logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Друштво    Аутор: Владислав Б.Сотировић    1.076 пута прочитано    Датум: 20.11.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Вуковар

На још једну годишњицу „Вуковарске епопеје“ из 1991. г. пре свега

Владислав Б.Сотировић

***

треба истаћи да ће се о овом историјском догађају, вероватно најмаркантнијем из времена крвавог растурања бивше Југославије, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крвавих српско-хрватских сукоба.

Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије – Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране НАТО плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме), и ове године се јављају по јавним мас-медијима разноразни Сорошеви бојовници и еуроатлацистички јастребови из невладиних организација (јер би било исувише дегутантно да сама Влада изађе са дотичниим ставовима па се у јавност потурају мутанти) који упорно покушавају да прикрију и прекроје повесну истину по принципу „Србе на врбе!“ Стога, ову прилику бисмо искористили да прикажемо истинску слику о тзв. „Вуковарској операцији“.

Скоро тромесечне борбе за овај западносремски град на рекама Вуки и Дунаву (од 25. августа до 18. новембра 1991. г.) тек ће изазивати реакције и „њихових“ и „наших“ пов(иј)есничара, али је ипак и до сада протекло довољно воде и Вуком и Дунавом да се изнесе колико-толико релевантан суд о овој хрватско-српској епопеји са довољно удаљене и неутралне историјске дистанце узимајући у обзир до сада познате архивске документе и друге историјске изворе, а пре свега ослањајући се на сведочанства учесника самих догађаја како би се избегле политикантске шпекулације у виду „терања воде на своју воденицу“.

Хрвати и хрватска повијест сматрају „Вуковарску епопеју“ симболом одбране хрватске независности и симболом хрватског отпора против „србо-црногорско-четничке агресије“ на младу хрватску демокрацију (тј. де факто Туђманокрацију). Вуковар је у Хрвата уједно и „град херој“ и „источни гријех“ Хрватске, обзиром да је самосвесно жртвован од стране врховника зарад добијања политичких поена у Берлину, Бриселу и Вашингтону. За разлику од Хрвата, Срби борбе за град Вуковар сматрају борбама за одбрану независности града и ослобођења заточених српских цивила од хадезеовско-усташке солдатеске. У току „Вуковарске епопеје“ је са стране ЈНА ангажовано импозантних 11 бригада са све седам механизованих и две пешадијске. У току борби је на град испаљено на десетине хиљада граната, укључујући и из ваздуха од стране југословенског ратног ваздухопловства, а сам Вуковар је скоро потпуно разрушен. Обзиром на антифашистички карактер Отаџбинског рата 1991-1995. г. можемо слободно синонимно упоредити случај Вуковара из 1991. г. са случајем Дрездена из 1945. г. када су западне демократије показале и доказале како се треба ефикасно борити против било ког вида фашизма.

Ипак, овде се поставља можда и круцијално питање: зар је толикој ЈНА и српској добровољачкој сили било потребно читавих 86 дана борби, тј. гранатирања и након тога борбе за сваку кућу да би се град ослободио од, по броју и расположивој техници, ипак знатно инфериорнијег непријатеља? Можда на први поглед и изгледа да није али у суштини јесте. Вероватно је најбољи одговор на ово питање дао управо онај ко је и први ушао у Вуковар – Жељко Ражњатовић Аркан. Наиме, у интервјуу за британски документарни филм о њему самоме (25 минута) под називом под којим је и приказан на Западу – „Arkan – Mad Dog“ („Аркан – побеснели пас“) командант Српске добровољачке гарде – „Тигрови“ издаје у једној секвенци заповест својим „тигровима“ пред ослобађање града да се у току градских борби мора водити рачуна на то да усташе (које су на горњим спратовима) у подрумима кућа држе српске цивиле као живе таоце па се стога мора водити рачуна како се ослобађа кућа по кућа (тј. нема бацања ручних бомби насумице јер ће се у том случају побити „наша крв“). Дакле, како на основу изјаве Аркана у овом документарном филму (аутор овог текста је направио копију филма у Архиву Отвореног друштва на Централноевропском универзитету у Будимпешти) тако и на основу сведочења преживелих цивила неоспорно је да су хрватски бојовници, претходно окупиравши град за време лета исте те године, држали српске цивиле као живе таоце по кућама тако да систем краткорочног масовног бомбардовања града од стране тешке артиљерије ЈНА (амерички систем „Хирошима-Нагасаки“ из 1945. г.) у циљу сламања отпора његових бранилаца једноставно није долазио у обзир већ се морала предузети стратегија дугих борби за сваку кућу и улицу од стране пешадије уз рационалну подршку артиљерије и пре свега тенкова.

Оваква војна стратегија је несумњиво однела знатно више живота и технике на страни ослободилаца града али је и са друге стране спасла много више цивилних живота у самом граду. Ипак, било је и оних војних стручњака који су овакву ЈНА тактику сматрали бесмисленом а један од њих је био и генерал Ненезић (шеф кабинета министра одбране СФРЈ) за кога „није требало ломити зубе на утврђеним градовима“ [Гајић-Глишић Д., Из кабинета министра војног, 1992. стр. 152]. С друге стране, данас је добро познато да је хрватски врховних самосвесно жртвовао град (препустивши га дуговременим борбама) како би остварио два војно-политичка циља: 1) успорио продор ЈНА и српских добровољаца ка Осијеку; и 2) дао изговор Геншеровом министарству спољних послова да Немачка призна самопрокламовану независност Туђманове Хрватске без претходног сагласја са осталим чланицама Европске Заједнице а под изговором да се ЈНА мора повући са територије међународно признате Хрватске чиме би се зауставила даља разарања слична вуковарском (и исполитизованом дубровачком) случају.

У националном погледу је несумњиво да је град Вуковар са околином био мешовита област у којој су етнички Срби чинили већину, чак и након Другог светског рата (тј. и након хрватског србоцида), и на основу тога тражили од нових послератних комунистичких власти да и читав Западни Срем уђе у федералну јединицу Србије. Наиме, према попису становништва из 1931. г. (последњи попис пред Други светски рат) у вуковарском срезу је било 41,9% Срба, 26,5% Хрвата, 16,3% Немаца и других. До промене баланса у међунационалним односима у вуковарском срезу долази током Другог светског рата и масовних убијања локалних Срба од стране хрватских синова али и као последица послератне демографске политике када су у куће протераних Немаца насељавани Хрвати. Резултати пописа становништва из 1981. г. указују да су Срби и „Југословени“ у Вуковарском срезу чинили апсолутну већину а у самом граду је Срба било 24,3%, а Хрвата 37,9%. Треба истаћи и да је у самом граду било више од трећине мешовитих бракова (35%). С обзиром на овакву међуентичку структуру у Вуковару није ни чудо што ХДЗ (хрватска копија немачког ЦДУоригинала) није победила на изборима 1990. г. Вуковарчани су гласали за Савез комуниста-Партија за демократске промене а то је била једина странка у датом региону без етничке одреднице „хрватска“. Међутим, врховништво ХДЗ је врло брзо на отворен и политички бруталан начин изразило своје незадовољство малим бројем добијених мандата у Скупштини општине Вуковар (26 од 117).

Након одбијања амандмана на туђмановски устав Хрватске од стране Скупштине Вуковара 17. јула 1990. г., а којима се укудају национална права српског народа у Хрватској, хадезеовска Влада Хрватске предузима посебне мере а према којима се у град довози оружје, наоружава етничка хрватска милиција и паравојне формације ХДЗ-а, а као врхунац кризе 27. марта 1991. г. се организује јавна смотра етнохрватских бојовника са симболима из Павелићеве НДХ. Ова смотра ХДЗ бојовника је била природни надовезак хадезеовске политике отвореног оружаног разрачунавања на међунационалној основи а која је започета доношењем одлуке о чишћењу Општине Вуковар од етничких Срба у фебруару 1991. г. На овом политичком врхоскупу на коме је де факто донета одлука о отпочињању оружаних сукоба у Општини Вуковар су присуствовали и представници Хрватског сабора – Владимир Шекс, Иван Векић и „Осијечки поглавник“ Бранимир Главаш. Том приликом је одлучено да се акција чишћења Срба из ове западносремске општине спроведе смењивањем грађана српске националности на свим општинским политичким функцијама, застрашивањем у циљу напуштања града и општине (сличне технике су иначе у то време примењиване и у Дарувару, Шибенику, Загребу итд.: претње ноћним телефонским позивима да напусте град уколико не желе да буду убијени, лепљење јавних плахата како препознати Србина, одбијање да се прода роба у продавници уколико је купац Србин, итд.) и коначно физичком ликвидацијом „непожељних грађана“. Као и у осталим деловима „младе хрватске демокрације“ тако се и у Општини Вуковар у читавој првој половини 1991. г. спроводило интензивно испоручивање оружја паравојним хадезеовским формацијама (Мартин Шпегељ је сам признао на емитованом тајном снимку КОС-е ЈНА да је тада под оружјем било 200.000 хадезеоваца а што је емитовано у ББС серијалу „Смрт Југославије“ први део). Након политичког хапшења лидера вуковарске СДС Горана Хаџића и Б. Славића локални Срби почињу са „балван револуцијом“ као јединим начином одбране од повампиреног хрватског усташоидног фашизма.

Другог маја 1991. г. Срби су успели да одбију упад хрватских редарственика у највеће српско село у вуковарској општини – Борово Село и том приликом, што је мало познато, масу усташких бојовника је спасла ЈНА пославши своје оклопне транспортере да евакуишу хадезеовске црнокошуљаше који су носили ознаке Павелићеве НДХ и певали усташке песме приликом покушаја освајања овог села. Након ове неуспешне војно-редарствене акције Загреба локални вуковарски хадезеовци почињу са применом плана физичке ликвидације Срба у Општини Вуковар јула и августа 1991. г. што је проузроковало масовни егзодус Срба из града Вуковара а што је на крајње циничан начин објашњавано од стране хрватских локалних званичника као смишљени план Београда и ЈНА да извуче што већи број српских цивила из града пре почетка „србо-црногорско-четничке агресије на Вуковар“ (треба видети прилоге ХТВ из тог времена а нарочито пропагандно-документарни филм ХТВ-а о „сто дана отпора Вуковара“). Оно што је остало као печат тог времена су специјалне хрватске СС „групе за тиху ликвидацију“ („сумњивих моралних и професионалних квалитета“) Срба у Вуковару а којима су командовали Томислав Мерчеп (секретар општинског секретаријата у Вуковару), Бранимир Главаш, Миле Дедаковић (звани „Јастреб“), Јосип Гаже, и други. Остало је забележено да је за пет месеци убијено око 4000 вуковарских Срба на основу унапред припремљених „спискова за (физичку) ликвидацију“, након отварања ватре по српским кућама, минирања киоска и других објеката у српском власништву (српски ресторани „Крајишник“, „Сарајка“, „Туфо“, „Брдо“, „Мали рај“, „Попај“, „Точак“, „Чокот бар“, „Чид“).

Првог маја 1991. г. хрватске хадезеовске власти су примениле политику тоталне физичке блокаде града у смислу да је Вуковар постао физички отсечен од остатка света што је омогућило хадезеовским бојовницима да несметано врше ноћна хапшења, испитивања и ликвидације Срба у граду а све под изговором наводног тражења оружја. Сведоци догађаја тврде да је само од 3. маја до 14. септембра 1991. г. ухапшено и мучено у импровизованим казаматима више стотина Срба (иначе, према подацима независних међународних служби у Хрватској је од 1991. до 1996. г. убијено око 10.000 Срба). Вуковарски део Дунава је опет као и пре пола столећа добио црвену боју од српске крви. Овакво стање ствари је коначно резултирало напуштањем града од стране 13,734 Срба тако да се може рећи да је велики број етничких Срба напустио град Вуковар услед хадезеовског терора. Међутим, град су напуштали и етнички Хрвати који се нису слагали са оваквом СС политиком хрватског врховништва. Тако је Хрват Марин Видић у свом Дневнику записао да је у том периоду поред многобројних Срба Вуковар напустило и око 6000 хрватских жена, деце и стараца (војноспособним мушкарцима излазак из града није био дозвољен).

У току хадезеовске припреме за „коначно решење“ српског питања у Вуковару којим је руководио Мерчеп у јуну месецу 1991. г у град улазе хрватско-усташки гардисти (ЗНГ) и редарственици (МУП) и од тада важи режим пропусница за улазак у град. Вуковарским Србима није дозвољавано да град напусте јер су по Мерчеповим плановима требали да одиграју улогу живог штита у планираним борбама против ЈНА. У августу месецу је хрватски Кризни штаб Славоније и Барање прогласио град Вуковар за најистуренију тачку одбране нове и самопрокламоване хрватске независне државе која у то време није била међународно призната, што ће рећи да је у оквирима међународног права СФРЈ још увек постојала. У Вуковару је од почетка августа фактички сва власт прешла у руке ХДЗ (Марин Видић) која је контролисала све јавне медијске сервисе. То је била последица одлуке да се распусти легално изабрана Скупштина општине Вуковара и њено Извршно веће а која је донета 24. јула након посете граду од стране три водећа хрватска врховника – Фрање Туђмана, Владимира Шекса и министра одбране Гојка Сушака. Тако је политичким пучем ХДЗ сменила власт у граду и од изборно поражене странке постала владајућа.

За време свих ових догађаја неутралност ЈНА се може окарактерисати као директном издајом државних интереса па и као давање зеленог светла хадезеовским формацијама да спроведу етничко чишћење у појединим крајевима Источне Славоније и Западног Срема. Објашњења генерала Вељка Кадијевића (пола Хрват који је себе сматрао Југословеном) у својим мемоарима остају крајње неуверљива. Само да се потсетимо још једанпут да су управо оклопни транспортери ЈНА из вуковарске касарне спасили хрватске редарственике из Боровог Села 2. маја, да ЈНА није буквално прстом мрднула када су спроведене акције етничког чишћења Срба у Боровом Насељу 4. јула и Лужици 25. јула.  Врло вероватно би ЈНА и даље остала „статусно неутрална“ да није била и сама директно нападнута од стране хрватских оружаних снага слично као и у случајевима у Вараждину (2. маја), Винковцима (11.−26. септембар) и Загребу (17. новембра). Вуковарска касарна ЈНА је по први пут нападнута 20. августа 1991. г. да би убрзо након тога била стављена под блокаду. ЈНА се коначно одлучила да употреби ватру тек када је 25. августа пуцано на једно од њених возила. И тада се догодило нешто сасвим неразумљиво и необјашњиво: ЈНА која је фактички преузела контролу над читавим градом убрзо се у споразуму са локалним (нелегалним) хрватским властима повлачи са улица у своје касарне и тиме саму себе ставља у замку обзиром да су хрватске формације одмах отпочеле са блокадом и бомбардовањем касарни. ЈНА се тада обратила Европској Заједници да посредује у деблокади касарни како регуларна југословенска армија не би морала да предузима силу ради њихове деблокаде. И тада фактички долази до синхронизоване акције Брисела (у ствари Берлина) и Загреба: Брисел не даје никакав одговор на понуђено посредништво али зато Загреб доноси одлуку 14. септембра да се на читавом простору (међународно непризнате) Републике Хрватске нападну све касарне ЈНА што у преводу значи објаву рата оружаним формацијама (међународно признате) СФРЈ.

ЈНА је отпочела акцију ослобађања својих касарни и града Вуковара 25. августа а исту завршила уз помоћ српских добровољаца 18. новембра. Одбрана града је сломљена 16. новембра а град потпуно ослобођен два дана касније. Хрватске снаге одбране Вуковара су бројале и до 8.000 бораца под оружјем (иако званична хрватска хисториографија барата са цифрама од 1.300 до 2.000) а снаге ЈНА, по хрватским изворима, између 35.000 и 40.000. У званичним хрватским статистикама се може наћи податак да је у току „Вуковарске епопеје“ погинуло укупно 1.712 лица у граду од тога 182 хрватска полицајца и војника (мада незванични хрватски извори наводе цифру од око 400 погинулих хрватских бојовника). Српска страна наводи да је у граду погинуло око 1.000 хрватских гардиста. Што се тиче српских губитака, хрватска страна наводи бројку од 6.000 до 8.000 док српска страна тврди да број погинулих српских војника и официра износи 1.800. Хрватски бојовници су напуштали Вуковар три дана од 16. до 18. новембра. Након уласка у град ЈНА је свим становницима дала две могућности: или одлазак у Хрватску или одлазак у Србију (сам Аркан је на горњеспоменутом документарном филму тврдио да су његови „тигрови“ предали 2.000 Вуковарчана ЈНА-и). Било је много случајева дељења породица по етничкој линији по питању одабира прве или друге понуђене алтернативе. Све у свему, епилог „Вуковарске епопеје“ је био тај да је из града евакуисано око 12.000 становника и ухапшено око 600 хрватско-усташких зенги.

________________________________

Владислав Б. Сотировић

http://srbskipatriotskifront.webs.com

http://www.crucified-kosovo.eu

 

 




2 коментара у вези “Потсећање: „ВУКОВАРСКА ОПЕРАЦИЈА“ 1991. г.”
  1. Partizani iz sume u SRBiju i Beogrda dosli su poslije velikih i teskih krvavih borbi za cetnicima i Nedicevom strazom, a njihova uloga u okupaciji Beograda od strane Crvene Armije bila je od sporednog znacaja. Beograd je uspjesno branila njemacka “Armijska grupa SRBija” sa 40 tenkova i 170 topova. Nemci su izmedju 14 i 20 oktobra 1944 godine, tokom borbi za Beograd imali 15 000 mrtvih i 9 000 zarobljenih vojnika.

    U borbama za Beograda od strane sovjetskih snaga ucestovao je 4 gardijski mehanizovani korpus ojacan sa 236 streljackom divizijom pod komadom generala Zdanova. Treba dodati da je prilikom osvajanja Beograda od strane Sovjeta ucestovala jos i Prva samostalna jugoslavenska brigada pod pukovnikom Markom Mesicem, sastavljena od ustasa koji su bili zarobljeni kod Staljingrada. Oni su na trazenje Tita pusteni iz zarobljenickih logora u Sovjetskom Savezu i zatim u uniformama Crvene Armije poslati za Jugoslaviju i Beograd u kome su poslije pocinili mnoga silovanja i druge zlocine!

    Od te ustaske jedinice Tito ce da napravi svoju Prvu “Titovu Gardu” pod komadom njihovog komadanta ustase Marka Mesica, stirca bivseg presednika presednistva Jugoslavije Stipe Mesica. Marka Mesica u Beogradu je poslije na ulici ubio neki partizan sa Korduna. On je prepoznao Marka Mesica kao bivseg ustasu i koljaca SRBa sa Korduna tokom 1941 godine, i zato mu je presudio po kratskom postupku. Junacko djelo toga nepoznatog partizana SRBske narodnosti kome je Mesic poklao cijelu porodicu zasluzuje svako postovanje, jer Marko Mesic je bio na ulici u uniformi komadanta novo osnovane Titove garde. Sta je poslije bilo sa tim prtizanom nisam do sada nazalost uspio da saznam!

    Tito je u Stabu marsala Tolbuhina u Vrscu neprekidno molio da u Beograd zbog velike nacionalne i medjunarodne vaznosti zajedno sa Crvenom Armijom unidju i partizani. Zbog toga je general Zdanov izdao “zapovjest posadama tenkova da dopuste jugoslavenskim partizanima da posedaju na tenkove i na taj nacin sovjetske i partizanske snage da udju jednovremeno u Beograd”. To je bila prava uloga partizana u borbama za osvajanje Beograda!

    Kralj Petar 2 je preko radio Londona 21 oktombra 1944 godine cestitao Titu i partizanima “oslobodjenje” Beograda, i tako po drugi put Boga se ne bojeci a SRBskog naroda ne stideci u roku od dva mjeseca javno izdao Drazu i cetnike. Prvi put to je bilo 12 septembra 1944 godine kada je Kralj Petra preko radio Londona pozvao cetnike Draze Mihailovica i sve druge pripadnike SRBskih nacionalnih snaga da predju u partizane i da se stave pod Titovu komandu. Zakoni zivota su nemilosrdni prema svakome, zato za Kralja petra 2. mozemo samo sa zaljenjem da kazemo poslije svega sto je on radio tokom rata, kako je radio – tako je i prosao!

    Odmah poslije oslobodjenja Vukovara, kao posmatrac i humanitarni radnik jedne rodoljubive SRBske organizacije obisao sam vukovarsko ratiste i meni je domah bilo jasno da je bezpotrebno zadrzavanje JNA u borbama za njegovo oslobodjenje i razaranje samog grada bilo bespotrebno i besmisleno sa vojne tacke gledista, ali to je uradjeno planski od strane SRBskih neprijatelja da bi tako SRBi i JNA mogli sto vise da se ocrne pred domacom i stranom javnoscu. U razaranju Vukovara ucestovao je sa Ratkom Mladicem i Dudakovic kao oficir JNA. Dudakovic je poslije postao po zadatku komadant muslimanskog 5 korpusa u Bihacu, i sada uziva penziju u Zagrebu; a Mladicu se sudi u Hagu kao “ratnom zlocincu”!

    U jednom od svojih komentara na stranicama Novinara.de ja sam napisao da su raspad Jugoslavije i rat u toj zemlji pripremile strane obavestajne sluzbe preko UDB-e, uz znanje i odborenje najviseg civilnog i vojnog: politickog i drzavnog rukovodstva! Zato treba pritisnuti na vreme Dobricu Cosica i ostale komunisticke ideologe i politicare iz tog vremena, dok su oni jos u zivotu da se od njih izvuce prava istina o predratnim i ratnim dogadjajima koji su doveli do raspada Jugoslavije.

    Neshvatljivo je izdajnicko ponasanje politickog i vojnog rukovodstva Jugoslavije koji su mirno posmatrali naoruzavanje Slovenaca i Hrvata, znajuci pri tome sta ce da bude kada se oni naoruzaju – rat, i da niko nista nije preduzeo da se rat izbjegne. Najverovatnije da su planovi o ratu ogranicenog inteziteta bili napravljeni negde na strani, a da su nasi politicari: vojni i civilni vrh prihvatili da budu glumci u njemu, da bi se tako SRBi iz Slavonije, Dalmacije, Korduna, Banije, Like i Bosne mogli sa svojih vijekovnih ognjista, i sa svoje Svete SRBske zemlje kroz ratna stradanja i patnje da se pokrenu i protjeraju, a SRBstvo razori i unisti!

    Kako bilo da bilo u svim tim ratnim, predratnim i posleratnim dogadjajima kojima sam bio svedok i ocevidac ja mogu samo da kazem da su po mome misljenu i saznanju SRBi bili prevareni i obmanuti, pogotovo od Medjunarodne zajednice i tako postali samo ZRTVENO JAGNJE u satanskim obredima tajnih vladara svijeta i njihovim planovima za osvajanje svijeta u ime Novog Svetskog poretka!

  2. Веома слаба анализа највећег сукоба истока и запада од завршетка 2 светског рата. Дебело сам разочаран г.Сотировићевим историјским писанијем. Комплетно непознавање чињеница. Једино му је добра чињеница да је ЈНА била велеиздајничка формација. То није ни чудо јер су се босанци осећали веома конфорно и са њиховом рајом у Босни док нису великаши светски решили да покушају поново да сломе Србе и пребаце рат у Босну.А после катастрофалног пораза на Сремском Фронту, поново. Тада су се и срби из босне,нашли у чуди, и велика количина добровољаца из Србије , од којих се многи нису вратили, их је спасла да их све не покољу и побију. Наравно, ту је било и велико знање , и искуство, стечено у том највећем рату на простору Југославије од другог светског до сада. Само да вам кажем да је Нацистичко Усташка КОалиција имала комплетну командну контролу и у Београду.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo