logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво, Европа    Аутор: Преузето    862 пута прочитано    Датум: 12.01.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Ватикан не спава

Проблеми у које су Срби упали у последње двије деценије, у већини случајева су осмишљени у Ватикану.

сриједа, 05 октобар 2011 10:32

+++

Да Римска курија оствари зацртани план за Балкан, највише су јој помогли сами Срби, као овце које саме долазе на клање

Јулиус Јанус, папски нунције за Словенију и изасланик Ватикана за Косово, најавио је ових дана у Призрену да је Ватикан у процесу признавања Косова. Јанус је одржао мису у катедрали „Госпе помоћнице”, током прве посјете Косову, од када га је у фебруару папа Бенедикт XVI именовао за апостолског изасланика за Косово.

Прошле и претпрошле године, када се увелико најављивала папина посјета Србији (за 2013. годину у Нишу), и када су нагло отоплили односи између Српске православне цркве и Свете столице, званичне изјаве наших црквених великодостојника, пратила је шаптачка кампања: „Ватикан ће нам помоћи да сачувамо Космет у окриљу Србије… Морамо се удружити са католицима у одбрани од екстремног ислама“. Тим поводом сам објавио текст у коме сам критиковао ту пропаганду, завршавајући чланак реченицом: „Не треба бити велики визионар па закључити да ће нас Ватикан, по ко на који пут, намагарчити!“

Основни проблем српског народа, односно његових световних и духовних вођа, јесте у томе што не знају (или неће да знају) ко су им пријатељи а ко непријатељи. А да би се то сазнало, треба се само обратити „учитељици живота“. И ако историја каже да вас је неко преварио стотину пута, а ви и даље гајите наду у његову помоћ, онда, заиста, не треба да се жалите на злу судбину.

Када сам прије двадесетак година започео писање о Ватикану као главном извору проблема на Балкану, они који се са том тезом нијесу слагали – моје текстове су смјештали у теорије завјере. Данас ниједан иоле озбиљан интелектуалац неће спорити значајан утицај Римске курије у процесу рушења Берлинског зида, распада Совјетског Савеза и изазивања ратова на простору СФРЈ. Трагично је да, после свега, у времену када бранимо последње мрвице своје територије, свог идентитета, своје духовности, свога достојанства, наши главари и даље вјерују у помоћ и добрe намјерe Папске курије.

Поучна подсјећања

Прича о спаљивање моштију Светог Саве, најтрагичнијем догађају из историје Српске православне цркве, могла би бити поучна за многе, а посебно за српске политичаре и црквене великодостојнике. Наиме, као непосредни повод за спаљивање моштију првог архиепископа српског, Турцима је послужио устанак Срба 1594. године, после договора европских владара са папом да склопе свеевропски хришћански савез за одбрану од Турака, звани Хришћанска лига.

„Латини, преко својих мисионара који се растрчаше Балканом, побудише велике наде код православних да ће се ослободити турског јарма. На обећање западних хришћана, иза којих, међутим, није стајала стварна спремност на дјеловање и која бијаху усмјерена највише на то да пропуте пут римскоме папи на вјековне просторе православља на сјеверозападном Балкану, Срби се најзад одазваше и подигоше војне устанке“, пише св. Јустин Ћелијски.

Под заставом са ликом Светог Саве, својом невеликом снагом устадоше на оружје Срби у Банату, Херцеговини, Метохији, Кучима, Скадру, и тако се увукоше у 12-годишњи аустријско-турски рат, чију ће највећу цијену сами платити. Стравична одмазда Турака сручи се на Србе због савезништва са турским непријатељима.

Српски патријарх Јован (Кантул) и херцеговачки митрополит Висарион, ступају у преписку са Римом, Млецима и Аустријом. У свом одговору на вапајну молбу православних јерараха, папа Клемент Осми „отворено услови материјалну и војну помоћ побуњеним православцима, претходним одрицањем од источне шизме“ и признавањем врховне власти римског папе.

„Претјерано повјерење са којим наступаше према Риму, дјеловању митрополита Висариона, давало је више политичку него ли пастирску обојеност. И тако се, преко њега, у Херцеговини, некада у цјелини православној, насади неосјетно противцрквена идеја уније, која ће многе православне српске душе гурнути у загрљај папски и, онда, временом, етнички преименовати у Хрвате“, записао је св. Јустин.

Покушаји унијаћења

П­апа Б­ен­едикт XVI и пр­ем­ијер Лу­кшић п­осле по­тп­ис­ив­ања ко­нко­рд­ата

Интензивна римска пропаганда на нашем простору почиње од 1622. године, када Рим оснива Конгрегацију за пропаганду вјере, а његови мисионари крећу у акцију преко Јадрана. Римска курија је тако послала ученог трговца Франа Леонардиса који је, поткупљујући свештенике и монахе, успио да поунијати Паштровићe; док је то исто са Грбљанима учинио которски мисионар Јован Паскали. Но, и Паштровићи и Грбљани брзо су се вратили вјери прадједовској.

Чинило се да ће Леонардис највећи успјех остварити преко митрополита Мардарија, који је, због претешких услова у којима је Црна Гора живјела, 1639. године признао папу као „самодршца цијелог хришћанства“. Папа Урбан Осми одушевљено је поздравио одлуку цетињског владике и обећао му „мисионарски хонорар“ на сваке три године.

Године 1648. у манастиру Морача, римски мисионари, унијати из Украјине, праве лажне саборе са којих папи шаљу писма о томе како су наводно Срби тог краја спремни да се поунијате. A 1651. године, група требињских унијата устаје против херцеговачког митрополита Светог Василија, због чега он одлази у манастир Острог, настављајући да чува вјерски и национални идентитет свог народа.

Новији примјери

Но, не треба да идемо далеко у прошлост да се увјеримо у доброчинства „сестринске цркве”. Историчар Милан Булајић у својој књизи „Разбијање југословенске државе 1991/92 – злочин против мира”, тврди: „Одлуке о коначном разбијању југословенске државе, покренуо је Ватикан – Света столица; на састанку папе Јована Павла Другог са њемачким министром Геншером, договорено је да се разбијање СФРЈ оствари прије католичког Божића, 23. децембра 1991.”

Државни секретар Ватикана упутио је, 26. новембра 1991. године, свим чланицама Конференције о европској безбједности, меморандум са захтјевом за признање Словеније и Хрватске као независних држава: „Света столица је мишљења да је дошло вријеме да се међународно признају Хрватска и Словенија и то прије Божићних празника.”

У јесен 1995. године, када је требало бомбардовати Србе у Босни, папа Јован Павле Други је подржао Клинтонову политику: „Рат који објављује рат рату је праведан и нужан!“ (15. 09. 1995.)

Године 1998, када је Алојзије Степинац проглашен блаженим, кардинал Јозеф Рацингер, садашњи папа Бенедикт XVI, а тада челник Конгрегације за доктрину вјере, одржао је бесједу у част новоблаженика Римокатоличке цркве, истичући да је Степинац био један Божији Хрват, каквог је Данте опјевао у последњем пјевању „Божанствене комедије“!

Будући папа је у овој својој бесједи, наизглед успут, изрекао да је Степинац, кад је изабран за бискупа 1936. године, „добро познавао тешку ситуацију у Католичкој цркви и католика у својој земљи, у оној Југославији коју су савезници, након Првог свјетског рата, умјетно створили од супротних елемената и са снажним протукатоличким набојем“.

Управо због оваквог схватања Југославије, као вјештачке творевине коју су створили они који су скршили бечко-берлинску осовину 1918. године, Ватикан и Њемачка су први признали Хрватску и Словенију у авнојевским границама приликом распада СФРЈ 1991.

Пакт Ватикана и Вашингтона

У свијету данас нема народа какав је, својом судбином и улогом, српски. Проблем опстанка српске нације је проблем самог хришћанства. Владари новог свјетског поретка знају да нема уједињења свијета, па ни опстанка њиховог чеда – Европске уније, без уједињења душа; то је, уосталом, јавно (у интервјуу НИН-у, 21. фебруара 2002) изјавио милански надбискуп Карло Марија Мартини: “Уједињена Европа не може да опстане само на политичким, монетарним, економским унијама, већ јој је потребно и духовно, спиритуално уједињење.”

Зато свјетски владари, поред НАТО-а, као ударне војне песнице, имају и Свету столицу за освајање на духовном пољу, које је заодјенуто слаткорјечивом причом о екуменизму као “дијалогу спасења”. Ватикан је од 1943. године (а то је доказала Ани Лакроа Риз у својој студији о спољној политици Курије) у савезу са Вашингтоном, ради помоћи Империји у остварењу глобалистичких геополитичких циљева.

- Од Пакта Реган-Војтила, који је био увод у рушење Источног блока, па све до данас, циљеви ове осовине су заједнички. Зато уласку у НАТО, претходи конкордат с Војтилиним наследником – истиче Вадимир Димитријевић, аутор књиге “Папа у Србији да или не?”

И не само конкордат с Ватиканом, већ и сви напади на СПЦ у Црној Гори, као и појачана пропаганда последњих дана о „потреби регулисања статуса Митрополије црногорско-приморске“, резултат су политике Свете столице, односно потреба свјетских моћника. Мило Ђукановић је ту само обични извођач радова, а није тешко претпоставити како се у нашао у тој позицији, односно зашто је морао да склопи пакт са Римском куријом.

- Ниједну цркву као Српску није у њеној мисији угрозила општечовјечанска, свјетска култура, у тежњи да уништи идентитет човјека – каже проф. др Жарко Видовић. – А све се то дешава због вјерности СПЦ библијском духу различитости и саборности разлика, духу воље Божије који се показује на народима, а не на апстрактном човјечанству. Тај дух бибилијске различитости народа, супротан је екуменистичком и мондијалистичком духу савремене цивилизације која, ништећи сваку посебност, жели све да уведе у своју безбожну заједницу, која није заједница љубави, већ заједница гоњења криваца, заједница тријумфа над пораженима, заједница мржње. Мисија Српске православне цркве је да покаже свијету свјетлост, љубав и истину православља.

На жалост, све је више и међу нашим црквеним великодостојницима оних који пактирају са западним моћницима и креаторима екуменизма, иако је то у дубокој супротности са православним канонима и учењима Светих Отаца. Као што је истина да прави хришћанин као појединац мора живјети ризичан живот, тако и Црква као цјелина, као тијело, мора бити вољна да ризикује, да се супротстави западним алама, ако жели да буде Тијело Христово.

Којом то интелектуалном варком данашњи „хришћани” себе могу да називају следбеницима Исуса Христоса, када више не подржавају његову храброст, већ себи покушавају да пронађу што лагоднију позицију у злочиначком новом свјетском поретку? – запитао је врли амерички хришћанин, писац Скот Пек. Иако је то реторичко питање упутио, прије свега, својим сународницима, оно би се могло упутити и Црногорцима, ако међу њима уопште има вјерника, јер оно што се данас подраузмијева под црногорством управо је супротно изворном хришћанству.

Прави Србин и прави хришћанин се, по библијској препоруци, не уздаје у кола и коње што их је много, него се уздаје у Свеца Израиљева!

Курија срушила Његошеву капелу

Међу 450 докумената које је митрополит Данило (Дајковић) сакупио о рушењу Његошеве завјетне цркве на Ловћену, у архиви Цетињског манастира чува се и писмо које му је, 28. децембра 1969. године, упутио Франциско Паловинети, специјални папин изасланик.

Пошто је сазнао да на Цетињу не би био безбједан, Паловинети је тражио састанак са митрополитом у Загребу или Ђакову, „како би се избјегло да се предају новчана средства и награде храбрим људима на мјестима која би била подлога непријатности како тих храбрих људи, тако и свог досадашњег успјеха у раду“.

А онда преноси папину поруку: „Св. Отац рачуна на Вашу сарадњу и вољан је да Вам понуди положај међу својим најближим сарадницима, а да Ви руководите свим тим пословима, уз загарантовану дискрецију… Износећи Вам ово, молим Вас да разумијете велико интересовање Св. Оца за Ваша велика дјела у љубав према својој пастви која треба да се преведе правој Христовој вјери, зашто би Ви били најпогоднија личност. Вјерујем да Вам је познат удио Св. Оца код одвајања Македонске цркве.“

У писму се даље каже како би било добро да „у маузолеј на Ловћену буду смјештене кости Луције – Црногорке (Озане Которске), која је још раније прешла у праву Христову вјеру… и биће оглашена светицом.“

Предлаже даље папин изасланик да се мала Његошева капела смјести у музеј или на Његуше, а папа ће за маузолеј дати 500 милиона лира помоћи.

Писмо је у цетињску пошту стигло као препорука која је носила број 22385. Први пут писмо је у цјелости објављено 1995. године у књизи Вељка Сјеклоће „Пет ексхумација Његошевих костију“.

Конкордат из 1886. године

Одлуком Берлинског конгреса, Црна Гора је добила излаз на море, код Бара. У приморској области је тада живјело седам-осам хиљада римокатолика, и сви су се национално изјашњавали као Срби. Књаз Никола је, у сарадњи са ђаковачким надбискупом Штросмајером, успио да обезбиједи да папа Леон издвоји барску надбискупију из састава скадарске, да за бискупа постави Србина римокатолика, фрањевца Шимуна Милиновића, као и да одобри богослужења на старословенском језику. Барски надбискуп је добио стару титулу „примаса Србије“.

Отпор митрополита Гаврила

Од Великог раскола 1054. године, па све до данас, Курија покушава да поунијати православне са простора данашње Црне Горе. Ти покушаји су постојали и за вријеме Краљевине Југославије, о којима митрополит Гаврило (Дожић), 1936. године извјештава Синод: „Очигледно је и тачно да се римокатоличка пропаганда свестрано и свим силама и средствима труди да постојеће незадовољство овдашњег становништва експлоатише у своју корист. Преко својих часописа, летака, проповиједи и са разним средствима, римокатоличка пропаганда настоји да папу и папску цркву представи као заштитника и душебрижника не само Хрвата већ и Срба. Она једнако шири и доказује отворено и тајно, да су Срби ових крајева у далекој прошлости били под папом, али да су их Турци и Грци отргли од Рима! Чак се стално протурају тобоже историјски утврђена факта да су ови крајеви некаква Црвена Хрватска, а не српска покрајина, да су владари Зетско-Црногорски од Вукана до Црнојевића били римокатолици и томе слично, само да би се наше светиње и традиције што више сумњичиле и омаловажавале у очима данашњих народних маса!“

 

Донко Ракочевић

(штампано издање магазина „Српске новине“)

 

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo