Вести

Част ми је обавестити све честите светосавце који се још од априла месеца потрудише молитвено одстојавати пред Богом Живим пред зградом Патријаршије,

монах Антоније 30.10.2010

+++

насупрот општој цензури јавне речи у Србији, а све ради заштите вере Православне и разобличавања притајених екуменских заблуда епископа СПЦ, да ће се од 30. октобра па убудуће сваке наредне суботе сва наредна антиекуменска окупљања православаца одржавати непромењено и поред најновије коначне полицијске забране свих даљих окупљања, полиције, која је како рекоше „под све већим притиском званичног црквеног врха на то принуђена“.

Све будуће скупове сам својеручним потписом уредно пријавио и добио „протоколарне“ писмене забране. Стога, је и одговорност пред законом искључиво моја, док би Ви, Вашим молитвеним присуством у Господу веома припомогли ово Богоугодно дело (некад из непосредне близине, а некад можда са тактичког одстојања) у зависности од ситуације. Да и не помињем да се Архијерејски Сабор ближи (вероватно 17 новембар) и да ће тада нарочито бити неопходно молитвено присуство мирних, али, сведочењем православне истине, и разобличитељних сведока злодуха екуменског који је свио гнездо у овој згради светој.

Ово није никаква „моја“ одлука о наставку, нити ћу ја шта ново Вама сада благословити или не, као што ни до сада нисам овде утицао на савест ниједнога сабрата ми светосавског. Дакле, према савести својој нека се свако определи како и колико му је чинити. А, што се мог мишљења тиче… волео бих да Вас још и више угледам сваког новог суботњег поподнева, волео бих јер ћемо тако пре умолити Господа да нас не остави сасвим сатани кога неуморно као народ, још од 1945, здушно призивамо гресима својим непокајаним, волео бих да заједно пројавимо сада бар онолику жртву љубави која би била довољна разбудити (само)љубље екуменских срдаца од којих у многоме зависи крвоток народа нашега, јер сада нам се отварају наизглед теже, а у ствари многоструко делотворније могућности делања.

Воља Божија је да се сви људи спасу, али, не заборавимо, свемогући Бог само једну добру ствар није моћан учинити: не може човека спасити преко његове воље, тј уколико овај то не жели. Свети Оци кажу да ђаво не би никада могао преварити човека осим преко маште, тј. разноразних умишљаја. Због склоности нашег несмиреног ума и срца за многоликим умишљајима и људским поводљивим склоностима, управо су искушења то јутарње умивање од заборава грехова, то буђење из лакомисленог безбрижја самољубља. Искушења су расањивачи који буде из сна смртоносног, замајану овим веком, децу Божију. Искушења су опомене Свише допуштене само над онима којима ће користи донети.

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=fn3TUtLKWyU]
Тако се и ми потрудимо постати благотворно искушење овим, сада, декларисаним патријаршијским екуменистима, а на спасење њихово, а полиција ево већ полако постаје благотворно искушење нама самима. Не заборавимо и то да су искушења, паралелно, и последица нашег греха. Нека се на нама самима види да ли је ваистину – Господ посреди нас – не само на речима већ и на делу, тј. нека би полиција сама осведочивши се Господом међу нама одговорила углас „јест и биће“! А после полиције можда се и ова екуменска поплава повуче у православно корито вечноживе Реке душа Божијих. Јер нам је речено „Који љубите Господа, мрзите зло“ (Пс.96,10), а не „мрзите зле“.

Најтужије би било Христоносцима олако се уклонити под првом претњом људском. Тужно би било и изазивати сабраћу своју, без обзира на боју униформе, на дубље срљање у гњев и неправду над нама, стога је неопходно да се, танким и умилним гласићима својим, јагањци додатно убеле могућим потешкоћама, те да не устукну и неутихну певати песме Истине у славу Господу своме, а наспрам притајеног злодуха који је опсео ово место свето Светитеља Саве, наравно, свако по моћима својим. Као што каже Преподобни Исихије презвитер Јерусалимски

„Уколико упаднемо у невољу, очајање и безнадежност треба да чинимо оно што је чинио Давид тј. да изливамо срце своје и мољење своје пред Богом, и да невољу своју пред њим казујемо (ПС.141,3).“

Епилог данашњег (субота 30.10.) забрањеног окупљања је следећи: након пола сата молитвеног појања испред Патријаршије полиција Старог града ме је привела у полицијску станицу, у којој сам провео око два сата, присилно задржан али не и саслушаван. За то време група светосаваца, (која се у међувремену знатно увећала) са Часним крстом испред себе, се, условљена полицијом, повукла преко пута на угао порте Саборне цркве и ту наставила своје молитве Господу. Очигледно је да се полиција, мојим уклањањем од народа, надала да ће се народ сам од себе потом разићи, али, слава Богу, то се није десило, те су верни хришћани и овога пута показали свету овом да само Христа ради месецима прилажу овде ове своје православне антиекуменске трудове. Пошто сам два сата задржан и сам сам се потом придружио овом дивном и храбром хору верних, те отпевавши још неколицину духовних химни у миру се разиђосмо до наредног суботњег (наводно-забрањеног) виђења (субота 6. новембар у 13 часова), када по традицији очекујемо долазак и братије из унутрашњости Србије, као, уосталом и сваке минуле прве суботе у месецу.

Пред Богом сви су досада по својој савести сами себе добровољно давали на овај малени подвиг овде, тако нека и остане. Свако себи нек одреди меру коју ће моћи драговољно Господу Богу одавде од себе приложити. Али пред властима овога евросвета само сам ја организатор и само мене могу приводити и хапсити, остали немају моју сагласност за било какво самоистицање на скуповима које би довело до привођења било кога нашега светосавца. Него као и досад да све буде прво Богу мило, драго и приступачно, а тиме ће таква истрајна благост и људима бити разумљивија ма које боје униформу носили, што је скупа, и основна сврха нашега досадашњег „антирасколничког програма“ јединства Цркве Христове ради.

Зaвршићу речима светог Јефрема Сирина:

„У целокупном Светом Писму се прослављају само они који иду уским путем, док се онима који су ступили на простран и широк пут увек предсказују невоље. Оставимо широки пут, који води у пропаст, и ступимо на уски како бисмо, потрудивши се мало овде, царовали у векове векова. Потрудимо се, увек имајући пред очима Онога који ће доћи да суди живима и мртвима. Непрестано држимо у сећању вечни живот, бесконачно Царство, стајање са анђелима, пребивање са Христом“.

Јер стојећи у истини стојимо у загрљају безбројног братољубног Небесног цара који вековима озго хори „не бој се мало стадо Христово јер би воља Оца да вам даде царство“, али, до тада, свагда: „Време је Господу чинити, јер разарају закон његов“ (Псал.118, 126).

монах Антоније