Вести

„Ја се Богу одавно не молим за љубав Божију, јер ко зна колико пута сам је прокоцкао, једина нада ми је МИЛОСТ БОЖИЈА, и зато се молим Богу.

Аутор познат редакцији новинар.де

+++

Јер ако у својим расуђивањима и погрешно расудих, само милост Божија може да ме спасе.“, речи брата Верољуба Браничевског дотакла су моју душу и јед који је у њој због злобника који се налазе у редовима православља.
МИЛОСТ БОЖИЈА, да, њој се молим, како за пукотине моје душе које су настале саблажњавајући се од „вернике“ са којима сам стајала у истој светињи и причешћивала се из истог Путира, тако и за несрећнике који су прво саблазнили своју душу својим умом, па онда саблазнили и мене, и ко зна кога све.

Једном је неко рекао да се види да је у мени Свети Дух…хвала души која ме тако види, али сада отварам себе пред свима вама и кажем да више не верујем ни себе да сам у себи сачувала, и како ме је та невера уплашила да ће се дотаћи моје душе и бисера у коме чувам љубав и веру у Господа, одлучила сам да више не ћутим и да се не повлачим пред лицемерством.

Нећу ни описати оно о чему ћу овде писати, и оно што ће разумети само они који су скривени део овог што пишем, јер и не пишем због драгих бића која ово не разумеју. Пишем јавно због оних који ће себе у написаном препознати. Можда овим путем препознавања препознају и да су дубоку бразду сагрешења заорали, можда се МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ окрену, тако сачувају своју душу, а моју престану да ломе и љагају.

Наиме, вера и љубав ка Господу је једина црвена боја мог крвотока, једина топлина коју осетим и у коју верујем. Све друго је само структура живота коју нам наметну и коју ми касније сами градимо.

Ходајући путем вере и љубави, ходала сам у једној (може се рећи) изолацији од спољног света. Како је то могуће, не могу вам описати. Не знам ни сама, а нисам ни залазила у то сазнавање. Водила ме је љубав ка Њему и вечита мисао на Њега. Тако сам стигла до заједнице хришћана. Ношена мислима из свог света, нисам носила спознају да то није ни бео, ни црн свет, већ СИВ…оно што је горе и опасније од одређене поделе на бело и црно. У белилу нам је светлост, у црнилу мрак, ту смо сигурни шта се налази и шта можемо да очекујемо ако се нађемо у светлости или у мраку, али када зађемо у сивило, зашли смо и у лукавство и у подвале, замке, интриге…све оно што одмах не препознамо, али на крају оштрицу зуба на срцу осетимо.

Ти зуби више од деценије заривају свој отров у моје срце. Пред првим зубима сам се склонила, када сам на друге наишла нисам више желела да бежим. Остала сам. Трпела њихове уједе. С почетка, док нисам преболела нови шок разочарења, носила сам тешко. Правила под тим теретом многе грешке, упоредо и због бола и због недостатка сналажења у лукавству, лажима, замкама. И док сам уточиште тражила у сузама, и на њиховим лицима гледала тријумф, и док сам се погрешним покретима бранила, ипак сам се бранила. Нисам бранила себе, своје име, бранила сам Њега у себи, само Њега, па онда бранила и оно што је део мене и што је била моја одговорност да кроз живот одбраним.

Касније сам престала да се браним. Оградила сам се од њих тако што сам прекинула сваку личну комуникацију са њима. Била сам спремна да будем „непријатна“ у сваком покушају да ми се приближе док коначо нису од мене „отишли“, али отишли физички, не и са својим злим језицима и ниским огавним причама.

И даље смо празником стајали у једној светињи и у дане поста се из једног путира причешћивали, и даље смо се изјашњавали да припадамо редовима одбране светосавља, али њихове зле приче нису престајале. Само сам ја сматрала да су престале, исчезле, заборављене.

Онда је та лепљива бљувотина у два дана великих светосавских празника, поново пред мене изашла. Схватила сам да никада своја погана уста нису ни затворили, нису јер их нико у томе није ни спречио. Бљували су своју ватру и знали да неће бити спречени, били су сигурни да су своје место добро осигурали и да им то гарантује да могу како хоће…само су заборавили да нико од нас не може докле хоће.

Знам да ће се ова моја прича проширити кроз вернике и „вернике“, и пишем их због верника. Ја нисам блудница, ни у свету ни у светињама. Да ли сам жртва бедних интрига, и оних који су у мени видели своју истину, па како се са њом нису могли носити одлучили су да мојим именом отиру своје прљаве трагове, или сам одабрана да бих све ово изнела, данас то не знам, али знам да ће душа једном одговор знати.

Зацртала сам себи једну личну жртву, осетила сам да тако треба да поступим. Као „блудница“ стајаћу по страни и честитих људи, и оних који су ме прогласили блудницом, а и по страни оних који су све то могли на време да спрече али нису. Знам да ће Бог једном уперити прст у неког од нас. Ако то будем и ја, спремно ћу дочекати Његов суд и нећу се питати кад?, како?, кад не спознах то у себи. Биће то онда воља Божија, али док не дођем до Господње истине, више нећу ћутке да се савијам пред интригама људи.

Како знам да ме Бог не осуђује, и како не знам зашто кроз ово кушање пролазим, тако и знам да својим непријатељима желим МИЛОСТ БОЖИЈУ.

Благодарим Господу што ме је отварао ка писању и што су моје приче имале пут до ваших душа. Моје перо је напуштено, а вама желим да никада не напустите пут ка Духу Светом и крила ка Господу и Царству Небеском…амин Боже дај.

…Захваљујем се новинар.де порталу што је омогућио да ови редови буду објављени, и молим вас да не замерите што ће остати не потписани…непотписивањем штитим оне који нису били кадри да мене заштите и којима то не замерам (бар не више)…хвала свима који моје редове не разумеју а указују ми разумевање…

аутор текста познат редакцији новинар.де