Вести

Tabloid broj 208 - duplerica

I kada bi se desilo čudo, da odluče da možemo da pristupimo budućoj, sve više, nemačkoj EU, to bi moglo da se desi samo tada

Dragan Vidakovic 28.08.2011

+++

kad Hrvatska, kao stari član, a možda i Kosovo, kao naši supervizori budu potpuno zadovoljni našim ponašanjem. A šta to za znači, zna svako kome je zdravog razuma ostalo makar u tragovima.

Kosorka se inače, nasuprot našim uverenjima, ponaša vrlo evropski. Evropa joj nije uputila nikakvu zamerku na to što se zahvalila Gotovini, što gotovo ratnom retorikom u Prištini u jednom danu, jednom rečenicom pokazuje da je čitava aktivnost građenja dobrosusedstva sa Hrvatskom zapravo bila utemeljena na opsenama.

A šta mi radimo, čime se mi bavimo dok drugi grade svoje ili čak izmišljene države? Gradimo kule od paučine u olujnim oblacima. Umesto da smo organizovali ovaj ostatak od države, sagledali šta je to što možemo da proizvedemo da se dobro proda na svetskoj pijaci, smanjimo rasipanje i proizvodnju besmislica (Vlada Srbije osniva agenciju za istragu pomorskih nesreća), poboljšamo obrazovanje, počnemo da favorizujemo znanje i struku, rad i poštenje, korenito suzbijemo pogubni uticaj partija- rodno mesto korupcije, nepotizma, nesposobnosti i opšteg pada, zamlaćivali smo se dodelom statusa kandidata za EU, pričali bajke o predpristupnim fondovima i dobrim životom bez rada, maštali o dalekom danu prijema u EU.

No, ta politka bez alternative se konačno našla pred hladnim i bezosećajnim licem EU. Proćerdali smo uludo godine uz uspavanke Božidara Đelića i Milice Delević a da oni bez ikakvih posledica te jednostavne činjenice da su po uspešnosti ostali daleko ispod Šeherezade i dalje, o našem trošku, rade posao koji je bez ikakve svrhe i smisla.

I, umesto da diferenciramo spoljnu politiku i razudimo njene mehanizme, prepucavamo se ovih dana sa Kosorkom kao što se po srpskim palankama dokone domaćice prepucavaju preko plota.

Primer kosovskog embarga na uvoz robe iz ostatka Srbije koji je naneo popriličnu štetu posrnuloj privredi, i mada je beznačajan pred srpskim gubitkom Kosova, u situaciji sveopšteg pilićarenje predstavlja ipak kap u čaši koja preliva, ukazuje čak i neinventivnim Srbima da se borba ne vodi samo oružjem, da je oružje samo krajnja nužda.

Umemo li mi naše brojne resurse u ekonomiji, saobraćaju, turizmu…da stavimo u funkciju odvraćanja država da se ponašaju ovako kako se ponaša Hrvatska, koje znaju da takvo ponašanje nema po njih nikakve posledice, čak naprotiv, samo što ih ne okumimo.

Kako je moguće da se mi prema svim zemljama koje su priznale Kosovo ponašamo po istom šablonu: naši odnosi su fantastični, samo se ne slažemo po pitanju nezavisnosti Kosova, što je nebuloza kojoj nema premca. Po svemu se dželat slaže sa nerećnikom, izuzev po malom problemu koji je nastao što su mu je odsekao nogu.

Nije normalno da se isto ponašamo prema Americi, Nemačkoj, Sejšelima, ostrvima po Karibima, Hrvatskoj, Albaniji… jer je jasno da postoje zemlje kojima ne možemo ništa, postoje i neke koje možemo da precrtamo, postoje neke prema kojima možemo da budemo i otvoreno grubi, ali postoje i one poput Hrvatske čije ekonomske apetite (da ostavimo po strani RSK) možemo direktno da vežemo za njihovo ponašanje po pitanju Kosova i tužbe za genocid.. Oni nas kamenom mi njih hlebom. To možda može u (pravoslavnoj) religiji, ali tako naivno ići „mečki na rupu“ u ovom ogavnom svetu predstavlja vrhunavc infantilnosti. Ne moramo kamenom ko nas kamenom, ali ga ne moramo ni hlebom.

Nema nikakve potrebe da se po novinama prepucavamo sa koalicionom vladom HDZ i „hrvatskih Srba“ jer postoji bezbroj finih mehanizama koji ponašanje nekih zemalja, poput Hrvatske, mogu da svedu na pristojan nivo. Sve može na note i bog zna kako fino, ali kada se budu udarili po džepu, kada shvate da smo da smo se i mi konačno osvestili, razmisliće dobro „mis Lipika“ kada će ponovo zavrteti nož „u mekom trbuhu južne Srbije“, kako je Kosovo i poželjno čačkanje oko njega voleo da zove Pavelić.

Dragan Vidaković