logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија    Аутор: новинарство    571 пута прочитано    Датум: 10.02.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Ја вам судим!!!Прота Душан Петровић се јавно покајао што је, у новембру месецу протекле године, дао своју топлу реч за дело и име епископа Артемија.

Пише Ленка Летић 07.02.2011

+++

Да ли ће му опростити они којима се обратио тражећи опроштај? Тешко. Њима није потребно покајање проте. Њима број (њихових) присталица не значи ништа јер они имају нешто (шта?) чиме су ућуткали епископе које народ чека да проговоре, и имају нешто (шта?) чиме су успели да разоре православље-светосавље.

Да ли треба одмах да судимо проти што је погазио своје речи и епископа Артемија прогласио за путовођу ка новој секти? Не, не треба да му судимо. Рекао па порекао. Похвалио па покудио. Господ нам показује на поступку проте Петровића да ће се и многи јаки претворити у слабе. И овај пример нам говори колико треба да бдијемо над собом, својим срцем, својим речима и својим поступцима.

Проту знам као одважног човека. Као свештеника који је својим угледом годинама красио простор храма и улице којима је пролазио. Био је увек спреман да саслуша све речи које би путник намерник пред њега износио, све речи верника који су се у храму нашли. Давао је увек исправне савете. Борио се да се ти савети приме, да се са лакоћом примене и у дела спроводе. Трудио се да одмах процени колико има снаге, способности, у бићу које му се обраћа, и спрем процене је и одабирао тежину речи које је упућивао. Никада није саветовао речима које срце не може прихватити или ум разумети.

Зашто се прота Душан покајао? Зашто је свог друга, брата, епископа Артемија одбацио и о њему прича као о ковачу нове секте? Већина нас то не зна и никада праву истину нећемо ни сазнати. Можемо само да осуђујемо и да нагађамо. Можда је прота Душан овим преокретом морао да загризе све оно што је чинио (ако је чинио) а вешто скривао од пастве, ђака, па га сада Господ пред учињено довео. Не откри Господ његова сагрешења, већ га посла Господ да у народу буде лик који није у стању у једној памети да се обује и у истој изује. Не судимо. Не знамо да ли је ово између Господа и протиних скривених дела. Ако и јесте, онда је прота Душан за милост, наше молитве, нашу љубав…разоткрио га Господ кроз најтеже…има ли нечег тако тешког као што је када се брат брата одрекне, поготово када се духовна браћа одрекну?…има…одрећи се Христа…изгубити пород…

Можда је прота Душан све године пред народ износио своју скромност, посвећеност Богу, а иза изнетог био горда способност да све претвори у успех, да у сваком стварању подигне себе изнад завета и Господа који није стварао материјално, који је у нематеријалном живео, али је стварао духовно, оно што ни једна материја не може уништити. Можда је сада дошло време да Господ проту Душана очисти од гордости, да размота са ње све папире нацртане духовне смирености, посвећености, и да га кроз одбацивање духовног брата, још једном пусти у тунел умовања у коме ће доживети истинску проверу…или ће бити истина, или ће бити неистина све оно чиме је улазио у олтар, излазио пред народ, децу…

Прота Душан је својом појавом привлачио људе, можда је сада време да се спозна да ли је прота био харизматична личност која је својим шармом и моћи наметања својих речи, манипулисао људима, или је увек био искрено посвећен Богу и из њега избијала љубав која је људе привлачила као што их у промрзлим тренуцима привлачи топлота.
Можда Господ кроз проту хоће светосавцима и новотарцима да покаже да су за православље ово времена новог Распећа. А знамо када су Њега разапињали да су се и апостоли уплашили, одрекли…прота Душан нема јачину тих апостола…немојмо му судити…судили смо до сада свима ко се у слову разликовао од слова наших мисли и жеља…судили су и светосавци и новотарци. Осуђивање нас је довело до раскола.

Данас хвалимо, сутра кудимо…када ћемо се искрено молити за оне које у својој души брзином окренемо од хвале до критике…када ћемо кроз молитву показати да смо и срцем (не само умом) свесни да је нечастиви спреман и способан да нападне, да чисто у нечисто претвори?

Зашто не пођемо од себе? Како би се ми осећали када би нечастива сила (недај Боже) напала нашу одлучност и претворила је у неодлучност? Негде у срцу би ми носили покајање, али оковани нечастивом замком не би имали снаге да из ње сами изађемо. Зато постоје молитве оних који су нас до јуче ценили, волели, прихватали…њиховим молитвама само можемо снагу вапаја ка Богу упутити и од Бога милост добити.

Да ли је данас лако проћи кроз прашуму која је никла око православља, и не залутати у њене јазбине? Не, ни мало није лако. Да ли су ту прашуму садиле проте, народ, или су је садили монаси који су се борили да постану епископи?…и посташе епископи…једни прашуму вешто заобилазе и ћуте, други се у прашуми вешто сналазе, лако кроз њу пролазе, лако у њу увлаче. Корак убрзају, ка циљу иду, а до циља их носе они који су се у прашуми изгубили.

Да ли је лако данас знати коме веровати, или изгубити смирење па неверовати никоме?…није лако. Сама сам кроз то прошла. Такав ударац саблазни је био на моју верујућу душу, моје срце, мој ум, сваку пору мог бића, да сам у једном тренутку поверовала да Бог није Бог. Стала сам пред олтар своје светиње, подигла поглед ка Његовим очима и рекла „зар и Ти, зар си Ти део преваре која се коти у светињама…зар светиње нису једина места где тај кот не може запиштати…удри, удри јаче, удри изнећу, на ногама ће ме држати љубав према Теби и љубав према мислима да је у светињама Истина…удри, нећу Те се одрећи, идем даље, и док корачам наћи ћу Те…можда су Те овде обманули, затровали, можда си овде попустио…удри, идем даље и наћи ћу Те“…

Колико сам због тих речи пута главом у зид ударила, колико пута сам биће сакупљала у деловима као што се и од делова мозаика слика склапа, па сам од тих ситних раскиданих делова и сама себе у целину састављала. Колико сам горких залогаја прогутала док нисам схватила да Бог зна зашто пушта и да није моје да се питам шта ће пискави кот у светињама, већ да чувам своју душу да ми то пиштање не уђе у поре плућа и из њих ојача као говор који ће из мене излазити и ка нечастивом ропству ме водити.

Да ли бих данас то болно искуство мењала за изгубљене године мира, за изгубљену младост, за покидане снове…не, не бих га дала…не бих јер има хришћанску вредност…не бих јер је неко уложио молитве да истрајем…не бих јер су ме у болесничкој постељи кадиле ситне шачице моје тад нејаке деце и…не бих јер Бог мој гњев према Њему није примио као што се ми гњевимо на сваког ко се супротстави нашем бићу, нашим речима, па крећемо одмах да га лишимо свих права, већ је Бог мој гњев примио као крв која потече из ране јер смо били незаштићени и немоћни да се од рањавања одбранимо…само је Бог знао да рањено тело носи болне мисли, носи погане јауке…само је Он видар наших рана на које ставља платно своје љубави…а ми?, шта смо ми?…дела су нам одговор.

Како се данас снаћи у врзином колу које су епископи повели око светосавља? Да ли знамо шта је то проту Душана натерало да се нађе и не снађе у том врзином колу?, не знамо.

Држава је разбијена. Породице су разбијене. Прошлости се слабо сећамо. Садашњост је још у порођајним јецајима. Будућност не зна да ли ће се родити чудовиште, или српско светосавско срце.

Ко ту више може да се снађе? Сви лажу, сви поткрадају, сви вуци у јагњећем крзну, сви манипулишу…и они који то не чине, опет чине јер дају веру за вечеру (читај: све материјално чиме је поткупљена монашка скромност) онима који то чине.

Узмимо за пример децу која у овом врзином колу стасавају. Онда (ко је гледао) узмимо пример једног нашег манастира. Манастир остарелих темеља. Старији и од наших прадедова. Манастир и духовно и историјско значење носи у свом камену. У том манастиру је данас много монахиња. Скоро све младе стабљике. О њиховим младим стабилима поодавно брине млада стабљика духовника. Не смета ми та младост на једном месту. На то не гледам као опасност искушења, јер сам увек у срцу носила да свака искрена хришћанска душа лако штит пред искушењима подигне, и да у тој искрености искушење између двополности и не може да се деси. Да су искушења само за свет, светски живот, где из доколице лако страсти излазе, а тамо где је молитва, тамо где душа испуњена Богом пружа руку да упали пламен кандила, искушење не може у животност да се претвори.

Тај манастир испуњен младошћу има и младу игуманију. Обдарена да се вешто сналази са палетом и бојама. Камера је приказује како ради на лику светитеља. Рука вешта, али у речима које изговара шкрипи, шкрипе речи уличног жаргона.

Следећи кадар је снимак игуманије која седи на греди звонаре. Лагано њише своје спуштене ноге. Очи од сунца сакрила тамним наочарима за сунце, онаквим какве носе естрадне звезде, холивудске глумице, луксузне даме. Онај ко је снима чини то са земље тако да игуманија личи на некога ко седи на удаљеној грани високог стабла. Рекао би свако непримеран снимак за једну игуманију. У том снимку нема монашке скромности, посебно не стидљивости која је до недавно красила лица монахиња. Игуманија прича како су се у њен манастир скупљали са коца и конопца и да је требало од тога направити монахиње. Ако се неко осмелио за пут монаштва, онда се за њих не може рећи да су са коца и конопца, већ да су прошли пут лутања и спознали пут за који желе да се спреме.

Затим игуманија прича да данас више нема старих духовника који би их својим примером живота јачали, али да је за данашње време и тешко све те примере применити.

Нема данашњег времена. Потоји само време Јеванђеља и из њега излазе два пута које човек треба да следи, а то је пут монаштва или пут брака. Којим год путем да се одлучимо када за њега стасамо, Јеванђеље нам је смерница живљења. Нема времена. Време не носи бреме. Време чине људи својим понашањем и бреме излази из људских дела.
Поготово нема промене времена за оне који су се заветовали и мантију на себе примили, појасом се опасали и бројаницу око руке савили. Ако нема живих духовника, светаца, постоји њихов живот који не пролази и речи које су нам у књигама оставили. Јеванђеље је најстарија књига и те речи живе и живеће за све који хоће по њима да живе и кроз свој живот их преносе на оне који се за живот спремају.

Игуманија је описала како је то био сиромашан и заборављен манастир када је она у њега дошла. Како се оскудно јело, али уз милост Божију данас имају свега. Онда следећи кадар убрзаном сликом (која делује смешно и непристојно за снимак монаха и монашке трпезе) показује изобиље у припремљеној храни, у пробраном посуђу, есцајгу, додацима за зачине, шољама, салветама, па се стиче слика да скромност монашке трпезе постоји само у речима када се монаше, а у стварности све личи на трпезу богатог домаћина или неког племића. Стиче се утисак да им је Бог „помогао“ у угодности и допустио да се не замарају са духовности.

Снимак иде даље. Камера се окреће ка другој монахињи која треба да прича о веронауци. Млада и негована монахиња седи на трави. Очи од сунца је сакрила црвеним наочарима за сунце. Оно што је рекла о веронауци било је исто као и учитељица када говори о програму школске приредбе, нешто што дође и прође.

Снимак иде даље. Нова монахиња описује како је ушла у технику иконописања. Како њихово иконописање траже и у другим манастирима. Занета у тај опис говори „то сликање једноставно постане као зараза“…на ово немам коментар.

Снимак иде даље. Окреће се ка искушеници која показује умеће веза на старој машини. Говори шта све уме на тој машини да направи. Ни мање ни више, док она о томе прича, у кадру, као манекен, духовника приказују у различитим одеждама, епитрахиљу и томе слично. Презентацију сашивеног је вешто обавио, баш као да је курс за то завршио. Искушеницу снимају и мимо машине за шивење. Ваљда уморна, или сцена документарног филма таква треба да буде, искушеница седи на трави, али испод њене искушеничке хаљине виде се панталоне, или пиџама на њеним ногама.

Камера приказује сав материјални напредак манастира. Мора се одати признање да имају све што им је потребно да удобно и лагодно живе. Стиче се утисак да смо се камером нашли у једном богатом светском домаћинству. И кроз тај утисак не може да се не наметне питање како народ данас живи. Како живи? Већина са надом да имају јечам и пшеницу коју могу потопити у воду и место хлеба потопљеним глад тела окрепити.

Онда, из свега виђеног, одвојеног од јечма и пшенице, намеће се питање да ли је Господ још тада знао да ће доћи време када ће монаштво живети у раскоши а народ у броју потопљеног јечма или пшенице, па је због овог времена оставио трпезу љубави да би тај оскудни народ Његовом љубављу био нахрањен по празницима у манашком имању.
И…када се монашки жаргон из овог манастира временом прошири на друге манастире у којима ће старо монаштво бити замењено младим монаштвом, шта ће деца знати о истинском монашком позиву…ништа…ко остане од нас да им сведочи о светом монашком позиву, млади ће се на те наше речи смејати као што се данас смеју када им причамо о Титу и о народној посвећености његовом комунизму…а деца се заиста на то грохотом смеју, јер не могу да верују да је некада све живело за идеју његовог братства, равноправности, хуманости, једнакости…зашто ће се смејати?, па слобода световног говора и размишљања под мантијама у описаном манастиру, временом ће бити још већа слобода (и у другим манастирима) и деца ће се уз те слике рађати и сматрати да је то нормално, да нема разлике између света и света иза манастирских зидина…ко ће им рећи, коме ће поверовати да су некада заиста живели монаси по Јеванђељу???

Тако, не судимо проти Душану. Уплели смо се сви у врзино коло, неко мање, неко погубније. Молимо се за њега. Молимо се искрено. Што због његове душе, а што због јаке душе епископа Артемија који ће на свом путу остати био прота Душан уз њега или не. Остаћемо и ми ако не судимо, ако не презиремо, ако својим делима искрено корачамо стазом на којој су корачали наши преци, наши свети, стазом коју је епископ Артемије у свом овом врзином колу пронашао и на њој одлучно остао.




1 коментар у вези “Tako, ne sudimo proti Dušanu!”
  1. Na Proti Dusanu, ispunile su se reci iz Svetog Pisma, i mudra pouka Svetog Apostola Pavla “kada stojimo pazi da ne padnemo, jer je duh srcan, a telo je slabo”.

    Lako je slebdenicima Antihrista da ucenjuju penzijom jednoga starca koji nema od cega da zivi, osim od mrvica koje padnu sa bogate trpeze njihove, a koji ocigledno ni uz najvecu zelju svoju nema dovoljno vjere u sebi da bi ostao na putu Istine, na putu Hristovom. On je izabrat da bude primjer drugima sta ih ceka ako se usprotive nepravdi i zlu kojg sada u Crkvi Svetoga Save cine pojedinci koji sa Bogom, Pravdom i Istinom Njegovom kao otpadnici od Jedne Svete Saborne Crkve nemaju nista zajednicko.

    Mi se zato ne ljutimo na Protu Dusana, sto je pod pritiskom i pretnjama “velikih i mocnih” gospodara LAZNE CRKVE HRISTOVE – pokleknuo i odrekao se Istine Hristove kojoj je sluzio cijeloga svoga zivota,jer znamo da on sada zivi u velikom strahu za zivot i buducnost svoju, izlozen strasnom zulumu od strane slebdenika Antihrista, zbog njegove velike ljubavi prema Vladici Artemiju i Crkvi Hristovoj. Desava se to i drugima, neutvrdjenim u vjeri Hristovoj, da privremeno otpadnu od Boga, ISTINE I PRAVDE NJEGOVE, zato je Gospod i ostavio POKAJANJE ZA SPASENJE. Biografija svakoga covjeka pise se od rodjenja pa do njegove smrti, a konac djelo krasi. Zato oce Dusane poput Svetog Apostola Petra, pozurite da ispravite gresku svoju i ponovo Istini Hristovoj hrabro da se vratite! Od Boga Vam zdravlje, sreca i napredak; i nebojte se onih koji tijelo vase mogu da uniste, nego se Bojte Tvorca svoga koji moze dusu vasu u vecnu tamu da baci, zbog vaseg izdajstva Boga i Srbstva: Pravoslavlja i Svetosavlja, Istine i Pravde Bozije!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo