Вести

На задатку… Ната и Сабахудин  алиас Дин(ар)ко (новинар.де)

Преносимо у целости најновији текст војвођанског сепаратисте Динка Грухоњића који је, као и већина аутономаша, рођен ван Војводине (у Бањалуци) а опет себи даје за право да се у сред Србије залаже за некакав војвођански идентитет и војвођанску нацију, потпирује мржњу и лепи етикете фашиста српским националистима и патриотама.

пренето са портала СРПСКА ВОЈВОДИНА; среда, 09. јануар 2013. | 13.59

***

Уредништво је овај пут без коментара обзиром да је овакав излив глупости тешко може озбиљно прокоментарисати. Осврнули би смо се само на реченицу у којој се Грухоњић пита „зашто смо остали овде?“ коментаром да, ако му се не допада, слободно може да оде тамо где му је лепше јер – свиђало се то њему или не – Војводина је саставни део Републике Србије.

Уколико желите да се обратите „господину“ (Сабахудину ) Грухоњићу и да га, на пример, питате колико је плаћен за своје антисрпске изјаве, то можете урадити директно путем његовог Твитер налога (http://twitter.com/DinkoGruhonjic) где упорно промовише сајт http://www.autonomija.info/ који својом садржином директно крши Уставни поредак Републике Србије.

***
***
***

2013: СРБИЈА ЈЕ МОРДОР

Грухоњићева илустрација

Година ће 2013… Осећај је као да ће 1991. Само се питање разликује: зашто смо остали овде живети? Сувислог одговора нема. Ма колико га се човек трудио пронаћи…

Године 1991, сећам се, било је тешко наћи потврду да си нормалан. У ствари, све је указивало на то да си луд. Јер, сва светина („Пучина је стока једна грдна!“) тискала се по пијацама, улицама, по градском превозу, на радним местима, са пеном, са беснилом на уснама: убити, убити, убити!

Гледам сада клинце на Лиману. Између две зграде направили су право мало бојно поље: с једне стране дворишта један табор, с друге стране дворишта други. Имају од осам до 14 година, наоружани су петардама, зеленим, црним, каквим год хоћеш. Они се не играју класичних дечјих пасјалука: да тек ту и тамо баце понеку петарду или „жабицу“ у комшијски хаустор, или изненаде замишљену комшиницу једном малом експлозијом. Не, они су заузели праве-правцате таборе. Они не бацају петарде у хаусторе или пред комшинице, они петарде, топовске ударе, динамите… бацају – једни на друге. И силно уживају у томе! Слине, балаве, мало им је, иако се на све стране и дими, и пуши, и осећа се мирис барута у ваздуху. Они би, нема сумње, у руке узели праве пушке, пушкомитраљезе, снајпере, базуке, минобацаче…, само да доврше покољ који су им очеви започели.

Питам се, да ли мајка једног од њих зна да јој син на Фејсбуку, уместо своје, држи Ратка Младића као профилну фотку? За којег клинац тврди да је „највећи српски херој“. Сигуран сам да она, „мајка“, појма нема. Прилично сам уверен да она чак и не зна како упалити рачунар. А камоли шта је Фејсбук. „Нисам знала…“, рећи ће за коју годину, када га буду доводили кући, пребијеног скоро па намртво у уличној тучи између „Фирме“ и „Кориде“. Или када га полиција буде одводила јер је ножем унаказио утробу имагинарног противника. То су „навијачке“ групе које данас воде неки мали, малецки аркани… Који маштају о својим цецама и о непочинствима које је онај велики аркан за живота успео остварити. По њиховом поимању света, овде се још једино крв може ваљати улицама. Јер крв се вратила кући. Крв и тло – крв на тло.

Но, ситуација је данас чак и понешто бизарнија него 1991. године. Нико ништа научио није, јер је национализам метастазирао у галопирајући тумор мозга. Покушавајући се „прилагодити“ томе, такви људи овдашњи су се претворили у звери. Они шкргућу зубима на сваком ћошку, на свакога. Они не знају шта је љубав, не сећају ју је се, а самим тим су престали желети љубав. Они се најбоље осећају када мрзе.

Зато сада обожавају Господара Вучића. Јер он је ходајућа мржња, он је отелотворење зла, он је Удај Хусеин, он је Саурон. Зато га, као у Мордору, призивају да, као хордама орки, управља њима. Светина, пучина вапи за диктатуром. И диктатуру ће добити. Потпуно поремећени Господар ће наставити са хапшењима. Ухапсиће и свога бившег друга Тому. Ухапсиће на крају и себе. А светина ће урликати: ухапси мене, ухапси мене, ухапси мене! Па ће се потом међусобно убијати у затворима. У затвору који се зове Србија. Не петардама, већ правим мецима. То ће, наравно, све бити подржано од стране пријатеља са Запада и са Истока. Што је и за разумети. Јер ти наши пријатељи научили су лекцију из деведесетих: више неће дати да се лудило из Србије излије на суседе, на Европу целу. Нико се неће мешати у „унутрашње прилике“ у Србији. Зато ће наставити подржавати Вучића. Као неког талибана, који им одговара баш у датом моменту. И то је и легитимно и логично с њихове стране.

Другим речима, ми више немамо у кога да се уздамо ван ове земље. Сем у себе саме. И од тога човека може спопасти само језа. Језива, хладна језа, трнци који леде крв у жилама. Опет срљамо у пропаст, јер сем пропасти ништа друго, можда, нисмо ни заслужили.

Зашто смо остали овде? Зар да маштамо о томе да наша деца оду одавде, нетрагом да нестану? А ми да покушамо овде зарадити како бисмо им омогућили школовање негде тамо?

Или смо остали зато што не пристајемо на Удаја, на Мордор, на Хад на Земљи, на нељудскост, на мржњу? Ако смо већ остали, нема нам друге него наставити јуришати на ветрењаче. Свом снагом и свом силином. Срећни због тога што јесмо, а не због онога што нисмо. Срећни што смо, упркос свему, остали Људи. Постоји ли у данашњој Европи веће искушење него остати Човек, баш у Србији, у Мордору? Не постоји.

Наша је утеха наша Војводина. Можда је то само имагинарна Војводина. Војводина за коју верујемо да постоји. Војводина као последње уточиште и последња шанса за одбрану од националистичких звери. Војводина као острво слободе. Војводина као идеал слободе. Војводина као хоризонт.

Дубоко верујемо да, упркос њима, Војводина још увек постоји.

Упалите прскалицу, отворите шампањац, загрлите ваше вољене… Сретна нам Нова 2013. година!

Извор: http://dinkogruhonjic.blogspot.com/

***
***
***

пренето са портала СРПСКА ВОЈВОДИНА

http://www.srpskavojvodina.org/2013/01/blog-post_6328.html