logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати    Аутор: Владислав Б.Сотировић    351 пута прочитано    Датум: 28.11.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

На још једну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г. пре свега треба истаћи да ће се о овом историјском догађају, вероватно најмаркантнијем из времена крвавог растурања бивше Југославије, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крвавих српско-хрватских сукоба (заједно са Мостаром као симболом националистичке политике Хрвата и Бошњака).

пише Владислав Б. Сотировић; 28.11.2012

***

Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије – Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране НАТО плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме), и ове године се јављају (углавном поводом ослобађајуће пресуде Хашког трибунала за хрватске генерале по питању етничког чишћења Брозове Велике Хрватске из коловоза 1995. г.) по јавним мас-медијима разноразни Сорошеви бојовници и еуроатлацистички јастребови из невладиних организација (јер би било исувише дегутантно да сама Влада изађе са дотичниим ставовима па се у јавност потурају мутанти) који упорно покушавају да прикрију и прекроје повесну истину. Стога, ову прилику бисмо искористили да прикажемо истинску слику о тзв. „Вуковарској операцији“ из 1991. г.

Скоро тромесечне борбе за овај западносремски град на рекама Вуки и Дунаву (од 25. августа до 18. новембра 1991. г.) тек ће изазивати реакције и „њихових“ и „наших“ пов(иј)есничара, али је ипак и до сада протекло довољно воде и Вуком и Дунавом да се изнесе колико-толико релевантан суд о овој хрватско-српској епопеји са довољно удаљене и неутралне историјске дистанце узимајући у обзир до сада познате архивске документе и друге историјске изворе, а пре свега ослањајући се на сведочанства учесника самих догађаја како би се избегле политикантске шпекулације у виду „терања воде на своју воденицу“.[i]

Хрвати и хрватска повијест сматрају „Вуковарску операцију“ епопејом и симболом одбране хрватске независности и хрватског отпора против „србо-црногорско-четничке агресије“ на младу хрватску демокрацију (тј. де факто Туђманокрацију). Вуковар је у Хрвата уједно и „град херој“ и „источни гријех“ Хрватске, обзиром да је самосвесно жртвован од стране врховника зарад добијања политичких поена у Берлину, Бриселу и Вашингтону. За разлику од Хрвата, Срби борбе за град Вуковар сматрају борбама за одбрану независности града и ослобођења заточених српских цивила од хадезеовско-усташке солдатеске. У току „Вуковарске операције“ је са стране ЈНА ангажовано импозантних 11 бригада са све седам механизованих и две пешадијске. У току борби је на град испаљено на десетине хиљада граната, укључујући и из ваздуха од стране југословенског ратног ваздухопловства, а сам Вуковар је скоро потпуно разрушен (исто као и нешто касније Мостар услед хрватско-муслиманских обрачуна). Обзиром на антифашистички карактер Отаџбинског рата 1991−1995. г. можемо слободно синонимно упоредити случај Вуковара из 1991. г. са случајем Дрездена из 1945. г. када су западне демократије показале и доказале како се треба ефикасно борити против било ког вида фашизма.[ii]

Ипак, овде се поставља можда и круцијално питање: зар је толикој ЈНА и српској добровољачкој сили било потребно читавих 86 дана борби, тј. гранатирања и након тога борбе за сваку кућу да би се град ослободио од, по броју и расположивој техници, ипак знатно инфериорнијег непријатеља? Можда на први поглед и изгледа да није али у суштини јесте. Вероватно је најбољи одговор на ово питање дао управо онај ко је и први ушао у Вуковар – Жељко Ражњатовић Аркан. Наиме, у интервјуу за британски документарни филм о њему самоме (25 минута) под називом под којим је и приказан на Западу – „Arkan – Mad Dog“ („Аркан – побеснели пас“) командант Српске добровољачке гарде – „Тигрови“ издаје у једној секвенци заповест својим „тигровима“ пред ослобађање града да се у току градских борби мора узети у обзир чињеница да усташе (које су на горњим спратовима) у подрумима кућа држе српске цивиле као живе таоце па се стога мора водити рачуна како се ослобађа кућа по кућа (тј. нема бацања ручних бомби насумице јер ће се у том случају побити „наша крв“). Дакле, како на основу изјаве Аркана у овом документарном филму (аутор овог текста је направио копију филма у Архиву Отвореног друштва на Централноевропском универзитету у Будимпешти) тако и на основу сведочења преживелих цивила неоспорно је да су хрватски бојовници, претходно окупиравши град за време лета исте те године, држали српске цивиле као живе таоце по кућама тако да систем краткорочног масовног бомбардовања града од стране тешке артиљерије ЈНА (амерички систем „Хирошима-Нагасаки“ из 1945. г.) у циљу сламања отпора његових бранилаца једноставно није долазио у обзир већ се морала предузети стратегија дугих борби за сваку кућу и улицу од стране пешадије уз рационалну подршку артиљерије и пре свега тенкова.

Оваква војна стратегија је несумњиво однела знатно више живота и технике на страни ослободилаца града али је и са друге стране спасла много више цивилних живота у самом граду. Ипак, било је и оних војних стручњака који су овакву ЈНА тактику сматрали бесмисленом, а један од њих је био и генерал Ненезић (шеф кабинета министра одбране СФРЈ) за кога „није требало ломити зубе на утврђеним градовима“.[iii] С друге стране, данас је добро познато да је хрватски врховних самосвесно жртвовао град (препустивши га дуговременим борбама) како би остварио два војно-политичка циља: 1) успорио продор ЈНА и српских добровољаца ка Осијеку; и 2) дао изговор Геншеровом министарству спољних послова да Немачка призна самопрокламовану независност Туђманове Хрватске без претходног сагласја са осталим чланицама Европске Заједнице (23. децембра 1991. г.), а под изговором да се ЈНА мора повући са територије међународно признате Хрватске чиме би се зауставила даља разарања слична вуковарском (и исполитизованом дубровачком) случају.[iv]

У националном погледу је несумњиво да је град Вуковар са околином био мешовита област у којој су етнички Срби чинили већину, чак и након Другог светског рата (тј. и након хрватског србоцида), и на основу тога тражили од нових послератних комунистичких власти да и читав Западни Срем уђе у федералну јединицу Србије. Наиме, према попису становништва из 1931. г. (последњи попис пред Други светски рат) у вуковарском срезу је било 41,9% Срба, 26,5% Хрвата, 16,3% Немаца и других. До промене баланса у међунационалним односима у вуковарском срезу долази током Другог светског рата и масовних убијања локалних Срба од стране хрватских синова али и као последица послератне демографске политике када су у куће протераних Немаца насељавани Хрвати. Резултати пописа становништва из 1981. г. указују да су Срби и „Југословени“ у Вуковарском срезу чинили апсолутну већину, а у самом граду је Срба било 24,3%, а Хрвата 37,9%. Треба истаћи и да је у самом граду било више од трећине мешовитих бракова (35%). С обзиром на овакву међуентичку структуру у Вуковару није ни чудо што ХДЗ (хрватска копија немачког ЦДУоригинала) није победила на изборима 1990. г.[v] Вуковарчани су гласали за Савез комуниста-Партија за демократске промене, а то је била једина странка у датом региону без етничке одреднице „хрватска“. Међутим, врховништво ХДЗ је врло брзо на отворен и политички бруталан начин изразило своје незадовољство малим бројем добијених мандата у Скупштини општине Вуковар (26 од 117).

Након одбијања амандмана на туђмановски устав Хрватске од стране Скупштине Вуковара 17. јула 1990. г., а којима се укидају национална права српског народа у Хрватској, хадезеовска влада Хрватске предузима посебне мере према којима се у град довози оружје, наоружава етничка хрватска милиција и паравојне формације ХДЗ-а, а као врхунац кризе 27. марта 1991. г. се организује јавна смотра етнохрватских бојовника са симболима из Павелићеве НДХ. Ова смотра ХДЗ бојовника је била природни надовезак хадезеовске политике отвореног оружаног разрачунавања на међунационалној основи, а која је започета доношењем одлуке о чишћењу Општине Вуковар од етничких Срба у фебруару 1991. г. На овом политичком врхоскупу на коме је de facto донета одлука о отпочињању оружаних сукоба у Општини Вуковар су присуствовали и представници Хрватског сабора – Владимир Шекс, Иван Векић и „Осијечки поглавник“ Бранимир Главаш. Том приликом је одлучено да се акција чишћења Срба из ове западносремске општине спроведе смењивањем грађана српске националности на свим општинским политичким функцијама, застрашивањем у циљу напуштања града и општине[vi] и коначно физичком ликвидацијом „непожељних грађана“. Као и у осталим деловима „младе хрватске демокрације“ тако се и у Општини Вуковар у читавој првој половини 1991. г. спроводило интензивно испоручивање оружја паравојним хадезеовским формацијама (Мартин Шпегељ је сам признао на емитованом тајном снимку КОС-е ЈНА да је тада под оружјем било 200.000 хадезеоваца, а што је емитовано у ББС серијалу „Смрт Југославије“ први део). Након политичког хапшења лидера вуковарске СДС Горана Хаџића и Б. Славића локални Срби почињу са „балван револуцијом“ као јединим начином одбране од повампиреног хрватског усташоидног фашизма.

