Вести

Данас многи говоре о економској кризи, њеном последицама и прогнозама изласка из ње. Чују се разна тумачења, неки

из Москве за новинар.де Младен Олуић

+++

српски државници су још пре неколико месеци изјавили да је криза прошла, а сада муку муче да објасне народу, који живи на буџету, да немају пара у каси. Данашња криза (суд Божији – на старо грчком), није економска криза, то је криза капитализма као ситема и она не само да није прошла, већ је само дала наговештај, да капитализам нема начина да из ње изађе. Капитализам је достигао свој зенит седамдестих година прошлог века ( у време индустиске производње), када је успео да путем јевтиних кредита, постакне и одржава на високом нивоу, привредну активност и тражњу у западним земљама. Захваљујући екпанзионизму или неоколонијализму, он је успевао да себи обезбеди још неколико деценија живота на тај начин што је освајао нова тржишта за продају своје робе.

Последње велико освајање било је пад гвоздене завесе, пад источног блока деведесетих година прошлог века, када је добио тржиште од неколико стотина милиона потршача. Да није предат и продат СССР, пад би доживео запад, али захваљујући тој чињеници и каснијем напретку интернета, запад је успео да преживи још 30 година. Пошто је данас све глобално, тржиште нарочито, капитализам нема више животног простора, а почива на потрошачком друштву (купујте да би сте живели), он се просто урушио сам од себе. Из економске кризе се може изаћи само преко повећања тражње (куповне моћи), а за то су истрошени сви ресурси (територијални – нема нових неосвојених држава, људски – сви су већ у кредитима). Последица тога је да се читав свет нашао у муци и тражи одговор на питање: како напред?.

Чињеница је да концепт западног либералног капитализма није ништа добро донео човечанству, изузимајући одређене повлашћене кругове, обичан грађанин без обзира у којој земљи живео са великом скепсом гледа на своју потрошену будућност..Недавно је на порталу новинар.де изашао сјајан текст у коме Предраг Анђелић пореди српску економију са титаником.. Прекомерна, ничим заслужена потрошња грађана западног света (под појмом запад можемо сматрати данашњег човека – потрошача), довела је до тоталног дисбаланса у међународним економским односима, који ће за последицу имати велике друштване немиру у многим земљама света. У те земље спада сигурно и Србија, али и Русија. Најуваженији руски економиста Михаил Хазин, који још 2000-е године предвидео глобалну економску кризу, каже да ће у наредних 4-5 година доћи до огромних промена на економској мапи света. Највише ће да настрадају оне земље које су се приклониле неолибералном концепту, које су задужене и које немају своје ресурсе. А релативно стабилно ће проћи оне земље које испуне три услова:

– Да имају релативно велики број становништва, а самим тим и тржиште,
– Да имају развијену сопствену производњу и прерађивачке капацитете
– Да се на челу тих држава налази лидери патриоте.

У државе које испуњавају предуслове да се боре са економском кризом, Михаил Хазин је убројао Турску, Бразил, Индију, Индонезију, Иран, Белорусију. Русија не испуњава услове, други и трећу услов јој недостају.
Када је 1991 године дошло до распада СССР-а, и када је Белорусија постала самостална држава, многи су мислили да ће она тешко опстати на мапи света. Наиме, за разлику од Русије, Белорусија нема нафту, гас, пленените метале, шуме … Једино што јој је остало из времена СССР-а, била је индустрија. Треба знати да је бивши СССР био потпуно заокружен привредни систем. Постојале су и улагало се у све области привредног и друштвеног развоја. Када су Русија и Белорусија постале самосталне државе, Русија се определила за напуштање сопственог друштвено-социјалног система и развоја науке индустрије и прерађивачких капацитета, и од средње развијене индрустиске земље постала је само извор сировина (нафта, гас, шума). Тих година (од 1991-1995) извршена је највећа пљачка у историји света од стране људи коју су били блиски владајућем режиму у Русији. Друштвено богатство, најбогатије земље света, које су генерације људи стварале, преко ноћи се прелило у џепове појединаца (Березовски, Гусински, Абрамович, Дерипаска …), док у исто време огромне народне масе остају обесправљене као сирочићи гледајући ко ће се смиловати и омогућити им да преживе. Укратко, Русија своја пребогата земаљска њедра препушта појединцима (који у огромном броју припадају јеврејском делу популације, а који је безначајан у укупном становништву Русије), уништава своје научне институте и сопствену производњу иодлучује се за непотребно отварање тржишта и куповину свега и свачега. Директна последица тога био је и банкрот, који је наступио 1998 године и који је на сцену довео нову гарнитуру, која суштински није ништа изменила, само је присилила тајкуне да дају бар мали део колача за социјални државни програм. Они који нису хтели или који су мислили да су јачи од државе завршили су као Ходоковски – у затвору. Новом руском руководству на челу са Путином, веома је одговарала монетарно-економска политика центара моћи у Америци и Европи. Познато је да Америка већ 80 година штампа доларе без покрића. Од 2000 године њен дефицит у размени роба са иностранством расте из сата у сат. Она штампа доларе – резервна светска валута, и везује их за неку реалну робу. Најлакше је за енергију, некретнине. На тај начин прелива инфлацију из свога дворишта на читав свет. Тих година долази до великог повећања цена нафте на светском тржишту. Цена барела је порасла неколико пута. Исти случај је са гасом, а данас са ценама енергије и хране. То је „руско чудо“, ничим заслужено.

За разлику од тако погубног неолибералног концепта, Белорусија се определила за домаћински однос према својој будућности. Битан историски моменат је да је Белорусија имала домаћина, председника Лукашенка, који је по народности Рус (рођен у Јарославу), а Русија Бориса Јелцина, Путина, Медведева. На жалост сва троица су само експоненти одређених владајућих олигархиских струкрура, чији пипци дубоко сежу на запад. Белорусија је задржала концепт социјалистичке пуне запослености и сопственог привредног развоја. Није хтела да отвори своје границе за страну јефтину а шкарт робу, већ је развијала и подстицала сопствну производњу, а тржиште за пласман своје робе лако пронашла у земљама бившег СССР-а и свом окружењу.

Концепт јудејско-протестантског духа, који је обухватио, као куга читаву планету и чије смо жртве сви ми, није успео да заживи у једној европској држави – Белорусији. Либерали и њихови ментори се жале да нема довољно слободе у земљи, хтели би да мењају законодавство, да се усвоје европски стандарди за отварање бизниса и пословања компанија …. Једном речју хтели би лове у мутном, као у Србији где је веома мало било озбиљних инвеститора у протеклом десетлећу. Углавном су то били маргиналци или професионални преваранти, који се селе из земље у земљу, која има приступ европским фондовима на свом путу ка Европској унији. Оперу паре, остану дужни држави и радницаима и одлазе да траже следећу жртву. Е, то им Лукашенко није дозволио и данас је он најомраженији политичар у Европи, али и у Русији. У Белорусији је скоро потпуна запосленост, преко 90% радно способног становништва има радно место. Увече у десет сати нема никога на улици. Морамо знати да држава, у којој се на сваком ћошку налази продавница, где се радна снага састоји од продаваца, курира, радника обезбеђења, секретарица, банкарских службеника и бизнисмена, или ће пропасти или ће морати да увози радни снагу из трећих земаља.

Данас је Белорусија земља која има велики напредак у развоју пољопривреде и сточарства. Када погледате шта се догађа са ценама хране на светској пијаци јасно је колики је Лукашенко био визионар. Истовремено у Русији је потпуно уништена пољопривреда. Десетине хиљада села су данас потпуно напуштени, а сабласно изгедају бивши велики конбинати са порушеним хангарима и зарђалом механизацијом. Наши људи не знају да у Русији данас, за разлику од времена Велике царске аграрне реформе са почетка двадесетог века, обичан грађанин не може имати земљу у приватном власништву. И тако у селу имате кућу, али не смете имати земљу, она је резервисана само за велике играче. Село, куће са једне и друге стране а околи зарасла трава по њивама које нико не обрађује, јер државни закон је такав. Сопственик земље може бити правно лице, чији оснивач може бити и странац, али физичко лице никако. Зато Русија увози скоро комплетну храну, невероватно скупу, углавном храну синтетичког – веома сумљивог порекла. Растућа имиграција, која прети да угрози миран суживот (процена је да само у Москви има око 3 милиона муслимана са Кавказа, а поједини делови Сибира су практично етички очишћени од стране Кинеза). Пошто су напустили сопствени научни концепт развоја, Руси данас углавном користе кључ и шафцигер, то им је потребно за састављање аутомобила, компјутера … У исто време, када читав народ сиромаши и када је радничка пензија у Москви (најскупљи град на свету), раднице која је радила пун радни век око 100 еура, број руских милијардера се сваке године увећава.

Многи Белоруси одлазе у Русију (првенствено у Москву) на рад, али када их питате – да ли би желели да живе у таквој држави?. „Сачувај Боже!“, говоре они. У Русији постоји канал „НТВ“, чији је власник био тајкун Гусински (2001 године побегао у Лондон), који је данас у власништву велике државне корпорације – Гаспрома. Уређивачка политика те телевизиске куће је у најмању руку саблажњујућа. Ређају се сцене насиља, секса, крвопролића и реклама бандитизма на екрану државне телевизије- НТВ. Недавно су руководиоци руске федерације наручили антипропагандни филм под називом „Крштени брат“, филм о председнику братске, суседне Белорусије. Руска олигархија, као и западна, би хтела да покори и купи Белорусију. Нема никаквих других разлога за спор са председником Лукашенком. А док је Лукашенко на власти то није могуће. Значи треба га збацити са власти и поставити својега човека. Затим по сценирију већ виђеном у Русији и Србији, присвојити профитабилана предузећа, велике државне компаније сем оних које производе сировине, довести до банкротства а раднике избацити на улицу, отворити многа представништва и канцеларије а пословни простор издавати у закуп. Ако им је то успело са великом Русијом, шта онда рећи за „малу“ Белорусију?.

У време СССР-а, када су само појединци успевали да оду преко границе, приликом посете првом супермаркету, видевши сву палету производа, постављали су себи питање: „Зашто у нас није тако“. Данас такво питање постављају Руси, који посећују Белорусију. Несумљиво је да огроман, ако не и опредељујући значај у развоју земље има личност лидера. Већ 15 година његови противници тврде да је Лукашенко колхозник, и да управља са Белорусијом као својим колхозом. Да, али он је доказао да уме да управља реалним колхозом – државом. Може се комотно рећи да два режима, један у Белорусији, који се ослања на планску социјалистичку привреду и други руски, који се ослања на западни либерални концепт развоја по коме је Русија претворена у сировинску базу, неповратно одлазе у сасвим два различита смера. Белорусија оде према врху, а Русија према дну. Када је 2008-е године председник Медведев полагао заклетву он се између осталог заклео да ће верно служити народу. „Служити народу“, увек и постојано, а не само у време председничке заклетве. Не ступати у Светску трговинску организацију, не разваљивати армију, не држати девизне резерве у САД-у (углавном у доларима?), не увозити милионе радника (у време велике нешташице радних места), не штитити лопове, корупционаше и наркодилере. То би било служење народу.

Недавно је председник Медведев, у свом јавном телевизиском обраћању, поручио председнику Лукашенку да се позабави „унутрашњим проблемима“. Изгледа да се код председника Дмитрија Анатоловича Медведева хришћанство није баш најбоље примило, упркос медијске пропаганде, (дедовска вера му смета), тако да не види брвно у оку своме а тражи трн у оку брата свога. Само у Чеченији и Ингушетији, у протеклих 20 година, је нестало из пописа преко 270.000 Руса. Било их раније 320.000, а данас их је 50.000. Да ли су живи ти људи, имају ли они кров над главом, имају ли икакав извор прихода, да ли су добили икакву компензацију за своју имовину, која је остала у тим деловима Русије?. Чечени већ 13 година добијају компензацију из федералног буџета за уништену имовину у рату против Руса. Имају ли право на такву компензацију људи који су морали да напусте своје домове, а који нису Чечени по националности?.

Недавно сам био у Белорусији – у Минску. Из разговора са народом остаће ми су сећању изјава једне попадије да јој недостаје ноћни живот. То би најпре увезла са запада, а у Минску тога нема, али има реда, рада и дисциплине. Просечна плата је од 400-450 евра, нема великих социјалних разлика, нема младих без посла. Многи објашњавају белоруско економско чуду, као последицу јефтиног гаса и нафте из Русије. Данас Лукашенко плаћа нафту као и остатак света. Али где је руско економско чудо?. Ако знамо да се 90% финансиских трансакција у Русији одвија у два града, у Моски и Петровграду, а да је у питању огромна земља, онда је свима јасно каква је беда на периферији, односно остатку земље. Практично у Русији ништа не ради сем услуга, нафтовода, гасовода, трговине, банака и осигуравајућих друштава. Ако се зна да је цена коштања барела нафте 10 $, а да је продајна цена данас 100$, питамо се где руско економско чудо?. Оно остаје иза граница Русије, јер се новац од нафте и гаса, његов највећи део никада не врати у Русију. Он остаје у корманима руских тајкуна и на њиховим рачунима у иностраним, већином америчким банкама. Те паре се улажу у куповину луксузних јахти, фудбалских клубова, корупције у сопственој држави. То све поседује елита, чија се деца, мисли и идеје налазе тамо где и новац од руске нафте и гаса.

Браћа се помажу, а са непријатељима се или ратује или договара. Белорусија ће преживети, стегнуће каиш, јер јој прете и са запада и из Русије. У августу ће опет доћи белоруски комбајни да жању пшеницу у Смољенској области (да помажу браћи), а са Чеченима ће се Руси тешко договорити. Они су им забили нож у леђа 1941 године, као и1999 године године, а забиће га првом новом приликом. Улажући и помажући Белорусију, Русија улаже у своју будућност, а улажући у Чеченију, Русија се лишава своје будућности.

Белорусија би могла да буде путоказ многим државама у свету, куда треба ићи, јер држава чији је култ религија новца, сама себе уништава. Зато, јер држава у којој људи живе само себе ради и у којој је човек човеку непријатељ – нема историску перспективу. И руски народ, у таквој држави, као и српски у Србији, осуђен је на постепено изумирање. Русима, као ни Србима, нико неће помоћи, сем нас самих. Ни страна улагања, ни нано технологија, ни европске интеграције. Морамо полако да се подигнемо ка степеницама, којима је прошао народ Белорусије, ка изградњи народне социјало одговорне државе. И не треба да се бојимо израза социјализам.

То је само синоним за систем који ће подићи наше народе да изграде један природан друштвени систем, који одговара православно-словенском поимању света и живота у њему.

Младен Олуић