Вести

После привођења монаха Антонија (Давидовић) као организатора мирних молитвених окупљања Светосаваца и верника који се

Срђан Марјановић 04.11.2010

+++

противе отвореном и агресивном увођењу екуменизма и новотарија у Српској православној Цркви, на интернету смо зхваљујући нашим колегама правницима, пронашли веома занимљив текст госпође Катарине Манојловић Андрић, судије Уставног суда Републике Србије.

Судија Уставног суда у свом ауторизованом тексту под насловом „Процедуре и делотворан лек за заштиту права на мирно окупљање“ детаљно објашњава који је правни лек за заштиту права на мирно окупљање. После читања овог текста остаје нам да упутимо отворено питање.
Ово јавно постављено питање упућујемо судији Уставног суда и јавности у Србији:

Да ли све ово што сте написали госпођо Манојловић Андрић, а односи се на примеру заказаног скупа „Параде Поноса“ важи и за све остале скупове и за све остале групе грађана, у овом случају, групе грађана Православне вероисповести.

Док не добијемо одговор Уставног суда и након читања текста монаха Антонија (Давидовића) остаје нам да се питамо:

Да ли држава Србија стварно има намеру да светом архијерејскком Синоду изнајмљује и затворе за грађане Православне вероисповести који се не слажу са „планом и програмом“ (погромом Светосавља) садашњег Синода СПЦ.

Срђан Марјановић

У прилогу преносимо споменути текст судије Уставног суда

+++

Katarina Manojlović Andrić – sudija Ustavnog suda

Procedure i delotvoran pravni lek za zaštitu prava na mirno okupljanje

Zaštitu ljudskih prava i sloboda moraju da pružaju svi državni organi koji odlučuju o pojedinačnim pravima i obavezama građana u granicama svoje nadležnosti. Ukoliko u pružanju te zaštite zataji bilo koji državni organ, onda će zaštita ljudskih prava moći da se ostvari samo pred Vrhovnim sudom ili Ustavnim sudom.

Tim povodom možemo da se osvrnemo na primer zakazanog skupa „Parada ponosa“ koji nije održan. Nakon prijave održavanja ovog skupa, nadležni organ (Ministarstvo unutrašnjih poslova – područna jedinica na čijoj teritoriji je trebalo da se održi zakazani skup), ukoliko je smatraо da skup iz bezbednosnih ili bilo kojih drugih razloga nije mogao da se održi na prijavljenom mestu, biо je dužan da o tome donese rešenje na osnovu člana 11. stav 1. Zakona o okupljanju građana. Međutim, to rešenje nije doneto, a protiv njega bi bila dozvoljena žalba o kojoj bi Ministarstvo unutrašnjih poslova odlučivalo u drugom stepenu. Protiv konačnog drugostepenog rešenja bila bi dozvoljena tužba u upravnom sporu Vrhovnom sudu Srbije. Dakle, u konkretnom slučaju, zbog nepostupanja nadležnog prvostepenog organa Ministarstva unutrašnjih poslova o podnetoj prijavi za održavanje skupa nije odlučeno ni u dvostepenom upravnom postupku, niti u upravnom sporu. To je bio razlog da se organizator skupa obrati ustavnom žalbom Ustavnom sudu radi zaštite prava na slobodu okupljanja, jer u ovakvoj situaciji samo taj sud može pružiti traženu zaštitu povređenog, odnosno uskraćenog ustavnog prava.

Kolega iz policije ukazao je na radnje koje je Ministarstvo unutrašnjih poslova preduzelo da bi se zaštitila prava udruženja i grupa koje imaju drugačije seksualno opredeljenje. U vezi sa tim održan je niz sastanaka i predloženo je da se organizuje okrugli sto u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, ali do toga nije došlo. Kolega iz tužilaštva je naveo šta je sve Republičko tužilaštvo preduzelo kako bi Ustavnom sudu podnelo više zahteva za zabranu rada pojedinih udruženja. Pri tome je istakao da se ponašanje pojedinih pripadnika udruženja i grupa može samo delimično procesuirati u krivičnom postupku. Međutim, tužilaštvo do sada nije uverljivo dokazalo i dokumentovalo da je protiv pripadnika udruženja čija se zabrana traži preduzimano prekršajno ili krivično gonjenje, iako se znalo za njihovo protivpravno postupanje. Trebalo je da jedan francuski državljanin izgubi život ili da jedan policajac na stadionu bude pretučen, da bi se tek onda takve radnje procesuirale u krivičnom postupku.

Stoga ističem da smo svi mi koji radimo u državnim organima na jednom zajedničkom zadatku da u okviru nadležnosti koje su našim organima poverene Ustavom i zakonom preduzmemo sve neophodne mere i radnje u cilju zaštite povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda. Smatram da nije dobro da samo Ustavni sud bude taj koji će pružati zaštitu povređenim pravima i razrešavati konkretne situacije koje su verovatno mogle biti rešene mnogo ranije, na neki drugačiji zakonom predviđeni način i u drugom postupku.

Ustavni sud ima više od 20 nadležnosti i ima u radu preko 5.000 predmeta, pa se zato ne može očekivati da ovaj sud razreši sve nepravilnosti u društvu. To znači da se određena neustavna i nezakonita ponašanja moraju sankcionisati na vreme, te da se blagovremeno moraju preduzimati sve pozitivne i negativne mere neophodne za obezbeđenje poštovanja ljudskih i manjinskih prava i sloboda.

Pitanje pravnih lekova za zaštitu ljudskih prava nužno se vezuje za pitanje mogućnosti i slučajeva ograničenja ljudskih prava, jer se određeni pravni lekovi upravo aktiviraju i podnose kada je neko pravo, odnosno sloboda ograničeno. Sloboda okupljanja ne predstavlja apsolutno pravo, već trpi određena ograničenja u slučajevima koji su propisani kako članom 11. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članom 21. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, tako i članom 54. Ustava Republike Srbije.

Odredbe člana 54. Ustava utvrđuju: da je mirno okupljanje građana slobodno (stav 1.); da okupljanje u zatvorenom prostoru ne podleže odobrenju, ni prijavljivanju (stav 2.); da se zborovi, demonstracije i druga okupljanja građana na otvorenom prostoru prijavljuju državnom organu, u skladu sa zakonom (stav 3.); da se sloboda okupljanja može zakonom ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije (stav 4.).

Prvo ograničenje slobode okupljanja odnosi se na zahtev da okupljanje bude mirno, što podrazumeva način na koji se organizuje jedan skup i na kome se izražavaju određena mišljenja, ideje i stavovi. Pod mirnim okupljanjem ne podrazumeva se sadržina iznetog mišljenja. Ukoliko se na nekom skupu izražava mišljenje koje predstavlja govor mržnje ili kojim se poziva na rat ili diskriminaciju, onda se mora postaviti jasna linija razgraničenja između prava na slobodu okupljanja i prava na slobodu izražavanja. Sloboda okupljanja u suštini predstavlja sastavni deo slobode izražavanja, pa se stoga u praksi dešava da u pojedinim situacijama nije lako napraviti distinkciju između ove dve slobode.

Prema Zakonu o okupljanju građana („Službeni glasnik RS“, br. 51/92, 67/93, 48/94, 29/01 i 101/05), pod okupljanjem građana smatra se sazivanje i održavanje zbora ili drugog skupa na za to primerenom mestu (član 2. stav 1.). Međutim, postavlja se pitanje šta će se desiti ako se nekolicina lica spontano nađe na jednom mestu i počne da izražava svoje mišljenje i stavove, a da prethodno taj skup nije prijavljen ili sazvan u cilju u kome ga ta lica koriste. Odgovor na ovo pitanje može nam dati praksa međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava.

Ukazaću na jednu od odluka Komiteta za ljudska prava, i to ne samo zbog toga što je u njoj napravljena linija razgraničenja između slobode okupljanja i slobode izražavanja, već i zbog toga što je ukazano na obavezu poštovanja prava na delotvorne pravne lekove za zaštitu navedenih sloboda. Radi se o odluci donetoj po predstavci koju je podnela gospođa Auli Kivenma protiv Finske 1990. godine (predstavka broj 412/1990). Gospođa Kivenma je 1987. godine sa još nekoliko istomišljenika, usred veće grupe ljudi koja se okupila da bi dočekala predsednika jedne strane države koji je došao u posetu Finskoj, delila letke i istakla transparent na kojima se nepovoljno izrazila o delovanju šefa te strane države po pitanju poštovanja ljudskih prava. Podnositeljka predstavke je optužena za kršenje Zakona o javnim skupovima Finske, jer nije prethodno prijavila javni skup. Podnositeljka je tvrdila da se nije radilo o javnom skupu i da je ona samo izražavala svoje mišljenje zajedno sa još 25 članova organizacije kojoj pripada, te da je na ovaj slučaj trebalo primeniti Zakon o slobodi štampe Finske koji ne zahteva prethodno prijavljivanje. Komitet za ljudska prava je zaključio da se u datim okolnostima okupljanje nekoliko lica ne može smatrati demonstracijama i da je zato došlo do kršenja kako člana 19, tako i člana 21. Pakta o građanskim i političkim pravima, tj. da je došlo do kršenja i prava na slobodu izražavanja i prava na slobodu okupljanja. Komitet je, saglasno članu 2. Pakta, obavezao državu ugovornicu Finsku da podnositeljki predstavke obezbedi odgovarajući pravni lek i da preduzme odgovarajuće mere da ubuduće ne dolazi do sličnih povreda Pakta.

Članom 2. Pakta o građanskim i političkim pravima je utvrđeno: da će države ugovornice garantovati svakom licu čija su prava i slobode priznate tim Paktom pravo žalbe, ako su ih povredila lica u vršenju svojih zvaničnih dužnosti; da će nadležni organi javnih vlasti rešavati o pravima lica koja podnose žalbu proširujući mogućnost podnošenja žalbe sudu; da će nadležne vlasti povoljno rešiti svaku žalbu koja bude smatrana opravdanom.

Polazeći od navedenih odredaba Pakta o građanskim i političkim pravima, razmotrićemo na koji način je pitanje pravnih lekova za zaštitu slobode okupljanja uređeno u Republici Srbiji.

Sloboda okupljanja u Republici Srbiji uređena je Zakonom o okupljanju građana, koji je donet 1992. godine (u daljem tekstu: Zakon). Do 1995. godine Zakon je nekoliko puta menjan i dopunjavan, ali on nije usklađivan sa važećim Ustavom koji je donet 2006. godine. Mislim da preispitivanje odredaba Zakona nužno predstoji ne samo zbog toga da bi se ocenilo da li su odredbe Zakona saglasne odredbama člana 54. Ustava koje jemče slobodu okupljanja, nego i zato da bi se utvrdilo da li su odredbe Zakona u saglasnosti sa međunarodnim ugovorima, međunarodnim standardima i praksom međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava.

Važeći Ustav i Zakon ne predviđaju obavezno pribavljanje dozvole za održavanje javnog skupa. To znači da se na održavanje javnih skupova ne primenjuje sistem dozvole, već sistem prijave. Za okupljanje građana dovoljno je da organizator prijavi skup Ministarstvu unutrašnjih poslova – organizacionoj jedinici na području održavanja javnog skupa, najkasnije 48 sati pre zakazanog vremena održavanja (član 6. stav 1.). Ukoliko skup treba da se održi na mestu na kome se odvija javni saobraćaj, skup se mora prijaviti najkasnije pet dana pre vremena za koje je zakazan i u tom slučaju se uz prijavu mora priložiti dokaz da su uplaćena sredstva na ime obezbeđenja troškova održavanja skupa, odnosno kaucije (član 6. stav 2. i član 4. stav 3). U većini drugih država troškovi javnog okupljanja se obezbeđuju u budžetu, što treba imati u vidu prilikom preispitivanja Zakona. Prijava za održavanje javnog skupa mora da sadrži: program i cilj javnog skupa, podatke o određenom mestu, vremenu održavanja i trajanju javnog skupa, podatke o merama koje sazivač preduzima za održavanje reda u redarskoj službi koju radi toga organizuje, sa procenom broja učesnika skupa (član 6. stav 4.). Ukoliko se radi o skupu u pokretu, u prijavi se moraju navesti trasa kretanja, mesto polaska i mesto završetka skupa (član 6. stav 5.).

Zakon izričito određuje prostor koji je primeren za javni skup. U članu 2. Zakona se pravi razlika između dve vrste prostora – prostora na kome nema javnog saobraćaja ili ne bi došlo do ometanja javnog saobraćaja i prostora na kome se odvija javni saobraćaj, pa održavanje skupa zahteva privremenu izmenu režima saobraćaja.

Mesta na kojima se javni skupovi mogu održavati bliže se uređuju aktima opštine, odnosno grada. Takav akt u Beogradu predstavlja Rešenje o određivanju prostora za okupljanje građana, koje je doneto još 1997. godine, a u kome su taksativno navedena mesta na kojima se javni skupovi mogu odvijati bez ugrožavanja i izmeštanja saobraćaja, kao i ona mesta koja zahtevaju privremeno izmeštanje javnog saobraćaja. Zbog ovakvog taksativnog određivanja mesta za održavanje javnih skupova neminovno se nameće pitanje da li restriktivno određivanje liste mesta za javne skupove onemogućava okupljanje građana i na drugim mestima, čak i onda kada se time ne ugrožava javni interes, niti bilo koja druga javna vrednost zaštićena članom 54. stav 4. Ustava. Naime, građani mogu imati legitiman interes da sazovu javni skup ispred zgrade skupštine opštine kako bi izrazili svoje nezadovoljstvo radom organa lokalne samouprave, ali se takva mesta ne nalaze na listi Rešenja o određivanju prostora za okupljanje građana, pa na taj način mogu biti ograničeni u ostvarivanju prava na slobodu okupljanja.

Pored pitanja mesta za održavanje javnih skupova za nas je vrlo bitno i pitanje poštovanja zakazanog vremena održavanja javnog skupa, odnosno pitanje da li naši propisi predviđaju takve procedure i takve pravne lekove koji će omogućiti da se prijavljeni javni skup održi upravo u ono vreme koje je u prijavi određeno. Kao primer za to mogu poslužiti demonstracije sindikakta radnika zakazane za 1. maj ili skup udruženja žena zakazan za 8. mart.

Zakonom su propisana dva različita postupka u kojima se može zabraniti održavanje prijavljenog javnog skupa.

Prvi postupak regulisan je odredbama čl. 9. i 10. Zakona. Nadležni organ će privremeno zabraniti održavanje javnog skupa koji je usmeren na nasilno menjanje Ustavom utvrđenog poretka, narušavanje teritorijalne celovitosti i nezavisnosti Republike Srbije, kršenje Ustavom zajemčenih sloboda i prava čoveka i građanina, izazivanje i podsticanje nacionalne, rasne i verske netrpeljivosti i mržnje. Nadležni organ je dužan da o privremenoj zabrani javnog skupa obavesti sazivača najkasnije u roku od 12 sati pre vremena za koje je skup zakazan i da u istom roku nadležnom okružnom sudu dostavi obrazložen zahtev za odlučivanje o zabrani javnog skupa. Okružni sud može rešenjem, koje donosi u roku od 24 sata od prijema zahteva, odbiti podneti zahtev i poništiti rešenje o privremenoj zabrani javnog skupa ili može izreći zabranu održavanja javnog skupa. Protiv ovog rešenja dozvoljena je žalba Vrhovnom sudu, u roku od 24 sata od dostavljanja rešenja, o kojoj se mora doneti odluka u roku od naredna 24 sata. Navedeni rokovi su vrlo kratki, ali kada ih saberemo vidi se da odluka Vrhovnog suda, u najboljem slučaju, može biti doneta tri dana nakon termina za koje je skup zakazan, čime se dovodi u pitanje delotvornost pravnih sredstava.

Odredbe člana 11. Zakona propisuju drugi postupak odlučivanja o zabrani javnog skupa. Radi se o upravnom postupku u kome se odlučuje o zabrani javnog skupa koji bi mogao da ometa javni saobraćaj ili da ugrozi zdravlje, javni moral i bezbednost ljudi i imovine. O zabrani javnog skupa iz navedenih razloga u prvom stepenu odlučuje Ministarstvo unutrašnjih poslova – organizaciona jedinica na području održavanja javnog skupa, najkasnije 12 sati pre prijavljenog vremena održavanja skupa. Protiv prvostepenog rešenja je dozvoljena žalba Ministarstvu unutrašnjih poslova, koja ne odlaže izvršenje rešenja. U Zakonu nije naveden rok u kome se žalba može izjaviti, pa bi se stoga morao primeniti opšti rok za žalbu u upravnom postupku u trajanju od 15 dana. Zakon, takođe, ne propisuje da li je protiv konačnog rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova dozvoljena tužba u upravnom sporu Vrhovnom sudu. Imajući u vidu odredbe člana 2. Pakta o građanskim i političkim pravima i člana 22. Ustava, kojima se garantuje sudska zaštita u slučaju povrede ugroženih ljudskih prava i sloboda, kao i odredbu člana 198. stav 2. Ustava kojom je utvrđeno da se protiv svakog konačnog upravnog akta kojim se odlučuje o pojedinačnim pravima i obavezama dozvoljeno vođenje upravnog spora, nesumnjivo je da i u ovoj situaciji mora biti obezbeđena sudska zaštita u upravnom sporu. Opšte je poznato da većina upravnih sporova traje duže od godinu dana. Stoga se osnovano postavlja pitanje da li su navedena pravna sredstva, imajući u vidu neminovnu dužinu trajanja upravnog postupka i upravnog spora, zaista i delotvorna i da li se njima obezbeđuje odgovarajuća zaštita u slučaju povrede prava na mirno okupljanje građana.

Po mom mišljenju može se postaviti i pitanje da li postoje opravdani razlozi da se o zabrani javnog okupljanja odlučuje u dva različita postupka, ali odgovor na ovo pitanje treba prepustiti zakonodavcu, ukoliko Zakon o slobodi okupljanja građana bude preispitivan.

izvor: BEOGRADSKI CENTAR ZA LJUDSKA PRAVA

подебљања и формат текста новинар.де