Вести

Njegovo Preosveštenstvo Episkop raško-prizrenski g. Artemije dao je intervju za Info službu Eparhije raško-prizrenske, u kome govori o stavu Crkve

Епархија ршако-призренска и косовско метохијска 08.12.2010
+++

prema Episkopima koji propovedaju jeres, o nekanonskim odlukama protiv njega, o kanonskoj odgovornosti njegovih tužitelja, o karakteru progona kojem je izložen on, njegovi saradnici i mnogobrojno monaštvo, kao i o posledicama toga progona, o ulozi ”verskih analitičara” i njihovom načinu rada, o karakteru crkvenog kanonskog prava i njegovom cilju, o putu i načinu za ispravljanje dosadašnjih mnogobrojnih i ogromnih kanonskih prestupa, kao i o validnosti najnovijih odluka.

+++

Info služba Eparhije raško-prizrenske ima čast i zadovoljstvo da intervju sa Episkopom Artemijem iznese našoj javnosti.

EPISKOP ARTEMIJE: PRAVOSLAVNI PREKIDAJU OPŠTENjE SA EPISKOPIMA KOJI PROPOVEDAJU JERES

• U pitanju je progon zbog političkih razloga i verskih ubeđenja
• Jedinstvo Crkve narušavaju Episkopi koji učestvuju u ekumenskom pokretu
• Naši tužitelji bi trebali da budu lišeni Episkopskog čina
• Patrijarhovo ”pismo ljubavi” odiše mržnjom i klevetama

U poslednje vreme crkvenoj i široj javnosti nametnulo se pitanje „slučaj vladike Artemija“. Kako Vi to komentarišete?

To je veštački stvoren „problem“, po nečijoj želji ili narudžbini. To je nastavak višemesečne harange koja se sprovodi kroz sve medije – pisane i elektronske – bez ikakvih stvarnih dokaza. U tom Vašem pitanju postoje dva jasno razdvojena dela. Prvi, neznatniji „problem“, jeste zasad pretkrivični postupak koji po nalogu tužioca sprovodi policija protiv Nas, a po krivičnoj prijavi Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve. Rezultata još nikakvih nema. Drugi „problem“ vezan je za kanonski status Nas kao Vladike i onih koji Nas podržavaju, bilo da su klirici ili svetovnjaci.

U vezi sa prvim problemom možemo se poslužiti narodnom izrekom: „Drž’te lopova“! Oni koji viču: „Drž’te lopova“, ukazujući prstom na nevinog, zapravo su lopovi. To je smisao narodne izreke. Tužno je gledati diplomirane pravnike iz Tužilaštva kako se trude da iz suve drenovine iscede kap vode. Ali, to je već njihov problem.

Što se, pak, tiče drugog pitanja, Našeg kanonskog statusa, kao i onih koji su sa nama i koji Nas na bilo koji način podržavaju, govorili smo do sada tu i tamo više puta. Suština Našeg odgovora, sada i ovde, bila bi, da je naš status ostao kao što je bio i ranije, a to je da smo Mi pred Bogom i pred Crkvom doživotni kanonski Arhijerej Eparhije raško-prizrenske. Istina, u egzilu, budući da smo proterani sa Naše kanonske teritorije. Naša Eparhija raško-prizrenska, budući da je ostala bez svoje teritorije, proširila je svoje kanonske granice na ceo svet. Gde god ima pravoslavnih Srba – vernika koji ostaju privrženi Nama kao svome pastiru i duhovniku, kao i principima za koje se borimo, tamo su Naši vernici, tamo je i Naša Eparhija.

Pitanje koje muči javnost, osobito onu crkvenu, jeste – da li ste Vi nakon Sabora i dalje kanonski Episkop Eparhije raško-prizrenske?

Na to pitanje smo do sada u više navrata u razgovorima i izjavama već odgovorili. Znamo da od konkretnog odgovora na ovo pitanje zavisi razrešenje i nekih drugih nedoumica, kao na primer: – status Vladike Teodosija; kanoničnost liturgijske zajednice jeromonaha koje smo Mi, kao kanonski i nadležni Episkop oslobodili zabrane sveštenodejstva, i dr.

Nije mesto da ulazimo u sve kanonske i ustavne nijanse Našeg „slučaja“; setimo se samo osnovne činjenice, a to je – da Nam je nekanonski oduzeta uprava Eparhijom raško-prizrenskom; da smo mimo ranijih odluka, a i prakse u SPC, proterani sa Kosova i Metohije; da smo bez Ustavnog osnova umirovljeni… I pored svega toga, Mi smo, čuvajući makar privid crkvenog jedinstva, sve ovo stojički podnosili uprkos stalnim optužbama da smo „neposlušni“, da smo „raskolnik“ itd.

Oduzeli su Nam pravo na Našu duhovnu decu da ih duhovno rukovodimo, a potom od nas „umirovljenog“ tražili da istoj toj deci, Našoj, duhovnoj, koju su Nam oduzeli, naložimo da se vrate u svoje manastire. A kada smo i to poslušali, opet Nam je stiglo pismo nezadovoljnih članova Sinoda sa novim i brojnim optužbama i – pretnjama. To je prelilo čašu trpljenja i uverilo Nas da se dalje ne može ići na kompromis bez štete po dušu. Na to pismo Sinoda smo odgovorili da se više nećemo povinovati budućim (ali ni prošlim) NEKANONSKIM odlukama Sinoda. Ne oklevajući, Sinod donosi (još jednu) nekanonsku odluku kojom Nam zabranjuje „svako sveštenodejstvo do sledećeg zasedanja Sabora“. I ta odluka (kao i mnoge ranije) doneta je mimo svakog suđenja, i propraćena je navodno Patrijarhovim „pismom ljubavi“, koje ne samo da odiše mržnjom i klevetama, nego je, gledano eklisiološki i dogmatski, pogrešno.

U Vašem odgovoru, upotrebili ste i reč „raskolnik“. Možete li nam nešto više reći o tome?

„Raskolnik“ je, u pravom smislu, onaj koji unosi novine u Crkvu, čime se i narušava jedinstvo Crkve. Jedinstvo Crkve danas narušavaju mahom oni Episkopi koji učestvuju u ekumenskom pokretu. O tome jasno govori 15. pravilo Prvo-drugog carigradskog Sabora koje nalaže pravoslavnim hrišćanima da prekinu pominjanje i crkveno-liturgijsko opštenje sa Episkopom ili Patrijarhom „zbog kakve jeresi, koja je osuđena svetim Saborima ili svetim Ocima, a koju on (Episkop ili Patrijarh) javno propoveda ili otvoreno uči o njoj u Crkvi“. U tom slučaju svakom pravoslavnom hrišćaninu naloženo je da se ogradi „od opštenja sa takvim Episkopom i pre saborskog rasmatranja“.

Pravoslavni, koji se na takav način odvajaju od jeretika, pridržavajući se Sveštenih kanona „ne samo da ne podležu kanonskoj kazni, već su dostojni časti, koja priliči Pravoslavnim. Jer oni nisu Episkope osudili, nego psevdoepiskope i psevdoučitelje, i nisu raskolom razrušili jedinstvo Crkve, već su naprotiv – pohitali da sačuvaju Crkvu od raskola i razdeljenja“, kao što objašnjavaju sveti Oci u navedenom 15. pravilu Prvo-drugog Sabora. To znači „da su se takvi odvojili ne od Episkopa, već od psevdoepiskopa i psevdoučitelja, i nisu napravili raskol u Crkvi, već su, koliko je to od njih zavisilo, oslobodili Crkvu od raskola“, objašnjava tumač pravila Crkve Pravoslavne, Jovan Zonara. To je velika uteha i velika nada za sve Pravoslavne vernike. Uvek su kroz istoriju Crkve Božije postojali ljudi koji nisu bili ravnodušni kada je u pitanju sudbina Crkve i čistota njenog učenja. Mi se trudimo da ih sledimo ponavljajući reči sveštenomučenika Josifa Petrogradskog: „Ja ni u kom slučaju nisam raskolnik niti pozivam na raskol, nego pozivam na očišćenje Crkve od onih koji seju raskol i koji ga izazivaju“ svojim nepravoslavnim učenjima i stavovima, jer se „ćutanjem izdaje Bog“, po reči svetog Grigorija Bogoslova.

Kako ocenjujete činjenicu da niste pozvani na zasedanje Sabora 17. novembra, iako je, kako se čuje, Sabor i sazvan upravo radi rešavanja Vašeg slučaja?

Na zasedanju Sabora 17. novembra 2010. godine na Naš zahtev da Nam se vrati kanonska uprava nad Eparhijom raško-prizrenskom, odgovara se po hitnom postupku, opet nekanonskim izborom Vladike Teodosija za Eparhiju raško-prizrensku. Taj odgovor je za Nas bio jasan. Sabor neće dozvoliti Nama da se vratimo na Kosovo i Metohiju. Stavljeni smo pred svršeni čin. Očekivanje da se „problem“ reši putem nekog razgovora u Saboru i sa Saborom, bilo je iluzorno. Zato i Mi hitno odlazimo u svoju Eparhiju i služimo Svetu Liturgiju, jer je to bio jedini način da ukažemo Saboru, ali i široj javnosti, da se bez raspravljanja o kanonskoj suštini celog slučaja, problem neće rešiti.

Međutim, usledila je (ne neočekivano) momentalna presuda Sabora, doneta (opet) bez suđenja i čak bez saslušanja, u svemu nekanonska, po kojoj smo „lišeni“ episkopskog čina i nizvedeni na čin prostog monaha, bez prava na žalbu. To je bio „dar“ Sabora za pedesetogodišnjicu Našeg monašenja, vraćanje na početak. Ako je verovati rečima Jevanđelja – da Bog ne sluša nepravednike, onda ostaje nada da neće slušati ni one koji su protivno Njegovim zapovestima doneli takvu nekanonsku i nepravednu presudu. Gospod Koji daje i uzima blagodat Arhijerejstva, neće povući Svoju blagodat sa Nas kao kanonskog Arhijereja raško-prizrenskog, jer Mu Mi ostajemo verni do kraja ovog zemnog života, a nadamo se, po milosti Njegovoj, i u večnosti.

Kako je sve to počelo i zbog čega?

Dešavanja u vezi sa pitanjem „slučaj Artemije“ dugogodišnja su, bremenita i malo kome, od crkvene javnosti, nepoznata. U tome se suviše daleko otišlo da sada više treba razmišljati o posledicama nego o uzrocima tog slučaja. Jer, o uzrocima su godinama više mislili uticajni pojedinci iz crkvenih i političkih krugova. Ovima, kao uticajnim, spontano su se pridruživali ljudi koji su im, na neki način, podređeni, ne razmišljajući tada dovoljno o mogućim štetnim posledicama od toga, kako po Crkvu tako i po Državu, s obzirom na bolno pitanje sudbine Kosova i Metohije. Prihvatano je bez dužnog rasuđivanja prozapadno nastrojenje, preko Ekumenizma i Globalizma do internacionalizacije pitanja naše južne Pokrajine. A to pitanje se, sticajem mnogih nepovoljnih okolnosti, neminovno prelamalo i preko leđa Nas kao Episkopa Eparhije raško-prizrenske. Silom nametnutih političkih i diplomatskih rešenja u vezi sa Kosovom i Metohijom, a na štetu Srba, kao u ključalom kazanu, hteli-ne hteli našli smo se i Mi. U tako složenim i teškim okolnostima bilo šta i bilo kako da smo preduzimali, držeći se, pre svega, autonomnih, crkvenim kanonima zagarantovanih arhijerejskih prava, neizbežno je bilo da sa jedne ili sa druge strane naiđemo na osudu. U toj i takvoj dubljoj pozadini treba tražiti prave uzroke za sva postupanja uticajnih političara i crkvenih ljudi, kao i za sve crkvene odluke i kazne do sada izrečene protiv Nas. Više je nego očigledno da je progon Nas i naših saradnika i pristalica kako u kliru, tako i među vernicima, nastao iz političkih razloga i verskih ubeđenja. Ko čita, da razume.

Kakve su posledice svega toga?

Posledice su teške, i čini Nam se, za sada još nesagledive u svoj svojoj tragičnosti. Ono što je takvim odlukama i kaznama izazvano nagoni Nas da sada, sa razlogom, više razmišljamo o posledicama, a manje o uzrocima „slučaja Artemije“. Posledice su, zaista, brojne i veoma štetne ne samo po Crkvu nego i po državu.

Kojom od posledica izazvanih donetim odlukama Svetog arhijerejskog sinoda, administratora Eparhije raško-prizrenske i, najzad, Svetog arhijerejskog sabora može Srpska Pravoslavna Crkva da se pohvali? Da li

* Drastičnim smanjenjem broja sveštenih i monaških lica u toj crkvenoj oblasti?

* Izjavom vernika u toj Eparhiji i van nje da ih razdor među Episkopima odvraća od Vere i udaljuje od Crkve, što se i preko televizije prenosi?

* Mešanje policije u poredak i život Crkve?

* Opšte stečenim utiskom da je crkveno-kanonsko pravo manjkavo i nedovoljno za donošenje pravičnih odluka, pa je zbog toga neizbežno prizivanje fizičke sile kako bi se te odluke sprovele u delo?

* Nepoštovanjem, odnosno nesprovođenjem redovnog crkveno-kanonskog i ustavnog poretka pri izricanju kaznenih mera?

* Upornošću tužitelja, izazvanom netrpeljivošću do uništenja?

* Nebrigom da se svakom čoveku pristupa dušebrižnički, lekarski spasonosno, a ne utrkivanjem u optužbama za koje nema stvarnog pokrića?

* Blagonaklonim gledanjem na isturanje nestručnih zvanih „verskih analitičara“ da dovijanjem, odnosno Crkvi nesvojstvenom kombinatorikom, improvizovano i neobjektivno, ponekad čak i u proročkom stilu, obaveštavaju javnost?

Posle svega toga što ste rekli, prirodno se nameće pitanje zašto se Vama od strane Crkve ne omogući da u redovnom crkveno-sudskom postupku, u skladu sa Sveštenim kanonima i Ustavom Srpske pravoslavne Crkve, odgovorite na optužbe?

Crkveno kanonsko pravo je pisano u duhu čovekoljublja i bogoljublja. Po brizi o čoveku, ono umnogome nadmašuje čak i one najsavršenije građanske zakone danas civilizovanog sveta. U „slučaju“ oko Vladike Artemija, dakle, ukoliko bi se nepristrasno primenilo crkveno-kanonsko zakonodavstvo, ne bi bilo podela među Episkopima, sveštenstvom, monaštvom i vernicima; ne bi se potezalo za policijom; ne bi se za ispomoć koristile improvizovane usluge „crkvenih analitičara“. Jednom rečju: ne bi bilo „slučaja“ Vladike Artemija. Ako bi se u regularnom crkveno-sudskom procesu utvrdilo da smo zaista krivi za ono za šta Nas optužuju, verujući narod bi to razumeo i nikakvih, verovatno, podela ili razdora po tom pitanju ne bi bilo. Vladao bi mir i kanonski poredak u Crkvi. A Država ne bi imala razloga da se upliće u crkveni život. Izbegli bi se gnev i osuda od strane građana zbog takvog njenog uplitanja. Ali, očigledno, nekome takav normalni razvoj i rasplet nastalog problema u Crkvi nije odgovarao. Ovako se i od necrkvenih ljudi čuje uverenje da se u „slučaju Artemije“ u dubljoj pozadini radi više o političkim stvarima, a manje o crkvenim suštinskim pitanjima. Jedan regularni kanonski proces, da ga je bilo, sačuvao bi ugled Srpske Pravoslavne Crkve u Pravoslavnom svetu, koji je sada, nažalost, drastično urušen.

A zašto se tako nije postupilo?

