Вести

Хашка пословица

Силно ме занима како у овим јесењим данима разговарају Тома и његове комшије док у Бајчетини поред котла пеку ракију или топе маст. Да ли им, док праве чварке, Тома говори да „Европа нема алтернативе“ или им прича оно што и целој Србији пре избора.

16. 11. 2012. 12: 00х | Пише: Радивоје ПЕТРОВИЋ

***

Шумадинци су разумни људи, знају да се против силе не може, искусили су да више кошта Слобино историјско „не“, или Борисова патолошка кооперативност, од разумне политике која увек има у виду српски интерес. После 100 дана владања чуде се, ћуте и не верују, колико Тома не сме, колико Србија не сме…

Србија не сме да направи радикалан заокрет на унутрашњем плану, кључни раскид са ужутелом политиком Демократске странке, Бориса и читаве његове екипе која је, водећи Србију путем понижења, неуважавања сопствених интереса и прихватања континуитета српске кривице још из доба комунизма, а сада под фирмом људских права и демократије, направила несагледиву штету.

После 100 дана, мање – више изгледа као да је Борисов дух још у здању у које се уселио Тома. И даље глорификујемо Европу, продајемо на ситно Космет и не мењамо ништа у стратешкој позицији Србије у односу на нове околности.

Србија не сме ултимативно да постави питање изгнанства из Хрватске позамашног дела свог народа, условљавајући будуће српско – хрватске односе повратком људи и отетог капитала, што од њих, што од српске привреде. Србија не сме отворено ни да постави питање геноцида, Јасеновца и логичног наставка тог процеса у деведесетим, макар и данас када је након Борисовог опроста Хрватска једном ногом у ЕУ.

Уместо тога, сведоци смо бесмисленог дипломатског надгорњавања на иницијативу из Банских двора о међусобним тужбама за геноцид. Поразно је ћутати на прозивке за геноцид од оних који у својој историји имају НДХ и скоро три четврт милиона српских, јеврејских и ромских жртава у Јасеновцу.

Србија не сме да подигне глас у заштити Срба у некада братској, а данас расрбљеној Црној Гори. Док се по шумама и горама Његошеве груде протерују српски језик и православни обичаји, а у Малом Иђошу деца већ уче црногорски језик, нема чак ни вербалне подршке из званичног Београда тамошњим Србима у њиховом ризичном покушају да не дозволе потпуно затирање свега у шта се некада клео владика Раде.

Србија не сме ни да покуша да са себе скине лажну и наметнуту хипотеку Сребренице. Многобројне чињенице утврђене у разним пројектима, од Каргановићевог до Хермановог, искристалисане у документарним филмским креацијама честитих норвешких или чешких аутора, нове изјаве сведока и недвосмислено утврђене чињенице о манипулацијама бројем и чак именима жртава, обавезују Србију.

Нити да негира нити да призна злочин, већ да се бори за пуну истину о њему, показујући тако одговорност према својој деци и генерацијама које долазе, како их историјска лаж о Сребреници не би бесконачно пратила.

Србија не сме да брине о својима у Хагу. Још мало па ће се навршити деценија како тамо, без икаквог правног основа чами Војислав Шешељ. Суђење лидерима босанских Срба Младићу и Караџићу, као пледоаје за товарење још једне оптужнице на леђа Србији, не узбуђује нову власт нити је стимулише да помажући њима покуша да помогне себи. И док се најодговорнији за протеривање Срба из Хрватске третирају као хероји и националне величине, Србија о својима, упркос богатству чињеница које им иду у прилог – ћути.

Србија не сме да постави питање статуса Срба у Словенији, не сме да помогне СПЦ да од Мађара затражи своја здања у центру Будимпеште, не сме да… И тако редом. Громада недефинисане, али деценијама грађене српске кривице, помогнута домаћом логистиком ничим спречаваног невладиног сектора, као да је заробила ум и акцију нових људи на власти. Или, можда све ово, ма колико било очигледно, није тачно.

Прошло је 100 дана, а ми још нисмо сигурни имамо ли испред себе кукавице, издајнике или нешто треће. И куда са њима иде Србија…

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/270040/Sta-ne-sme-Srbija