Вести

Геноцидна „ОЛУЈА“

Не припадам оној групи људи који редовно гледају телевизију. Седим пред ТВ-екраном тако, једном или два пута недељно, када ми, на пример, неко од познаника скрене пажњу на неку емисију, која свакако завређује да се погледа.

новембар 16, 2012 Никола Н. Живковић

***

Данас пре подне сам пратио пренос из холандског града Хага. Пре почетка суђења хрватским генералима, слушах српске коментаре. Један од њих, ако сам добро запамтио, припадао је тиму одбране Веселина Шљиванчанина, пуковника војске ЈНА. Овај адвокат деловао је опуштено и био је уверен, да ће Међунарадни трибунал у Хагу донети праведну одлуку, дакле, да ће више или мање потврдити првостепену пресуду. Ја уопште нисам делио ту врсту оптимизма. С обзиром на искуство које имамо са Хашким судом, претпостављао сам да ће Хаг смањити казне, рецимо, Готовина да ће бити осуђен на седам, а други на пет.

Онда је дошла пресуда. Светске новинске агенције одмах су пренеле вест: „Апелационо веће Хашког трибунала ослободило је данас, 16 новембра 2012, хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача кривице за прогон и убиства српског становништва, поништивши првостепену пресуду, на основу које је Готовина био осуђен на 24 године затвора, а Маркач на 18 година.“

Примих и први коментар и то од мог београдског пријатеља Владана Вукосављевића: „Ослобађајућом пресудом за хрватске генерале Готовину и Маркача, Трибунал у Хагу, – дакле, Вашингтон и Брисел – дали су коначно историјско тумачење рата на простору некадашње Југославије и та интерпретација гласи отприлике овако: „Хрватска агресија на Српску Крајину, позната под именом „Олуја“ из августа 1995, није била етничко чишћење. Једини кривац за рат је Србија.“ После ове хашке пресуде у Хрватској је избила права оргија славља, а српска квислиншка јавна сцена ћути. Запад је поставио темеље за коначно уништење Србије и српског народа и то на моралном, правном, политичком и историјском пољу. Европска унија постала је отворени непријатељ српског народа.“

Владаново мишљење, које је уследило буквално свега неколико минута после Хашке пресуде, чини ми се да погађа суштину проблема и да артикулише осећања огромне већина Срба. Прве, емоционалне реакције су веома често и најтачније.

Шта значи ова пресуда? То просто значи, да протеривање око 200 000 Срба из Хрватске у августу 1995. године није злочин. При томе је убијено преко 2000 цивила. Ни за то нико не мора да одговара. По мишљењу тог суда, кога је основао Вашингтон уз подршку, на жалост, Јелцинове Русије, сасвим је, очевидно, легитимно убијати Србе и за то нико не мора да се боји да ће сносити било какву одговорност.

Нисам очекивао такав степен цинизма од стране Сједињених Држава и Европске уније. Како сам мало пре казао, веровао сам да ће ипак, макар да задрже привид минимума смисла за пристојност и меру, дакле, осудити те Хрвате, па макар и на симболичне казне.

Биланс Хашког трибунала је познат: неколико Срба умрло је у затвору под веома чудним околностима, а међу њима и бивше председник Слободан Милошевић; 95% оптужених у Хагу су Срби, премда једна трећина свих жртава у грађанском рату на територију бивше Југославије јесу – српске; постоје озбиљне сумње, да су Хрвати и Албанци са Косова починили нечувене злочине над српским цивилима, на пример вађење органа. Хаг никада није покренуо поступак против Загреба и Приштине, да провери ове наводе оптужбе. Чак је и „њихова“ Карла дел Понте, бивши тужилац Хашког трибунала, писала је о томе у својој књизи; у Хагу су ослобођени оптужбе многи Хрвати, босански муслимани и Албанци са Косова, премда су докази против њих били више него убедљиви.

Све нас то наводи на закључак да Хаг није створен да донесе праведне, објективне и правдољубиве пресуде, те да, дакле, на тај начин дође до до истинског помирења на територије раније Југославије. Тај Трибунал је очевидно формиран да се суди малобројном народу на Балкану, који се дрзнуо да се супростави Западу и његовим интересима. Срби су криви, јер воле слободу, јер су једини русофилски народ у Европи. Вашингтон, Лондон, Париз, Ватикан и Берлин се боје, да би једнога дана Русија могла да се опорави, да стане на своје ноге и да преко Срба дође на Балкан и до топлих обала Средозменог мора. Овај страх Запада није од јуче, већ постоји најмање два века.

Словом, кривица Срба не потиче од времена Слободана Милошевића. Срби су 1804. године подигли Први српски устанак са намером да се ослободе вишевековног турског ропстства. Једино је Русија показала разумевање за Србе. Године 1912. балкански народи повели су рат против Османлија, са циљем да ослобде и преостале делове Балкана од турске страховладе. Хришћанска Европа, – на челу са Енглеском, Француском, Немачком, Ватиканом и Аустро-Угарском, – уместо да помогне поробаљеним хришћанским народима на Балкану, отворено помажу Османлијама.

Хашки трибунал, сада је више него јасно, само је инструменат Вашингтона, којим дисциплинује непослушне владе и народе. Порука је јасна: Ако покушате да водите своју сопствену политику, проћете као и Срби, дакле, сва зверства које противник уради против вас, ако је амерички савезник, биће му опроштено, а ваше злочине, уз помоћ медија као што су „ЦНН“и „ББЦ“, ми ћемо да их удесетеростручимо, као што показује „случај Сребреница“.

Цинизам Запада огеда се у следећем. Једини народ који је доживео геноцид у 20. веку јесу Руси и Срби. Србија је у Првом светском рату изгубила 40% мушког становништва. У Другом светском рату Хрватска нацистичка држава убила је, према подацима својих немачких савезника, око 700 000 Срба. А данас се Срби оптужују да су „геноцидни народ“ због наводно 8 000 убијених босанских муслимана у Сребреници!

Како се малобројни народ, као што смо ми Срби, може да супростави овом злу и первезном иживљавању које нам долази од стране Запада? Што нам је чинити? Пресуда је наравно скандалозна. Но, не треба да се предајемо малодушности и да „кукамо као безубе бабе“. Из очаја може да се роди и отпор. У сваком злу има и зрно доброг. Тако и овде. Све су маске пале. Запад је пред нама онакав, какав стварно јесте – прозиран, бестидан, го. Највећи шамар добили су грађани Србије, који су на овај или онај начин на платном списку Вашингтона, Лондона, Париза, Ватикана или Берлина: „невладине организације“, „сорошевци“, „независни медији“, „натовци“. Стара власт Бориса Тадића управо је и изгубила изборе, јер је говорила „Европска унија нема алтернативу“.

Нова српска влада Дачића и Вучића постоји тек сто и двадесет дана. Но, по својим првим потезима бирачи нису стекли утисак, да „Тома и његови људи“ играју битно другачију игру. Сада је прилика ове владе да преокрене резултат у корист људи који су их и довели на власт. После овога чини се, да је жеља Србије да постане члан Европске уније постала бесмислена. Ово је најозбиљније упозорење српској влади, да престану да залуђују себе и народ кога представљају са имбецилним илузијама, како је посреди „неспоразум, а ми ћемо нашим кооперативним држањем Западу показати, да смо добронамерни.“ Политика последњих двадесетак година показује, да је овакав став службеног Београда довео Србију у катастрофалан положај. Србима прети нестанак.

Једини спас видим у томе, да Србија у што скорије време пошаље делегацију у Москву и да поведе озбиљне преговоре око најуже политичке, економске и војне сарадње са Русијом. Аутору овог текста се чини, да је то једини залог, да се Србији и српском народу осигура опстанак. Настојање владе Србије да постане члан ЕУ, као што показује и ова данашња пресуда из Хага, води земљу и народ у сигурну пропаст. Стојимо на раскрсници: један пут нам пружа могућност да опстанемо, а други нам гарантује нестанак, односно судбину америчких Индијанаца. На потезу су Томислав Николић и његова влада.

новембар 16, 2012 Никола Н. Живковић

http://www.glavaizid.rs/?p=7088