Вести

U Srbiji skoro da i ne postoji penzijski fond što znači da se penzije uglavnom isplaćuju direktno iz budžeta, i to je glavni razlog produženja radnog veka.

+++

Na taj način se zapravo smanjuje „dotok“ novih penzionera u fond, mnogi naravno i ne dočekaju taj pomereni odlazak u penziju, aktivni penzioneri prirodno odumiru, čime se sve postiže drastično smanjenje budžetskih izdataka, tim više što se stalno pronalaze neke švajcarske, francuske ili ko zna koje formule smanjavanja i onako malih penzija.

Međutim nisu svi građani Srbije tako loše sreće da spadnu na prosjački štap odlaskom u penziju; njih 367: glumaca, pesnika, kritičara, dramaturga, književnika…pored redovne prima i nacionalnu penziju od 500 evra. Ovih dana njihov broj će se uvećati za novih 45 povlašćenih penzionera, od kojih je 9 književnika., nekoliko slikara, glumaca, vajara…

Normalno bi bilo da je država zaštitila socijalno nezbrinute, nekada značajne ličnosti, da je odredila recimo da oni koji imaju redovnu penziju ispod 500 evra prime dopunu do te sume. Država međutim sa 500 evra čašćava i mnoge situirane ili one koji su odlično unovčili svoju glumu ili umetnost, a ta suma je daleki san snova za preko 80% penzionera koji nisu tako mnogo doprineli ovoj državi i ovom narodu kao nacionalni penzioneri ali su se trudili i mnogo su za nju učinili.

A za kakva se dela dobijaju nacionalne penzije, pokazuje, recimo, slučaj G. Paskaljevića reditelja filma „San letnje noći“, koji je sniman parama građana Srbije a nagrađen u San Sebastijanu. Španci su sa suzama u očima dočekali kraj filma, a kako i ne bi, dosta je ako su ostali normalni posle scene u kojoj Srbin puca žrtvi-Hrvatu-u glavu da bi njegov srpski pas utolio žeđ žrtvinom krvlju. („Farisejska aritmetika“ (1)).

Kad se ne bavi satanizacijom Srba, čuveni reditelj se bavi zaštitom pasa i mačaka u Beogradu, i otima se oko para sa nekim udruženjem „Orka.“ Kako izgleda ta ni malo umetnička trka i jedno besomučno pljuvanje aktera možemo naslutiti kroz reakciju na tekst u NIN-u

„Pasje vreme“ („Orkino prodavanje magle“ NIN br. 2984)

Ljudi se u Srbiji svakodnevno ubijaju ili tiho nestaju, ne videći izlaz iz bede i nemaštine. Mnogi su bez posla i bez ikakvih prihoda. Nemaju pare za hleb. Ni za lek. Sve to naravno ništa ne smeta brojnim „ostapima benderima“ da koristeći napuštene mačke i pse i zapadno licemerje-po kome su životinje na prvom mestu a čovek na zadnjem, ulete u žestoku bitku za novac, naravno pozivajući se na humanost i brigu za ostarele, napuštene i bolesne životinje.

Pare iz psećih donacija su za naše prilike velike ali je i „lešinara“ mnogo, pa otimačina postaje sve beskrupuloznija, a koliko do juče smo čitali o filmskom geniju, kad ono, kao da je obični holivudski režiser-„biznismen“, otima se bez milosti sa dosta visprenim studentima-njemu sličnim „biznismenima“ oko plena, što može i da se razume, ali ni malo nije umetnički, ako su već puna usta umetnosti, ove balkanske.

Naravno da ne bih o njima, oni koriste samo to što je srpska žaba videći da potkivaju zapadnog bivola i sama digla nogu da se potkuje, ali ne mogu da preskočim antologijsku glupost koja se tiče opakih Miloševićevih vremena: „Eutaniziranje pasa rade isti ljudi kao u vreme Miloševića, koji za humaniji pristup problemu ne znaju.“

Zar je moguće da svake dve vucibatine koje se danas besramno otimaju oko novca, a sve u ime humanosti, potržu ni manje ni više nego bišeg predsednika države.

Ej, bre! Ubijali pse i mačke u vreme Miloševića! Ima li, shodno tome, većeg dokaza o kakvim je monstrumima reč? Nema, iako je grad i u to mračno vreme bio nadležan za pse i mačke, a imao je i svoje gradonačelnike i gradsku upravu. I to demokrastku. Ali našta bi to ličilo da se ubice pasa i mačaka denuciraju kao ljudi „demokratskog“ Beograda koji su to radili u vreme u kome je, recimo, Đinđić bio gradonačelnik?

*****

Drugi nacionalni penzioner je David Albahari. Čitao sam u NIN-u kako mudruje i sa velike daljine, iz Kanade, poučuje šta Srbija mora činiti u 21. veku. Da se čovek ispovraća.

Samo što i drugi ( „Šta Srbija mora činiti u XXI veku“, NIN br.2974)

Koliko neki iz dijaspore, neki građani Srbije koji žive van, vređaju i nipodaštavaju nas koji smo ostali ovde potpuno je zaprepašćujuće. Evo, recimo, David Albahari koji, pored otrcane fraze da se okrenemo budućnosti, pri čemu su svi oni duboko ukopani u prošlosti, savetuje Srbima i Srbiji da „se oslobodi svih nepotrebnih balasta-duhovnih, materijalnih, pa i, zašto da ne, teritorijalnih.“

Ove savete bi Albahari mogao odmah da patentira u Kanadi, i predloži joj da se oslobodi balasta zvanog Kvebek. Inače, taj Albaharijev savet je nešto najbesramnije što sam do sada pročitao, jer Srbi sa Kosova, da se manemo Srbije i 16 odsto teritorije, treba da ostave grobove predaka, grobove dece čak, da sami zatraže da ih Albanci preoru, ili formiraju đubrišta na njima, da ostave voćnjake i sećanja i dom i uspomene i egzistencijui, da pristanu da budu iščupani iz korena, da odu da žive po kolektivnim centrima nalik na pakao, da pristanu da ne sanjaju svoj zavičaj i neku novu slobodu, da pristanu da budu marsovci, da zaborave na jedinu želju, koji ima ogromna većina Srba, da kad umru u belom svetu da ih sahrane na njihovom starom seoskom groblju, tamo gde počivaju njihovi najmiliji.

I to svetogrđe savetuje književnik, humanista, intelektualac. Čovek-nadobudan, demokrata, sveznalica. Ej, bre, što to mi hoćemo?! Pa njemu samo treba Beograd za prodaju knjiga i neku nagradu. Ipak je on tu neko i Beograda se još ne bi odrekao. I neće. Jer je Beograd čudo. Ko bi u Prištini čitao knjige nekoga ko bi ih pozvao da se integrišu u Srbiju, da se odreknu nezavisnosti?! Da li bi u Prištini tako šta smeo i da pomisli, a kamoli da sebi u bradu mrmlja o tome.Teško da bi se i običan čovek usudio da tako šta savetuje i urođenicima sa Nove Gvineje, što nama, ajde,. duplo (triput, dovoljno?) glupljim od njega, savetuje Albahari.

*****

Ili je možda Albaharija za nacionalnu penziju kandidovao njegov roman „Ćerka”-„ ilustrativni primer da u opštoj šizofreniji koja poslednje decenije vlada u Srbiji u svim oblastima života, nije pošteđena ni srpska literatura”. To bi moglo da bude jedino prihvatljivo opravdanje što su u novom romanu ovoga, nekada hvaljenog i nagrađivanog srpskog književnika, najfrekventije imenice postale: „kurac“, „pička“, „govno“, „sisa“ (Aleksandar Dunđerin, –“David Albahari zatočeni u porniću”-Pečat (2))

Dragan Vidaković

(1) http://www.novinar.de/2009/12/23/farisejska-aritmetika.html
(2) http://www.pecat.co.rs/2010/07/david-albahari-zatoceni-u-pornicu/