Анализа идеологије и практичне политике председника Б.Тадића у светлу интервјуа од 02.06.2011.године.

Предраг Лепетић, 08.06.2011

+++

Приликом ступања на дужност, председник Републике, пред Народном скупштином полаже заклетву која гласи: ″Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности.″Члан 114.став 3.Устава Републике Србије(Сл. гласник РС, бр. 98/2006)

Борис Тадић, номинални председник, данас се осетио довољно политички снажним да јавно изнесе идеје водиље и лична убеђења која чине основе званичне државне политике и стратегије, као и истину да је Демократска странка само средство за остварење стварног циља необјављеног као званични политички програм странке већ је до сада био интимна визија групе, „Бориса, Крлета, Шапера и Туцка,“ који су запосели власт у њој и држави и воде је путем и ка циљевима које народ није изгласао нити их важећи Устав Републике Србије дозвољава.Напротив.Председник каже: : „Она је и формирана да би утицала на поправљање тог културног модела (нап.“популистичког“)о којем говориш. И то је ово што кажеш: сви смо на неки начин учествовали у политици, желећи да променимо ту културну матрицу.“.. “ Да ли је ДС у својих 20 година успела да промени културну матрицу? Мислим да није. И мислим да је то најтежи посао који сваку политичку организацију чека. Да ли ћу ја успети да ДС-у наметнем ту мисију и тај задатак? Надам се. Трудим се. Како? Па ево, једном другачијом политичком културом, неконвенционалним интервенцијама у политици, у националним питањима, у регионалним односима“… „.Ти, у ствари, мене питаш да ли је ДС способна да промени историју. Ја се надам да је способна. „.. „Чини ми се да Србија редефинише управо ту стереотипну, ригидну, дисфункционалну и опасну политику на Косову. „..“ Истовремено да се одгурнемо од мита. Јер, косовски мит, колико год је саставни део идентитета, на најбруталнији начин злоупотребљаван је против интереса сваког Србина. Макар у протеклих 20 година. „..“ Постојао је само један једини, који је непроменљив и, ваљда, изграђен од тог вечног камена. На крају, мислим да смо направили много неконвенционалних искорака у тој политици, што ствара шансе да се пронађе неко ново решење. „.. „И зато мислим да Европска унија нема алтернативу. Нама ЕУ служи као културолошка преобразба.“.. „Зато што је то друштвени модел који у највећој мери решава хроничне проблеме са којима се наше друштво суочава“ „Али ће нам бити кудикамо лакше да се нађемо на носачу авиона а не на папирном бродићу на коме се налазимо свих ових година.“1)

Сада је потпуно јасно да пропадање Србије није случајност и да није само резултат попуштања под спољњим притисцима и условљавањима већ да представља и израз преклапања интереса и аутентичног захвата врха државе, да „транзициона“ распродаја националног богатства, дезорганизација државе кроз републиканизацију Војводине и регионализацију, као и предаја Косова и Метохије, представљају само етапу пута ка крајњем циљу усмереном ка измени народа, промени културног обрасца, менталитета и његовог карактера, идентитета који представља суштину родног бића, методом вредносне деструкције косовског мита, променом смисла досадашње историје, архетипа, писма, основа вере, темељним преуређењем колективне свести. На место уништеног старог треба устоличити ново, европски мит, цивилизацију евроатлантизма, натофилије, колонијализма и свеколиког подаништва Империји.
Тако је на делу дијаболична размена реалне Србије и причињавање погубне штете за имагинарне добити будуће светле евроунијатске будућности ка којој треба стремити наивним „оптимизмом“ и пети се „на брдо“свом преосталом снагом. На место старог комунистичког мита о бескласном друштву до кога води ексклузивна елита у перманетној револуцији њихова клептократска деца разапињу барјак саможивог либералног капитализма са обећањем благостања већине у будућности и стицањем богатства најсналажљивијих у садашњости. Али за такве циљеве треба понешто и жртвовати, садашњост већине, прошлост свих, реалну земљу и народ који се подводе и продају империјалистичкој кастинској сабраћи. Домаћи инжењери људских душа2) желе да пребликују свест Срба према мери својих идеолошких убеђења, интереса и потреба, схватања духовног и душевног прогреса, никада не доводећи у сумњу своје становиште већ острашћено негативно ценећи као заосталу, антицивилизацијску и примитивну, духовну матрицу целог народа. Досадашња настојања да се Срби као колективитет пропагандно дискредитују негативним стереотипима и предрасудама3) предузето пре, за време4) и после евроатланске агресије, настављено деловањем невладиног сектора и потврђивано званичном политиком Демократске странке и њених сателита најзад је добило отворену потврду у жељи председника да трајно и суштински промени Србе према својој идеалној мери, моделу и критеријуму европског надчовека по коме треба уподобити све заостале и посрнуле Србе како би пристигли своју евроунијатску сабраћу. Изругивање тзв.“Небеском Србијом“ и Србима тако је добило своје место у фалсификовању садржаја косовске архетипске поруке чији смисао није агресија већ одбрана од агресије, слобода а не хегемонија, правда а не тлачење, снага истрајавања у вери а не клонулост пред тешкоћама и историјска изгубљеност.Али шта је то у српској историји што чини тако грозним и мањкавим карактер целог народа да се председник са својим сарадницима, странком и коалиционим партнерима, невладиним прозападним сектором и под будним оком спољних ментора устремио на српску душу и веру.Можда баш то што су Срби у два последња светска рата снагом слободарског духа и независне воље били на страни победника јер лидери Империје5) указују да су Срби криви за Први рат, уз историјске чињенице да су и одлучно утицали на његов исход, одложили напад на Русију и били непремостиви отпор окупатору у Другом рату све по цену жртвовања за слободу четвртине становништва, или од стране истих фактора подстрекнути и подржане сепаратистичке побуне и распад СФРЈа у коме је Српски народ бранио сопствени опстанак и аутохтону територију пред истребљењем па је као жртва, прогнан из Независне државе Хрватске све са америчким амбасадором П.Галбрајтом на хрватском тенку а отпором сачувао Републику Српску, или Рамбујеовским ултиматумом, инсценираним поводом побуне Албанске сепаратистичке мањине и отвореном спољном агресијом Нато коалиције како би се инфилтирали на Балкан.

Чега се то треба стидети у Српској историји6), борбе против многоструко јачег непријатеља у покушају да се сачува живот ближњих, држава и територија па га домаћим извршиоцима треба осудити, пацификовати, сломити националну свест, духовно заробити и преобратити пред нови велики рат како би се препустио и служио туђим интересима, и то не само тако да буде разбијен као народ, на матицу и делове већ и децентрализовањем државе на супротстављене аутономије и регије, да би на крају заволео7) окупаторе као савезнике у даљем заједничком походу на исток. Наравно, просрпски8) председник цени као практичан и реал-политичар да је и историјски потписивање Тројног пакта са Хитлером било оправдано губећи из селективног ревизионистичког вида битну суштину националсоцијализма, однос према Словенима, тактички редослед освајања и геополитику, погроме, као и резултате победничке стране светског рата.Овакво становиште само осветљава „приватно“ писмо9), на почетку мандата које пише америчком нудећи беспоговорну лојалност и савезништво а уз њу иде и следствена увереност у исправност спољне изолације и агресије као праведне казне „Милосрдног анђела“, прихватање свих предрасуда, признање кривица, обавеза извињења10) за „злочин одбране“ и покушај измене негативног бунтовничког карактера поданика из кога је и произишао сукоб са грабежљивим интересима западне Империје која стреми глобалној моћи.
Антисрпска политика више није ствар демократске слободе мишљења и говора, политичке иновативности и луцидности, морала, укуса ни вредновања већ персоналног противуставног( чл.97.,111. Устава Р.Србије) и противправног деловања,(Чл.305-307 КЗ РС) поверењем које је задобијено на лажном приказивању намера и преварним изборним обећањима пара од приватизације, запошљавања а не отпуштања, ни говора није било о хипертрофији аутономије Војводине, регионализацији, политичком организовању националних мањина кроз Националне савете и неоосманском „Санџаку“, геј парадама, подели и предаји Косова и Метохије.Узимајући у обзир и противуставну концентрацију власти у рукама председника, уместо прописаног парламентарног, формирање неуставне и незаконите институције Националног савета за инфрастуктуру подзаконском Одлуком Владе(Сл.г.РС бр.68/2008), којом је доведено до апсурда да се подзаконским актом Владе успоставља институција Владе којом председава председник Републике, Савета за националну безбедност конституисаног Законом о основама уређења безбедности РС (Сл.г.РС бр.116/2007) који је противан члану 112 Устава којим су изричито прописане надлежности председника а овим се проширују као и чл.115 којим је предвиђена неспојивост функција одн.да не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност(једно време је председавао и пре доношења закона и обезбеђивања буџетских средстава а и сам га наводи „иако није извршна функција“ ), нелегални рад Народне канцеларије председника који незаконито увећава буџетске трошкове и представља мрежну институцију у функцији ширења утицаја ДСа, уз паралелни систем Агенција, лустрационо стављање под персоналну контролу правосуђа, као и САНУ, Универзитета, научних, културних и спортских институција, пословничко парламента са потпуном медијском контролом преко постављене клике, постаје јасна изграђена свемоћ и апсолутизам новог балканског лидера који прелази на више сфере изградње харизме и директне менталне управе масом и пропагандног преобликовања стварности, скривања, преусмеравања пажње, минимализовања и потенцирања, утицаја полуистинама и оправдавања сваких па и најбезумнијих аката као безалтернативних.

Такође, како улазак у Европску унију као судбоносни чин са далекосежним последицама није одобрен нити већински подржан од грађана као јединих носиоца изворног и неодрецивог суверенитета(чл.2. Устава), а како то нису заступници ни у виду политичких странака а ни политички представници који на основу спољних налога и својих политичких програма намећу идеологију Уније и искључују сваки други избор, потписују међународне уговоре и преузимају обавезе на шта нису овлашћени већ им је императивним одребама чл.97.,111. и 114. Устава Р.Србије изричито забрањено довођење у питање територијалног интегритета и пренос суверенитета на друге државе и војне и политичке савезе, то је јасна узурпација и пропагандно насиље које безобзирно и по сваку цену приморава и намеће неспорност приступања Европској унији, као једини могући пут који има за стварну последицу одрицање од сопствене државе, суверенитета и територијалног интегритета, колонизацију и улазак у туђу наддржавну творевину, међународно признат субјект, Европску унију.

Идеолошка заслепљеност, вредносно подцењивање самосталности а глорификовање сваковрсног придруживања, одсуство уважавања реалности претње целини народа и потпуно занемаривање геополитичких тенденција, као и минимализовање интереса и туђих циљева уз прихватање свакојаких наметања решења противних опстанку државе, делова и целине народа, разоружања да се не би бранио и осиромашења да у изнудици пристане на све, суштина је кратковиде водиље, волунтаризма и политичке патологије садашње Србије. Такав степен апсолутне сигурности у своју недодирљивост ослоњену на спољну подршку и разбијање сваког организованог унутрашњег противљења довела је на крају и до тога да се председник осмели и неопрезно у еуфоричном тренутку хватања „најтраженијег“ Србина, јавно саопшти своје политичке назоре, циљеве и методе, уз јавну најаву следећих потеза а пре свега клизајућег признања независности „Косова“ као услова „добросуседских односа“ признања кандидатуре за чланство у ЕУ и укупних евроатланских интеграција. Самохвалисање и самопроглашење као политичког рационалисте и слободоумног психолога, супериорне „жирафе“ која се не расправља са приземним националним „змијама“ додатно говори о потреби убеђивања затечене домаће јавности а пре свега потврђивања величине пред спољним менторима, до саме нарцисоидне понесености идентификације „балканског лидера“, са светским лидером, када се преноси да је као и Обама свог Бин Ладена и он гледао хапшење Ратка Младића11)

Удруженим спољним и унутрашњим снагама потенцијални национални блок, као антирежимско опредељење бирача, разбијен је путем спољних притисака, обезглављењем и унутрашњим расколима, тако да је ДСС гурнут у страну и изолован, СРС подељен и највећи део чланова и гласача је неосвешћен прешао у евроатлански табор следећи двојац Николић-Вучић уз убеђење да се ради о искреним националистима а не корумпираним прелетачима у антисрпски табор, док је СПС сличним преузимањем руководства постао део сателита евроатланских демократа. Тако су национално и културно фрагментисани остаци националног блока који је по снази на изборима и поред спољне подршке надјачао евродемократе после изрежираног обрта гурнут на парламентарне маргине, ограничено опонирање преко интернет сајтова јер је медијски монопол апсолутан и свеобухватан. Овим је отворен простор за несметану реализацију антисрпске политике са крајњим, сада нескривеним циљем, коначне промене културног обрасца, верског и архетипског идентитета и карактера народа како би се трајним учинили резултати прекомпозиције Балкана.То што се ова операција на отвореној свести и превредновање не може завршити другачије но, уколико успе, губитком самосвести, историјског сећања и права, губитком територије, државе и слободе за пројектанте и извршиоце волунтаристичког и геноцидног пројекта и није важно.Свакако је лакше извршити промену свести но „недемократско“ крајње решење. Више токова сада се сливају у једну матрицу, па као и пре комунистичка тако сада и либерална осуда Срба као реметилачког фактора, балканског хегемона, тлачитеља невиних суседа, агресора и окупатора, добија потврду од западних медија, Хашких осуда, мишљења Међународног суда правде, Савета Европе, западних и србијанског парламената усвајањем самоокривљујуће Резолуције о Сребреници12-16) и политичком потврдом пропагандних предрасуда. За председника и даље важе националне асиметрије и двоструки стандарди па су крволоци попут Тачија17), и убице попут Т.Пурде, Ј.Дивјака, Е.Ганића, и др., невини док се не докаже супротно а српски политички оптуженици криви и пре суђења. Тачка ослонца нове „модерне Србије без Срба“(ЛДП, Н.Прокић), политике коју нико у окружењу и свету не води против свог народа, није довољан разлог за упитност већ подстрек за још жешћи наступ, темељан, свакодневан, систематичан ка остварењу колективног краја, без стварног основа за почетак новог јер за то и нема утемељења у историји, идеологији ни религији већ у удруженим старим и новим покличима „Србија мора умрети.“ Тако Борис Тадић жели промену по сваку цену али не наглу већ фазну и неприметну како се Власи не би досетили и како би трговали са мањим у односу на веће зло. Без територије, државе, историје, мита, вере, економије и науке, разбијеног јединства народа и у сиромаштву скраћеним видицима, остаје само огољени пројект изрођавајуће декултурализације, стварања одстојања од националног и његово свођење на нови лажни идентитет који нема реалну основу и води губитку историјске вертикале, дезоријентацији и нестанку појединачних субјективитета а потом без колективног сећања осудом потиснуте и прокажене прошлости и коначним превођењем у западни католички круг.Источни прљави Срби треба да постану чисти западни, за шта се стварају услови и демократским преузимањем руководства Српске православне цркве, а потом и њеном инструментализацијом и адаптацијом кроз промену догме, фалсификовањем Светосавља и предања, заборавом светаца и жртава погрома и прилагођавањем литургије, ка унијатском признању примата и непогрешивости папе, коруптивним зближавањем са католичким Римом а удаљавањем и разбијањем јединства Православља. Наравно, и овде је свеприсутни председник сем утицаја на прогон Косовскометохијског Владике Артемија и избора екуменистичког и евроунијатског патријарха дао лични допринос јавним предлогом “ да се приликом осликавања Храма светог Саве користе нове технологије:То би била прва и највећа црква на свету која рефлектује на зидове храма фреске које се можда и могу мењати.“ 18) а захвални Иринеј, после заједничке јеретичке прославе у туђем храму, узвраћа наглашавајући јединство (демократске) цркве и (демократске) државе, хвалећи курс државне политике 19) и придружујући се позиву Ватиканском апсолутном монарху да обележи нову освојену територију католичким Нишким крстом20). Резултат је да на делу имамо јединство политике антидржавне и антисветосавске који се залажу уместо за опстанак и самосталност за измену свести, подјармљивање и подређивање државе и народа.

Тако ће рационална и реална политика којој је стало до истинског идентитета и културног уздизања као до лањског снега уз лажне сентименте према напуштеним и срушеним манастирима на Косову и Метохији довести до ирационалног резултата у самодеструкцији националног бића и нестанку колективне свести. За председника тако живи Срби изазивају само жељу да их промени и да не буду то што јесу већ нешто друго јер овакви какви су не ваљају ни за њега ни за његове налогодавце, носиоце новог поретка. Врхунско лицемерје по коме ће пожељни и нови, пропрани и пребликовани Срби бити подобни за цивилизацијски помак, прати и измена поруке косовског мита, избацивање његове ослободилачке суштине и замена са антитезом, конформистичким прилагођавањем сваком духовном и материјалном окупатору.Позитивна порука живота садржана у племенитом опредељењу за вечне вредности, слободе и правде, личног и колективног достојанства тиме је срозана на полтронско служење и прилогођавање ради добијања материјалне користи, на захтев да се само Срби једнострано мењају по мери туђих интереса а други задрже своја острашћена убеђења, гордост издаје и фалсификате историје, лажну невиност и непокајање пред неосвешћеним злочинима. Нико не тражи „преобразбу“ Албанаца, Хрвата, Словенаца, „Бошњака“, Мађара,.. они су безгрешни и увек у праву, подобни такви какви јесу, јер одувек слепо служе интересима сваке Империје а Срби бунтовници и губитници, ратова и транзиција морају се променити и прогутати непостојеће кривице и извести салто мортале у ништавило где им је као паријама новог поретка и сачувано место.Тако је Борис Тадић постао лидер у региону промене Срба јер за промену других нема ни мандат ни утицај, свестан све време да Срби већински не подржавају његов пројект, али за којег је још аутократског демократу то било препрека и било брига за вољу већине када се има тако узвишена мисија, преузете обавезе и беспоговорни задатак спаљивања мостова и изградње новог човека по мери новог европског поретка.

Председник који мора по надлежностима да чува Устав, отворено наводи да је јасно да је интерес и воља већине другачија по битном питању13*исто) али истовремено поступа супротно јер сву легитимност изводи из претходно изражене воље на изборима који по њему дају апсолутна, царистичка овлашћења а једину санкцију види у следећим изборима.Дакле, политичка елита је изнад закона који је само средство управљања масом, они могу да раде све шта им је воља за време мандата, а онда у кампањи поново да изиграју народну вољу, пре, у току и после обрађених и од себе пребројаних гласова. Тако од демократског поретка и правног поретка нема ништа сем пропаганде, форме која има једину улогу да сакрије стварни садржај бесправља и аутократске самовоље.

А како ствари стоје са двоструким колосеком Тадићеве званичне демократске политике према Косову и Метохији и Европској унији под паролом „и Косово и Европска унија“ сугеришући да су компатибилни и да ћемо на крају процеса преговарања ући интегрално у Унију, да се међусобно не сукобљавају нити потиру већ напротив потпомажу међусобно у реализацији легитимног циља.Тако водећи политику преговарања о Косову и Метохији и политику учлањења у Европску унију најбоље штитимо државноправни поредак, територијални интегритет и витални интерес Српског народа и то све мирним путем, што се и очекује од кандидата.

Али од прокламације у пракси мало шта је остало и поред пропаганде почевши од плана признања државности „Косова“ Мартија Ахтисарија и ССПа21)., Еулекса до саветодавног мишљења Међународног суда правде и преузимања посредовања питања са Резолуцијом СБ 1244 и Савета безбедности на Генералну скупштину Уједињених нација а са ње на Европску унију и Еулекс. Што председник Б.Тадић у својој исповести несумњиво истиче као успех али не формално правни већ пропагандни одржавајући у животу копрену наменске двоструке игре која се надаље учинила немогућом јер је доведена до поновног повезивања дезинтеграције и интеграције, пре нових избора и отварања једине карте на коју се стварно игра, уласка у Европску унију.

Све време се група антинационалних револуционара на челу са лидером за психичке промене труди да предупреди опасност превременог откривања, пре свршеног чина, јер ако се остане без Косова и Метохије а не уђе у Европску унију, остаје се на историјској чистини пораза и делегитимизације, употребе крајњег репресивног средства зарад одржања на власти.Тако је Косово постало средство контра уцене и трговине са Европском унијом за коју је то свршена ствар и зато и формално не тражи признање државности „Косова“ али тражи „добросуседске односе“ са свим последицама два међународна субјекта, док Амерички амбасадор у Приштини отворено говори о томе да нема уласка Србије у ЕУ без формалног признања пара државе22).То што су 22 од 27 чланица признале државност „Косова“, што су извршиле реконфигурацију и пренос надлежности са УН-Унмика на Еулекс чија је једина улога изградња албанске државности на делу територије Србије, која је и сама помаже техничким преговорима, за манипулаторе је занемарљива чињеница.Откривање да је косовски колосек не само споредан већ и слепи пре но што се извуче било каква корист и доведе до бесмисла истрајавање на државности и територијаној целовитости могло би да освести преварене бираче ако им се заузврат не понуди не само изгледна већ опипљива благодат Уније. Али сама Унија је у непремостивој структуралној кризи под теретом пропадања економија чланица („PIGS“), њен демократски потенцијал је увелико доведен у питање па је свако проширивање сиротињским државама и недемократским режимима само пука фантазија и једино што може да понуди су несметана једнострана колонизација преко ССПа и снижавање царина, контролисани визни режими, неповољни кредити, велика обећања и условљавања(Хаг, структуралне реформе, геј параде, и др. ) а после свих препрека започињање процеса бесконачног преговарања и подгрејавања наде јер према западном пројекту Србија и не треба да уђе као држава и јединствен народ у Унију23).

Дакле, за унутрашњу употребу се држи пажња јавности и указује да се од руководства све чини што је могуће а стварно се успоставља пузајућа девалвација питања КиМа до техничких преговора две стране по свим питањима од матичних књига, катастра до царине уз замајавање причама о статусу, подели до признања државности као логичном следу, „иновативном“ решењу субјективитета „Западне и Источне Немачке“ са приступом у међународне институције и УН као крајњем и примарном статусном циљу сепаратиста. Јавно мењење Србије се припрема да постепено прихвати чињеницу одвајања КиМа као неминовност, реалност против које се не може ништа, која је заувек и коначно неповратно одузето и у туђим је рукама.Фатализам се промовише као да је и онако изгубљено и да треба узети шта се може, поделити га, материјално, да је КиМ само тег и сметња и да не знамо шта би са Албанцима а да треба задржати празне манастире и оставити шачицу Срба о којима ће се старати и чије животе гарантовати Европска унија и САД. Међутим, да је стварно тако не би се водила битка за међународно признање лажне државе против кога су сви који су спознали евроатланску манипулацију.Стварно ни формално КиМ није изгубљено, јер сама суверена народна воља чува свој темељ и кућу коју би на сваки начин да сломе и учине примитивном и патолошком, споредним и другоразредним питањем за који нико не би ратовао сем Албанаца који би бранили отето.

На другом наводно једнако важном колосеку примамљивог бољег живота у ЕУ као стварно примарном и једино реалном треба непрестано вршити реформе и прилагођавања припреме и тренинге за будући бољи живот који се одлаже а само што није стигао, уз сугестије да се народ притрпи и да се што више труди да би се пре и учланио у ексклузивни клуб привилегованих богатих и солидарних нација.Али ти услови које треба испунити доводе у сумњу циљ који треба постићи, јер се до такве уређене и просперитетне заједнице не долази постепеним распадом сопствене државе, економије и културе, губљењем вере, територије и суверености.Да би се коначно „стало на брдо“ признавања кандидатуре, треба се трудити, нудити, жртвовати и одрицати па и предати оптуженике који су се супротстављали атлантистима, признати кривицу одбране од агресије и легалност побуне сепаратистичке мањине и следствене оправдано стечене државности, прихаватања права маргиналних друштвених група да јавно малтретирају већину, пристати на распродају јавних предузећа и добара, регионализовати и децентрализовати државу, и променити одредбе Устава које се односе на легализацију противуставне републиканизације Војводине, државне дезорганизације темељном децентрализацијом, избацивањем одредби о територијалном интегритету и суверенитету, сувишне преамбуле и текста заклетве председника у коме се помиње Косово и Метохија.

Али без обзира на све жртве какав нас живот чека у Европској унији и какав је дакле садржај понуде и суштина Европске уније24), о томе се не води расправа, нити јавност упознаје, већ напротив, држи у једномисаоном незнању, дезинформацијама и идеолошкој магли сугерисаних примамљивих представа о „бољем животу“. Ако се ради, а ради се о тамници европских народа и колонијалном концепту25) тоталитарне бирократске наддржаве26) онда пада и тај опијајући циљ рајског живота у супериорном друштвеном моделу који спознају европски народи који се већ налазе у њој27), који су приморани одлукама корумпираних парламената да јој приступе и поред референдумом супротно изражене воље (Французи, Холанђани), који већински не излазе на лажне европске изборе(излазност 45,5% бирача са правом гласа) и траже излазак из Уније. 28)

Тако два процеса и оба губитничка пута која су приказана као неконкурентна стварно се окончавају као међузависна, јер крај Косова и Метохије представља почетак Уније и истовремено суштински крај Србије, морално, економско, правно, територијално, њене суверености која се губи у Унији и нема снаге да се успостави сем као незнатни проценат воље насупрот непријатељске већине која је против интереса Српског народа и признала државност националне мањине и легалност отцепљења дела територије а надаље не уважава икакву самосталну вољу и одлуку о себи и својој судбини противне већинском јединству заједнице(од 785 гласова у Европском парламенту који представљају 342 милиона грађана са бирачким правом нпр.Бугарска има 18 гласова, Грчка 24, Француска 78 а Немачка 99, према величини територије и броју становника, а сам само проглашава предлоге закона донете од недемократски изабраног Савета ЕУ са којим дели законодавну функцију).

Па када председник далекосежно каже да је једини излаз чланство ЕУ и „да је то друштвени модел који у највећој мери решава хроничне проблеме са којима се наше друштво суочава“..“Али ће нам бити кудикамо лакше да се нађемо на носачу авиона а не на папирном бродићу на коме се налазимо свих ових година.“, *1) а како су резултати те политике на сваком пољу поразни и неспорно воде нестанку сопствене државе, а не решавају ни један проблем сем ако он није „папирна“државност, поставило се нужно питање кога представља председник народ или ЕУ, када ниподаштава државу на чијем се челу нашао. Даље наводи, „Дакле, кад ми неко каже од политичких опонената,“политика-Европа нема алтернативу је смртна опасност за Србију“, ја само могу да кажем: дајте ми било какву другу бољу варијанту!“, *1) па се надаље цинично подсмева некаквом савезу са Кином и Русијом којима је значајнија Америка, никако не спомињући оно што је очигледно, занемарујући да му је уставна дужност да чува сопствену државу и да нигде није оглашена ни продаја ни нужност удруживања. Једино логичан и државотворан избор да Србија као ни Српски народ немају алтернативу у било каквом опредељењу па и практичној политици, номиналном председнику је лично немогућ избор па га одбацује, „Најнационалнија државотворна политика је чланство у ЕУ, где се налазимо.Макар да будемо свесни континента на коме живимо.Пођимо од тога. „*1), и фалсификује, апсурдно тврдећи да је државотворна политика прикључење туђој, све поред сазнања да је не само легалан већ и да је могуће остати самосталан и слободан с обзиром на постојање држава у Европи које нису чланице ни ЕУ ни Нато, које су неутралне, цивилизоване, демократске и просперитетне, уважене и баш као такве без опасности за опстанак.

Бити реалиста не значи нужно припајање и подређивање, већ пре свега поштовање Устава сопствене државе који се не може волунтаристички ниподаштавати, Резолуције 1244 која упоставља међународни протекторат на Косову и Метохији и где сваки унутрашњи акти пацификоване мањине представљају само њихово интерно позориште јер немају изворну вољу те и нису супротни међународном праву(МСП).Стање престанка протектората биће и формални акт поновне успоставе суверенитета Србије на целој територији, све имајући у виду и да је само признање парадржавности заустављено самоосвешћењем већине држава света, да Русија и Кина због своје безбедности никада не могу прихватити акте противне међународном праву које штити њихов суверенитет и да ће се кад тада Србија вратити на Косово и Метохију јер Америка и Европска унија не могу вечно држати на окупационим бајонетима парадржавност мањине чија лојалност им подржава геополитичке и стратешке интересе према истоку.
Зато поткопавање темеља нације, државе и вере и сламање кичме и воље Српског народа за одбраном, легалним и историјским правима, пристајање на одузимање примарне аутохтоне територије и седишта Цркве, представља хитни задатак спољних налогодаваца и домаћих световних и црквених извршилаца, после чега следи већ начета деструкција губитком Војводине, Рашке, „Прешевске долине“, Републике Српске, потпуна колонизација и преузимање националног богатства и свођење Срба на локални Београдски резерват као продукт регионалне расподеле и окончање председниковог животног задатка промене свести некада јединственог и усправног народа који је на крају процеса изгубио све па и сопствено име.

Проста је чињеница пред којом се налазимо, Србија као држава мора умрети да би живела велика европска држава и нови европски поредак, Срби као народ морају нестати да би опстали супарнички ентитети који настају на отуђењу и покрштавању, рађању нових нација политичком вољом и српском изнудицом, повлачењем и безнађем, без организованог отпора. Антисрби као носиоци антисрпске политике би да убеде народ да је боље да живи сами затражимо и добровољно легнемо у гроб Уније и преточимо се у нове нације и суседне народе но да покушамо да изградимо и сачувамо своју државу као једини гарант опстанка. Зато су изокренуте све вредности да би наопаки циљ био приказан као добар, друштвено зло као корист, неморал као слобода а пропаст као напредак.
На крају треба указати на речи председника: „Али, мој посао уопште није да будем ганут.Мој посао је да чувам правни поредак ове земље и стабилност политичког процеса.“Шта овоме додати сем речи : „Могу само да додам, ниси добар тиме што си се родио као Србин, него си добар јер си учинио ваљане ствари у свом животу и тиме подигао име свог народа на виши ниво.“ *1)

Како другачије разумети наведене речи сем у светлу антитезе и вредносног преокрета коме се у политици без остатка посветио и практично потврдио председник.

Упутнице:

 1) Интервју Б.Тадића, Данас 02.06.2011.год. Ne smemo Srbiju prepustiti radikalima

     Борис Тадић, Светислав Басарa (II): Интелектуалци у Србији склони стереотипијама и агресији

 2) VOJIN DIMITRIJEVIĆ Kako promeniti srpsku psihu

 3) Istorija kao ogledalo globalističkog nihilizma V.Dimitrijević

 4) Istoričar Dragomir Anđelković čita šta su sve poznati zapadni politicari rekli o Srbima

     Demokrate i ‘humani’ zapad o Srbima -STA SU REKLI O SRBIMA; PAPA …

        5) SRBI SU ZA AMERIKU NAROD KOJI U SEBI – SRPSKA POLITIKA INTERVJU: Milorada Ekmečića

 6) Vidovdan.org – Drugi o Srbima

       7) Мас: Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање било …

       8) Vesti online / Vesti / Srbija / Tadić: Ja sam prosrpski predsednik

        9)18 – KURIR EKSKLUZIVNO pismo predsednika Borisa Tadića predsedniku SAD

10) Tadić: Izvinjenje je dužnost

       11)Najnovije vesti : AP: Tadić lično nadgledao hapšenje Mladića …

       12) Dobrica Ćosić, književnikPropagandne-lazi-srpskom- genocidu-Bosni-Srebrenici

13) Rezolucija neće naići na odobravanje B.Tadić, 10/01/2010 Danas

14) Јован И. Деретић Истина о Сребреници

15) EDVARD HERMAN O SREBRENICI Udar na beščašće „imperijalnog pit bula“

       16) Ketrin Ešton pohvalila Srbiju za Deklaraciju

17) Vesti online / Vesti / Srbija / „Tači nevin dok se ne dokaže suprotno“B.Tadić

18) Tadić: Teslin toranj na Slaviji – 24sata.rs

19) Patrijarh Irinej: Nema potrebe da zaziremo od Evropske unije

20) Patrijarh: Nema razlike između pravoslavnog i katoličkog krsta

21) „ССП и ПСТ у светлу статуса КиМ“www.antiglobalizam.com П.Лепетић

22) Кристофер Дел: Србија мора да прихвати реалност независног Косова

23)  Vili Vimer: Pismo kancelaru Gerhardu Šrederu

24) Razvejavanje EU mitovaS.Antonić, prikaz knjige:Dejan Mirović, Argumenti protiv Evropske unije,

25) Grčka prodaje samu sebe » Deutsche Welle

26) Референдум ЕУ: Чеси разочарани у Европску унију, Вацлав Клаус

27) Samoubistva među francuskim farmerima » Deutsche Welle

28)Austrijanci nezadovoljni EU

У Београду, 08.06.2011.године, Предраг Лепетић