Другог маја 1991. г. Срби су успели да одбију упад хрватских редарственика у највеће српско село у вуковарској општини – Борово Село и том приликом, што је мало познато, масу усташких бојовника је спасла ЈНА пославши своје оклопне транспортере да евакуишу хадезеовске црнокошуљаше који су носили ознаке Павелићеве НДХ и певали усташке песме приликом покушаја освајања овог села. Након ове неуспешне војно-редарствене акције Загреба локални вуковарски хадезеовци почињу са применом плана физичке ликвидације Срба у Општини Вуковар јула и августа 1991. г. што је проузроковало масовни егзодус Срба из града Вуковара, а што је на крајње циничан начин објашњавано од стране хрватских локалних званичника као смишљени план Београда и ЈНА да извуче што већи број српских цивила из града пре почетка „србо-црногорско-четничке агресије на Вуковар“ (треба видети прилоге ХТВ из тог времена, а нарочито пропагандно-документарни филм ХТВ-а о „сто дана отпора Вуковара“). Оно што је остало као печат тог времена су специјалне хрватске СС „групе за тиху ликвидацију“ („сумњивих моралних и професионалних квалитета“) Срба у Вуковару, а којима су командовали Томислав Мерчеп (секретар општинског секретаријата у Вуковару), Бранимир Главаш, Миле Дедаковић (звани „Јастреб“), Јосип Гаже, и други. Остало је забележено да је за пет месеци убијено око 4000 вуковарских Срба на основу унапред припремљених „спискова за (физичку) ликвидацију“, након отварања ватре по српским кућама, минирања киоска и других објеката у српском власништву (српски ресторани „Крајишник“, „Сарајка“, „Туфо“, „Брдо“, „Мали рај“, „Попај“, „Точак“, „Чокот бар“, „Чид“).

Првог маја 1991. г. хрватске хадезеовске власти су примениле политику тоталне физичке блокаде града у смислу да је Вуковар постао физички отсечен од остатка света што је омогућило хадезеовским бојовницима да несметано врше ноћна хапшења, испитивања и ликвидације Срба у граду, а све под изговором наводног тражења оружја. Сведоци догађаја тврде да је само од 3. маја до 14. септембра 1991. г. ухапшено и мучено у импровизованим казаматима више стотина Срба (иначе, према подацима независних међународних служби у Хрватској је од 1991. до 1996. г. убијено око 10.000 Срба). Вуковарски део Дунава је опет као и пре пола столећа добио црвену боју од српске крви. Овакво стање ствари је коначно резултирало напуштањем града од стране 13,734 Срба тако да се може рећи да је велики број етничких Срба напустио град Вуковар услед хадезеовског терора. Међутим, град су напуштали и етнички Хрвати који се нису слагали са оваквом СС политиком хрватског врховништва. Тако је Хрват Марин Видић у свом дневнику записао да је у том периоду поред многобројних Срба Вуковар напустило и око 6000 хрватских жена, деце и стараца (војноспособним мушкарцима излазак из града није био дозвољен).

У току хадезеовске припреме за „коначно решење“ српског питања у Вуковару којим је руководио Мерчеп у јуну месецу 1991. г. у град улазе хрватско-усташки гардисти (ЗНГ) и редарственици (МУП) и од тада важи режим пропусница за улазак у град. Вуковарским Србима није дозвољавано да град напусте јер су по Мерчеповим плановима требали да одиграју улогу живог штита у планираним борбама против ЈНА. У августу месецу је хрватски Кризни штаб Славоније и Барање прогласио град Вуковар за најистуренију тачку одбране нове и самопрокламоване хрватске независне државе која у то време није била међународно призната, што ће рећи да је у оквирима међународног права СФРЈ још увек постојала. У Вуковару је од почетка августа фактички сва власт прешла у руке ХДЗ (Марин Видић) која је контролисала све јавне медијске сервисе. То је била последица одлуке да се распусти легално изабрана Скупштина општине Вуковара и њено Извршно веће, а која је донета 24. јула након посете граду од стране три водећа хрватска врховника – Фрање Туђмана, Владимира Шекса и министра одбране Гојка Сушака. Тако је политичким пучем ХДЗ сменила власт у граду и од изборно поражене странке постала владајућа.

За време свих ових догађаја неутралност ЈНА се може окарактерисати као директном издајом државних интереса па и као давање зеленог светла хадезеовским формацијама да спроведу етничко чишћење у појединим крајевима Источне Славоније и Западног Срема. Објашњења генерала Вељка Кадијевића (пола Хрват који је себе сматрао Југословеном) у својим мемоарима остају крајње неуверљива.[vii] Само да се потсетимо још једанпут да су управо оклопни транспортери ЈНА из вуковарске касарне спасили хрватске редарственике из Боровог Села 2. маја, да ЈНА није буквално прстом мрднула када су спроведене акције етничког чишћења Срба у Боровом Насељу 4. јула и Лужици 25. јула 1991. г.  Врло вероватно би ЈНА и даље остала „статусно неутрална“ да није била и сама директно нападнута од стране хрватских оружаних снага слично као и у случајевима у Вараждину (2. маја), Винковцима (11.−26. септембар) и Загребу (17. новембра).[viii] Вуковарска касарна ЈНА је по први пут нападнута 20. августа 1991. г. да би убрзо након тога била стављена под блокаду. ЈНА се коначно одлучила да употреби ватру тек када је 25. августа пуцано на једно од њених возила. И тада се догодило нешто сасвим неразумљиво и необјашњиво: ЈНА која је фактички преузела контролу над читавим градом убрзо се у споразуму са локалним (нелегалним) хрватским властима повлачи са улица у своје касарне и тиме саму себе ставља у замку обзиром да су хрватске формације одмах отпочеле са блокадом и бомбардовањем касарни. ЈНА се тада обратила Европској Заједници да посредује у деблокади касарни како регуларна југословенска армија не би морала да предузима силу ради њихове деблокаде. И тада фактички долази до синхронизоване акције Брисела (у ствари Берлина) и Загреба: Брисел не даје никакав одговор на понуђено посредништво али зато Загреб доноси одлуку 14. септембра да се на читавом простору (међународно непризнате) Републике Хрватске нападну све касарне ЈНА што у преводу значи објаву рата оружаним формацијама (међународно признате) СФРЈ.

ЈНА је отпочела акцију ослобађања својих касарни и града Вуковара 25. августа, а исту завршила уз помоћ српских добровољаца 18. новембра.[ix] Одбрана града је сломљена 16. новембра, а град потпуно ослобођен два дана касније. Хрватске снаге одбране Вуковара су бројале и до 8.000 бораца под оружјем (иако званична хрватска хисториографија барата са цифрама од 1.300 до 2.000), а снаге ЈНА, по хрватским изворима, између 35.000 и 40.000. У званичним хрватским статистикама се може наћи податак да је у току „Вуковарске операције“ погинуло укупно 1.712 лица у граду од тога 182 хрватска полицајца и војника (мада незванични хрватски извори наводе цифру од око 400 погинулих хрватских бојовника). Српска страна наводи да је у граду погинуло око 1.000 хрватских гардиста. Што се тиче српских губитака, хрватска страна наводи бројку од 6.000 до 8.000 док српска страна тврди да број погинулих српских војника и официра износи 1.800. Хрватски бојовници су напуштали Вуковар три дана од 16. до 18. новембра. Након уласка у град ЈНА је свим становницима дала две могућности: или одлазак у Хрватску или одлазак у Србију (сам Аркан је на горњеспоменутом документарном филму тврдио да су његови „тигрови“ предали 2.000 Вуковарчана ЈНА-и). Било је много случајева дељења породица по етничкој линији по питању одабира прве или друге понуђене алтернативе. Све у свему, епилог „Вуковарске операције“ је био тај да је из града евакуисано око 12.000 становника и ухапшено око 600 хрватско-усташких зенги.

