Вести

„Јер наш рат није с крвљу и с тијелом, него с поглаварима и властима и с управитељима таме овога свијета, с духовима пакости испод неба. (Ефесцима 6, 12)

Прота Драган Сарачевић у Канбери

+++

Да неби испало по оној народној; „обећање лудом радовање“, а на мени примењеној небројено пута од стране „поглавара, власти и управитеља“ СПЦ у Аустралији, ево ме опет се јављам, испуњавајући своје обећање и дату реч.
После обелодањивања моје „исповести“ бившем „епископу“ Милутину, добио сам лично, неколико писама, (www.svetinikolajzicki.com) која као што се да видети, ипак захтевају један посебан одговор, који треба да поткрепи моје тврдње. Јер, ако за моју тврдњу, да је „епископ“ Милутин „ординарни и патолошки лажов“ немам и доказ, онда ће се моћи закључити да сам то ја, а не он.

Зато, пре него што приступим испуњавању обећања и наравно дате речи, а везаног за текст „И то се догађа“ објављен на презентацији СПЦ у Аустралији, заинтересованима који постављају иста или слична питања у вези бившег „епископа“ Милутина, предочио бих овде документовано, како је то њихов, како га још називају, „цењени владика Милутин“ испуњавао своја обећања, и колико је за њега вредела и шта је за њега као „епископа“Христове Цркве, значила дата „људска“ РЕЧ!?

Појединци негодују и оптужују ме за написане и објављене, како кажу „нападе, непримерене свештеничком чину“, које сам ја својеручно, а са пуном моралном и материјалном одговорношћу и потписао.

На самом почетку да будемо начисто; нису то никакви непримерени напади, већ једноставно изношење ИСТИНЕ, која је као у многим случајевима попут овога, заиста БОЛНА, имајући у виду да се ради о Православној Цркви и да је у питању, ето један њен „епископ“.

Понашање „епископа“ непримерено свештеном чину

Напротив, овде је било неминовно и потребно обелоданити понашање једног „епископа“, као крајње непримерено свештенослужитељском, односно епископском чину, јер такво понашање у крајњој линији, нема никаве везе ни са Светим Јеванђељем, ни са Богом, ни са вером у Бога, ни са Црквом као Божанском институцијом. Оно је заправо њен антипод.

А ИСТИНА је, да ме је тај, за мене ЛАЖНИ „епископ“ Милутин: ОБМАНУО, ПРЕВАРИО или како се то на свим језицима света каже; СЛАГАО и то не једном, и то онда, када се радило о питањима од животног значаја за једног свештеника и његову породицу. Овај приложени документ је само један у низу, и онје представљао улазак у завршницу једног инквизиторског процеса који је у последње време изгледа постао и пракса у решавању текућих питања у Српској Православној Цркви уопште.

Наравно, од овог његовог „обећања“, које је било у правом смислу „лудом радовање“, није било ништа. Уместо да ме премести, и по договору и по обећању на парохију, њему је најједноставније било да ме премести на улицу, и да ме тако са породицом остави, буквално без хлеба.

Ако се ми данас сретнемо са „епископом“ који ЛАЖЕ, зар то не сведочи да његов учитељ није био Христос, него „лажа и отац лажи“. Свети апостол и Јеванђелист Јован за такве сведочи: „Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините: он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад лаж говори, своје говори, јер је он лажа и отац лажи.“ (Јован 8, 44).

А свети апостол Павле у посланици додаје за такве, да; „Нема страха Божијега пред очима њиховијем“ (Римљанима 3, 18).

Тако је по овоме лако препознати оне, за које наш честити народ каже, да се „Бога не боје, а људи не стиде“. И када имамо „епископа“ који је у стању да СЛАЖЕ а „да не трепне“, како би то опрт наш честити свет рекао, како можемо да му верујемо и онда када тобоже и против папизма говори?! Зар он и онда не ЛАЖЕ? Не купује ли он тиме симпатије антиекумениста, користећи вешто једно богослужење, да то његово тобожње „слово“ против папе римског постави и на неке интернет презентације, како би многи поверовали да је он уистину, и антиекумениста и антипаписта.

Могли би да му поверујемо једино и онда, када би се са својим антиекуменизмом и антипапизмом, званично, јавно и отворено, или отвореним писмом, обратио своме сабору архијереја, покајао и престао да ЛАЖЕ. Али као што видимо, такав се поред прогнанога епископа Артемија, још није родио.

Дођите и понесите са собом „Благодат“…

У једном своме обраћању „епископу“ Милутину, упозоравајући га аргументима да се спрема у једну посету, и да је тамо прави правцати „совјет нечестивих“, написао сам и то, да када тамо пође, да са собом „понесе и Благодат“ (наравно уколико је није изгубио). Одговорио ми је једном приликом касније, да се он тобоже „труди да сачува благодат“. Био је то одговор на моје пријатно изненађење, врло интересантано, теолошки осмишљен и еклесиолошки потпуно исправан. Овакав одговор заправо сведочи да се ничија Благодат, добијена на хиротонији – рукоположењу, не може одузети службеним актом написаним на парчету папира, већ се она једноставно може пре изгубити, ако се брижљиво не чува.

Моја реплика и примедба је била кратка и врло једноставна. Одговорио сам му да се Благодат Духа Светога не може сачувати, ако се не живи у ИСТИНИ и ако се ИСТИНА не сведочи на делу, будући да Благодат обитава само у „ДУХУ и ИСТИНИ“, и да Благодати нема тамо где нема ИСТИНЕ, односно где царују ЛАЖ, ПРЕВАРА И ОБМАНА.
Православна еклесиолошка поставка је дакле, да благодати нема тамо, где нема ИСТИНЕ. И будући да сам се на својој кожи осведочио да ме је тај „епископ“ небројено пута СЛАГАО, за мене је он лично, што ћу и овога пута потврдити био и остао, да то још једном поновим и подвучем; „епископ без благодати, духовник без душе, и човек без срца“.

А што се тиче душе, овде се исто обистинила она наша добро позната народна изрека, а на Светом Јеванђељу утемељена: „ два без душе, трећи остаје без главе“.

У почетку сам имао на уму његов прилично дуг „духовнички стаж“, све док нисам схватио да тај човек једноставно речено, нема душу. То је вероватно разлог да ме је тако бездушно прогонио, мислећи вероватно, пошто је он нема, да је ни ја немам.

А што се „срца“ тиче, тамо где нема душе, ту нема ни срца.

Римска и српска православна инквизиција

Тако су, овде именовани „епископ“ Милутин, са његовим саучесницима, ондашњим и данашњим арх. намесником Ђуром Ђурђевићом, мојим духовним сином Владиславом Ђорђевићом и отимачем моје парохије Ненадом Ђурашиновићом, моји прогонитељи, крвници и џелати, за мене били и остали моје „убице“. Садашњи „епископ“ Иринеј је само несрећни извршитељ моје „смртне пресуде“. Сви су они заједно, и безбожнички, у мојој невиној крви, окрвавили своје руке, и то не до лаката, него до рамена.

Не сведочи ли моја „инквизициона ломача“, да се бездушно понашање бившег „епископа“ Милутина, као и понашање његових сатрапа из окружења, тада није много разликовало од понашања његових колега у Риму из времена „свете инквизиције“, како су је званично звали?! Јер, убијање, клање и спаљивање, ad majorem Christi gloriam, за ватиканске убице, било је и остало светиња до дана данашњег.

Додуше, према свему горе изнетом, између ондашње и данашње римске, и ове садашње модерне „српске православне“ инквизиције, постоји огромна разлика. Православни новотарци и модернисти су своје римске колеге у својим поступцима далеко превазишли, имајући у виду своје методе, а посебно циљеве. Римски инквизитори нису своје жртве, одабране за одстрел лишавали могућности задобијања вечног живота и царства небеског.
Овим модерним православним инквизиторима је заправо то и циљ, имајући у виду учестале и у историји српске цркве и народа невиђене прогоне, и екскомуникације из Светог и Спасоносног Православља. А свима нам је добро позната она јеванђелска порука, да се не бојимо оних „који убијају тело, а душу не могу убити…“

Имајући то у виду, римска инквизиција је била, условно речено, далеко „хуманија“, јер су римски епископи убијали само тело, а благосиљајући клање и бомбардовање, то исто чине и данас. За разлику од њих, ови наши модерни православни инквизитори, попут Милутина и његовог наследника у Аустралији Иринеја, окомили су се на оно што је у човеку најсветије – на ДУШУ, и тако постали прави специјалисти, који у своме подчињеном свештенству и повереној им пастви, УБИЈАЈУ ДУШУ.

Али, сагледавајући сав овај несрећни удес у Српској Цркви, ово је као што можемо да закључимо, синхронизовано са високом црквеном политиком, и данас важећим и устоличеним правилом, које каже: „Све што виси, нека отпадне“.

Нажалост, Спаситељева парабола о пастиру, који је чувајући сто оваца, оставио деведесет девет, отишавши да тражи само ону једну која је се била изгубила, и тражио, све док је није нашао и вратио у стадо, за нову српску плејаду модерниста и пастира новотарског менталитета , изгледа да је само једна обична бајка.

Овде су наши неотеолози, по свему судећи отишли и још један корак даље у модификовању праксе, или заправо у „осавремењивању“ превода Светог Писма, па су Христову аксиому, „Љуби ближњег совога“ заменили са новом, чисто сатанске провенијенције; „Уби ближњег свога!“ Разлика је као што се види ЗАНЕМАРИВА јер се ради само о једном слову. А кад је само једно слово у питању, то је наравно најлакше и најједноставније оправдати, посебно имајући у виду основни језуитски принцип по коме циљ оправдава средство.

Нама не остаје ништа друго него да се запитамо, не остварују ли се овим поступцима, данас на наше очи и предзнаци саме апокалипсе о којима Спаситељ наш Господ Исус Христос говори у Светом Јеванђељу по Матеју: „Зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих.“ (Матеј 24, 12)

Безакоње се сваким даном додаје на безакоње, јер је се делатна хришћанска љубав преселила, и сада борави само на уснама „нов(отарск)их“ проповедника.

А Свети Јустин Ћелијски би на ово само додао: „О, гозбе демонске!“

Наставак следи.

Прота Драган Сарачевић у Канбери
Недеље четврте часног поста, 2011. године