Вести

Утисака пуна глава...

Potkraj prošle godine, posredstvom TV ekrana, saznali smo da smo pod ruskom okupacijom. U emisiji „Utisak nedelje“ jedan od gostiju, Nenad Čanak (od njega se svašta može očekivati),

БК Телевизија, 11.01.2012

***

na očigled svih nas izjavio je da smo pod ruskom okupacijom, sa čime se zdušno saglasila i voditeljka (od nje to nismo očekivali). Odmah sam pogledao kroz prozor, očekujući da pod istim vidim ruske tenkove, kaćuše, kozake i ko zna šta sve još. Već sam bio spreman da organizujem otpor, ilegalu, četnike, partizane, sokole…

Opšte je poznato da smo mi jedan vrlo nezgodan soj koji je prosto alergičan na pretnje i okupacije, i da više volimo grob nego rob. Nisam video ni Ruse, ni tenkove, niti šta slično. Samo siromašan i apatičan narod koji više ne zna ’’da l’ je pošo, il je došo“.

Izgledalo mi je kao da su ovi što navijaju za aktuelnu vlast doterali cara do duvara, pa su počeli da haluciniraju.

Rusija je bila, jeste i biće svetska imperija. Mi, mislim na ogromnu većinu našeg sveta, smatramo Ruse svojom braćom i tu ima mnogo više familijarnog i emotivnog, nego racionalnog. Svi smo mi nekada davno bili jedno pleme, odatle i velika jezička sličnost. Spajaju nas i ćirilica i religija i velika kurčevitost. Pa i antropološki smo slični. Oni su, doduše, malo više plavi, ali to je zbog vekovnog kara(crnog)-uticaja osmanlijskih bajazita na naše gene, što bismo mi da sakrijemo. Rusi nas doživljavaju otprilike kao mladjeg i malo luđeg brata. Možda kao mi Crnogorce, ne mogu, sve i da hoće, da ga uvek obuzdaju, ali razumeju ga, i uvek bratski stanu na njegovu stranu.

Setimo se poslednjeg Romanova koji je ultimatumom i pretnjom da Rusija izlazi iz rata, spasao ostatke srpske vojske u Albaniji i omogućio solunski vaskrs. Da ne bi tog carskog Rusa od gladi bi nastradalo gotovo celokupno srpsko muško stanovinštvo, na očigled zapadnih saveznika.

Njegova ekselencija ambasador Konuzin, čiji je nastup na proslavi trogodišnjice SNS u Nišu izazvao burnu reakciju, nije uzrok naših nevolja. Kao iskreni prijatelj, on ima pravo da govori svuda i da svakome kaže što misli. Bio sam u Čairu. Na pomen Ruske fedracije prolomio se uraganski aplauz više od 5000 prisutnih.

Ambasador je smirivao situaciju, da se ostala prisutna diplomatska elita ne bi osetila povređenom. Govorio je punog srca i to mu je jedini greh. Pravo da govori jedini, daje mu i 7000 crvenoarmejaca koji su poginuli pri oslobadjanju Beograda. Koliko bi samo naših boraca stradalo da nam Rusi nisu pomogli kako u živoj sili tako i u borbenoj tehnici (više od 1000 ruskih topova i tenkova učestvovalo je u operaciji Beograd).

Bilo je to veče interesantno gledati i drugog gosta, Acu Vučića, dok je gore pomenuti par lupetao, o i po Rusima. Čovek je u nekoliko trenutaka gledao u plafon tražeći boga sa pitanjem, šta da radi.

Verovatno se preispitivao, šta je to u životu zgrešio, pa mora kurtoazno da sluša ova naklapanja. Mislim da je svojim ponašanjem mlađima dao primer moderne neverbalne komunikacije i učtivosti, ali se na njemu videlo da kipti od besa. Čak i njega, koji je u politici prošao sve i svja, predstava je zabezeknula. Siguran sam da mu je sada žao što se tim likovima u sred emisije nije zahvalio i rekao onako po srpski šta misli o njihovim „ruskim okupacijama“.

Mislim da je propustio šansu da ih istera na čistac. Cilj opravdava sredstvo – mogao bi da bude slogan vladajuće partije na sledećom izborima. Naravno da ovo neće biti zvanično promovisano, ali po onome kako se ponašaju, ovo im je najprimerenije.

Ipak, branioci lika i dela postojećeg režima delimično su u pravu.

Jeste, postoji okupacija, ali unutrašnja. Vlast je okupirala sopstveni narod. Nema para, nema ideja, nema perspektive, nema plana, nema dogovora. Samo gola borba za fotelje, a, bogami, i borba za ličnu slobodu mnogih koji nisu na vlasti. Mediji su fino naslonjeni na vlast, a javno su neutralni, što je gore nego što je bilo ranije, u mrskim nam devedesetim. Progoni političke prirode i selektivna pravda su svakodnevica i način rada. Vlast otima od nas kao da smo tudji, dok narod u 21. veku gladuje.

Pitam se koliko će ova okupacija još da traje. Na svu sreću blizu su izbori, pa će i tome doći kraj.

I na kraju, imam potrebu da se lično izvinim svim Rusima. A što se ovih naših režimlija tiče, za njih važi ona Isusova: „Oprosti im bože, ne znaju šta rade“, u njihovom slučaju – jer ne znaju šta govore.

Milan Stevanović

извор: http://bktvnews.com/okupacija/