 

 

Владислав Б. Сотировић

Центар за укорењивање демократије – ДЕМОС

http://cud-demos.webs.com

 

 


НАПОМЕНЕ:

 

[i] Као примере овакве врсте политикантске литературе наводимо следеће библиографске јединице: Dragutin Pavličević, Povijest Hrvatske. Drugo, izmijenjeno i prošireno izdanje, Zagreb: Naklada P.I.P. Pavičić, 2000; Ivo Perić, Povijest Hrvata, Zagreb: Centar za transfer tehnologije, 1997; Dušan Bilandžić, Hrvatska moderna povjest, Zagreb: Golden Marketing, 1999.

[ii] О савезничком бомбардовању Дрездена 1945. г. видети у: Frederick Taylor, Dresden, Tuesday, February 13, 1945, New York: HarperCollins Publishers Inc., 2004.

[iii] Гајић-Глишић Д., Из кабинета министра војног, 1992. стр. 152.

[iv] Уочи проглашења независности Хрватске и Словеније (25. јуна 1991. г.) земље чланице Европске заједнице су 23. јуна 1991. г. донеле одлуку да неће признати независност Хрватске и Словеније али је Немачка хришћанско-демократска унија (ЦДУ) већ следећег дана изјавила да се са овом одлуком неслаже. Дакле, Туђманов усташки режим у Загребу је имао од самог почетка ратних сукоба неоспорну и директну подршку Берлина коме је само требао формални изговор да унилатерално призна независност и Хрватске и Словеније што је Немачка и урадила 15. јануара 1992. г. без одобрења осталих једанаест чланица ЕЗ, а повод је био случај Вуковара и Дубровника.

[v] Хрватска демократска заједница је основана 19. јануара 1989. г. на тајном састанку у једној викендици у Пљешевици, а као основни политички циљ странке је формулисано стварање независне Велике Хрватске у њеним „етно-повјесним“ границама све до реке Дрине (Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом веку (14921992), Београд: EVRO-GIUNTI, 2010, стр. 548). О сличним границама Велике Хрватске маштала је и Хрватска странка права која је 17. јуна 1991. г. усвојила тзв. „Липањску повељу“ којом се тражи обнова Павелићеве Неовисне државе Хрватске са границама на истоку до Суботице, Земуна, Дрине, Рашке и Бококоторског залива (Вељко Ђурић Мишина, Република Српска Крајина. Десет година послије, Београд: „Добра воља“ Београд, 2005, стр. 22).

[vi] Сличне технике су, иначе, у то време примењиване и у Дарувару, Шибенику, Загребу итд.: претње ноћним телефонским позивима да напусте град уколико не желе да буду убијени, лепљење јавних плахата како препознати Србина, одбијање да се прода роба у продавници уколико је купац Србин, итд.

[vii] ЈНА је и тада још увек била мултиетничка, а њено највише руководство је било углавном сачињено од не-Срба. Поред Хрвата-Југословена Кадијевића, главног команданта ЈНА, његови заменици су били Словенац адмирал Стане Бровет и Хрват Јосип Грегорић. Авијацијом је командовао Хрват Антон Тус, а касније други Хрват Звонимир Јурјевић. Централни војни округ је био под командом Македонца Спировског, док је начелник тог округа био још један Хрват – Антон Силић (Jelena Guskova, Istorija jugoslovenske krize (19902000), I, Beograd: Izdavački grafički atelje „M“, 2003, str. 244).

[viii] ЈНА се евакуисала 4. новембра 1991. г. из касарне „Логориште“ у Карловцу уз губитке од 26 убијена војника и 67 рањених војника (Вељко Ђурић Мишина, Република Српска Крајина. Десет година послије, Београд: „Добра воља“ Београд, 2005, стр. 25).

[ix] Хрватски председник др. Фрањо Туђман је 13. септембра 1991. г. издао наредбу о блокади ЈНА касарни у читавој Хрватској (Dragutin Pavličević, Povijest Hrvatske. Drugo, izmijenjeno i prošireno izdanje, Zagreb: Naklada P.I.P. Pavičić, 2000, str. 535).





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo