Вести

Исувише је сложен одговор на питање чему нас је Растко учио. Ипак, верујем да је Растков аманет врло јасан и врло сажет: Научио нас је Знању онога што јесмо! Научио нас је да је наш живот Одговорност том Знању! Према томе нама данашњим Србима је – шта смо учени – шта смо научили!

за новинар.де пише Часлав М. Дамјановић; 03. фебруар 2013

***

Данас је јасно да је баш због тог Знања Зло искључило Саву из Европе и прогнало Србе у жртве бесомучне мржње. Упитајмо се зато ко је заиста био најмлађи син Немањин? Можда је најсажетији одговор дао Чика Јова Змај:

“Круну није хтео, није хтео славу” – “Али круна сама, дође му на главу.”

Верујем да је та Скромност Савина била пресудна за досезање Божијег у његовој души и да је “круна” која му је “сама дошла на главу” доиста круна Поштеног Знања – којем се узвинуо зато да би га и нама, али и свима несебично даривао. То Знање Правог Славља Растковог и дан-данас је обавеза на Поштену Одговорност према Правди и Истини! И понајвише због те Скромности и због тог Поштења та Одговорност његовом аманету јесте заиста светачка Светиња.

А данас? У апсурдности данашњице једина принципијелна клаузула јесте да су кажњени Савина Скромност и Поштење Одговорности! Међутим, у односу на нас, чињеница је да се данас – све обезглављенији – поигравамо Светињом. И што је најскарадније, неки се Светињом и изигравају: мданас на пример чак и особа која је титулирана “достојном” за патријарха Савине Цркве дозвољава себи банални луксуз помодног унижавања те светачке Одговорности, охоло присвојивши себи бесловесну древну титулу ”хронократора”, некаквог “владарa времена” – сечењем славског колача два дана пре најсветије Србске Славе – два дана раније од Славе Светог Саве! У мојем сјећању то се надовезује на Јорикову лобању у наручју Хамлетовом, чијим се додиром дански принц сјећао вријемена не тако давних али за њега већ недостижних, када се Истина и Правда поштиваху… а Јорик, попут Паска на Душановом двору, иако бијаше дворска будала – би његов дух здравји и мудрији од плитке памети многих великаша и ордењем накинђурених великодостојника… Чудно је наравоученије ове успоредбе: данас ни дворске будале нису више паметне! Чак напротив… али… па зар се то не односи на све нас? Ми данас чак и не примећујемо да Свети Сава није више Српска Слава – него некакав “Савин Дан”! Па сходно намету те аномалије, не примећујемо нити да се славски колач не сече ни на какав “дан” – колач се сече на Српску Славу! Сече се из поштовања и оданости Поштењу Мудрости Светитеља и Добрих Дјела која они починише Чистотом Вере њихове… и тако нашим поштовањем и оданошћу њиховом узношењу Божијем учвршћује у нама Чистоту и Поштење наше Вере, и тако Одговорност Правди и Истини чине наш живот поштенијим… али и скромнијим.

Размишљајући о покушају да о Растку напишем упопредну историјску анализу у односу на Правду, на њезин Пад, на непромељени фашизам модерних “Латина”, на неправденичарство данашњег лажног антифашизма, лажног шовинизма, лажних толеранција… и наравно анализу и у односу на кључност издаје и узурпације Цркве Савине за данашњу окупацију, и да тако покушам дапронађем шта би нам Растко данас рекао на све то… и на све што ми починисмо и чинимо – па схватим: питање je погрешно! Растко нам је већ одговорио: Реч Знања коју нам је давно подарио траје вечито! Рзултат онога што ми данас себе називамо изданим, осуђеницима на жртву, или… недовољно потплаћеним сарадницима окупатора, заправо покондирених “Латинима” – свим тим ми само гушимо одговор на једино стварно питање:

Ко и шта је заиста издано?

Издан је Растко! Издано је Божије! Издана је Правда! Лаж издала Истину.

Издана је уствари Вечитост Божија: од Светог Саве до данас ништа се променило – није! Ни Правда, ни Истина, ни Поштење… није се променила чак нити Лаж… иако је префриганост банализирала саму себе, али… о томе ћемо на крају!

Променило се само наше Поштење којим све мање схватамо Одговорност према Божијем које нам је Сава подарио; променило се само наше Поштење којим управо све мање или чак ни мало – више чак и не схватамо да несхватамо аманет!

Пад је нас данашњих.

Шта је у томе злокобно? Злокобно је да не примећујемо да је Пад наше несхватање да не схватамо Српски Национални Дух – не схватамо да издајством самих себе изневеравамо Светачки Поштену Одговорност Божијем коју је Растко усадио у нас…

Узмимо за пример само такозвани “Раскол”. Наизглед се најчешће кошкамо, иако, нико се уствари не кошка! Напротив, само се пискара некакав громадни опус некакве наводно најновије рекламерске и саморекламерске епике која је понајчешће етикетирана – ко је издао! Издаја је постала “шлагер сезоне”, да не кажем “шлагер Српства”, и да не увредим а да ипак да кажем… кошкање под етикетом “ко је издао” постало је аусвајс лажног праведничарства: сви су други издали – ја једини нисам! Од малецких кумровчанина постали смо малецке папе! Утопљени у – ја па ја – чак и не примећујемо да нас је Зло умишљено деформисало баш у такве толико малецке и толико усијане главе… да у њима нема места опстанку Поштења Савине Мудрости! Зло успело да нас деформише да нико нити говори нити помишља нити схвата стварну издају нити шта је стварно издано:

Ником не пада на памет да је издано Поштење Србског Националног Духа!

Та “омашка”, тај Пад нашег сопственог иннтелекта – најстравичније је издајство од када је света и века.

Ми смо на пример “Раскол” пребацили у некакву категорију некакве “политике”: на питање “Зар тада свемоћна Удба није имала удела у великом расколу у СПЦ који се десио у Америци шездесетих година прошлог века” иста већ поменута особа која је титулирана “достојном” за патријарха Савине Цркве својим заблуделим одговором дозвољава себи банални луксуз помодног унижавања… у интервјуу под насловом “слични смо католицима”: “Не, ту се радило о чисто политичком расколу. Политичари су хтели да одвоје цркву у Америци од Српске православне цркве и тако је дошло до раскола. Тај раскол је био трагичан превасходно због поделе, а потом и због силних новаца које су давали судовима узимајући једни од других црквене објекте. Хвала богу, све се то решило како треба.”(1)

Пре свега, шта значи “Хвала богу, све се то решило како треба”? Зар то није изругивање Светињи? Зар злочин изругивања Светињи не почињава Црква? Јер… Слава је Вера – а Вера – није “слична”! Није “слична” нити “свејереси” папске маленкости, нити незнабоштву Сумераца… и што је најтрагичније – није “слична” чак ни Растку: само заблудели Веру сматрају некаквом “категоријом” која је као таква надобудно “слична” овој или оној јереси… Међутим – Вера – није “категорија” – није филозофски постулат нашег људског рационализма!

Напротив: Вера је Вера!
И зато што јесте Вера – зато је Православна! И зато је – једина!
И зато што није никаква “категорија” – него Вера – зато није ничему “слична”!

Зато Скромност, Поштење и Мудрост Светог Саве није Свето и Светачко зато што је нечему “слично” или “неслично” – него зато што је он свој живот узвинуо према Божијем и досегао као сви стварни а не “слични” светци – да поштено схвати Истину и Правду Божијег Правог Славља!

Међутим, вештачки натурену етикету такозваног “раскола” нису “обзнанили” никакви “политичари” него партизанско-усташоизоидни насилници које је на власт поставила Здружена Завера “сличног” им иноземског звериња – зато да одвајањем “цркве у Америци од Српске православне цркве” – ту цркву у Америци оптуже за “раскол” – који су смисли и измислили баш ти насилници! “Тај раскол” јесте “био трагичан” – али као што de facto није био раскол – није “превасходно” био нити “подела”!

“Црква у Америци” се није нити “одвојила” од СПЦ – нити је била “Црква у Америци”.

Напротив: Србска Црква у Америци била је Слободна Српска Православна Црква насупрот поробљеној Цркви у поробљеној отаџбини коју су уз иноземну подршку злочинци наметнути на власт деформисали у слугерањску прћију “слично” свим осталим прћијама у које је њихова мржња деформисала Србску духовну, културну, националну и верску Вредноту!

Слободна Српска Православна Црква била је победа Поштења Србског Националног Духа Равне Горе! Упркос издаји од стране Западних савезника, упркос масовном истребљењу на Зеленгори, упркос масовном истребљењу Србије – преживела Равна Гора била је та која је Поштеном Чистотом свог Националног Духа створила Слободну Цркву јер је одржање Чистоте Вере – суштина одржања Нације.

Да ли сте чули бол Равногораца који су слушали одјек убилачких бомби из савезничких бомбардера, да ли сте чули вапаје Србије прекривене крстовима, да ли сте чули тугу оних који су били сведоци злочиначког убиства поштеног живота који је водила она Србија коју се усуђујем да називам Равногорском Србијом? Да ли сте у избеглиштву нашли мир и спокој Срба који су се молили Богу у Слободној Српској Цркви… мир и спокој оних који се нису бавили пропагандом – него најањем Вером – на супрот све већем броју агената и провокатора који су се временом све више ушуњавали у Слободну Цркву? Да ли сте доживели страву коју су ширили наши српски сарадници са окупатором… рушећи, рушећи, рушећи… а зашто? Наводно зато што је Слободна Црква била наводно “расколничка”?

И тако, уместо да препознамо Савино Поштење Српског Националног Духа у Духу Равне Горе и победу тог Духа у Духу преживелог избеглиштва… ми се поводимо за издајницима међу нама! Патријарху Савине Цркве данас је жао “због силних новаца које су давали судовима узимајући једни од других црквене објекте”! А “једни од других” је попут његовог “сличног”: исто као што Равна Гора и Равногорска Србија нису “слични” издајницима сарадника са окупатором, тако се патријархово “Хвала богу, све се то решило како треба” – није нити “решило”, нити се “решило како треба”, нити се решило “хвала Богу” – јер достојан Богу – не значи – не значи бити “сличан” достојности некаквом “сличном” богу!

И зато да поновим, да ли сте доживели духовно оздрављење живота и постојања које сам доживео скромношћу и поштењем оданости у Слободној Српској Православној Цркви? Ја јесам… све док “фудбалери” не опоганше Цркву… А баш ти издајници Српства јесу они који су уз брљу отимали “једни од других црквене објекте” – рушећи тако СПЦ за рачун иноземних завереника!

Равна Гора је Слободном СПЦ – лажно етикетираном као “раскол” – победила Поштењем Српског Националног Духа бол за Србијом палом у канџе конфискатора поштено зарађеног материјалног добра, али и Победу над конфискацијом Живота и Слободе атеистичких “хронократора”, лажних “владарa времена”!

Та Победа Духа Равне Горе – не вређа Светог Саву!

Светог Саву вређа данашња узурпација Цркве и данашња ликвидација Вере, и можда више од свега – вређа га наша данашња оронулост у несхватање не само самих себе – него чак и пад у незнања шта су Истина, Правда и Вреднота – а шта Лаж!

Ништа се од Лазареве клетве није променило. Све што је Зло учинило, сву крв коју нам је пролило – то учињено јесте – али… и није: Српски Национални Дух јесте наизглед оронуо, јесте да међу нама нема данас ни Растка, ни Лазара, ни Драже, ни Карађорђа, али… па зашто постоји реч Савина? Зато да не чинимо зато да оговарамо, зато да не чинимо зато да рушимо, зато да не чинимо зато да откривамо неке путеве некаквих нових Србија… зато да Реч чинимо због Правде, зато да Правду не само памтимо и не само да покушавамо да је упамтимо… него због Правде коју знамо и која нам је спознаја… јер… ако не чинимо све ово што чинимо због тог Поштења… онда… онда… немамо право на милост и радост Празника Одговорности Поштењу и Савести коју нам је Растко ставио у аманет! Зато јер и пре Растка, давно, чак и пре званичног покрштавања у Православље, и давно пре настанка Ватикановог пренемагања да је “сличан” а онда, доцније, да тек бивајући њему “слични” стичемо аусвајс да нас папа сматра клерикалнима – наши стварни староседеоци вековима су следили Божијег Сина од кога им је и остала у Духу Одговорност Правди као једином поштеном и савесном живљењу… коју je Растко коначно преточио у вечно трајну Светињу Божијег. И баш због тога:

Данас ни Сави ни нама нема места у данашњем Злу Европе и Глобале:

Зато што “раскол” није био нити раскол нити политика!
Зато што је Српска Слободна Црква – била Вера!

Зато што је Вера у избеглиштву ослободила Веру од мржње! Зато што је Слободна Црква била Победа Духа Равне Горе – зато су здружени издајници Победе Другог светског рата ставили Србе и Саву на жртвеник и… оно што од зачетка постојања Зло покушава да стави на жртвеник – Лаж је ставила на ломачу Православље!

Насупрот тачној тврдњи да је “за хрватску културну политику, југословенство превасходно било средство за остваривање националне еманципације, средство које води до самоостварења као троструког циља: државног, дискриминаторског и доминацијског” а да је насупрот томе “за српску културну политику – југословенство увек било циљ којем су подређени сви елементи самоостварења…” и зато, насупрот Хрватима, “нестанком Југославије – Срби бивају затечени” – “у нестајању”(2) – мора ипак истаћи да су Светачки Дух Равне Горе и Слободне Српске Цркве настали из Краљевине Југославије – упркос националном затупљивању којем је мржња подредила Србе нареваши их у југославенско утамничење – исто као што је Поштење Чистоте Вере владике Артемија настало из Титове Југославије – упркос терору мржње која је покушала да збрише чак и трагове Српског Националног Духа!

Ово поређење тумачења наведено је са циљем да покаже колико нас заводи тумор наметнутих Историјских Измишљотина на којима Лаж Зла заснива “Прописану Историографију” и “Прописано Списатељство” – чиме се невољно, али ипак превиђања битно:

Српски Национални Дух, нити Растков нити Равне Горе – није ни политичка странка ни политичка нити националистичка, нити шовинистичка идеологија – не: упркос испирању мозга “југославенством” – Дух Равне Горе јесте најузвишенији израз Растковог Поштења Србског Националног Духа!

Иако је Зло немилосрдно у својем покушају да уништи чак и трагове Доброг – у нашем случају не само да уништи трагове Доброг у нама већ и да те трагове изокрене у лажну оптужбу да смо наводно ми некакви расно инфериорни талог злог – ипак – Правда се – није променила! Иако преживљавамо најсрамнији период Србског Постојања, Духовни пад у заборав – као и увек од када је свијета и вијека – ипак:

Покушај Зла да завлада Лажју – зависи од нас!

Као и свагда… зависимо од тога – ко је вјера… ко невјера!
Зато јер као ни Правда – није се променила нити међа на мегдану:
Није се променило “ни по бабу ни по стричевима…”
Зато Добро увек побеђује по Правди Бога истинитога!

И зато морамо схватити да не схватамо: јесте Сава браћу мирио али оно што је Сава заиста мирио били су то Српски Народ и Национални Дух Србског Народа!

Зато се поставља питање зашто СПЦ то не примећује? Да јесте Савина и да јесте Православна – Црква би морала да зна да је хајка баш на Србе зато што је хајка на Православље? Али… Црква ћути? На пример, атеисти Србије су “најавили трибину “Растко Немањић – просветитељ од мита до стварности” плакатом на којем је лик Светог Саве на – геј застави? Да ли ће се Дачић супродставити? Свакако да неће јер наводно нико од геј удруженика “не планира било кога да вређа”! Према томе –трибина није кажњива! Али, пошто хајка на Србе не потпада под какав Кривични Законик… циљ трбине није кажњив! А циљ трибине је:

“Разбити мит о Светом Сави као просветитељу – јер он то није био!”
Каже то “председник Атеиста Србије, Марко Екмеџић.”(3)

Ако господин Екмеџић мисли да га је Ћесар научио да пише, па зашто му онда отац и мајка дариваше крсно име Марко?

Према томе, зато што по мом схватању у овогодишњој Светосавској поруци владика Артемије мудро истиче суштину аманета Светог Саве… изречем је мојим а не владикиним речима онако како сам је схватио:

Неразлучивост Савина са Србским Националним Духом
Неразлучивост увезана једно у друго
Увезана је Поштењем Чистоте Вере!

Дакле, насупрот Поштењу јесте организирано Зло. Али “бедем” Зла није ни изблиза онако снажан каквим се претвара. Иако шему Зла приписујемо искључиво Ватикану, и иако су “слични” много бројнији, здруженији, и организованији, ипак, Злом изреченим “кроз уста Станислава Хочевара”: “Срби, ако хоће у ЕУ – морају се одрећи Светога Саве”(4) – “бедем” је сам себе срозао у смрад помијаре – срамним покушајем да лажју понизи лик Светог Саве на геј застави… зар не?

Зато кажем – Слабост Лажи – није се променила и лажна је моћ “бедема” Зла!

Али зато што се „свако се дрво по плодовима његовим познаје“, и зато што владика Артемије схвата да је Растко мирио суштину Србског Народа суштином његовог Духа и Постојања… зато јер је та неразличивост Дух наш насушни! И зато што је тај Дух наш насушни суштина Цркве – и зато што Црква ако је заиста Црква мора да брани Веру… зато:

На нама је да и данас,
као и претци наши…
животима својим
изборимо вјеру од невјере.

Часлав М. Дамјановић

www.ravnogorskivenac.com

____________

(1) „Патријарх Иринеј: Слични смо католицима”, Небојша Спаић и Василије Паповић, НСПМ, НИН, 1011/12

(2) “Миломир Ломпар, Србија као колонија кривице”, Интервју, Бане Ђорђевић, Вечерње Новости, 01/13/13

(3) “Атеисти Србије ставили лик Светог Саве на геј заставу”, Новинар.де, 01/31/13, Телеграф.рс/Курир

(4) Драган Славнић, Коментар на “Атеисти Србије ставили лик Светог Саве на геј заставу”, Новинар.де, Телеграф.рс/Курир, 02/02/13, 09:23