Вести

Славко Голдштајн

Холивудска филмска индустрија снима високобуџетни играни филм о Јасеновцу, најстрашнијем концентрационом логору

проф. др Мирјана Влајисављевић, електронском поштом

+++

другог свјетског рата! Ово је недавно објавио медијима чувени холивудски продуцент Бранко Лустиг за свога посљедњег боравка у Загребу на Фестивалу жидовског филма чији је он идејни творац и главни спонзор. Вијест је потпуно збунила хрватску јавност иако је дошла од човјека који је почев од филма „Девети круг“ из 1960. читав живот посветили борби да се широм планете сазна за страдање Јевреја у Другом свјетском рату. Да ли је посриједи Лустигово разочарење што нико од представника хрватске власти није дошао на отварање фестивала нити је учествовао у „Маршу живих“ на Дан сјећања на холокауст, мало је вјеровати, јер је ова идеја по свему судећи много старија. Једно је сигурно: двоструки оскаровац и најутицајнији филмски продуцент Холивуда, поријеклом осјечки Јеврејин, који се најавио као главни спонзор филма о Јасеновцу подвукао је да од владе Јадранке Косор неће тражи ни динара: „Не, тај новац ћу донијети из Америке.“

По свему судећ, оно што у Титовој Југославији никоме није падало ни на памет, могло би да пође за руком овом некоћ заточенику логора Аушвиц захваљујући коме је Стивен Спилберг снимио знамениту „Шиндлерову листу“, филм о страдању Јевреја у Хитлеровим конц-логорима. Запамћен је и по томе што је средином деведесетих наговорио Спилберга да напише писмо Туђману у коме му даје пуну подршку за достигнути степен демократије тадашње Хрватске. Док се Срби не усуђују да сниме филм ни о рату у Босни, а камо ли Јасеновцу као синониму српског страдања, који је печат на колективној свијести хрватског народа, Лустиг је објавио да сценарио пишу Славко Голдштајн, стари Лустигов пријатељ и сународник и књижевник Миљенко Јерговић.

„Због чега би један Јеврејин , у овом случају Лустиг, један од најутицајнијих у Холивуду , правио филм о концентрационом логору основаном с циљем убијања Срба И то у време када Срби оклеветани у деведесетим годинама , у време грађанског рата у Југославији, још увек носе колективну оптужбу да су нови нацисти Европе? Значи ли то да ће Лустигов филм о Јасеновцу бити један у низу бројних филмова о страдању Јевреја у Другом светском рату?, пита се новинар „Печата“ Ратко Дмитровић [1]

У давању потврдног одговора на ово питање да Срби имају разлога да страхују од оваквог филма о Јасеновцу послужиће ми један давни интервју који је управо са Славком Голдштајно направио књижевник и новинар Миљенко Јерговић. Наиме, још од давне 1999. године чувам дволисницу Ферал Трибјуна [2] са овим интервјуом, а повод за тако нешто био је што ни у једној новини дотад, а ни послије нисам угледала крупнији новински наслов који је подсјећао на плакат, а гласио је – МРЖЊА ИЗ УВОЗА! Неочекивано, за ову прилику, а да бих распршила сваку наду у погледу природе сценарија који ће да напише овај давно увјежбани двојац, управо тај интервју доживио је своје „ново читање“ показујући се како није случајно сачуван само због спектакуларног наслова који je својом нападношћу вријеђаo визуелну писменост јер са толико црнила није био исписан ни онај из 1992. – Рат је почео!
Испоставило се, међутим да колико год да је као прави медијски мамац био наметљиво истакнут и поруком дизао глас, тим више је засјењивао своје право значење ометајући и преусмјеравајући читалачку пажњу од суштинског проблема мржње у Хрвата на сасма споредни колосијек. Наиме, поводом суђења заповједнику усташког логора смрти у Јасеновцу Динку Шакићу, историчар, публицист, издавач и политичар Славко Голдштајн је манипулишући симболима изнио тврдњу како је мржња у Хрвата стигла из увоза, од усташке емиграциј, што представља врхунац субверзивног оглашавања.

1. Непосредни повод за интервју са Славком Голдштајном било је изрицање пресуде стравичном по злочинима усташком логорнику концентрационог логора Јасеновац Динку Шакићу којем је он лично присуствовао. Одговарајући на питање да ли се тада осјећао као било који грађанин Хрватске или као Жидов, овај прави комуникацијски герилац уносећи буку у сигнал који одашиље према читаоцима субверзивно одговара да `као Жидов није осјећао никакво осветничко задовољство или можда муку оживјелих сјећања или неку другу узнемиреност`, додајући: „али то не би био специфично жидовски осјећај, јер би то исто могао осјетити и многи Хрват, Србин или Ром јер и њихови су сународници и рођаци убијени у Јасеновцу, као и моји“. [3]

Читаоцу интервјуа у најмању руку је тешко да се снађе у разуђеном царству знакова овог ангажованог јеврејског интелектуалца који је уобичајио да за себе тврди да `најбоље познаје зло и његове коријене`. Међутим, прије би се рекло да је Голдштајн, више него вичан „семиотичком герилском ратовању“ (Умберто Еко), мајстор у стварању „кривих предоџби“ [4] или, њим самим казано, „разних облика дволичности“[5] , премда о себи воли да мисли како `не жели да рађа и изазива недоумице`. Па тако, упитамо ли се након прочитаног интервјуа у којем тврди да је мржња у Хрвата стигла из увоза, ко је то у годинама уочи разбијања Југославије са хрватске стране био међу онима коју су успостављали пацовске канале са усташком емиграцијом и тиме директно доприносили да мржња из увоза стигне у Хрватску, на наше изненађење на списку повјерљивих изабраника налазимо никог другог до лично Славка Голдштајна, данас предсједника Вијећа жидовске заједнице „Бет Израел“. Он који спремно криви `Туђманов режим и Туђмана особно што се изравно повезао са настављачима усташтва`, у самом интервјуу `изравно`говори и о томе да се уочи рата сусретао са усташком емиграцијом и то у Торонту, још давне1987. и почетком 1990. године, која га је „оба пута углавном јако добро примила“[6] . Мнијући шта би та афирмативна квалификација једног Јеврејина према `добром пријему` од стране усташке емиграције требало да значи, у контексту чињенице да му је ужа породица чудом преживјела погром, погађамо да би добар пријем могао да буде и због тога што је управо Голдштајн био оснивач једне изворне хрватске странке – Хрватске социјално-либералне странке (ХСЛС)[7] коју је утемељио 1989. године. То га међутим није сметало да без труна солидарности са Ненадом Поргесом, бившим предсједником Жидовске општине, што је и сам био, `без дволичности` овоме спочитне 1999. године да „његови жидовски осјећаји свакако нису његова јача страна“ јер је као члан НДЗ-а „јако жељан каријере“ своју приврженост хрватствој власти претпоставио жидовској општини, што је за једног Јевреја, по Голдштајновом схватању, недопустиво. Остаје нам да доиста двојимо на којој су страни били Голдштајнови `осјећају` када је оснивао ХСЛС; да ли ју је оснивао `из солидарности са Хрватском` и тако занемарио „осјећаје солидарности према својој ужој заједници, која је дио те државе“ [8] – жидовској заједници или је прије, из солидарности према својој ужој заједници, показујући `на којој су страни били његови осјећаји`, основао жидовску странку, што опет, рекао би досљедно дволични Голдштајн – „не значи да није солидаран са Хрватском“. „Дапаче“, рекли би Хрвати, можда и он сам, изричит у изјави: „Ја сам солидаран са Хрватском и та солидарност се подразумијева.“ [9]

Иако криви Туђмана за данашње неоусташтво које није кадро да осуди Јасеновац [10], не налази да би и сам требало да дијели кривњу што се као хрватски лобиста за специјалне послове сусретао са настављачима усташтва који су сијали мржњу из увоза. Очигледно не мислећи да у томе што је као Јеврејин разговарао (а понешто ваљда и договорао?) са усташким емигрантима има ичега необичног, без призвука моралне дилеме он потенцира како га је усташка емиграција и њена `врло активна мањина` „која је у већини била националистички опредијељена“, под чиме можемо да претпоставимо само штадлеровску националистичку опредијељеност , „јако добро примила“.[11]

Из солидарности са хрватском државом` у којој према Јерговићевој констатацији датој у форми питања „постоји антисемитизам људи који су интегрирани у власти, а с друге стране нападни филеосемитизам самога режима“[12] , а која је директно увозила неоусташтво, према таквој држави Голдштајн наступа скоро одбранашки, у маниру унајмљеног, добро плаћеног адвоката, потурајући квазиаргумент како је, наводно, мржња у Хрватску, земљу `извргнуту политичкој и војној агресији`, стигла од усташтва извана, из увоза, што је, ваљда, требало да докаже и онолико црнило у наслову, али не и од неоусташтва изнутра, чији је Голдштајн непосредни бранилац, као да се није радило о једнородној браћи по крви, али и по мржњи чији је заштитни знак усташки закривљени нож познат као „србосјек“. У маниру правог маркетиншког лобисте, изражавајући овом врстом очигледне подвале (преваре) солидарност своје врсте са новим хрватским неоусташтвом, он ипак признаје да не гледа на „хрватску државу као фетиш“[13] попут неких својих пријатеља „који су још увијек опсједнути државом“[14] . Умјесто тога, оставља нам да домислимо и искажемо оно што му мало-мало па застане у грлу, Голдштајн као прави Јеврејин, „премда није Израелац“(!) једино на државу Израел може да гледа као фетиш. Уз то, као зоровјесник (макар у и позним годинама) нове либералне идеологије у Хрвата која тежи једној свјетској влади и у којој би границе међу државама биле прозирне, Голдштајн заиста не гледа на државу као фетиш! Оваквом врстом вербалне „испричнице“ зване „мржња из увоза“ он је настојао да спере одговорност са Туђманове власти за распиривање `осветништва и националистичке мржње`, а посредно и за злочине почињене у тзв. „домовинском рату“, који су у завршници досегли размјер геноцида, тачније етноцида, и то према народу који је од некоћ конститутивног, након свеобухватно проведеног етничког очишћења био сведен на маргиналну националну мањину од 3 посто.

Прије и изнад свега, међутим, `смишљајући шта ће смислити` (Б. Ћопић), као прави маркетиншки спин-доктор, Голдштајн је кованицом „мржња из увоза“ покушао да од хрватске `младе демокрације` одагна хашку авет звану „говор мржње“, уведену у законодавство 1997. године, и покретање евентуалних фантомских оптужби од стране Хашког трибунала за почињење кривичног дјела ширења, распиривања, подстицања или правдања расне мржње.

2. Ометајући једнодимензионално читање интервјуа због непрестаног мијењања тачке гледишта са које говори, Голдштајн га заиста на својеврстан начин саботира, чему је несумњив `обол` дао и његов саговорник као „врли питац неки“ (Мак Диздар) у лику хрватизованог Босанца и Херцеговца Миљенка Јерговића, зналца тајних кратица како би се евентуално могло ући у нову еуропску књижевност; између осталог и помоћу Голдштајна као значајног јеврејског лобисте и утицајног издавача који би му прискрбио ширу књижевну афирмацију од које, по свему судећи, неће бити ништа јер и кад пише о јеврејским темама, Јерговић то чини са неуједначеним квалитетом и препознатљивим утицајем књижевне лектире да се поуздано може надати једино мјесту на зачељу књижевне едиције тзв. босанскохерцеговачких писаца.

Јерговићева саботажа, опет, усмјерена према читаоцу огледа се у томе што пажљиво пратећи Голдштајнове минуциозне промјене тачке гледишта у којима је он час солидаран са хрватском државом, а час је Јевреј који је солидаран само са својом јеврејском општином, мада није Израелац (!?) , у вези са тим преноси и промјену `осјећања` са суђења. Па тако, у часу изрицања пресуде Шакићу, Голдштајн каже како није имао `специфично жидовски осјећај` (?), мада посредно признаје како се ипак осјећао као Јевреј за кога је `жидовски осјећај његова јача страна`. Утолико (реконструишемо из разасутих тврдњи, посебно оне о Ненада Поргесу), за разлику од Поргеса, бившег предсједника Жидовске општине и члана ХДЗ-а, који је хрватство претпоставио жидовству, Голдштајн то никада не би учинио, што неминовно повлачи питање: када је оснивао ХСЛС, да ли ју је оснивао као Јевреј или Хрват, или је, пак, под титлом `изворне` хрватске странке, како јој и само име каже, као Јевреј чији је жидовски осјећај његова `јача страна`, оснивао ипак једну јеврејску странку? На крају, је ли ХСЛС и данас хрватска или је остао јеврејска странка под хрватским именом?

Ово се питамо стога што Голдштајн као утемељивач либералне идеологије у Хрвата, који (поносно) истиче да је већи Јеврејин од Поргеса (да ли и од Огњена Крауса ?), замјера овоме бившем предсједнику Жидовске општине (што је и сам) чланство у једној хрватској странци каква је ХДЗ. Да ли због Туђманове примитивно-фашистичке, антисрпско-антисемитске изјаве како је поносан што му жена није ни Српкиња ни Јеврејка, коју је овај зоровјесник хрватске демокрације рекао па порекао, а не због његове фасцинације НДХ-ом, том квислиншком, сателитском и фашистичком државом од које сеже хрватски државотворни континуитет.

Осјећајући се у часу изрицања пресуде Шакићу (ипак) као Жидов, амбигвитетни Голдштајн не престаје да заводи читаоца експлицитним одбијањем да своје осјећаје одреди према колективитету коме припада. Описујући атмосферу са суђења признаје да је без `специфично жидовског осјећаја`(шта је то?) као мучан призор са суђење запамтио онај када је Шакићу на његов поздрав „неколико старкеља“ из клупа суднице, супротно својим старијим годинама, скочивши на ноге одвраћало с уздигнутом десницом и поздравом „За дом“, при чему су изгледали „као да су се у трену помладили за пола стољећа“[15].

Поводом изрицања саме пресуде којој је поред `педесетак, претежно старијих, борбено натмурених израза лица` присуствовало и неколико млађих људи предвођених Антом Ђапићем, саборским заступником, Голдштајн ће да каже како га је `ужасно запањила њихова неосјетљивост на злочин јер те људе као да ништа није дојмило образложење пресуде` због непосредних убиствима које је Шакић лично починио, иако се „радило о голим, свирепим и недвојбено утврђеним убојствима пред којима нормална људска савјест просто занијеми“[16]. Упркос свему, наглашава, Ђапић се није стидио да заступа страну ноторног убојице [17] чији га злочини уопште нису дирнули већ је „протестирао што се Шакићу уопште суди“ тврдећи да је то „масло Жидова и Београда, тко се онда још пита за некакве давне Јасеновце и јасеновачке костуре кад су они тамо истовремено убијали своје Индијанце у Америци, Арапе у Палестини, муслиманске Хрвате у Херцеговини.“[18]

3. Ако је антисрпска мржња у Хрвата дијелом и стигла из емиграције као дозивање крволочних курјака који су се навадили на људско месо, али никако у апсолутном омјеру како говорећи на линији неоусташког адвоката и злоупотребљавајући снажни знаковни језик у наслову интервјуа понцијевски тврди овај професионални спин-доктор док злочесто своди неоусташку оргијастичку помаму `у домовини` на појединачне увезене емигрантске гласове мржње, она изречена пуне четири године послије рата свакако захтијева накнадно тумачење и дешифровање, повлачећи за собом велико политичко питање хрватске блиске прошлости и садашњости: Ко је то из иностранства, попут неке врсте фитиља који ће запалити експлозив уистину одашиљао мржњу за потребе Хрвата (и Бошњака) и извозио је у Хрватску (и Босну)? Није ваљда само онај мањински, економски слабији дио националистички опредијељене усташке емиграције? На концу, ко је тај „Непознат Нетко“ према коме је сијана мржња будући да то питање у маниру нескривеног кривотворства, потврђујући како је прећутано каткад доиста важније од реченог, Голдштајн дрско оставља неизговореним избјегавајући да га именује?

Стога нам као семиотичарима културе пада у удио да деконструишући субверзивни наслов овог интервуа разголитимо очигледну двосмисленост која је у њега укодирана и разобличимо ову контроверзну медијску саботажу упућену према читаоцима као примаоцима поруке. Она се у првом реду односи на Голдштајнову увредљиву неспремност да осим расне мржње према Јеврејима, интернационално познате као „антисемитизам“ прихвати да постоји расна мржња према неком другом народу. Стога он објекат мржње неоусташке власти просто прећуткује, као да се ради о непознатом, безименом народу. При томе он ту неоусташку мржњу клеветно етикетира националистичком премда се ради о расистичкој мржњи каква је према Србима испољена и у прошломе рату, за Павелићевог диктаторског режима, као и у задњем прљавом грађанском рату вођеном деведесетих година .

Зашто је не назива расистичком, разлог проналазимо у блиској прошлости у којој је за вријеме злочиначког разбијања Југославије као суверене, међународно признате државе као отаџбине свих Срба и успостављања на њеном територију новог поретка, расистичку мржњу према једном не много великом народу, а који није био један од дванаест изабраних племена Израилових, у свôј опачини испољавало не само хрватско неоуташтво већ је у свјетској медијској сатанизацији Срба оркестрирано учествовала већина западних земаља чију горду културу уобичавају звати и „цивилизацијом“. Том племену, како су Србе тада називали јеврејско-француски дневнополитички надничари бошњачке провенијенције, Бернард Анри-Леви и Алан Финклкрот, србофобично подвикујући Европа или племена! према коме је била усмјерена свеколика западна, а не само усташка „мржња из увоза“, Голдштајн ће занијекати и право на име. С индигнацијом избјегавајући да у поредбену раван жртава расне мржње стави икоји други народ осим јеврејскога, оставио нам је у удио да уздајући се да смо дорасли задатку који нам је задао овај семиотички герилац, учинимо то умјесто њега.

наставиће се

проф. др Мирјана Влајисављевић

[1] Печат, Београд, , 3. јун 2011, 45.
[2] Feral tribune, Split, 11. listopad, 1999, 4-7
[3] Исто, 5.
[4] Парафразирамо Голдштајна који је на `готово општи став да су Жидови свијета повезани и да су ` већином страшно богати и моћни` одговорио да је та предоџба потпуно крива.
[5] Feral tribune , op. cit, 6.
[6] Feral tribune , op, 5

[7] Да Јевреји оснивају странке у Хрвата није никаква новост. Тако је на челу десног крила Хрватске странке права коју је средином деветнаестог вијека основао антисрбин и српски конвертит Анте Старчевић, „отац домовине“, зване „Чиста странка права“ стајао „др Јосип (Јошуа) Франк, натурализовани Хрват, поријеклом Јевреј из Осијека, адвокат, шарлатан и лицемјерни демагог“ (др Новица Војиновић, Срби и хрватска интелигенција, Актуелности, Бања Лука, бр. 3, 1997, 7.). Франк је са језуитима почетком прошлог вијека, 1905. године, прецизирао клерофашистички план уништења Срба у Хрватској и то помоћу Аустроугарске, што ће постати пракса свих хрватских политичара па и франковаца предвођених Ивицом Франком, сином Јосиповим, у односу на Србе – „план српског уништења помоћу страног фактора. Дакле, коалиција католичке цркве и политичких партија франковаца, касније усташа, а сада Туђманове ХДЗ, и њихово ослањање на Ватикан и западне силе у уништењу Срба православних, одавно је постало стална пракса цркве и државе у Хрватској.“ (Н. Војиновић, исто, 8.). Та пракса је посебно изражена из времена загребачког надбискупа др Анте Бауера, `хрватизованог бечког Јеврејина који је, када је Аустроугарска заратила на Србију, од Бога тражио да благослови оружје наше и дарује побједу нашим војницима`. План српског уништења помоћу станог фактора проводио се и кроз “мржњу из увоза“, осветничку и националистичку, коју је ширила усташка емиграција, она којој су повратком деведесетих у земљу `одмах омогућени одговорни положаји и велики утицај, посебно у војсци`, о чему говори и Голдштајн.

[8] Feral tribune, op. cit, 6.
[9] Исто

[10] У релативизовању, односно, бесрамном десетоструком минимализовању броја јасеновачких жртава и беспримјерном прекрајању истине о пострадалим Србима у јасеновачком логору смрти, подржавајући без резерве Туђмана и његову „независну државу Хрватску“најактивнији су били јеврејски експерти за холокауст из Хрватске, међу првима политхисторик Голдштајн (уз Ненада Поргеса који је био у првој Туђмановој влади, а данас Андрију Хебранга, Јевреја по поријеклу и данас потпредсједника ХДЗ-а, који редовно одлази на поклоњење страдалим усташама на Блајбургу), лицитирајући бројком од 70 000 жртава Јасеновца, не оспоравајући притом званичну бројку јеврејских жртава. На тај начин било је и могуће да се Јасеновац прозове јеврејско-српским холокаустом, наравно, уз подршку појединих расрбљених и корумпираних Срба, у првом реду историчара Милана Булајића, вајног „српског“ експерта за Јасеновац.

[11] Један од оних који је направио план за уништење Срба у XX вијеку био је и сарајевски надбискуп Јосип Штадлер (Голдштајн је рођен у Сарајеву, граду из којег смо и ми протјерани 1992. као непожељна нација). Њега је у Босну послао „цар Фрањо Јосип са окупационим трупама 1878. године као загребачког професора теологије, језуита, заклетог србомрсца, поријеклом њемачког Јевреја, натурализованог Хрвата“ (Н. Војиновић, исто.). Године 1900. организовао је Свехрватски католички конгрес у Загребу на коме је поднио реферат „у коме стајало да у Хрватској не може бити другог становништва осим „праведника божијих“, а то су католици.“ (Н. Војиновић, исто.) Јосип Штадлер, чији је поступак за беатификацију покренут у Риму, ваљда и зато што је досљедно бранио јеретички догмат о непогрешивости папе, оснивач је језуитске богословије у којој су се ишколовали најгори кадрови, усташки злочинци из другог свјетског рата.
[12] Feral tribune, op. cit, 6-7.
[13] Исто, 6.
[14] Исто, 5.
[15] Feral tribune, op. cit.5.
[16] Feral tribune, op. cit. 5.
[17] Исто
[18] Исто.