Констатином, а вероватно и најутицајни, kako sam malo pre kazao, био је швајцарски историчар Брукхарт (Jacob Burckhardt). Његова књига „Време Константина Великог (“Die Zeit Constantins des Großen“) објављена је 1853 и после је доживела неколико издања. По њему, Константин је имао само једну религију – жеља за влашћу (Буркхарт, исто, стр. 250). Ковао је сво време током своје дуге владавине новац са ликом бога-сунца и то доказује да је Константин, као и његов отац, остао до краја живота толерантни пагански монотеисти («tolerante heidnischer Monotheist“, Буркхарт, исто, стр. 251) као што су били и сви остали римски цареви у прошлости.Буркхарт, да би поткрепио своје аргументе тврди, да је Константинов саветник био Сопатер, ђак познаток философа Јамвликуса (Ἰάμβλιχος), неоплатонисте заљубљеник у философију Питагоре. Јамбликус је важио за једног од најученијих људи свог времена. Умро је неколико година пре Константина. Цео живот провео је недалеко Антијохије, а то је данас у Сирији. (Буркхарт, исто, стр. 256)

Историчари се највише разилазе, када суде у вези Константинове религије. Како сам већ навео, Рансиман тврди, да је он најкасније 312. године постао истински хришћанин. Блајкен (види: Jochen Bleicken, Römische Geschichte), тврди да је Константиново окретање хришћанству отпочело 315. Њихово мишљење дели и Зек (види: Otto Seeck: Das sogenannte Edikt von Mailand. In: Zeitschrift für Kirchengeschichte, 12, 1891, S. 381–386.)

Код већине руских историчара стоји суд, да «не постоји разлог да сумњамо у искреност прелаза Константина у хришћанство, премда му не можемо приписати да је био страсно побожан, како тврди Јевсевије. Сем тога, својим синовима је дао хришћанско образовање («Нет причин сомневаться в искренности перехода Константина в христианство, хотя мы не можем приписывать ему страстную набожность, коей наделяет его Евсевий. Он дал своим сыновьям христианское образование. » http://vivl.ru/constantine/constan.php)

Са друге стране Букхарт тврди, да једини извор око те теме јесте Јевсевије, а он је непоуздан и тендециозан. Буркхарт закључује, да се Константин није никада осећао као хришћанин, већ је у питањима вере имао своје лично мишљење. Милански едикт био је само један политички акт, који је он искористио, како би учврстио своју власт. Он је деловао по принципу, што његовј власти јесте од користи, то је добро.“ („Constantin sich nicht als Christ ausgab and gebärdete, sondern sich bis in die allerletzten Zeit offen die persönliche Überzeugung frei behielt. Edikt von Mailand war nur ein politischer Schritt zu dem einen Zwecke benützt, sich seine Herrschaft zu behaupten, ohne sich ganz hinzugeben. Er handelte nach demjenigen Prinzip, was seiner Herrschaft vom politischen Nutzen war“, Буркхарт, стр. 224).

Сличне аргументе можемо да нађемо и код Валрафа. (види: Martin Wallraff, „Christus Verus Sol. Sonnenverehrung und Christentum in der Spätantike“, Münster: Aschendorff 2001) тврде да Константин није никада био хришћанин, већ да је потезе вукао из чистог политичког опортунизма.Већина хвали Константинову спољну политику и војне успехе. Замерају му, да је „германизовао“ војску. Упада у очу, да је у његовим елитним јединицама било заступљено много војника из германских племена.

Један од најбољих познавалаца Константиновог времена Timothy D. Barnes тврди, да не постоје комплетни и поуздани историјски извори, на основу којих би ми могли да реконструишемо доба његове владавине. Нарочито је тешко нешто потпуније да се каже за време од Првог васељенског сабора у Никеји године 32.5 па до Константинове смрти, дакле, до 21 маја 337.

После свега постављам ponovo логично питање: Зашто се Милански едикт тако свечано прославља у Србији, а не у Италији, односно, зашто не у граду где је докуменат постписан, дакле, зашто не у Милану?Сем тога: Зар Србија нема и других историјских догађаја? А они се далеко више тичу нас, Срба, наше државе и, по мени, далеко су значајнији за наш народ. Da se подсетиmо: ове године навршава ce две стотине година од рођења великог српског песника Његоша. По свему судећи, наша држава ће овај датум готово потпуно да прећути и игнорише. Зар Србија не може да долично обележи тај датум?

Рецимо, потпуно смо заборавили, – случајно или намерно, – да се присетимо сто година од краја Другог балканског рата. Када је он завршен, Србија су међународно признате територије које је ослободила од вишевековне турске окупације. Реч је о Старој и Јужној Србији, коју данас зову Македонија. Човек би могао да помисли, да је власт Бориса Тадића смислила прославу Миланског едикта, како не би морала да се суочи са својом, најблаже речено, неубедљивом политиком одбране сопствене територије државе Србије. Последњих неколико година непрестано слушамо преко медија наше политичаре како до бесвести понављају: „европска Србија“, „мултиетничка Европа и телеранција међу религијама“, „дијалог“ и тако редом.

Ако. Нико жив не може нешто да има против тога. Али онда је потребно казати римском папи,- ili njegovom izaslaniku, – пре него што дође у Србију, мора да посети Јасеновац, Глину, Јадовно, српско село Дракулићи (недалеко Бања Луке), Смиљане, Сарајево, стратишта по Херцеговини, i да се поклони бар на једно од тих места, који сведоче о нечувеним зверствима Хрвата и свештеника римокатоличке цркве. Ово исто вреди за босанске муслимане: да им предочимо биланс њихових зверстава од доласка Турака па до геноцида који су босански муслимани извршили над Србима у Првом и Другом светском рату.

Довољно је да им презентујемо слике Великог муфтије јерусалимског како се слика са припадницима Ханџар дивизије. Тада би били мало тиши пред светом и не би, на пример, захтевали од генералног секретара УН, да забрани „Марш на Дрину“.

 

Никола Н.Живковић

 

Литература:

Timothy D. Barnes: Constantine and Eusebius; Cambridge, 1981

Jacob Burckhardt, Die Zeit Constantins des Großen; Magnus Verlag, 1986 Essen, S. 362.

Elisabeth Hermann Otto, Konstantin der Große; 2007 Darmstadt, str. 76-80.

Theodor Preuß, Kaiser Diocletian und seine Zeit; Leipzig 1869, Verlag Duncker & Humblot, S. 182

Otto Seeck: Das sogenannte Edikt von Mailand. In: Zeitschrift für Kirchengeschichte, 12, 1891, S. 381–386.)

Steven, Runciman, Byzantine Civilization; Methuen, 1961 London, p. 320)

Martin Wallraff, „Christus Verus Sol. Sonnenverehrung und Christentum in der Spätantike“, Münster: Aschendorff 2001

 




2 коментара у вези “Милански едикт – Због чега га Србија слави?”
  1. Милански едикт не важи за нас Срби, јер ми тада нисмо ни били Хришћани, а камоли Православци. У духу у каквом се ово прославља, да је тито жив, он би сикурно био председник тог одбора заједно са патријархом,да ли то био Герман или Иринеј, све би било по истом.

    Одзив Срба показује колико им је стало за Милански едикт!

  2. [...] Novinar.de [...]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo