Вести

БАРИКАДЕ 2011

Дефиниција да су “људи без морала најпрактичнији“ јер су “неограничене могућности њихове употребе“(1) –

за новинар.де пише Часлав М. Дамјановић, 20.11.2011

+++

за мене то значи да је издајничко полтронство вазала, заправо сарадника окупатора, “најпрактичније“ за злоупотребу Моралне Вредноте! Зато су диригенти “из сенке“ (Ex Umbra), зарад ликвидације Морала, наметом вазалске покорности, прво етикетирали Моралну Вредноту као некакву “претњу“ некаквој “друштвености“, а онда, претварајући се да то чине у име некаквог згражавања и огорчења “маса“, кажњиво је забранили, наводно зато да не би реметила измишљено “одушевљење“ “народних маса“ прво измишљеним “тековинама“ а онда измишљеном “грађанском друштвеношћу“. Мудрост античког филозофа Плутарха да “издајници прво продају сами себе“,(2) доказ је да је то издајство срж издајства Моралне Вредноте.

Данас је то врло тешко анализирати јер је нажалост добар део Србског Народа не само несвестан сопствене издјничке срозаности, већ је чак и завден њоме, јер је у њему разорена свесност да је Морална Вреднота Суштина Националног Србства, јер је ту стварну Националну Суштину злочинство закулисних диригената мржње Инквизицијом и Холокаустом над Србским родом, уз помоћ домаћих издајника, лажно етикетирало као некакву “заосталост“ и као некакву “претњу напретку“ – сакривши тако од Српског Народа да је Суштина Православља Националног Србства Морална Вреднота чији су стварни идеали слободно и поштено изабрани национална власт и уређење, поштено образовани, и искрено одани Истини; заснивање европских и глобалних мерила такође на слободном образовању и поштеној оданости Истини; и одмереност поступака и једних и других на поштеној одговорности Моралној Вредноти Божије Истине. Ти идеали су сакривени од новијих генерација Срба баш зато јер су ти идеали оно због чега су Православље и Србски Народ, и његово урођено Православно Национално Србство – жртва за клање од подјармљења лажној “светости“ Римског Царства, Латинама, аустроугарској и нацистичкој Европи, лажној демократији Запада, и данашњем расистичким диктатурама комунизма и такозване ЕУ!

Није зато ни чудно да посрну добар део народа који свети владика Николај назва “Боже, паметна народа! Шта све може човек научити од народа, наученог од Бога!“(3) – јер је заражена Temet Nosce – “Спознај самога себе“ –одговорност и савест дубоко уврежени у Србској народској мудрости!

И зато, иако је опсег теме – у шта је срозана историја – преопширан и за философске опусе, па чак незахватљив и домену човековог земаљског доба, а камоли скучености овог написа, ипак, пошто наведена срж Србства и Православља захтева одговор на то питање, јер као таква јесте документација оптужбе против “срозане историје“; и пошто, иако се говори о историји – срж оптужбе се своди на методологију обмане “Шта је вест?“(4) – зато… поновимо прво анализу данашње вести:

Данас је ЦНН ставио ћирилицом име муслиманског терористе у вести на енглеском језику зато да би произвео лаж да је “Србин пуцао на америчку амбасаду“ у Сарајеву – зато да би та лаж извитоперена у “вест“, била натурена “целом свету“! Иако је истина супротна – терориста је муслимански фанатик – али пошто то у вести – “не пише“ – па пошто оно што не пише то не постоји, те према томе није вест – дакле, иако је вест лаж – глобални контролисани медији ће убудуће ову лаж цитирати као “чињеницу“ – “да је српски терориста напао Амбасаду САД“! То цитирање лажи као “чињенице“ ће медијско-академско-културолошки контролни агитпроп устоличити као један од наводно “историјски непобитних доказа“ наводног “србског урођеног злочинства“ – исто онако како је јуче и прекјуче устоличавао лаж као историју – и затим овако устоличену лаж користио за рекламу као некакве антисрбске хистерије глобалне јавности! И иако је хистерија непостојећа – али напумпавши је лажним вестима као да је стварна – ту измишљену хистерију користи као лажни изговор – тако да испадне као да се расистичка Инквизиција и Холокауст над Србима и Србијом обављају због те некакве моралне озлојеђености некакве јавности – иако све то заједно јесте подла обмана масовне пропагандистичке лоботомије!

Истом методологијом, започетом 1943. а нарочито коришћеном раних деведесетих, данас се наставља непрекидана расистичка Инквизиција и Холокауст над Србима и Србијом, а за подлост те обмане мржње можда је најупечатљивија лаж о Сребреници, најсрамнија узурпација Српске Цркве, а најсатанистичкији насртај на Православље! Подлост мржње не мења се од Беле Цркве и Кадињаче до Сутјеске и Дрвара, од Вуковара и Добровољачке до Рамбуијеа и Рачка, од скривања Јасеновца до скривања Клечке, од скривања ужаса Глине до скривања ужаса жуте куће, од отимачине Дечана до отимачине Грачанице… методологија устоличења лажи и фатаморгана у историјске чињенице не мења се од такозваног савезничког, а управо здруженог савезничко-нацистичког издајства Равне Горе и наметања авнојског терористе за маршала… тако су диригенти мржње методологијом јавног ломљења кичме Србима успели да у доброј мери у добром делу Срба наруше урођено Поштење народске мудрости “спознај самог себе“.

Срозавање Историје: сећајући се заборављеног давног августа и заборављеног данашњег септембра…

Преокренувши античку Аристотелову мудрост – “ратујемо зато да би смо живели у миру“ у – “лажемо зато да би смо иживљавали садизам расистичке мржње“ – Европа је ликвидирала сопствену савест ломљењем кичме Моралној Одговорности и сама себе епидемично лоботомисала од Истине Историје. То се одражава и на Србе… неопростиво је и срамно бацање у заборав Србског јунака из Првог светског рата, Момчила Гаврића:

Момчило је из “Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева. Био је осмо дете од оца Алимпија и мајке Јелене…. Тада је био понос имати доста деце. Камо среће да је и сада тако у Србији…“ – “У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље српског цивилног становништва… у рану зору почетком августа, пијане Швабе убили су Момчилове, оца и мајку, сестре и његова четири брата. Осмогодишњи Момчило заждио је у шуму, избио на врх Гучева, и наишао на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива…“(5)

Осмогодишњи Момчило постао је најмлађи каплар и поштени Србски ратник и јунак… међутим, можда је још трагичније од заборава овог изворишта за напајање будућих Срба Истином и Поштењем Националног Србства – да нико од историчара није упоредио најмлађег Србског каплара са стравичном чињеницом да је аустрогарски каплар Јосип Броз највероватније учествовао, па можда и командовао покољем Момчилове породице иако постоје подаци о крволоштвима аустроугарске јединице у којој је Броз служио!(6)

Страва успоредбе Добра Момчила Гаврића насупрот Злу Јосипа Броза није учињена зато што је од заборава Историје прошлости још неопростивији и још срамнији заборав Историје садашњости – данас Срби “нису приметили“ злочин 17. септембра ове године почињен над Владиком Артемијем и “Србима на окуп“ – иако је тај злочин почињен над:

Нарастањем наше одговорности према Истини!

Зато је у одговору на питање “Ко је овде заиста “посрнуо“?, у монументалном напису “ОПТУЖУЈЕМ!“, Др. Десанка Крстић одговорила истичући једну од најдрастичних Чињеница недавне Историјске Истине:

“Колико присуство владике Артемија на Косову смета свима најочигледнији пример је ангажовање полиције у целој Србији да владику Артемија, монахе и народ осујетe да приђу Србима на северу Косова који су даноноћно на барикадама, да се са њима помоли Богу и однесе им – не оружје – већ хуманитарну помоћ – 17. септембра 2011. године!“

И истиче да су “владику зауставили не Шиптари – већ СРБИ!“, који су га “вратили од Краљева“, а “три аутобуса из Београда су у самом старту онемогућена да пођу“ – чиме су “Срби на северу Косова препуштени самима себи, да се бране од Шиптара и Кфора – и не ускраћује им се само одбрана – већ и присуство духовног пастира који је од њих силом отргнут.“

“На томе се плански радило са нашим домаћим Бранковићима.“

“И тога се Бранковићи не стиде“ – “На апел Срба са севера Косова сви ћуте: и председик Србије, и министар одбране, и министар иностраних послова, и министар полиције…“, и, што је најсрамније, “ћути и Србска Црква!“

И зато Крстићева поштено и пита и одговара – “зар ја треба да их оптужим?“ – па “они су већ оптужени: може ли се служити Богу и мамону?“(7)

Упркос ћутњи надлежних – Оптужба Др Десанке Крстић јесте Чињеница:

Лаж је 17. септембра ове године злочиначки забранила и спречила не само Истину Правог Славља Вере Господње, и не само Истину Небеске Србије, и не само Божију Благодат подарену несебичном Србском Народу оданом Одговорности тој Благодати и жртвању за Њу – већ је Лаж 17. септембра починила гори злочин од свих њених инквизиција масовних клања Срба, гори злочин чак и од данашњег јавног Холокауста који она садистички спроводи над Србима и њиховим Постањем и Постојањем – Лаж је 17. септембра забраном да се владика Артемије и “Срби на окуп“ помоле са косвским Србима:

Забранила Божије Постање и Божије Постојање!

Забранила је Чистоту Вере!

И иако у том злочину јесте најсрамније то што о томе “ћути и Србска Црква“ – злочин 17. септембра 2011. године јесте Истина – и као такав, јесте Историјска Чињеница и Истина! Зато се не ради о скромном и поштеном православном и србском “зар ја треба да их оптужим?“ – Не! – ради се о Чињеници Истине – узвишенијој чак и од непризнавања капитулације – јер се ради о Историјској Чињеници дa данас у Србији незадрживо нараста Истина Небеске Србије… зато јер Историјска Чињеница јесте:

Забрана Истине Будућности Доброг!

Забрана, али и заборав Историјске Чињенице Холокауста 17. септембра 2011. године – јесте забрана Одговорности Божијем Завету – а све друго осим битке и жртвовања за опстанак Постања Добра и Постојања Добра – није нити Божије – нити је Чињеница – јер једино Чињеница Божијег – јесте Ауторитет! И зато Оптужба Крстоћеве ове антиБожије и антиљудске забране Одговорности Моралној Вредноти – јесте Ауторитет Истине.(8)

Зашто се тек сада откривају већ давно пронађена и знана суштина историјских докумената?

Иако често наилазимо на врло добронамерне закључке, као на пример да наводно “тек сада на видело излази истина, а обелоданио ју је прошле године енглески новинар Гај Волтерс, да су Черчил и Енглеска стајали иза спасавања и скривања Анте Павелића након завршетка Другог светског рата. Нормално, уз прећутну сагласност Американаца“, и на добронамерно питање “па да ли је онда случајност да је у Јасеновцу, стратишту Срба, ни једном у току рата није покушано ослобођење логораша?“(9) – ипак – није Гај Волтерс тај који је “тек сада“ “обелоданио истину“, нити се Историјска Истина своди на “Черчилово и енглеско“ послератно саучесништво у “спасавању и скривању Анте Павелића“ – напротив:

Србима у избеглиштву су много документованије, националније и тачније већ давно знане историјске истине, а то знање је – тек данас почео поново да дефинише историчар Владислав Сотировић, обогаћујући га својим многобројним изванредно вредним историјским закључцима:

“Антисрпска политика британске владе се од почетка самога рата па до његовог коначног завршетка јасно уочава у неколико сегмената али је онај прохрватски био пресуђујући. Лондон је, наиме, директно и индиректно стао на страну оба хрватска војнополитичка покрета – усташа Анте Павелића и комуниста/партизана Јосипа Броза Тита“ – а “колатерална штета су наравно били равногорци Драже Михаиловића, Србија и Срби уопште са обе стране Дрине.“(10) А још је изванреднији Сотировићев закључак о Титовом бивању у НДХ, које је недавно објавио под насловом “Две фотографије“:

Прва фотографија је оригинални снимак “са Првог конгреса УСАОЈ-а у Бихаћу на уступљеној усташкој територији у оквиру НДХ 27. децембра 1942. г.“

“На окаченој мапи на зиду се јасно види да у самој Србији нису постојале скоро никакве партизанске формације сем два мала острвцета под њиховом контролом док је “ослобођена територија“ под контролом партизана била искључиво на просторима усташке НДХ.“ – “Јасно је дакле да као прво комунисти нису имали никакву подршку у Србији и као друго да су могли да функционишу само на основу споразума са Павелићевим усташама на основу којих им је Загреб уступио територију и снабдевао их у материјалу, оружју, муницији и храни.“

А о другој аутентичној фотографији “ради се о фотографији са пучистичког Другог зас(иј)едања Брозовог АВНОЈ-а у сред ноћи 28. на 29. новембар 1943. г. у босанском Јајцу када је извршен државни удар прекодринских Титоиста. Овом бандитском, нелегитимном и илегалном заседању нису присуствовали делегати из Србије нити је већина присутних вијећника гласала за предложене одлуке.“(11)

Запрепашћујуће је колико је тачних али и сржних историјских чињеница Сотировић схватио из ове две фотографије! Међутим, још је фрапантније да су те исте фотографије безброј пута видели и многи такозвани отаџбински историчари, па чак и они који себе представљају историчарима Равне Горе, и најзад, чак и сви ми који смо одрасли у Титовој Југи… a да нико од тих историчара није нашао за сходно да схвати и каже шта те фотографије заиста казују и шта безпоговорно документују! Зато што је то разлог због којег се тек данас обелодањује оно што је већ давно знано у избеглиштву… нагласићу само неке од Сотировићевих изванредних и сржних закључaка:

Да је Први конгрес УСАОЈ-а “у Бихаћу 27. децембра 1942. г.“ одржан на “уступљеној усташкој територији у оквиру НДХ“! А потсетимо се: Креачићев Усаој је у првим годинама диктатуре био Титова најинтимнија политичко-идеолошка песница! Зар данас није више него очигледно да је ова превласт Креачићевог Усаоја чак и изнад ЦК – била баш зато што је Први Конгрес Усаоја одржан на “уступљеној усташкој територији у оквиру НДХ“ – јер је Креачићев Усаој био усташка командна постаја титоистичке диктатуре, баш као и загребачка усташка групација која је у то исто доба инсистирала на загребачкој уместо југословенској кинематографији, из чега је доцније проистекла и Титова лична продукција спектакала Вељка Булајића, и контрола над копродукцијама и сервисима страним продуцентима…

Да “у самој Србији нису постојале скоро никакве партизанске формације сем два мала острвцета под њиховом контролом“ – и да је “ослобођена територија“ под контролом партизана била – искључиво – на просторима усташке НДХ“ што Сотировић детаљно документује у спису “Антисрпски карактер КПЈ“ (12)

И најзад, без обзира да ли је то цитирање давнашње документације избегличког историчара Милоша Аћина-Косте, или je самосталан закључак – да је “Друго зас(иј)едање Брозовог АВНОЈ-а у сред ноћи 28. на 29. новембар 1943. г. у босанском Јајцу“ било заиста “пучистичко“ јер је очигледно да је терористичка група “прекодринских Титоиста“ извршила “државни удар“ што безпоговорно доказује чињеница да “овом бандитском, нелегитимном и илегалном заседању – нису присуствовали делегати из Србије – нити је већина присутних вијећника гласала за предложене одлуке“ – што је, напомињем, давно у избеглиштву, врло прецизно документовао Милош Аћин-Коста, а њујоршки публициста Душан Петковић истакао у србском избегличком часопису “Форум“ већ почетком педесетих – и зато поновљам да сматрам неважним да ли је овај Сотировићев закључак његов сопствени или цитирање Милоша Аћина – зато што Милоша Аћина сматрам најпоштенијим и најсавеснијим историчарем Равне Горе, због чега и јесте његов историјски опус систематски заобилажен од стране оних који су испредали вештачке историје – тако да ако се Сотировић и ослонио на Милошево поштење и савест – сматрам то врло похвалним поштеним наставком трагања за историјском истином започетог у избеглиштву.

Међутим, још је запрепашћујућије Сотировићево цитирање документа изјаве Моше Пијаде на првом заседању Авноја, које сам назвао “Пуцај па бежи“, а које су комунистички агенти започели “у Србији 1941. г. како би намерно створили критичну масу бескућника и осветољубивих незадовољника након немачких одмазди без икакве намере да им прискоче у помоћ и спасу их са губилишта (пример крвавог крагујевачког октобра)“! Овај злочин је “високи члан КПЈ и њеног Политбироа, Моша Пијаде, конкретно кратко и јасно објаснио на Првом заседању тзв. АВНОЈ-а новембра месеца 1942. г. у Бихаћу“ – као “најбољи пут стварања комунистичке армаде под руководством Јосипа Броза Тита“:

“Потребно је зато створити толико много бескућника, да ови бескућници буду већина у држави“! – “Стога ми морамо да палимо. Припуцаћемо па ћемо се повући. Немци нас неће наћи, али ће из освете да пале села. Онда ће нам сељаци, који тамо остану без крова, сами доћи и ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин постати господари ситуације. Они који немају ни куће ни земље ни стоке, брзо ће се и сами прикључити нама, јер ћемо им обећати велику пљачку…“(13)

Зашто је цитирање овог документа запрепашћујуће? Пре свега зато јер је ова Пијадина расистичка “формулација“ идентична расизму усташког истребљења Срба; али и зато јер иако се у време такозваног Првог Авноја односила искључиво на Србски народ на територији НДХ – данас се Пијадин расизам наставља стварањем “бескућника“ од Срба; а и зато што “агенти хаоса“, управо Зла, данас натурају рекламирање “светске управе“ као најубитачнију “деморализацију“ преживљавања Истине! Међутим, од свега тога је још фрапантније да је документ који цитира Сотировић чамио у архивама – што значи да су многи већ “чувени“ историчари, па чак и такозвани равногорски историчари, ако ништа друго, бар видели а вероватно и прочитали исти докуменат – а нису нашли за сходно да схвате суштину коју открива! Нека се одговором зашто нису бакће когод је залудан да се замајава лажима потплаћености и издаје… али Чињеница јесте да ове поменуте трунке већ громадног Сотировићевог опуса доказују његово поштено обелодањење Историјске Истине из каљуге деформације!

Истовремено је “шеф Оперативног тима за тражење несталих Републике Српске, Горан Крчмар, изјавио да постоје озбиљне сумње да су у Меморијалном центру у Поточарима сахрањивани Срби.“(14) Међутим, још запрепашћујућије од тога да се тек данас “откривају“ историјске истине из Другог светског рата – иако документоване у избеглиштву већ почетком педесетих – јесте да се тек данас “поново открива“ оно што је у избеглиштву документовано већ крајем деведесетих – да су Срби сахрањивани у Поточарима – и то не само Сарајевски Срби, већ и србски војници ЈНА, и Срби које побио Орић, па чак и скелети Срба из јама на домак Фоче које су муслиманске усташе побили у Другом светском рату!

А да се поштеним резоновањем и повезивањем чињеница открива скривена Истина Историје, илуструје данас и Предраг Р. Драгић-Кијук, у напису “Постниколајевска Европа“: пошто је “германска нација веровала да ствара светрајни нови светски поредак“, селидбу царских ознака у Нирнберг “надгледаће поручник Олбрајт а генерал који ће предати “царске ознаке“ Световној ризници у Бечу звао се Марк Кларк.“ Данас је јасно да се ради о оцу или деди Мадлен Олбрајт и генерала Весли Кларка – и да поштено повезивање историјских чињеница открива наслеђе сподоба које настављају да мрзе Србе кроз генерације, али… и да је од таквог поштеног откривања још увек уштројена наша званична историографија издајника који “прво продају сами себе“! На посредан начин то закључује и Кијук, који се за разлику поштено бави историјом: “све ово нисам изговорио случајно“ зато јер је, како документује и Смиља Аврамов, “после Другог светског рата свакоме било јасно да победе над фашизмом није било – неголи само примирја са фашизмом“!(15)

Међутим, иако то јесте било “јасно“ већ одмах “после Другог светског рата“ – како онда схватити на пример спис Светозара Радишића, “публицисте и доктора наука из области теорије ратовања“, насловљен “Светосављем против окупације“, у којем он казује да “Срби кроз историју нису учинили ниједан пресудан потез да се не нађу у садашњем стању, које по свему личи на безнађе“? А због чега нису? Наводно због тога, како каже, зато што “једноставно, нису оптимално (ис)коришћени умови организације… уколико су уопште постојали“! Које је онда то Радишићево “Светосављем против окупације“? А пошто је посве јасно да се његови “неискоришћени умови“ односе на “умове организације“ – онда које то “организације кад Чињеница јесте да Дух Националног Србства, који је хомогенизовао Растко Немањић – није – није утонуо ни у какво безнађе – већ напротив – Идеалом и Принципом Небеске Србије преживео је ропство под Османлијама, и на запрепашћење скарадне “организацијске умности“ Западне Европе, ушао у савремени свет не само са модерном и поштеном Старом Србијом, која не само да је за Западну Европу изнела на својим плећима најкрвавије бреме победе Првог светског рата – већ је из ропства изашла и као моћан еликсир Православља и Поштења које је понудила заблуделој Европи и очекивала од света! И баш ту Србску Жртву, и баш то Поштење тог Очекивања Србског Националног Духа – скарадни “организацијски ум“ Европе казнио је крволочним утуткивањем Србије у убилачки забран Југославије; са перфидношћу исте мржње издао Равну Гору и утуткао Србију под усташку каму под етикетом Титоизма; и најзад, под данашњи јавни Холокауст расистичке ликвидације Србског Народа и Државе у оквиру покушаја да ликвидира Православља и Веровања у Бога!

Из те перспективе је врло проблематичан “организацијски ум“ који Радишић сомнабулно рекламира тврдњом да су “КиМ Срби, пре и више од свих других, стварали вековима такво какво је сада“? Тврдњом која као да потврђује лажи којима су србски издајници“организацијски“ пунили странице Њујорк Тајмса у деведесетим, да је “ово време у којем се огледају народи и покушавају да схвате на шта личе, после свега у чему су учествовали“(16) он превиђа да је данас јасно да је баш зла намера “организацијских умова“ – деформацијом Историје у лаж – анулирала и “у чему је ко учествовао“ и “због чега је ко учествовао“ – зато да би тиме прикрила сопствено диригентско жезло; и да би тиме такође прикрила да је баш она српски народ осудила да мора да се отараси себе самог због некакве своје наводно бесловесне “националне лудорије“; и зато и рекламира да му је наводно “једини спас“ – “бескућништво“ вазалске покорности!

Вазалске покорности чему? Покорности “организацијским умовима“ из “сенке“ – који, осим што сeбе рекламирају да су наводно једини привилеговани да знају некаквог правог бога којег остали бескућници не схватају, данас рекламирају и да наводно знају боље чак и Растково Светосавље, па да су зато, због тих својих тајновитих привилегија – у праву да од покорности наравно нема бољег бескућништва!

Тако на пример и на промоцији у Лондону књиге о усташким злочинима, београдски Јеврејин, поштовани Јаша Алмули, доказује да је “Хрватска била једина земља у Европи која је ликвидирала своје грађане на својој територији – сопственим рукама“; да су “сва та зверства чинили представници свих слојева хрватског народа“; да је НДХ “крволочнија чак и од нацистичке Немачке“, јер је “била једина земља у Европи која је са готовим планом 1941. године кренула у уништење других народа“, да су “начини убијања били искључиви изуми хрватских зликоваца“, да су “сва та зверства која су чињена у НДХ људски ум није забележио“, јер је “смрт у Јасеновцу била далеко ужаснија него у злогласном Аушвицу“ – и најзад… закључак је да је Алмули “у књизи доказивао и тезу о којој до сада није било јавних расправа – да су Срби у НДХ први били на удару.“(17)

Иако поштовани Алмули зачудо не спомиње партизане – без обзира да ли их не спомиње због оних који су их подржавали – или због оних са којима су сарађивали и партизани и они који су их подржавали – ипак… његова “теза да су Срби у НДХ први били на удару“ – чини се као покушај оповргавања Чињенице – ко је доиста био “на удару“:

Истребљење Србске Нације је оно што је било “на удару“! И чак само и призвук оповргавања те Истине доказ је најподлије деформације – због чега је усташко истребљење Србске Нације забрањено називати Холокаустом, и због чега је данашње истребљење Србске Нације забрањено називати Холокаустом! Та деформација се огледа и кроз тврдњу да “ситуација на северу КиM подсјећа на варшавски гето из 1944. године, када су се људи на исти начин дигли на устанак против оних који су их окупирали.“(18) Нису се у Варшави дигли “људи под окупацијом“ – Не! – дигли су се Јевреји који су у гето били затворени зато да би били истребљени! Сходно томе, Србски Народ, не само на северу Косова – већ у читавој окупираној Србији – затворен је у гето због истог разлога као Јевреји у Варшавском гету – зато да би био истребљен као нација – а Холокауст јесте истребљење једног народа као нације – без обзира да ли је истребљење Јевреја, Срба, или ма кога другог.

Васкрс Истине!

Насупрот Лажи; насупрот дуготрајном Холокаусту ломљења Србске Кичме; насупрот обмањивању фатаморганама; насупрот попуштању издајничком полтронству неоБранковића – Чињеница јесте да данас благодарећи распламсавајућој Поштеној Одговорности Националног Србства – најзад почиње да се разоткрива стварни идентитет Лажи – оно сатанистичко Зло које од почетка покушава да оповргне и ликвидира Добро!

Тим препознавањем и раскринкавањем Зла Поштење и Чистота Вере Националног Србства ће Богу хвала ускоро васкрснути Истину у неприкосновени Ауторитет Оптужбе, и поново устоличити Ауторитет Доброг као неприкосновену Вредноту Господњег и као вечиту Одговорност Живота Србске Националне Будућности.

Часлав М. Дамјановић

www.ravnogorskivenac.com

___________________

(1) Од “ЦИА Српства“ до НАТО Србофобије“, Душко Радовић, 10/27/11, 12:28

(2) Исто

(3) Епископ Николај: “Писмо осамљеној мајци“, Борба за веру, 10/03/11

(4) “Шта је вест?“, Часлав М. Дамјановић, Новинар.де, 11/01/11

(5) “Прича о најмлађем каплару на свету…“, Ђорђе Бојанић

(6) “Заборављени септембар…“, Часлав М. Дамјановић, Лични записи

(7) “У служби непријатеља… ОПТУЖУЈЕМ!’‘, Др. Десанка Крстић, Српске Новине, Торонто, Септембар/Октобар, 2011

(8) “Заборављени септембар…“, Часлав М. Дамјановић, Лични записи

(9) “Шта Срби морају да знају, да би опстали“, Таблоид

(10) “Зашто Хрватска није бомбардована?“, Владислав Сотировић, Видовдан, 10/22/11

(11) “Две ратне Брозове фотографије“, Владислав Б. Сотировић, Новинар.де, 10/20/11

(12) “Антисрпски карактер КПЈ“, Владислав Сотировић, Новинар.де, 09/07/11

(13) “Ми смо смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира“, Владислав Б. Сотировић, Новинар.де, 09/26/11

(14) “Срби сахрањивани у Поточарима?“, Новинар.де, 10/16/11, Press, 10/15/11, 10:52, преузето са портала Вести

(15) “Постниколајевска Европа“, Предраг Р. Драгић Кијук, Борба за Веру, 09/10/11

(16) “Светосављем против окупације“, Светозар Радишић, PravoslavnaTribina Digest, Vol 71, Issue 22, 10/09/11, 6:11:41, Извор: Правда

(17) “И Срби бришу Јасеновац: Уз благослов Ватикана“, Извор: Вести, 09/29/11, 13:25

(18) Други део написа “Брату Сави Мојсићу“ под насловом “Влајки: Срби мисле да им је Косово терет“, Новинар.де, Срна, 11/10/11, 22:52