Afera „Vikiliks“ i diplomatsko-političke tajne koje je ovaj sajt preneo svetskoj javnosti uzdrmali su planetu, a njegov osnivač DŽulijan Asanž preko noći je
+++
postao najpoznatiji i najkontroverzniji čovek na svetu. Iako trenutno najčuveniji, „Vikiliks“ nije i jedini medij na internetu koji otkriva društveno-političke afere. U Srbiji već skoro pola godine postoji portal http://www.pistaljka.com/, koji omogućava građanima da prijave svaku vrstu korupcije i nepravilnosti u društvu.
O svom portalu, ali i „Vikiliksu“ i odjecima te afere u Srbiji, u intervjuu za „Pravdu“ govori glavni urednik „Pištaljke“ Vladimir Radomirović.
Da li je „Pištaljka“ srpska verzija „Vikiliksa“ i koje su sličnosti, a koje razlike između ova dva portala?
– Osnovna sličnost je u tome da i „Vikiliks“ i „Pištaljka“ omogućuju anonimno dostavljanje dokumenata, s tim što je „Pištaljka“ posvećena istraživanju korupcije i zloupotrebe vlasti, a „Vikiliks“ objavljivanju tajnih dokumenata iz svih oblasti. Osnovna razlika je to što novinari „Pištaljke“ istražuju na osnovu dokumenata koja dobiju od građana, traže dodatne informacije i zatim prate dalji razvoj događaja. Posao „Vikiliksa“ uglavnom se završava na objavljivanju dokumenata, i zato lično mislim da Asanž nije ni heroj ni terorista, ali ni novinar u smislu koji se do sada podrazumevao.
Kako će se otkrića „Vikiliksa“ odraziti na srpsku političku scenu i možemo li očekivati otkrivanje nekih detalja pozadine ubistva premijera Đinđića?
– Svakako je moguće da saznamo nešto novo o situaciji pre i posle ubistva premijera. Meni je, zapravo, zanimljivije da vidim šta su američke diplomate iz Beograda javile o spaljivanju ambasade SAD u februaru 2008. godine i kako je tekao proces ubeđivanja zemalja u regionu da priznaju nezavisnost Kosova.
Otkrili ste činjenice o firmi ministra Dulića i njegovom poslovanju sa budžetskim korisnicima, ali je izostala veća reakcija javnosti. Zašto?
– Osnovni razlog se krije u kontroli koju nad medijima imaju politički i ekonomski centri moći. Retko se u srpskim medijima pojavljuju informacije koje bi mogle da poremete ustaljeni poredak, i to je loše za demokratiju u Srbiji, jer građani sve više gube poverenje u medije.
Da li su građani koji vam dostave informacije zaštićeni i čime im garantujete sigurnost?
– Prijave koje građani šalju preko našeg portala zaštićene su najvišim nivoom bezbednosti – šifrovane su tako da ih mogu videti samo osobe koje ih šalju i novinari „Pištaljke“ koji ih dobijaju.
Da li ste se u dosadašnjem radu na portalu „Pištaljka“ susretali sa nekim neprijatnostima ili pretnjama?
– Za ovo kratko vreme, a to je nešto više od četiri meseca, nije bilo pretnji, ali ne treba isključiti mogućnost da će ih uskoro biti, pošto smo mi spremni da objavljujemo informacije koje nisu po volji mnogim interesnim grupama.
Zaštita za „uzbunjivače“
Koliko je naša država spremna da otkrije afere iz proteklih deset godina, koje su i dalje pod velom tajni?
– Najveći problem je to što država još ne garantuje zaštitu ni državnim službenicima, ni radnicima privatnih firmi koji žele da prijave zloupotrebe nadležnih, svejedno da li se radi o korupciji, zagađenju životne sredine, nedostatku propisane zaštite na radnom mestu ili nekom drugom problemu. „Pištaljka“ se zato zalaže za usvajanje zakona o zaštiti uzbunjivača, koji je neophodan za efikasnu borbu protiv korupcije, ali i za dalji napredak demokratije u Srbiji.
Autor: SREĆKO MILOVANOVIĆ
Izvor: Pravda, 10.12.2010; Strana: 8
+++
+++
+++
Zašto je Asanž i srpski junak
Kolumna | 10. decembar 2010. | 15:53
Istorija novinarstva jednog dana neće biti nežna prema onima koji danas napadaju „Vikiliks“ i osnivača Džulijana Asanža. Politički i pravni lov na ovog čoveka sramota je za zemlje poput Sjedinjenih Američkih Država i Švedske, koje po svemu drugom spadaju u najliberalnije i najdemokratskije na svetu. Važno je danas stati na stranu Asanža. U njegovom se taboru, uostalom, već nalazi i glavni urednik „Njujork tajmsa“. Bil Keler je svoju odluku da objavi deo diplomatskih depeša sa sajta „Vikiliks“, u čiju se autentičnost „Tajms“ prethodno uverio, obrazložio stavom da građani imaju pravo da znaju šta njihove vlade čine u njihovo ime, šta njihove vlade kriju od njih i o čemu ih, zvaničnim kanalima, pogrešno ili nepotpuno obaveštavaju.
Građani i novinari Srbije neka se ne zavaravaju da ih se ova tema ne tiče. Podrška Asanžu i „Vikiliksu“ čini nas građanima sveta, ili barem jednog mogućeg, boljeg, u slobodi ujedinjenog sveta, za koji smo nekad imali razloga da verujemo da će Amerika možda da ga predvodi. Umesto toga, Amerika danas predvodi lov na Asanža, dok naša policija, u krajnje nepriličnom napadu viška revnosti, obećava da će ga uhapsiti usudi li se samo da kroči na naše tlo.
Ta nepristojna srpska ponuda samo privlači pažnju na neprijatnu istinu da Srbija ne spada u zemlje sa liberalnim medijskim zakonodavstvom. Ovde je Ustavni sud još u julu ukinuo gotovo sve i jednu odredbu antievropskog i neustavnog zakona o informisanju, ali je taj akt još na snazi, jer se državi ne žuri da izda „Službeni glasnik“ čijim će objavljivanjem odluka Ustavnog suda tek postati izvršna. Ovde Krivični zakonik zabranjuje kritičko komentarisanje sudskih postupaka pre pravosnažnosti presuda; ovde tek što je stupio na snagu Zakon o elektronskim komunikacijama, koji Bezbednosno-informativnoj agenciji dopušta da bez odluke suda nadzire komunikacije novinara, kršeći njihovo zakonsko pravo da štite tajnost svojih izvora.
Ovde je, drugim rečima, „Vikiliks“ potrebniji nego Americi i Švedskoj. Kod nas postoji ogroman raskorak između onoga što nam političari govore, i onoga što rade. To se vidi na polju korupcije, ali i na polju spoljne politike. Pre dva dana smo saznali da je i vlasti i opoziciji u Srbiji još u februaru nedvosmisleno saopšteno da politika „I Kosovo i EU“ nije opcija jer će se od Srbije očekivati da pre ulaska u EU prizna Kosovo. To nam nije saopštio nijedan političar, bilo iz vlasti, bilo iz opozicije. To smo saznali tek iz depeša koje je objavio „Vikiliks“.
Države imaju pravo da čuvaju svoje tajne, ali nemaju pravo da iza leđa građana sklapaju tajne sporazume sa stranim silama. Države imaju pravo da štite državne tajne, ali ne mogu da traže od novinara da im pomažu da se državne tajne sakriju od građana. Jedna stara britanska izreka glasi da je vest samo ono što neko pokušava da sakrije, dok je sve ostalo samo – propaganda. Džulijan Asanž je junak takvog poimanja novinarstva. Njemu i u Srbiji treba iskazati solidarnost i dati podršku.
Ljiljana Smajlović
Izvor: Pravda, 10.12.2010
… [Trackback]
[…] Info to that Topic: novinar.de/2010/12/10/srpski-mediji-pod-kontrolom-mocnih.html […]