Вести

San Sebastijan je svojevremeno u suzama aplaudirao snu jedne košmarne letnje noći, posle projekcije filma beogradskog reditelja u kome je, između ostalih,

za novinar.de Dragan Vidaković, 22.12.2009

+++

bila i scena u kojoj tiho pevanje i veselje u kući jedne hrvatske porodice prekidaju naoružani, pijani i bradati Srbi tako što su ukućane izveli na ulicu na kojoj su ih sve brutalno pobili, a pošto je jedan (srpski?!) pas bio žedan, ludi Srbin (pleonazam?) je pucao jednoj žrtvi u glavu da bi pas utolio žeđ u potoku prlivene krvi.

Strava, da veće nema. Film priča da je neko, tamo negde, i u “moje ime”, uradio zlodelo (pare su pokrali u svoje ime, gradili vile, putovali, imali ljubavnice samo za sebe, dok su zločine isključivo činili u „naše ime“) a ja ni toliko ne znam: kako se zvao zločinac, da li je osuđen, ili je sve to možda samo „umetnička“ sloboda finansirana i mojim novcem. Kako god, ocrnili smo se sami da više crnila ne može da stane ni u najbelju noć, taman bila i letnja, a ni svetiljke ni kraja tunela nema ni u tragovima.

Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu i Prištini tako nešto ne bi palo ni na kraj pameti, ni da je stvarno, a kamoli da izmišljaju grozote. A čega nema u medijima nije se ni desilo, pa je sasvim normalno da se kao jedini zlikovci pojavljuju podivljali Srbi, zveri kakve svet, sudeći po beogradskim rediteljima i beogradskim krugovima, još nije video, što naravno nije „govor mržnje“, jer još nije izmišljeno nešto što se o Srbima ne može reći bez ikakvih posledica, šta više: dobijaju se najprestižnije nagrade-Pulicerove ili slične.

Naravno da niko nikada nije čuo da u pomenutim gradovima postoji neko ko zna za stvarnu tragičnu sudbinu nekog Srbina (daleko bilo da izmišlja i satanizuje vlastiti narod o njegovom trošku), niti, ako nekim čudom zna, da je osetio ljudsku i umetničku potrebu da pogne glavu pred tragedijom i postavi na scenu dramu užasne smrti, što bi zaista bio početak „izdobravanja“, kako benigno nazivaju “denacifikaciju” koju isključivo predlažu Srbima.

Bez toga sve je samo prljava i otrovna laž iz koje ne može proisteći ništa drugo nego novo ludilo, koje je već započelo veličanjem zemlje koja je dva puta nestala u reci krvi, i opet će ako bude „sreće“.

Dragan Vidaković