Вести

У аустралијском граду Водонга на граници Викторије и Новог Јужног Велса годинама су постојале две Црквено Школске Општине,

Ратомир Нешић, 03.мај 2011

+++

обе под истим називом “Светих Апостола Петра и Павла”. Једни су припадали Слободној Српској Цркви, а други Мајки Цркви.

Слободни Срби су за своје потребе купили лепу цркву и саградили лепу салу а затим купили и парохијску кућу. Друга страна су за своје потребе и обреде себи обезбедили једну салу и њу су употребљавали за своје сврхе и окупљање. И тако су живели, нису се слагали али се никада нису ни судили. Обе стране су се сналазиле како су најбоље знали.

Тако је то трајало све до пре неколико година када се умешао владика Иринеј Добријевић и почео из Слободне Цркве да избацује све оне који нису њему подобни и тако се браћа и сестре у томе граду тешко завадише и поделише. Они који су за владику и они који су му отказали послушност, јер нису хтели у новотарце и код папе.

Пошто је чланове Слободне стране из цркве растерао, остали су неколико оних његових аминаша који су му све одобравали а које је он користио да му обављају његов прљави посао. Међу њима и г. Мирко Томашевић иначе дугогодишњи члан Слободне Цркве и члан Српског Културног Клуба Свети Сава, који је сво време био при Слободној Цркви.

Пошто је већ растерао све оне који су били против њега, Добријевић користи ту прилику да се дочепа имовине слободних Срба. Тако сазива ванредну скупштину обеју ЦШО и да се на тој скупштини на основу такозваних “Прелазних Уредби” спроведе њихово такозвано “уједињење”. Оно што је најважније, Прелазне Уредбе су писане за Америку и Канаду, и нису никада прихваћене у Аустралији и ако су на два Црквено Народна Сабора Слободне Епархије биле наметане.

Да би било јасније, Добријевић је сазвао једну незакониту скупштину, на основу акта који није у Аустралији легитиман и легалан, из чега произилази да је и сама скупштина неважећа. Или једноставније, он је покушао да спроведе неко “уједињење” са незаконитим уредбама.

Из записника са те скупштине под бројем 3, стоји следеће:

“Сходно прописима прелазних уредби, пребројавањем је установљено присуство две трећине пуноправних чланова из сваке ЦШО, чиме је верификована легалност сабрања”.

Поред тога што је констатовано да је скупштина сазвана на основу једног незаконитог документа, ова констатација је шта више и лажна. Присутни сведоче да је од 27 пуноправних чланова Слободне ЦШО, било присутно само 6 чланова. Где је ту двотрећинска већина? И од тих 6 присутних, двојица су негирали правилност рада скупштине. Први је био г. Момчило Ристић, зет Мирка Томашевића, који је између осталога казао, да је известан број чланова незаконито одстрањен, и да је чланство у Слободној ЦШО спало на 11, и да сва ова работа неће изаћи на добро.

Онда им Добријевић говори о неком имовинском јемству, или “holding limited” у коме ће све тапије ЦШО бити предате на “чување”, упоређује га са банком где народ држи своје тапије на чувању.

На ово му члан Слободне ЦШО, адвокат г. Душан Јоветић, иначе легитимни повереник имовине Слободне Српске Православне Цркве код кога су тапије на чувању, поставља питање да то јемство о коме Добријевић говори њему није јасно, и тражи да владика то објасни. На ово питање Добријевић му даје одговор:

“То ће бити објашњено у новоме уставу који ће те добити идуће недеље”.

Добријевић овде крије од народа да је то такозвано “јемство”, у ствари његова регистрована “Компанија” чији је он један од директора, и да са тапијама у његовим рукама полаже право да сваку имовину може продати, залагати или задуживати, како он нађе за сходно.

Крије од народа да каже истину, јер та истина њему не одговара, да је једини важећи докуменат о помирењу који је једногласно прихваћен 22. и 23. јуна, 1991. године на Ванредном Црквено-народном сабору био и остао Предлог о Помирењу. Добријевићу то не одговара, јер у њему стоје прецизни детаљи и о томе како се бира епископ Новограчаничке Епархије, и ко располаже њеном имовином.

+++

ЧЛАН VI ЦРКВЕНА ИМОВИНА

Секција 1: Власништво и контрола

“Новограчаничка митрополија, њене епархије, црквено школске општине и парохије задржавају право на потпуну контролу и власништво над њиховим имовинама, свака посебно као што је предвиђено у њиховим уставима, уредбама, правилима и постојећим документима.

Српска православна патријаршија се слаже да ни она нити ма која од њених потчињених или административних јединица ван Југославије, неће полагати право на ма коју непокретну, покретну или личну имовину Новограчаничке митрополије, њених епархија, црквено школских општина, парохија или подручних институција и манастира”.

Овај документ, Предлог о Помирењу је сачињен од представника Српске патријаршије и представника Слободне СПЦ, и потписали су га, сада блаженоупокојени патријарх Павле (Стојчевић) и митрополит Иринеј (Ковачевић).

Одмах после те незаконите скупштине Добријевић шаље писмени акт г. Душану Јоветићу и тражи да му све тапије Слободне Српске Православне Цркве преда, и да уколико не поступи по његовом захтеву, он ће то спровести судским путем.

Г. Јоветић се није дао заплашити овом претњом и одбио је да тапије преда, јер да је то учинио огрешио би се о све оне који су ту имовину стекли и оставили своме потомству на чување, укључујући ту и његове родитеље који су оснивачи ове ЦШО. Истовремено би прекршио и сам аустралијски закон, који је њему као адвокату врло добро познат, и који му не даје то право.

Важно је поменути и то, да тапије од друге ЦШО Добријевић није тражио, јер, када је извршена провера, тапије од њихове имовине су заштићене преко њиховог манастира у Илајну. Дакле, по оној комунистичкој пракси:

“…што је моје, то је моје, а што је твоје, то је наше”.

После овог такозваног “помирења” и “уједињења”, настају свађе па и туче. Почеше на капији црквене порте да се смењују ланци и катанци. Доведена је била за специјалну прилику и државна телевизија да забележи проваљивање у саму Цркву и скидање са црквене капије натпис “Слободна”. Камере снимају Добријевића како даје инструкције о провали. Сачувани снимци сведоче, како се дугачким моткама испуњавају његова наређења. Код полиције владика се представио као “господар над господарима” (Supreme supervisor) свих Срба у Аустралији и у томе граду, и да од њих тражи заштиту.

Много је тога објављено у аустралијским медијама, а Добријевић се по Аустралији и у Београду пред његовим новотарцима хвалио, како је “ујединио” две ЦШО, и “измирио” браћу и сестре у томе граду.

Жалосно је рећи, али је неоспорна чињеница, да је са овим његовим поступком опет отворио дугогодишњу рану, која је после помирења почела полако да зараста, а за коју ће после овог насиља и безакоња требати још дуго година да зарасте.

+++

СУДСКИ ПРОЦЕС

Пре Божића 2010., пошто г. Јоветић није поступио по Добријевићевом наређењу, и није предао тапије у одређеном му року, од стране г. Томашевића (Добријевићев председник) добија судску тужбу. Знајући да је истина и правда жртва, г. Јоветићу је остао избор: или капитулирати пред насиљем, или му се супротставити. Изабрао је ово последње, ангажовао баристера, припремио и на време предао суду документацију. Суђење је обављено прошле недеље.

Судија Врховног Суда државе Викторије, употребио је сваки могући начин да се нађе неки заједнички излаз, предлажући да пре суђења покушају да проблем реше договором у присуству својих адвоката. Оптужени су се изјаснили да прихватају предлог судије, али су тај предлог Добријевићеви тужиоци одбили са образложењем, да уопште не желе да по том питању било шта разговарају, и да захтевају да се неизоставно одржи суђење. Свакако су рачунали на то, да пошто имају подршку “господара над господарима”, да ће им и суд бити наклоњен, и да ће и суд поступити противзаконито.

Међутим, жеље им се нису оствариле, јер није тако било. Суђење је завршено прошле недеље у корист Слободне ЦШО, на тај начин што је судија пресудио да г. Мирко Томашевић није имао право да смени г. Душана Јоветића са повереничке дужности. И по другом захтеву тужбе, Државни Јавни Правобранилац (Attorney General), одбио је да се умеша у овај спор. Тако је г. Јоветић остао и даље члан Слободне Српске Православне Црквено Школске Општине Свети Апостоли Петар и Павле, и наравно и даље њен имовински повереник. Оно што је још важније овде истаћи, јесте одлука суда, да тужиоци плате све судске трошкове.

Важно је овде изнети за неупућене да овај суд није био да се скидају ланци и катанци са цркве и капије. Овај суд је био искључиво између владике Иринеја, спроведен преко његовог потрчка, председника г. Мирка Томашевића, и адвоката г. Душана Јоветића, имовинског трастија (повереника) Слободне Српске ЦШО. Врховни суд је својом одуком дакле, потврдио г. Јоветића као пуноправног и законитог трастија дотичне имовине.

Судија је у своме излагању објаснио почетак српског црквеног живота у томе граду. Образложио је како и зашто је дошло до црквене поделе 1963. године. Објаснио је како је постигнуто црквено помирење, са специјалним освртом на незакониту скупштину коју је Добријевић одржао 2. јануара, 2010. са питањем, дали је одржана исправно и у складу са важећим документима, и дали је законита.

У посебном осврту на други део захтева, у коме је Добријевићева страна тражила заштиту од Јавног Правобраниоца (Attorney General) да се он умеша у спор и да потврди смењивање г. Јоветића са положаја Имовинског повереника. Одговор је био једноставно:

”…да он не жели да се меша у овај спор”.

+++

КО ЈЕ ДОБИО А КО ЈЕ ИЗГУБИО СУД?

Недвосмислено је јасно да су тужени, Слободна ЦШО Светих Апостола Петра и Павла, и њен Имовински повереник г. Душан Јоветић добили суд.

Суд су такође добили и адвокати, јер су још више напунили своје џепове сиротињским српским новцем. Остаје још једно додатно питање: дали ће и Добријевић завући руку у свој џеп, будући да је он званичним актом наредио своме потрчку, г. Мирку Томашевићу да овај поднесе тужбу?

Изгубио је г. Томашевић којега ће Срби из Водонге извиждати. Слободни ће га називати издајником, а за Добријевићеве, остаће губитник, “loser” који у испуњавању свога “домаћег” задатака, није успео да постигне њихов циљ.

Нека ово буде поука свим Србима да је правда, која је понекад спора, али достижна, увек побеђивала. Да је победила и овог пута, и да ће и убудуће побеђивати.

Нека нам Господ Бог и Свети Сава помогну да се сложимо, и да се од своје вековне и Светосавске Вере никада не одвајамо. Она нам је једини спас.

Ратомир Нешић ср.
председник, Повереништва
Слободног Манастира Светог Саве Нови Каленић
код Канбере, Аустралија
T: +61 7 3297 0125
M: +61 4 1049 6775
E: nadanes@bigpond.com