Вести

На задатку о народном трошку (илустрација новинар.де)

Са многих страна пристигли су напади на чланак „Ди су наши ТВ новци?“, који сам написао за 251. број „Печата“ од 18. јануара. Већина тих напада заслужује одговор. Идемо редом.

Миодраг Зарковић, 19. јануар 2013, ПЕЧАТ

***

Руководиоци УНС-а,

можда ми нећете веровати, али ја ћу се и надаље бунити против претећих спискова на које ће вас сврставати они што већ 12 година диктирају ко је за српску јавност подобан, ко неподобан, а ко забрањен. Као што сам, примера ради, прошле године писао против спискова Бруна Векарића и Јасне Шарчевић, који су простачки и о државном трошку клеветали како вас из руководства тако и неке од ваших чланова, на сличан ћу начин реаговати и у предстојећим таквим приликама. Кажем на сличан, а не на исти начин, зато што ћу убудуће избећи једну грешку коју сам до сада чинио: нећу вас више питати за мишљење.

После вашег саопштења у којем се свесрдно придружујете одбрани Сабахудина Динка Грухоњића и његових саучесника од моје маленкости, ваши ставови за мене више не могу имати никакву важност. Ево и зашто:

„Гледам онда дјевојке, јер је Бањалука некад била надалеко чувена не само по њиховој бројности (седам на једнога, вели легенда, а ја се `удао` у Војводину, од силног избора!), већ и по љепоти. Има их сређених, што јест – јест. И на штикле се одваже, мада им ход баш није ко у срне. Али нема оних лијепих, дугоногих, дуговратих, суптилних, мистичних градских љепотица које одузимају дах. И то нам је фашизам донио. Од града у којем су некада живјели сви, претворио се у етнички чисту насеобину, гдје ме, поготово ови млађи, чудно гледају кад кажем да се зовем Динко. У таквом граду, у којем живе само једни, ни женске ни мушке љепоте неће бити. Ноге ће бити све краће, а погледи све тупљи. Сем пред камерама Радиотелевизије Републике Српске, јавног сервиса свијетле кољачке традиције!“

Сабахудин Динко Грухоњић, клијент кога сте узели у одбрану од мене, овим је пасусом закључио свој текст „За телевизијски дом – спремни“ од 2. маја 2010. године. Грухоњић је, дакле, написао да у средини у којој живе само Срби „ни женске ни мушке љепоте неће бити“, а да биолошко размножавање Срба са Србима води ка све краћим ногама и све тупљим погледима. То је можда и најочигледнији пример фашистичких убеђења и усмерења Сабахудина Динка Грухоњића; мада не и усамљен пример, јер Грухоњић у мање-више сваком јавном иступу грми онтолошком мржњом према свему што је српско.

За таквог сам написао да је медијски зликовац. За оне који га величају, слушају и помажу му, написао сам да су противсрпски чиниоци. А ви их браните од мене. Алал вам вера на томе како схватате и доживљавате професионалну част и новинарску солидарност.

И још нешто: немојте мени приписивати заслуге које припадају једном неупоредиво познатијем и утицајнијем друштвеном делатнику, Јосипу Брозу. Он је, наиме, у Војводину увео то што ви називате пребројавањем крвних зрнаца: бројао је и бројао, па закључио да тамо нема довољно српских крвних зрнаца, због чега је Војводину прогласио покрајином. И Војводина од тада живи и ради по „националном кључу“, где се у јавним установама строго пази да никако српски кадрови не буду бројнији него што је Броз зацртао на основу свог пребројавања.

Против Брозових рачуница никада се нисте бунили. Штавише, када се крајем осамдесетих Србија побунила против Брозове злочиначке математике, неки међу вама су гунђали на ту побуну, коју данас изгледа осуђујете једногласно. Рефлексно, без размишљања, сада сте као опарени скочили на мене зато што „пребројавам национална крвна зрнца“, када сам написао да вероватно постоји нека веза између противдржавне, противнационалне уређивачке политике РТВ-а и неодбрањиво неприродног састава руководећег кадра те куће – састава који гази чак и Брозове, вама тако драге „националне кључеве“.

Ту ћу везу, како сам и намеравао, поближе појаснити у најављеном наставку текста, у следећем броју „Печата“.

Руководиоци НУНС-а,

осећао бих се ужасно несрећно ако се испостави да сте ме сасвим заборавили у пријавама које државним органима већ десетак година подносите против новинарских делатника који нису по вашем укусу. Милорад Вучелић ми се често руга што је на једном од тих спискова – међу онима који су уопште доступни јавности – он првонаведен, а мене на њима нема. Не подносим кад ми се ругају, зато вас преклињем да му избијете тај аргумент из руке тако што ћете ме, уколико сте ме до сада заобилазили, уврстити на први следећи списак који будете састављали. Рачунам да ће то бити убрзо. Унапред захвалан.

Руководиоци РТВ-а,

ако вас је толико потресао први текст који сам написао о вама, можда би било боље да прескочите наставак, који ће изаћи у следећем броју „Печата“ 25. јануара. Бојим се да ће вам се тај допасти још мање.

Покрајински одборе Демократске странке,

зашто си усамљен?! Зашто си се само ти огласио? Где су остали огранци странке? Зашто ћути Главни одбор ДС-а? Ако борба против „Печата“ и моје маленкости може да обједини УНС и НУНС, зар не може да макар накратко окупи под исти кров и Ђиласа са Петровићем, Пајтића са Јеремићем, Тадића са Стефановићем? Шутановца, Ђелића, Мићуновића – све саме синове и очеве демократије? Како ћете данас-сутра сабирати коалиционе партнере, ако вас овако насушно питање, као што је „Печатов“ текст о Радио-телевизији Војводине, не може ни међусобно сакупити?!

Миодраг Зарковић, 19. јануар 2013, ПЕЧАТ

http://www.pecat.co.rs/2013/01/odbrana-pecata-i-poslednji-dani/

***
***
***

САОПШТЕЊЕ РЕДАКЦИЈЕ “ П Е Ч А Т А“

Вести, Друштво | Уредништво | januar 19, 2013 17:24

Веома су хитро Демократска странка, Радио-телевизија Војводине, НУНС, УНС, АНЕМ… (ако смо некога прескочили, није намерно) одреаговали на текст Миодрага Зарковића „Ди су наши ТВ новци?!“, објављен у новом броју „Печата“. И својом нам реакцијом показали с ким имамо посла. Како?

У овом тексту изнели смо конкретне и прецизне податке о бахатом расипању новца грађана ове земље, о баснословним (за наше прилике) приходима неколицине звезда Радио-телевизије Војводине, и истовременом гомилању милионских (у еврима) дугова на покрајинском јавном сервису; објавили смо то, вођени идејом да јавност заиста има право да зна све, а нарочито да има право да зна како се трош(кар)и њен новац.

И стигао нам је одговор. Оптужили су „Печат“, који их је оптужио да несавесно и бахато троше јавни новац, за говор мржње и распиривање националне мржње!? И циљ су постигли; скочиле су све поменуте организације на „Печат“ због тог говора и распиривања, а о потрошеним новцима на Радио-телевизији Војводине се уопште и не говори. И то, заправо, а не наш некакав говор мржње, и јесте био главни циљ читаве операције. Др’жте лопова!

Али када смо већ код говора мржње, и посебне забринутости коју су ове организације организовано исказале за РТВ и Сабахудина Динка Грухоњића, председника онога што се назива Независним удружењем новинара Војводине, подсетимо како нам је председник Грухоњић честитао нову 2013. годину: „Гледам сада клинце на Лиману… Имају од осам до 14 година, наоружани су петардама… Они би, нема сумње, у руке узели праве пушке, пушкомитраљезе, снајпере, базуке, минобацаче… само да доврше покољ који су им очеви започели… Нико ништа научио није, јер је национализам метастазирао у галопирајући тумор мозга. Покушавајући се прилагодити томе, такви људи овдашњи су се претворили у звери. Они шкргућу зубима на сваком ћошку, на свакога. Они не знају шта је љубав, не сећају је се, а самим тим су престали желети љубав. Они се најбоље осећају када мрзе.“И тако даље, све и том тону, и не само у овом празничком тексту. Школски пример говора мржње. И у данашњој Србији сасвим допуштен јер је окренут против Срба, па макар то била и малолетна деца.

На ове Грухоњићеве фашистоидне импресије, са жаљењем констатујемо, колеге из УНС-а и НУНС-а нису тако хитро реаговале, као што су се хитро одазвале позиву ДС-а да се због (подметнутог нам) говора мржње осуди „Печат“. Ако су Грухоњићев фашизам прећутали зато што им је промакао, ево, сада им на њега поново скрећемо пажњу, и пружамо им прилику да исправе утисак који се створио после њиховог напада на „Печат“ – да их говор мржње уопште и не занима, већ да их занимају само налози Демократске странке, Драгана Ђиласа и Бојана Пајтића.

Док за Радио-телевизију Војводине, и оне који тим јавим сервисом управљају, питање остаје: Ди су наши новци? И од тог питања побећи неће, ма колико покушавали да се од њега сакрију лажним и организованим нападима на једини лист слободне Србије.

Претходно реченом, а да неко не би помислио да бежимо од на силу наметнуте теме о говору мржње морамо додати још по коју реченицу.

Да Радио Телевизија Војводине није јавни сервис грађана познато је.То убедљиво показују грађани масовним и готово потпуним неплаћањем радио телевизијске претплате. Саопштењем Покрајинског одбора Демократске странке постаје јасно да је РТВ страначки приручни сервис Демократске странке. Још више је јасно и да ДС стоји иза доследне антисрпске оријентације ове медијске куће. Баш као што стоји иза свих финансијских злоупотреба и крвничког трошења државног новца у РТВ чему је и био посвећен текст објављен у „Печату“. Демократска странка нимало случајно користи и неке метафоре о проливању крви подсећајући себе и нас на све оно сто је чинила и још увек чини народу тамо где је на власти и наносећи држави тешко поправљиве штете. Пили су и пију крв држави и њеним грађанима.

Какве везе може имати „Печат“ са „све тежим животом грађана“ за који искључиву одгворност сноси до јуче у Србији владајућа, а у Војводини и Београду, још увек владајућа Демократска странка. Уместо да одговоре шта је са оним силним лоповлуцима и крађама које су починили и још увек чине они у вези са текстом Миодрага Зарковића говоре о неким „лошим економским потезима владе“.

Значајно је што су се уз Демократску странку сврстала сва она силна удружења о чему ћемо опширније писати у следећем броју „Печата“. Они тобоже принципијелно и забринуто учествују у покушају једне обмане и лажи по којој су у Србији угрожени они који су запосели све радио-телевизијске медије са националном фреквенцијом, градске телевизије, штампане медије, министарства, места председника скупштинских одбора, посланике, невладине организације које се финансирају из иностранства, тужилаштва и обична и специјална и ратна, судове и полицију, и из тих заштићених тврђава свим могућим оружјем бљују огањ и причају о својој угрожености и угрожености својих најближих. Шта им то још треба да би се осећали заштићеним од свог народа? И шта је ту говор мржње? Треба ли сви да занемимо пред овом државном силом и пропагандом да нас не би осудили за говор мржње? Што се „Печата“ тиче одговоре већ знате и добијаћете их редовно из броја у број. Да није тако онда не би били убедљиво најтиражнији политички недељник у Србији.

Засто се не би смело ономе ко је и речју и делом доказани србомрзац и зато је још од државе Србије издашно и богато плаћен, рећи да је србомрзац? И зашто је неевропски волети Србе, а бити против њих и мрзети их еуропски? Зашто се не би смело некоме ко чини доказане лоповлуке и злодела поменути националну припадност? Јесу ли сви лопови и уништивачи државне имовине подразумевајући Срби? Поготово због тога сто србомрштво у Србији нити било где другде није кривично дело већ је дуго негована и за друштвени успех неопходна врлина. Сме ли се неком ко је своју мржњу против Срба довео до расистичких висина рећи да је расиста? Зашто би некога у таквом систему вредности са таквом заштитом било страх што није Србин и зашто би се он због тога стидео кад се већ не стиди тога што отворено мрзи Србе? Зашто би некога Хрвата био стид што припада хрватском лобију и што га није било стид када је захваљујући том истом лобију приграбљена у бесцење онолика земља и државна имовина у Војводини и Београду? Зашто некога ко се буса у груди својом мржњом према Србима и ко се хвали да није Србин не подсетити, као што је ред, да је и тада грађанин Србије и да му то налаже бар елемнтарну пристојност. Зато што им не ваљају Срби они би на њеној теритоији да направе државу Војводину и још су заштићени тиме сто су примера ради Хрвати, Шиптари или Црногорци.

О свему томе у следећем броју „Печата“.

http://www.pecat.co.rs/2013/01/saopstenje-redakcije-p-e-c-a-t-a/