Вести

Средина маја у Бачкој. Осећа се мирис лета и спарине. Непрегледна равница се купа у јутарњој измаглици. У вароши се

Фејсбук профил „Истина је само једна владика Артемије“

+++

прочуло да се упокоио појац Лазар из суседног места близу Жабља..
Појца Лазара је рукоположио владика Иринеј Ћирић у чтеца у 13ој години на света Три Јерарха 1941 године. Ове године је било 70 лета од како се зачтечио.

Домаћи појац Мита је тужан јер је изгубио пријатеља, саборца, колегу и истомишљеника.

Појац Лазар је последњи пут појао на светог Василија Острошког.
Иако у 84 години био је веома виталан, и поред Мите најбољи познавалац осмогласног појања, учећи од старих бачких прота и појаца.

Појац Мита и Станоје електричар кренуше на сахрану у то суседно место, близу Жабља.
После сахране по њих ће колима доћи Милисав који мора хитно у град и који ће повести оца Саву који иде у радио Беседу, и по свеће у Ковиљ.

У место близу Жабља стиже бус, и на стајалиште излазе Појац Мита и Станоје, и крећу према кући покојника.
Мита ћути, кроз главу му пролазе заједничко чтечење, славе, појања, црквени живот у времену када су их вређали, и када се због тога носило додатно бреме..

Пролазе поред школе. Радна акција. Разреди од петог до осмог срећују школско двориште, травњак и оближњи парк.

Дечија граја, и међу бујуком деце са грабљама у руци је и наставник Стевица, који предаје и у овом месту због фонда часова.

– Наставниче не грабите ви, него дајте деци и реците им да смо ми имали радне акције у ПИК-у. – рече Станоје свом бившем наставнику хемије.

Наставник мокрог чела, подиже поглед, види Миту и Станоја и рече:

– Е момци моји, оде нам деда Лаза…идете на сахрану? Сада ћу и ја,само да завршимо ово. Станоје, морам да дајем пример, јер деца тако уче, а не јаловим придикама.

На улазним вратима школе стоји вероучитељ, млад момак, у фирмираним белим патикама, боди мајици, и фармеркама. Удара паклом цигарета о другу руку, из пакле излази танка дуга цигарета, он паклу примиче устима и узима цигарету у стилу Џејмс Дина.

– Море треба њима подвикнути, опасне су ове данашње генерације.А ко је то умро? Онај матори појац? Да..да…а добро.. 84 године..питање је ‘оћемо ли ми толко доживити. – говори вероучитељ док му цигарета игра, залељена на доњој усни.

Појац Мита, Станоје и наставник Стевица кренуше заједно на сахрану. Појац скидајући шешир, улази први у собу где лежи покојник. Са врата почиње да плаче.

Са својим свештеницима је за 70 година опојао можда и 2000 душа, заплакао је само на опелима деце, али сада плаче и јеца, а сузе саме иду и квасе му крагну до горе закопчане кошуље. Чита молитву у себи, док са обе руке држи обруч свога шешира. Љуби покојника у чело, а појчевог унука, исто Лазара, мази по коси.

– Збогом пријатељу, видећемо се ускоро….. Е мој Лазо, оде теби деда, а мени пријатељ. Немој плакати, отишао је он код Господа где је боље и лепше. – говори малом унуку Лазару.

Улази свештеник, у црном фелону и епитрахиљу, почиње опело на црквенословенском.

Колона се формира, и креће према сеоском гробљу. Црни барјаци се вијоре на топлом пролећном ветру.
Полако корачају појац Мита, наставник Стевица и Станоје.

– Нико није знао „Катавасију“ као он. Попови су учили од Њега. Слух је имао као ретко ко. – говори Мита бришући сузе савијеном карираном марамицом.

– Штета што нисмо успели… Сада је касно..Сада је касно. – рече Станоје.
– Шта нисте успели? – пита наставник.
– Деда Лазар је био јако срећан зимус, и говорио je да за света Три Јерарха хоће да направи ручак и да позове све из Цркве у Светосавски дом. Хтео је скромно да прослави са својом браћом и сестрама из Цркве 70 година од како се зачтечио.

Ми смо га подржали, и чак сам хтео да позовемо Бору Отића из „Петказања“ да сними најстаријег и најмлађег појца у Бачкој: деда Лазара и унука Лазу, кога је деда све научио. Да се забележи та лепа прича, па нека остане у архиви да народ и некада после, опет буде видео шта су били бачки појци.
Али поп је рекао да нема благослов за то, и да није време за теревенке.
И замислите за света Три Јерарха није ни поменуо да је његов чтец, 70 година појац у Цркви где он лебац зарађује.

– Можда је заборавио јер је журио на страначку славу, тако ми је каз’о покојни Лазар – рече појац Мита.
– Ко све није добијао ордења и грамате, а оваквом човеку не дају благослов ни да своје пријатеље и браћу из Цркве, које виђа сваке недеље и празника, почасти у Светосавском дому који је он зидао? Па ко да ми оваквих појаца имамо на сваком ћошку!? Њега би владика требао да опоја! – тихо виче Станоје.
– Знаш сине за ону причу о богаташу и великој сарани. Овако је наш Лазар ближи Богу.
И ја ћу тако. Неће нико ни знати – ко кера кaд шинтер однесе.. Е Лазаре Лазаре, шта смо све приживили, и шта је све било. Од маџарске робије до комуниста и екумениста. – уздише појац и сузе опет навиру.

После опела људи узимају мало погаче и гутљај ракије и одлазе са гробља. Свештеник савија епитрахиљ, преко рамена пребацује пешкир који је, као и носачи ковчега, добио по локалном обичају, и креће кући.
Поред њега иду појац, наставник и Станоје.

– Оче да вам се захвалим на дивном опелу и свему.
– Па какво је код вас? – пита свештеник.
– Па овакво одавно нисам видео. Без белих одежда, на црквенословенском.. – културно одговара Станоје.
– Ма купио би ја беле ал’ немају пара – слаба парохија, а црквенословенски је он захтев’о, па ајде рек’о…Чим добијем парохију у Граду купићу беле одежде.

Ућуташе се сви. Док пролазе улицом, поп промени тему, и каже:

– Ево овде живи зубар из ваше вароши. Ала ме је одер’о!..Иљаду ипо једна пломба! Е мислим се доћеш и ти мени на зицер.
– Јел на опелу ил’ на водици Оче? – помало кроз зубе рече наставник Стевица, а поп га само погледа.

– Него момак, што теби сметају беле одежде, па то је симбол среће, радости, васкрсења..? – Поп крајичком ока погледа Станоја .
– Сачувај Боже да ми смета Оче, него ми мало неприродно да на сахрани поп показује срећу и радост. Као мали сам се увек згражавао када видим сахрану католика и када их њихов поп прати у белој одежди. Сви ми верујемо у Васкрсење и загробни живот по смрти, али нисмо монаси да са таквом вером не плачемо за покојником, а посебно када мајке сахрањују своју децу.

– Опасни сте ви из те Вароши, али може само да вам смета! Није ваше да о томе одлучујете!!! Шта ви уопште знате о томе? Љубави немате! – повишеним гласом одговара поп.
– Па не можемо ми да одлучујемо, али може овај свети Никола(показује руком на Крст крајпуташ у чијем подножју стоји фреска св.Николе).
– Ма ајде молим те, по најновијим истраживањима свети Никола није ни био на првом сабору, а камоли да је ударио шамар Арију. Па где би нас то одвело да се владикама шамари ударају? Само ви верујте у оне бајке од житија светих!
– Вод’те рачуна оче, ја нисам достигао те есхатолошке висине, и љубав схватам као из житија и од светог Николе, а на сваку хулу на светог Николу горим од узбуђења да вам зукнем једну шамарчину.

Свештеник згранут таквим одговорoм исколачио очи и крупним корацима крене даље, док поред стају кола са Милисавом и оцем Савом, који се из кола јавља свом колеги, овај му куртоазно климне главом и пођоше у Нови Сад.

У граду врева. Пољопривредни сајам је још један разлог да у град дођу преостали старији становници околних градова и села опустеле Бачке, Баната и Срема.
Испред главног улаза случајно или не, вијоре се заставе Хрватске и Црне Горе.
Црвена застава са орловима, која нема никакво упориште у историји државе црногорских Срба, и која неодољиво подсећа на албанску заставу, просто боде очи.

Црна Гора на сајму пољопривреде. Каква иронија.

На све стране рекламе хрватских фирми које су преплавиле тзв.Војводину и покуповале све што има везе са прехрамбеном индустријом, сем онога што је купила страначка фирма владајуће странке:„Викторија група“.
Са „Вип“ улазницама улазе млади јапијевци у оделима, којима су очеви обезбедили директорске функције који дан пре њиховог рођења.

Аутономашки функционери сви одреда потомци осмоофанзиваца, у црним лимузинама покушавају да добрим маркетингом и помпезним отварањем оживе растурену, од домаћих и хрватских страначких тајкуна и мултинационалних компанија, привреду Бачке, Срема и Баната.

Појац Мита и Милисав остају у колима, а отац Сава и Станоје одлазе у радио епархије у улици змај Јовиновој број 4.
Стара огромна барокна зграда после умивене фасаде сва сија и бљешти. Испред су баште суседних и кафића у закупу,у истој згради. Гужва од младежи и црноризаца.

У силним ходницима отац Сава се не сналази, па га Станоје води.

У једној од канцеларија са отвореним вратима, седе два свештеника и причају.
Један од њих је отац Јовица-међу колегама познат као Јовица стеница..

– Јовице шта је тебе довело овде? – пита други поп
– Пос’о, колега, посо! Немо’ш главу дићи…па сам мало дош’о у наш главни град, јел’те… јер и код нас отварамо радио, па мало да снимимо ди су новци, како то функционише, рекламе, маркетинг – рече поп Јовица намерно отезајући уз архаичне бачке турцизме.
– Ма имаш ли каквих догодовштина са пацијентима? Имао сам данас једну. Она баба што стоји са десне стране поред врата, мораш је знати – ја сам у твојој бившој парохији!…3aмисли шта ми је исповедила…
– Та знам њу! Шта је каз’ла? Али шта у мом граду има пацијената…Ево сада за време поста било исповедања, та ваљали смо се. – кроз смех говори поп Јовица.

Док су оци причали о “пацијентима“, у ходнику стоје и слушају: о.Сава и Станоје, који унезверен шапатом пита:

– Оче јел то они причају о исповестима и вернике називају пацијентима?

Отац Сава не рече ништа, него му очима показа да ћути.

У канцеларији попови наставише причу:

– Јој Јовице, ако ме онај садиста пребаци на село, не знам шта ћу. Слинавко и погузијаш из места поред Жабља, има везу и хоће градску парохију…а моја жена не може са сељачинама! С ким ћу тамо да причам? Где да излазимо увече? Деца се грозе глодара и инсеката – кроз сузе говори поп.
– Ти си добар са Викарним, питај га да ургира да те не примешта – саветује поп Јовица.
– Ма не вреди ништа, он ономе садисти неће да се супротставља ни због брата рођеног. Гледа своју кожу и каријеру. Када је намесник био на рибању, овај окренуо главу на другу страну, а сваки дан је био кући код њега. – брише сузе други поп.

– Куц, куц, сме ли се ући – са врата отац Сава прекида разговор двојице свештеника, претходно сачекајући да се непријатна ситуација око туге за новосадском парохијом и страха од премештаја-смири.
– Ајде брате. Којим добром? – усиљено говоре обојица, знајући оца Саву и његове ставове.
– Па дошао сам у радио да јавим да ће се одржати саборно венчање у мојој парохији, па да се то објави на радију. Можда ће још неко преломити од оних који живе ванбрачно.
– Чекај брате, не мош’ то тако, ако је саборно венчање, то се мора јавити у намесништво, па да сви учествујемо, јер има ту доста посла.
– Али сви парохијани су из мога села, из моје парохије. Немам венчања годинама, па сам их једва приволео. – брани се отац Сава.
– Нема то везе, то је саборно, и то морају да поделе свештеници из намесништва – одговара Јовица стеница.

Дугим ходником долази викарни владика, сви падају и узимају благослов. Улази у најсавременије опремљен студио. За пултом неки сумњиви типови са пирсингом у обрвама. У студију као и у целој згради, сиви фенси модерни канцеларијски намештај. Све углачано и безлично. Утисак је да је можда ово најопремљенији РТВ центар у целом Новом Саду, а и шире.
Почиње предавање. Владика даје припремљена питања новинару која он њему поставља и тако почиње „разговор“.

За то време о.Јовица је излази из канцеларије, и сретне Станоја у ходнику:

– Деране , гледиш мало кроз пенџер? Јес’ ти са поп Савом дош’о? Ти си из његове парохије?
– Дошао сам да му помогнем око свећа из Ковиља, али нисам из његове парохије, већ из вароши.
– А ти си из теее вароши?..Та шта диваниш. Него да ја тебе нешто приупитам. Јел кадгот на вашој цркви звонило звоно у поноћ? Попа загин’о у бирцузу, па га попадија звала у то време кад није било мобилних, ха, ха, ха, ха, ха..
– Право да вам кажем оче, ја то нисам чуо, а и лични греси ме не интересују. Гледам какав је пастир и да ли служи канонски литургију, и да ли је послушан Сабору.

После таквог одговора поп Јовица се изменио у лицу, и од смејања ко луд на брашно, постаје озбиљан, уплашен, прилази Станоју хвата га под руку и тихо говори:

– Та шта диваниш то? Знаш ли ди си? Ја тако морам, јел треба да настрадам? И шта ћу постићи со тим? Јел треба моја жена да рани свиње у каквој селендри? Ја сам за ово жуљ’о клупу 4 године на богословији, и не знам ништа друго да радим.

Почиње контакт програм и први слушалац поставља питање: „Да ли је секс пре брака блуд?“. Викарни одговара:

– Знашшш ја не бих упао у замку да изједначим блуд са сексом. Секс само због секса је блуд, секс из заљубљености није блуд уколико заљубљеност претендује да пређе у љубав, а ако не, онда јесте блуд, али не као у првом случају, него нека блажа варијанта. Само секс из љубави није блуд. Хоћу рећи секс сам по себи јесте блуд, осим ако га не оплеменимо кроз љуубав.

Разумешшш брате? О томе је Вуди Ален направио један одличан филм, треба да погледашшш.
– Али Преосвећени, ако сам ја имао тридесет жена пре брака. И сматрм да сам их све волео.То значи да то није био блуд? Да никада нисам телесно згрешио? – рече слушалац.
– Слушалац је изгледа читао дело „Младост и страсти“ нашег свестраног публицисте из Чачка, Владе Димитријевића која је радо читана и примењивана у пракси верника у Авганистану и Пакистану. – цинично кроз осмех коментарише новинар иначе теолог са ПБФ у Београду.

– Шта мислите о еволуционистима и креационистима? – пита други слушалац. Викарни одговара:
– Слушао си и читао о седмодневном стварању света, где се не мисли на овај наш дан, и ти библијски дани стварања су нама непознати, неограничени временски интервали. И ту видимо ДА НЕ ПОСТОЈЕ СУШТИНСКИ СУКОБИ измећу еволуционизма и библијског казивања стварања света, КАО ШТО МИСЛЕ НЕКИ ПРИМИТИВНИ И СУШТИНСКИ НЕОБРАЗОВАНИ ЉУДИ, напротив ПРВА ПРАВА ЕВОЛУЦИОНИСТИЧКА ТЕОРИЈА ЈЕ УПРАВО ТО БИБЛИЈСКО КАЗИВАЊЕ О ПОСТАНКУ СВЕТА, С ТИМ ШТО НАРАВНО ТА ЕВОЛУЦИЈА ОД ПРОСТИЈИХ КА СЛОЖЕНИЈИМ ОРГАНИЗМИМА НИЈЕ ПЛОД СЛУЧАЈНОСТИ КАО ШТО ВЕРУЈУ АТЕИСТИ МАТЕРИЈАЛИСТИ, НЕГО ЕВОЛУЦИЈА КОЈУ БОГ ИЗВОДИ СТВАРАЈУЋИ СВОЈОМ РЕЧЈУ И СИЛОМ СВА БИЋА-ПРИВОДЕЋИ ИХ ИЗ НЕБИЋА У БИЋЕ – ПОСТЕПЕНО!

Док емисија траје, о.Сава, Милисав, Станоје и појац Мита поседаше у кола, Милисав дода гас и кренуше кући. Сви ћуте од превише утисака.
Станоје, као најмлађи и најватренији прекине ћутање у колима:

– Да ли сте вас двојица слушали беседу и питања, на радију у колима? Шта је ово наопако?
– Шта те ту чуди братац? Па викарни је дао више благослова за развод, него за брак. Љубав је и свака страст, не треба превише човека огрaничавати, јер то од њега Господ не очекује и не тражи да испуњава оно што он не може. То је нова вера мој Станоје. Ако се човек заљуби и у своју куму, то је ипак љубав, зато је и благословио нашем Рођи тајкуну и црквеном куму, да ожени у другом браку своју венчану Куму – рече Милисав.

– Они су у ствари кохерентна идеолошка скупина која и у црквеном животу, а посебно у медијима и на интернету дува у исту идеолошку свиралу, кује у звезде исте богословске ауторитете, размишља и говори посебним, готово езотеричним жаргоном, све покривајући јевтиним причицама о бићу & заједници, епископу & евхаристији, есхатону & времену. Зар не видите исти комунистички дух? Екуменисти јесу црквени комунисти. Цео проблем око служења литургије није настао тако што се неко побунио како неко други служи, већ кад је једна нова пракса (за коју њени промотери тврде да је једина исправна) била ДЕКРЕТОМ НАМЕТНУТА КАО ОБАВЕЗНА, на комунистички начин, под претњом санкција, од ува до ува, без писаног документа, од стране – прво нашег Бачког владике, као и прећутно у још неким епархијама, а таква пракса је настављена упркос каснијој јасној и недвосмисленој саборској одлуци коју су „новотарски епископи“ својим (не)вештим објашњењима желели да преокрену у своју корист, у чему их је, поред осталих, разобличио тадашњи епископ нишки, а данашњи патријарх српски.
Бачки је преко својих намесника јасно дао до знања да ако будемо служили по старом, да су нам дани одбројани. И наводио да никаквог писаног документа о тој одлуци не може бити. Ко се супротставио и оглушио на тај „савет“ Јеронима и намесника, врло брзо је доживео прво премештање, а онда разне епитимије. – у даху под утиском рече отац Сава.

– Диванио сам нек’ дан са протом Петром Душанићем, каже да су тамо у оном нашем бачком намастиру све педери – укључује се и појац Мита.
– Макар шта деда Мито! Вероватно је мислио на карактерне особине. Па тамо у том нашем бачком манастиру сви горе жељом према женама.. Па до сада су оженили 8 јеромонаха. Искушенике и не рачунамо. Чак је и један архимандрит побег’о у Немачку са женом, ал’брак није успео. – док вози, Милисав говори и окреће се повремено према деда Мити.
– Не, брате Милисаве, отишао је као јеромонах, а вратио се као архимандрит, а како је кренуло биће тај и владика. Биће ту и жењених владика – рече отац Сава

– Шта ће на то рећи Оља са тв Нови Сад, и „Буквара Православља“? – кроз зубе рече Станоје.

Смешкају се сви, а отац Сава додаје:

– Говоре да је владика Бијељински кад је био у посети рекао: како издржавате толике свадбе, мислим финансијски…

– Код нас оче Саво када неко не може да се ожени, тај оде у Бачки манастир у искушеништво, и у браку је за највише 6 месеци. Ево мога ујака, човек има 53 године, млађи је од моје маме 18 година, још момак, радио у Генексу, и сада је у неким привредним коморама. Неки дан је ишао у Индију и Кину да набавља „Тафе“ тракторе за сајам. Баш смо му рекли: Хиндуса и Кинеза има више од две милијарде, од тога су пола жене, па од тих жена пола је удато, и 25% су деца. Значи остане 250 милиона жена. Е ако се тамо не ожениш, шаљемо те за искушеника код Викарног и до јесени си печени младожења. – у разговор улази Милисав.

– Видели смо и оца Јовицу у радију.. То је једини босанац који хоће да је већи аутономаш и „војвођанин“ од староседелаца. – говори Станоје Мити и Милисаву.
– Вараш се Станоје, највећи аутономаши су сада деца комунизма и потомци осмоофанзиваца. Погледајте, Мараш из ЛДП је црногорац, Костреш је босанац, а Чанак је личанин. То је тај тренд. О томе је написао један одличан текст, историчар Јован Пејин. Само укуцајте на гоогле: „Наличје предложеног статута Војводине“.

Лепо човек објаснио те комплексе: дошли возом без возног реда, фамилија поклана од усташа, прихватили комунизам, одрекли се слава и своје вере, и постали функционери САП Војводине од 1974те, и привилеговани директори и корисници лажоборачких „пемзија“. Сада њихова деца жале за тим привилегијама и поново оживљавају аутономашки дух. Завичајна осећања дођоша била су довољна да се мешањем разних завичајности, идентитет замени новим осећањем и кроз компартијски живот претвори у Војвођане потирући национлану припадност Србима.

Отуда и тај антагонизам колониста из 1945 према овим невољницима из 1995, јер је стигла свежа српска крв, која је оплеменила српство у Бачкој, Срему и Банату.

Тако и наш отац Јовица, који почиње да „дивани“ о „пенџерима“, „бирцузу“, главном граду Новом Саду, итд. То је будући клирик обновљене „Карловачке митрополије“ и „Војвођанске цркве“.
Владика је далматинац, колониста, а викарни босанац исто колониста. Мислите о томе.
– Бајни „војвођани“ попут ових попова имају панчан страх од одласка на село. Онај плаче, а овај ни у мислима не може да замисли како му жена „рани свиње“!

– Како се томе супротставити? Шта ми можемо сем да постављамо питања? – пита Станоје.
– Мој духовник из Ремете, код кога сам одлазио док се није упокоио, старац Данило, је увек говорио да треба питати, јер у питању је садржан и наш став који они виде, а чују и виде и други, када они почну да се презнојавају на одговорима. Питај, али не улази у полемику и расправу, посебно са школованим и премазаним. Увући ће те у њихове кучине где су унапред припремљени. Наша вера је једноставна, не релативизујућа философија. – Милисав препричава савете које је добијао од старца Данила из Ремете.

– Дедер Милисаве исприповедај да чују и отац Сава и Станоје како си оно каз’о ономе духовнику из Црне Горе. – рече, већ задремао, појац Мита.
– Ајде, ајде – додадоше сви.
– Ма једном када сам био доле, свратим на литургију. После службе поседали верници, и духовник „бешједи“. Прича тако о јересима, о злу које влада светом о Тонију Блеру који је прешао у Римокатоличанство, и ја кажем: „Опростите видео сам Папу на тв-у када га је…“ и он ме прекиде: „Виђо си пааааапууууууу? Еееее, одма очи да испе-реш све-том во-ди-цом!“ Затечен, мало станем и кажем: „Оче, онда би требало нашег митрополита потопити у буре све-те во-ди-це, јер он га не виђа преко ТВ-а као ја, него уживо, и још га у руку љуби“. Када сам то рекао, људи, около, попадаше од страха, неки од смеха, а отац се извиче на мене да је митрополит „свети чоек“.

– Ха, ха, ха, ха, слатко се насмејаше сви.

– Видиш да вреди питати – рече о.Сава.

– А шта је то онај диванијо о еволуцији, ја га ништа нисам разум’о – рече појац Мита.
– Ништа деда Мито, од како им је владика прич’о o еволуцији, ови се умајмунисали. Од све муке још ћемо доказивати да је Адам био човек, а не мајмун или у најбољем случају лемур.. Деда Мито сада вернике делимо на Боговерујуће и мајмуноверујуће. Има још исповедника Боговерујућих владика, али што каже наш Владика Артемије, неко дете прохода у првој години, а неко касније. Али ретко се деси да проходају тек у 10 години. Они изнутра нек се боре док се може, а ми ћемо да им чувамо место и Цркву уз нашег Аву. – закључи о.Сава.

Фејсбук профил Истина је само једна владика Артемије