Redovni crkveno-kanonski i ustavni sudski postupak u Našem slučaju nije ni otvaran, jer nije postojao nikakav kanonski osnov za tako nešto. Otuda, s jedne strane, takav postupak nije ni sproveden, verovatno, iz bojazni da se optužbe, izrečene protiv Nas, ne bi potvrdile kao osnovane. S druge, pak, strane, Naši tužitelji znaju, da bi, po Kanonima, oni mogli i trebali da budu suđeni i lišeni episkopskog čina, ne samo zbog iznetih i nedokazanih kleveta protiv Nas, nego i zbog stvarnih kanonskih prestupa koje su sami počinili u mnogim slučajevima kada je u pitanju pravoslavni i svetootački stav u odnosu na čistotu i ispovedanje prave Vere. Pri takvoj sumnji ili saznanju, negodovanje tužitelja traje kontinuirano i projavljuje se kroz nove optužbe i pretnje, koje se protežu i na svakoga onoga ko se usuđuje da nas podrži ili opravda. Mržnja i želja za osvetom i poniženjem do potpunog uništenja bilo kog čoveka, pa i brata u Hristu, predstavlja teško oboljenje od kojeg čovekomrzac sam mora da se leči; drugi od toga ne može da ga izleči.
9. Mogu li se učinjene greške u vođenju postupka protiv Vas ispraviti i posledice ublažiti?

Naravno. Prepodobni otac Justin Ćelijski je govorio da je „izlaz iz svih bezizlaza – pokajanje“, ako smo na njega spremni. A pokajanje znači ispravljanje svojih grešaka, preumljenje. Ali, na redovni crkveno-kanonski postupak i eventualno preinačenje već donetih odluka u Našem slučaju, odgovorni i ne pomišljaju. Poslednja saborska odluka, kojom smo, protivno sveštenim kanonima „lišeni čina“ i nizvedeni u ravan monaha, nije doneta jednoglasno. Od prisutnih Episkopa na Saboru, sedmorica ih je bilo protiv, šestorica – uzdržanih. Pošto se javno saopštava, i prenaglašava, činjenica da su na kraju ipak svi Episkopi potpisali takvu odluku, neko će se tu zamisliti – da li podjednaku vrednost mogu da imaju potpisi voljno i nevoljno potpisanih Episkopa? Ne toliko u očima ljudi koliko pred Bogom. Zato se opravdano nameću nekolika važna pitanja, kao na primer:

* Je li pri takvoj razjedinjenosti Episkopa moglo da se u Saboru kaže ono što je za Apostole važilo: „…ispuniše se SVI Duha Svetoga, i govorahu riječ Božiju sa smjelošću“ (D. ap. 4, 31), ili: „Jer nađe za dobro Sveti Duh i MI…“ (D. ap. 15, 28).

* Je li pri takvoj razjedinjenosti Episkopa u Saboru moglo da se pomisli na smisao prakse koju su, sa razlogom, uveli Oci na Vaseljenskim i Pomesnim saborima, a to je – da svaki od njih u jednini potpisuje saborske odluke ovako: „Odlučivši potpisah…“. Ovo zato što pred Bogom nema kolektivne odgovornosti.

Da li se tako doneta odluka Sabora može smatrati validnom?

Ako se uz sve napred rečeno ima u vidu i kanonsko načelo da se saborska odluka donosi „POŠTO SE SASLUŠA OKRIVLjENI“ i što je veoma važno, u njegovom „PRISUSTVU“ (kanon 1. i 2. Sedmog pomesnog sabora u Carigradu 394. godine, v. Pidalion, Atina 1886, str. 375-376) onda je stvar postpuno jasna. Ako se, dakle, sve to sagleda u duhu Kanona, onda se opravdano postavlja pitanje kanonske valjanosti poslednje saborske odluke o Našem kažnjavanju. Naime, iako se takva saborska odluka od nekih smatra konačnom i neopozivom, bez ikakve mogućnosti da bude preispitana, pa i preinačena, i ako uporno treba istrajavati u omalovažavanju episkopskog dostojanstva kako pojedinci u našoj Crkvi čine, onda za utehu, Boga radi a ne ljudi radi, neka se i od Nas čuju ponovljene reči psalmopevca Davida: „Jedni se hvale kolima, drugi konjima, a mi imenom Gospoda Boga svojega. Oni posrću i padaju, a mi stojimo i ne kolebamo se“ (Ps. 20, 7-8).

Vaše Preosveštenstvo zahvaljujemo Vam na razgovoru.

Iuvor: http://www.eparhija-prizren.org/en/bishop/5-2010-11-27-14-52-21/48-episkop-artemije-intervju-za-info-sluzbu-eparhije-raskoprizrenske.html