logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Зоран Јанковић    562 пута прочитано    Датум: 10.11.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Навијачи БиХ на рукоментој утакмици БиХ -Србија при интонирању Химне Републике Србије

Мудар човјек, кажу, труди се да на сваког непријатеља којег стекне обезбиједи себи макар два нова пријатеља. Ја пријатеља немам више него прстију на једној руци. Мало. Премало. А непријатеља… ииихааај, не смијем ни да мислим о томе.

Пише: Зоран Јанковић 10.11.2012

***

Значи да нисам мудар. Зато ми још једна немудрост више или мање неће ништа значајно промијенити. У животу моме.

Морам вам признати нешто (окренуо се на све четири стране око себе и доообро разгледао) : ја нисам шовиниста. Никад то нисам ни био. Само „псссст“ да ме не чују ови моји. Ратовао сам на страни свога народа зато што рат јесте био. Мислим да нисам погријешио, а да јесте свако ко је урадио другачије. Па чак и у кафани кад почне марисана ред је бранити своје ближње. И онда ако мислиш да нису у праву. А не мислим да су моји били у криву.

Зашто начиних ову ограду? Не заграду, ограду. Оградурину, оградетину, огра… ма рјечју: зид. Ко сарајевски из „Надреалиста. Због редака које намјеравам написати, а који ће бити повод да ме Сарајево и сарајевски медији разапну на себиљу, насред Башчаршије. Као освједоченог „чету“. Разлога је много: браду носим а бркове не бријем, панталоне ми се вуку по земљи, учествовао сам у рату на страни свога народа (није ли и Бакир Хаџиомеровић!) и пишем како је Сарајево техеранизовано, а Милорада Додика не волим.

Охо ми се сад. Од Сарајева. И Сарајлија са једноцифреним бројем година живота у овом граду. И од сарајевских новинара.

ОСТА КАХВА НЕПОПИЈЕНА

Чим је рат стао отишао сам у Сарајево. Да покушам „повратити“ стан. Мада ми никад овај термин „поврат“ није био јасан. Јер и прије рата туђе ствари су отимане. И отимане и враћане. Зашто се сада „повраћају“ а не „враћају“ никад ми још није јасно. Нити ми је ико објаснио.

Елем да „повратим“ свој стан, приватни стан, мој стан, не државни, не друштвени, него пријератни приватни, требало ми је неколико година. И брдо папира. Плус недоумица какви су то закони према којима морам доказивати да мој стан јесте мој, а онај што у њему живи не мора ништа да доказује!

Прво сам привео крају процедуру код оне неке међународне организације са нелогичном скраћеницом ПРЦ, ЦВРЦ, ЦРПЦ, како ли се зваше (пази стварно, зашто ли скраћеница Агенције за истраге и заштиту гласи – СИПА. И није ли сипа октопод, хоботница, а хоботница метафора за маф… нека те, Зоране, примири машту).

Једног дана, одмах некад иза рата, паркирам се под прозор стана. Није ми то било први пут. Долазио сам и раније и, што би рек’о Чола „гледао у твоје спуштене ролетне“. Без намјере да уђем унутра, само да ме жеља мине. Но одједном се нешто преломи у мени и ноге ме саме понесоше ка улазу зграде. Супруга крену за мном. Без ријечи, као да смо све то већ договорили и испланирали до у детаље. Дођосмо пред врата. Ћутке. Моја врата. Мога стана. Ноге су ми клецале. Више од узбуђење него од страха. Мада и од страха.

Позвоних. Отвори ми нека жена у зрелим годинама. Не познајем је. Рекох јој ко сам и зашто сам дошао (са супругом сам дошао, нисам сам). Жена ми отвори. Сједосмо. Она заплака. Сама је и брине се хоће ли је муж ружити што нас је пустила (!?) да уђемо. Он само што није са посла. Радио (ваљда) трећу смјену. Рекох јој да нисам дошао да правим непријатности било коме, да разумијем њен положај, али да је молим да разуми и она мој; дошао сам да се упознамо и да видимо имамо ли о чему разговарати и договарати се. Жена се мало открави. Пристави кафу. Јал кахву. Или кафу. Можда каву, ко ће га знати како се више шта код нас зове. Како сам прочитао да се жена – психолог сада зове психогологиња, психоглогиња, психологиња, како ли, а спортска хала – дворхана, и своје име пажљиво изговарам. И све се бојим да га когод у Сарајеву не изговари као Зорхан, или, ну јада, Орхан.

Разговор нам запиње, ријечи једва пролазе, ко суви колачи кроз грло. Моје супруге и мене и жене коју затекосмо у нашем стану. Утом ће њен и муж на врата. Муж и син јој. Она рече ко смо.

„Што си пустила ћетнике да уђу у мој стан? Ја сам се за ово боријо! Напоље!“ подвикну овај човјечуљак на нас. Гледам га… два ипо њега из мене се истесати може. Нимало не претјерујем. И кад је покушао у лице да ми се унесе унио ми се мало изнад пупка. Да не кажем „, међу сисе“ некако ми глупо звучи. Ем сам ја „маџи“ ем је он „мини“; ем смо у мом стану, ем је он на силу у њега ушао; ем он подвикује на мене, ем ја морам да ћутим… покушах да сачувам прибраност.

„Нисам ја дошао никоме да правим непријатности, али не дозвољавам ни да их било ко мени прави. Ако ви мислите да немате ни о чему са мном да причате, довољно је да то кажете. Добро чујем а познато ми је и значење појединих ријечи. Само прво добро размислите, јер ја сам сад „преломио“ и понудио вам могућност за разговор и договор. Ако се разиђемо овако како ви желите, нећу вам пружити другу шансу. А неће проћи дуго ви ћете тражити да разговарамо. Знам то… „Напоље! Излази напоље, пићка ти материна ћетнићка, знадеш ли ти ђе си уш’о; знадеш ли да сам ја „златни љиљан“…

Нисам чуо шта је даље говорио. Само ми је онај (његов) малешни кажипрст уперен према (мојим) излазним вратима (мога) стана титрао пред очима. Чуј знам ли ја гдје сам ушао!?

Знам како сам ушао, али не сјећам се како сам изашао. Ни куда. Ваљда сам некако погодио врата чим јесам изашао.

Одосмо а кахва оста непопијена. На столу сервирана. Жени ми оста хар баш на ту кафу. Било је рано јутро и још је није попила. Прву јутарњу. Она без тога дан не започиње. Ја ти за кафу уопште и не хајем. Ни за кахву. Ни каву. А и кафу. Чај ми замирише из куће у кућу.

МОЈНЕ МЕНИ ТОГА

Након неколико мјесеци зазвони ми кућни телефон. Јавих се. „Екрем је, из стана“ рече ми глас. „Какав Екрем, из којег стана“ немам ја појма ко би могао бити. „Ма Екрем, из вашег стана зовем, са Мојмила, из Сарајева. Дош’о ми папир за деложацију, па зовем да се договоримо“. „А шта се имамо договарати, прошли пут смо рекли шта смо имали један другом“ одговорих му. „Па шта ћемо сад, побогу брате, да радимо“ упита ме Глас. „Нити сам вам брат, нити ћу то икад бити, нити ћемо ми ишта заједно радити. Пише вам све у том папиру што сте добили; пише и да ако другачије поступите чините кривично дјело. Овај разговор нисмо ни водили. Јер сте ви одбили да разговарате и истјерали сте ме из мог стана“ одговорих и прекинух везу.

Сједим и гледам у ону слушалицу. Зној ми пробија чело. Час врео, па одмах затим хладан. Руке ми се тресу. „Како је тешко бити фин“ вели онај један сарајевски филм. А одмах затим паде ми на памет мисао коју сам у рату од неког чуо: „пусти га – њишти, стисни га – пишти“!

Кад њега избацише из мог стана, а мене убацише у мој стан, одем ти у ону њихову електродистрибуцију; да регулишем шта треба регулисати. А жена иза шалтера сва – замотана. Није баш онако, што би рекао Чкаља „дибидуз“ више је „дуз“; није она што је и Сарајлије зову „нинђа“; овој се види цијело лице. Али умотана је сва у крпе, да је се препаднеш. Поготову што сам, кунем се у хљеб и со, први пут у животу видио нешто слично. Никад прије. Нигдје. А сада ме дочека у мом граду за шалтером јавног предузећа!?

Може мени ко год хоће данас и колико год хоће објашњавати како је то уреду; како је ово питање људских и вјерских права и слобода, њених људских права, моје је људско право да, кад уђем у општину Ново Сарајево и назовем „добар дан“ ми иза шалтера одговоре „добар дан“ а не „алејкум селам“, и да ми поглед застане на цивилно обученој особи, а не на жени спремљеној за вјерски обред.

ГОДИНЕ ПРОЛАЗЕ…

Нервозним кораком. Године пролазе, ми стојимо. Моје Сарајево и ја, и никад се још помирили нисмо. А ја сам му то нудио колико хоћеш пута. Кад љубав једном умре, или је убију, свеједно, обавезно остаје – мржња.

Прије неколико година сједио сам у друштву десетак колега, новинара. У једном клубу, у Сарајеву, гдје се иначе припадници наше бранше окупљају. Спојили смо два стола и дружимо се. Био сам једини Србин у том друштванцету. Имали су обзира према тој чињеници, па се прилично водило рачуна при избору тема. Ја први потражих ђавола, признам. Рекох да сам конкурисао у једну међународну организацију, струковну, чије је сједиште у Сарајеву. Финансирају је странци, плата добра, имам тражене референце… не знам шта ми би да кажем како имам намјеру конкурисати за тај посао.

- Ти… ти да радиш у (…) јеси ли ти нормалан? Вели мени А. Иначе новинарка „Независних новина“.

- Ја, што? Шта ми фали? Кад сам ја био новинар ти си још носала капак са кантице од мурмуладе око куће и викала „бррнн аннн“.

- Ма нисам ти ни рекла да ти не знаш радити, него не мислиш озбиљно да би се вратио у Сарајево?

- Што не бих? Стан нисам продао, нити имам намјеру. Имам гдје живјети. Кад бих имао шта радити што се не бих вратио?

- Па ти ниси нормалан човјек. Дефинитивно ниси. Лијепо је то да ти дођеш овдје, да попијемо кахву и да попричамо, али ако ћеш послије тога упалити ону твоју панда – канту и разгулити преко Романије. Тако си добродошао. Али да се вратиш да живиш у Сарајеву, то је будалаштина. Ниси ти овдје добродошао да живиш. Мислила сам да си паметнији човјек. И да знаш сви овдје присутни мисле ти ово исто, само немају му*а да ти то кажу у очи!

Погледах по присутнима: неко је по трећи пут шећерио кафу, неко поправљао дугмад на кошуљи, неко гледао у даљину… нико ми не порече њене ријечи.

А пошто моји прсти болују од симптома „У Цара Тројана козје уши“ ја ово морадох написати. Иначе бих прснуо као балон Такав ми дамар. Иако сам више него свјестан значења овог што написах у првим реченицама текста.

А наслова што се тиче, он није мој. Кажу да је овако нека бака, у стара времена, повикала својима кад су је из Рогатице на воловским колима повезли у Сарајево у болницу. Таква је била њена перцепција Босне и Сарајева.

 

Пише: Зоран Јанковић





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo