Вести

Afera „Vikiliks“ i diplomatsko-političke tajne koje je ovaj sajt preneo svetskoj javnosti uzdrmali su planetu, a njegov osnivač DŽulijan Asanž preko noći je

+++

postao najpoznatiji i najkontroverzniji čovek na svetu. Iako trenutno najčuveniji, „Vikiliks“ nije i jedini medij na internetu koji otkriva društveno-političke afere. U Srbiji već skoro pola godine postoji portal http://www.pistaljka.com/, koji omogućava građanima da prijave svaku vrstu korupcije i nepravilnosti u društvu.

O svom portalu, ali i „Vikiliksu“ i odjecima te afere u Srbiji, u intervjuu za „Pravdu“ govori glavni urednik „Pištaljke“ Vladimir Radomirović.

Da li je „Pištaljka“ srpska verzija „Vikiliksa“ i koje su sličnosti, a koje razlike između ova dva portala?

– Osnovna sličnost je u tome da i „Vikiliks“ i „Pištaljka“ omogućuju anonimno dostavljanje dokumenata, s tim što je „Pištaljka“ posvećena istraživanju korupcije i zloupotrebe vlasti, a „Vikiliks“ objavljivanju tajnih dokumenata iz svih oblasti. Osnovna razlika je to što novinari „Pištaljke“ istražuju na osnovu dokumenata koja dobiju od građana, traže dodatne informacije i zatim prate dalji razvoj događaja. Posao „Vikiliksa“ uglavnom se završava na objavljivanju dokumenata, i zato lično mislim da Asanž nije ni heroj ni terorista, ali ni novinar u smislu koji se do sada podrazumevao.

Kako će se otkrića „Vikiliksa“ odraziti na srpsku političku scenu i možemo li očekivati otkrivanje nekih detalja pozadine ubistva premijera Đinđića?

– Svakako je moguće da saznamo nešto novo o situaciji pre i posle ubistva premijera. Meni je, zapravo, zanimljivije da vidim šta su američke diplomate iz Beograda javile o spaljivanju ambasade SAD u februaru 2008. godine i kako je tekao proces ubeđivanja zemalja u regionu da priznaju nezavisnost Kosova.

Otkrili ste činjenice o firmi ministra Dulića i njegovom poslovanju sa budžetskim korisnicima, ali je izostala veća reakcija javnosti. Zašto?

– Osnovni razlog se krije u kontroli koju nad medijima imaju politički i ekonomski centri moći. Retko se u srpskim medijima pojavljuju informacije koje bi mogle da poremete ustaljeni poredak, i to je loše za demokratiju u Srbiji, jer građani sve više gube poverenje u medije.

Da li su građani koji vam dostave informacije zaštićeni i čime im garantujete sigurnost?

– Prijave koje građani šalju preko našeg portala zaštićene su najvišim nivoom bezbednosti – šifrovane su tako da ih mogu videti samo osobe koje ih šalju i novinari „Pištaljke“ koji ih dobijaju.

Da li ste se u dosadašnjem radu na portalu „Pištaljka“ susretali sa nekim neprijatnostima ili pretnjama?

– Za ovo kratko vreme, a to je nešto više od četiri meseca, nije bilo pretnji, ali ne treba isključiti mogućnost da će ih uskoro biti, pošto smo mi spremni da objavljujemo informacije koje nisu po volji mnogim interesnim grupama.

Zaštita za „uzbunjivače“

Koliko je naša država spremna da otkrije afere iz proteklih deset godina, koje su i dalje pod velom tajni?
– Najveći problem je to što država još ne garantuje zaštitu ni državnim službenicima, ni radnicima privatnih firmi koji žele da prijave zloupotrebe nadležnih, svejedno da li se radi o korupciji, zagađenju životne sredine, nedostatku propisane zaštite na radnom mestu ili nekom drugom problemu. „Pištaljka“ se zato zalaže za usvajanje zakona o zaštiti uzbunjivača, koji je neophodan za efikasnu borbu protiv korupcije, ali i za dalji napredak demokratije u Srbiji.

Autor: SREĆKO MILOVANOVIĆ

Izvor: Pravda, 10.12.2010; Strana: 8

+++

+++

+++

Zašto je Asanž i srpski junak
Kolumna | 10. decembar 2010. | 15:53

Isto­ri­ja no­vi­nar­stva jed­nog da­na ne­će bi­ti ne­žna pre­ma oni­ma ko­ji da­nas na­pa­da­ju „Vi­ki­liks“ i osni­va­ča Džu­li­ja­na Asan­ža. Po­li­tič­ki i prav­ni lov na ovog čo­ve­ka sra­mo­ta je za ze­mlje po­put Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va i Šved­ske, ko­je po sve­mu dru­gom spa­da­ju u naj­li­be­ral­ni­je i naj­de­mo­krat­ski­je na sve­tu. Va­žno je da­nas sta­ti na stra­nu Asan­ža. U nje­go­vom se ta­bo­ru, uosta­lom, već na­la­zi i glav­ni ured­nik „Nju­jork taj­msa“. Bil Ke­ler je svo­ju od­lu­ku da ob­ja­vi deo di­plo­mat­skih de­pe­ša sa saj­ta „Vi­ki­liks“, u či­ju se auten­tič­nost „Tajms“ pret­hod­no uve­rio, obra­zlo­žio sta­vom da gra­đa­ni ima­ju pra­vo da zna­ju šta nji­ho­ve vla­de či­ne u nji­ho­vo ime, šta nji­ho­ve vla­de kri­ju od njih i o če­mu ih, zva­nič­nim ka­na­li­ma, po­gre­šno ili ne­pot­pu­no oba­ve­šta­va­ju.

Gra­đa­ni i no­vi­na­ri Sr­bi­je ne­ka se ne za­va­ra­va­ju da ih se ova te­ma ne ti­če. Po­dr­ška Asan­žu i „Vi­ki­lik­su“ či­ni nas gra­đa­ni­ma sve­ta, ili ba­rem jed­nog mo­gu­ćeg, bo­ljeg, u slo­bo­di uje­di­nje­nog sve­ta, za ko­ji smo ne­kad ima­li raz­lo­ga da ve­ru­je­mo da će Ame­ri­ka mo­žda da ga pred­vo­di. Ume­sto to­ga, Ame­ri­ka da­nas pred­vo­di lov na Asan­ža, dok na­ša po­li­ci­ja, u kraj­nje ne­pri­lič­nom na­pa­du vi­ška rev­no­sti, obe­ća­va da će ga uhap­si­ti usu­di li se sa­mo da kro­či na na­še tlo.

Ta ne­pri­stoj­na srp­ska po­nu­da sa­mo pri­vla­či pa­žnju na ne­pri­jat­nu isti­nu da Sr­bi­ja ne spa­da u ze­mlje sa li­be­ral­nim me­dij­skim za­ko­no­dav­stvom. Ov­de je Ustav­ni sud još u ju­lu uki­nuo go­to­vo sve i jed­nu od­red­bu an­ti­e­vrop­skog i ne­u­stav­nog za­ko­na o in­for­mi­sa­nju, ali je taj akt još na sna­zi, jer se dr­ža­vi ne žu­ri da iz­da „Slu­žbe­ni gla­snik“ či­jim će ob­ja­vlji­va­njem od­lu­ka Ustav­nog su­da tek po­sta­ti iz­vr­šna. Ov­de Kri­vič­ni za­ko­nik za­bra­nju­je kri­tič­ko ko­men­ta­ri­sa­nje sud­skih po­stu­pa­ka pre pra­vo­sna­žno­sti pre­su­da; ov­de tek što je stu­pio na sna­gu Za­kon o elek­tron­skim ko­mu­ni­ka­ci­ja­ma, ko­ji Bez­bed­no­sno-in­for­ma­tiv­noj agen­ci­ji do­pu­šta da bez od­lu­ke su­da nad­zi­re ko­mu­ni­ka­ci­je no­vi­na­ra, kr­še­ći nji­ho­vo za­kon­sko pra­vo da šti­te taj­nost svo­jih iz­vo­ra.

Ov­de je, dru­gim re­či­ma, „Vi­ki­liks“ po­treb­ni­ji ne­go Ame­ri­ci i Šved­skoj. Kod nas po­sto­ji ogro­man ras­ko­rak iz­me­đu ono­ga što nam po­li­ti­ča­ri go­vo­re, i ono­ga što ra­de. To se vi­di na po­lju ko­rup­ci­je, ali i na po­lju spolj­ne po­li­ti­ke. Pre dva da­na smo sa­zna­li da je i vla­sti i opo­zi­ci­ji u Sr­bi­ji još u fe­bru­a­ru ne­dvo­smi­sle­no sa­op­šte­no da po­li­ti­ka „I Ko­so­vo i EU“ ni­je op­ci­ja jer će se od Sr­bi­je oče­ki­va­ti da pre ula­ska u EU pri­zna Ko­so­vo. To nam ni­je sa­op­štio ni­je­dan po­li­ti­čar, bi­lo iz vla­sti, bi­lo iz opo­zi­ci­je. To smo sa­zna­li tek iz de­pe­ša ko­je je ob­ja­vio „Vi­ki­liks“.

Dr­ža­ve ima­ju pra­vo da ču­va­ju svo­je taj­ne, ali ne­ma­ju pra­vo da iza le­đa gra­đa­na skla­pa­ju taj­ne spo­ra­zu­me sa stra­nim si­la­ma. Dr­ža­ve ima­ju pra­vo da šti­te dr­žav­ne taj­ne, ali ne mo­gu da tra­že od no­vi­na­ra da im po­ma­žu da se dr­žav­ne taj­ne sa­kri­ju od gra­đa­na. Jed­na sta­ra bri­tan­ska iz­re­ka gla­si da je vest sa­mo ono što ne­ko po­ku­ša­va da sa­kri­je, dok je sve osta­lo sa­mo – pro­pa­gan­da. Džu­li­jan Asanž je ju­nak ta­kvog po­i­ma­nja no­vi­nar­stva. Nje­mu i u Sr­bi­ji tre­ba is­ka­za­ti so­li­dar­nost i da­ti po­dr­šku.

Ljiljana Smajlović

Izvor: Pravda, 10.12.2010